Гди може бит тило без душе живећи?
У себи тим, вило, велми се чудећи,
Често се озирах на зрачан прозор твој,
А сузе утирах низ тужан образ свој.
Иђах туј с уздахом бољежљив сахнући 5
I студен вас с страхом сам себе кунући.
Смислив се тади час срид плача трудно жив,
Јур пустих ови глас, очи к земљи снизив:
Ој, клета ма младос, тој ли те придоби,
Живота јур сладос и смрт ка те коби, 10
Тер вилу оходиш, без ке ни моћ живит,
У срцу да плодиш хуђу смр(т) на сај свит.
Рећ, живот знаш ки но не дава т' одахнут,
А што је смрт ино нер брзо издахнут?
Ну мисли свитовне с невиром подхибе, 15
У њих свим нам скровне какве су погибе.
Ер трудних јес дости кроз љубав ку слиде
У тужној болости ки вехну и блиде,
Дан и ноћ мислећи с уздахом дресели,
Како би моћ стећи њих срце што жели. 20
Тој рекши, притужан свасма вас погинух
I како цвит ружан прид мразом остинух,
Тер се вас смраморих цић сумње поражен,
Кроз ку плач ки творих јур ни још утажен.
I добро чух тај час, много јакши нер лав, 25
Гди вапи сладак глас: све трпи за љубав!
Ње закон да тираш, на тој си одлучен,
Вас твој вик, још да знаш, нећ бит њој изручен.
