Ktje mi se njekada i bi me žuđen'je
* * *
Ktje mi se njekada i bi me žuđen'je,
u srcu mom sada drugo je hotjen'je.
S pameti stajem se, ter kteći što trudih,
prem svasma kajem se, i što ufah i žudih.
Ljubav me i lipos pod svoju vlas stavi,
razložna nu kripos tej sile me izbavi,
slobodi me i uze, u koj se samohoć
zapletoh; na suze kad ne mnjah njome doć,
kad ličce rumeno bes sumnje pozirah,
u kom sve ljuveno blaženstvo zamirah,
a srce jadovno puno nemilosti
stojaše pripravno za dat mi žalosti.
Slobodu sad slavim pojući u vas glas,
ljubavi, a pravim, tva minu svasma vlas;
ognjene tve strile zaman su, ke tratiš;
njegda su ranile, slavu istom sad kratiš.
|
|
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|
