Сјен дану противна свуд је мрак пустила
и дјела сва дивна од свита сакрила,
и црни облаци к тому се здружише,
да нам се још зраци од звијезда сакрише,
тер ми се нијемо сад и слијепо све чини,5
када већ нег никад под земљом сунце цкни.
I тко сад почива мене је далек тај;
мене труд снебива и болес и горк вај.
Мисли ме зле море здајућ ми жесток бој,
ни ћу ја до зоре садружит моћ покој,10
ни здружит слатка сна. Бјежи већ о ноћи,
накази притамна, лупешка помоћи!
Ти тужним несреће у забит не стављаш,
нег туге највеће и немир понављаш.
Отиђи, љенице, јер кртиш све заман:15
почињу већ птице појући будит дан.
Зора се приправља да старца остави,
и урес поставља на свој кип гиздави.
Свјетлости, поспјеши, ову тму ождени,
нека се утјеши грозни плач у мени,20
јер ми ћеш начин дат видјети другу вил
која ће извидат позором вас мој цвил.
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.184-185, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
