Ктје ми се њекада и би ме жуђен'је
* * *
Ктје ми се њекада и би ме жуђен'је,
у срцу мом сада друго је хотјен'је.
С памети стајем се, тер ктећи што трудих,
прем свасма кајем се, и што уфах и жудих.
Љубав ме и липос под своју влас стави,
разложна ну крипос теј силе ме избави,
слободи ме и узе, у кој се самохоћ
заплетох; на сузе кад не мњах њоме доћ,
кад личце румено бес сумње позирах,
у ком све љувено блаженство замирах,
а срце јадовно пуно немилости
стојаше приправно за дат ми жалости.
Слободу сад славим појући у вас глас,
љубави, а правим, тва мину свасма влас;
огњене тве стриле заман су, ке тратиш;
његда су раниле, славу истом сад кратиш.
|
|
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|
