Gdi može bit tilo bez duše živeći?
U sebi tim, vilo, velmi se čudeći,
Često se ozirah na zračan prozor tvoj,
A suze utirah niz tužan obraz svoj.
Iđah tuj s uzdahom bolježljiv sahnući 5
I studen vas s strahom sam sebe kunući.
Smisliv se tadi čas srid plača trudno živ,
Jur pustih ovi glas, oči k zemlji sniziv:
Oj, kleta ma mlados, toj li te pridobi,
Života jur slados i smrt ka te kobi, 10
Ter vilu ohodiš, bez ke ni moć živit,
U srcu da plodiš huđu smr(t) na saj svit.
Reć, život znaš ki no ne dava t' odahnut,
A što je smrt ino ner brzo izdahnut?
Nu misli svitovne s nevirom podhibe, 15
U njih svim nam skrovne kakve su pogibe.
Er trudnih jes dosti kroz ljubav ku slide
U tužnoj bolosti ki vehnu i blide,
Dan i noć misleći s uzdahom dreseli,
Kako bi moć steći njih srce što želi. 20
Toj rekši, pritužan svasma vas poginuh
I kako cvit ružan prid mrazom ostinuh,
Ter se vas smramorih cić sumnje poražen,
Kroz ku plač ki tvorih jur ni još utažen.
I dobro čuh taj čas, mnogo jakši ner lav, 25
Gdi vapi sladak glas: sve trpi za ljubav!
Nje zakon da tiraš, na toj si odlučen,
Vas tvoj vik, još da znaš, neć bit njoj izručen.
