Шињел
Писац: Николај Гогољ


отуда што је Ана, Финкиња, која је прије била њена куварица, сада код члана кварта дадиља, да га и она често лично виђа кад се провезе поред њихове куће, и да он долази сваке недјеље у цркву да се помоли богу, значи, а то се по свему види, мора бити да је добар човјек. Саслушавши то, Акакије Акакијевич тужан оде полако у своју собу, а како је провео ноћ, препушта се да о томе суди онај ко може коликотолико да се пренесе у положај другога. Ујутру рано отишао је члану кварта; али му рекоше да он спава; дошао је у десет – опет му рекоше: спава; дошао је у једанаест сати – рекоше му да члан кварта није код куће; дошао у вријеме ручка, али га писари у предсобљу никако не хтједоше пустити желећи безусловно дознати каквим је послом дошао, каква га је невоља довела и шта се то догодило, тако да је Акакије Акакијевич напосљетку зажелио да једном у животу и он покаже карактер и одлучно рекао да мора лично видјети самог члана кварта, да га они у томе не смију спријечити, да је дошао из департамента државним послом, и ако се на њих пожали, да ће они онда видјети своје. На то се писари нису усудили ништа рећи, па један од њих оде да позове члана кварта.
Причу о отмици шињела члан је примио некако необично чудно. Умјесто да обрати пажњу на главни предмет, он је Акакија Акакијевича почео испитивати зашто се тако касно враћао кући, није ли свраћао и није ли био у каквој непоштеној кући, тако да се Акакије Акакијевич потпуно збунио и изишао од њега ни сам не знајући да ли ће предмет о његову шињелу добити одговарајући ток или неће. Цијелога тога дана он није био у надлештву једини пут у своме животу. Сутрадан се појавио сав блијед и у свом старом огртачу који је сад био још јаднији. Мада је било и таквих чиновника који нису пропустили да се Акакију Акакијевичу не подсмјехну и овом приликом, ипак је његово приповиједање о отмици шињела многе гануло. Ријешили су да одмах скупе за њега прилог, али су скупили врло мало, пошто су се чиновници и без тога већ били много истрошили уписивањем за директоров портрет и претплатом на неку књигу коју им је препоручио начелник одјељења, пишчев пријатељ – и тако је сума испала безначајна. Један од њих, побуђен сажаљењем ријешио се да Акакију Акакијевичу помогне бар добрим савјетом рекавши да не иде полицијском надзорнику зато што, ако се и деси да он, у жељи да заслужи похвалу претпостављених, на неки начин пронађе шињел, шињел ће ипак остати у полицији ако сам не поднесе законске доказе да је његов; а било би најбоље да се обрати једној важној личности, да та важна личност, повезавши се и споразумијевши с ким треба, може учинити да се ствар сврши успјешније. Није се имало куд, Акакије Акакијевич се ријеши да иде важној личности. Каква је, заправо, и у чему се састојала дужност важне личности, то је остало непознато све до сада. Треба знати да је једна важна личност постала важном личношћу тек недавно и да је дотада он био неважна личност. Уосталом, његов положај, у поређењу са другим, још важнијим, ни сада се није сматрао важним. Али се увијек нађе такав круг људи за које је положај, у очима других неважан, за њих важан. Уосталом, овај се старао да важност свога положаја увећа многим другим средствима, и то: увео је обичај да га нижи чиновници, кад он долази на дужност, сачекају још на степеницама; да му се нико не смије јављати непосредно, већ да све мора тећи најстрожим редом: колешки регистратор да подноси предмет губемијском секретару, губернијски секретар титуларном или било каквом другом савјетнику, да би ствар, напосијетку, тако дошла до њега. Тако су у светој Русији сви заражени подражавањем, свако подражава свога старјешину. Чак се приповиједа да је неки титуларни савјетник, кад је постао шеф неке мале самосталне канцеларије, одмах преградио за себе посебну собу, назвао је »пријемном собом« и пред вратима поставио некакве разводнике са црвеним јакама и гајтанима, који су сваком долазнику отварали врата, мада се у »пријемној соби« једва могао смјестити обичан сто за писање.
Пријеми и обичаји важне личности били су солидни и величанствени, али једноставни. Основа његова система била је строгост. »Строгост, строгост и – строгост«, говорио је обично и при посљедњој ријечи би обично врло значајно погледао у лице онога коме је говорио. Мада за то није било никаквог разлога, јер је десетак чиновника, који су чинили сав управни механизам