*
Sa poslednjim danom procvetala leta
Odleteše laste put toplih krajeva;
Prnuše slavuji, odlete i ševa;
Sad u vrtu samo zimska ruža cveta
Kao spomen cveća, što proleća cela
Napajaše medom roj zlaćenih pčela.
Odletele tice — uvenulo cveće!
Sad mi jednoliki, mučni dani teku!
Rado bih da prozrem budućnost daleku,
Jer sadašnjost pusta samo bole kreće
I sećanje skoro tešku tugu budi,
Što teretom kama pritiskuje grudi.
Nezaboravljeni, uzvišeni druže,
Živote nam nisu rastrzale žudi,
Nit' pohota kadgod zagreja nam grudi,
Nego drugovanju našem da posluže
Spustiše se muze sa visine svoje
Muzikom i pesmom da nam duše spoje.
Pod okriljem muza drugovasmo tako,
U živote naše svetlosti uneše,
Ali grešni ljudi, navikli da greše,
— Noseći u duši nasleđe opako —
Zavišću poneti, drugovanje naše
Spletkarenjem niskim da prekinu znaše.
O, poslednji druže, skrhane mladosti
— Što uvenu tiho sa poslednjim cvećem -
Ne mislim da tvoje saučešće krećem,
Al' se opomeni čovečanske zlosti,
Pa ako uvreda tišti grudi tvoje,
Znaj da ona nije bila delo moje,
Ni mene ne minu mere iste zlosti,
Niti mimoiđe ma koje stradanje,
Samo da bi tebi bola bilo manje,
Saslušaj mi reči, pojmi i oprosti! —
Teško breme moje pritiskuje grudi,
A da teže bude staraju se ljudi...
Ne mogu da pesmom dozovem proleće,
Ni sumorne dane radošću pozlatim,
Životima našim da smisao vratim,
Ni da te obaspem sjajem prošle sreće;
Al' se vrati, druže, bar možemo jedno:
Da stradanje teško snosimo zajedno.
