*
Са последњим даном процветала лета
Одлетеше ласте пут топлих крајева;
Прнуше славуји, одлете и шева;
Сад у врту само зимска ружа цвета
Као спомен цвећа, што пролећа цела
Напајаше медом рој злаћених пчела.
Одлетеле тице — увенуло цвеће!
Сад ми једнолики, мучни дани теку!
Радо бих да прозрем будућност далеку,
Јер садашњост пуста само боле креће
И сећање скоро тешку тугу буди,
Што теретом кама притискује груди.
Незаборављени, узвишени друже,
Животе нам нису растрзале жуди,
Нит' похота кадгод загреја нам груди,
Него друговању нашем да послуже
Спустише се музе са висине своје
Музиком и песмом да нам душе споје.
Под окриљем муза друговасмо тако,
У животе наше светлости унеше,
Али грешни људи, навикли да греше,
— Носећи у души наслеђе опако —
Завишћу понети, друговање наше
Сплеткарењем ниским да прекину знаше.
О, последњи друже, скрхане младости
— Што увену тихо са последњим цвећем -
Не мислим да твоје саучешће крећем,
Ал' се опомени човечанске злости,
Па ако увреда тишти груди твоје,
Знај да она није била дело моје,
Ни мене не мину мере исте злости,
Нити мимоиђе ма које страдање,
Само да би теби бола било мање,
Саслушај ми речи, појми и опрости! —
Тешко бреме моје притискује груди,
А да теже буде старају се људи...
Не могу да песмом дозовем пролеће,
Ни суморне дане радошћу позлатим,
Животима нашим да смисао вратим,
Ни да те обаспем сјајем прошле среће;
Ал' се врати, друже, бар можемо једно:
Да страдање тешко сносимо заједно.
