(1 песма)
| (1 песма) Писац: Бранко Радичевић |
(1 песма)
(1)
Големо је пусто место,
Куће лепе и високе,
А дућани свуд учесто,
Да напариш жељне оке,
Истурили сребра, злата,
Свиле, свите све на врата.
2.
По улица каменити
Свуда силан народ грња:
Црни, бели, поносити,
Суви, товни, пуни прња,
Здрави, кљасти, голи, боси —
Сваког некуд ђаво носи.
3.
Ту ћеш наћи окићени
Лепи мома, лепи снаша,
Има нешто и поштени,
Ал' највише сека-даша:
Ил' за новце, ил' онако,
Ал' су даше свакојако.
4.
Насред града кула вита
Подигла се ћа до неба,
Крај ње црква поносита,
За молитву како треба,
Дивно чудо од камена,
А поваздан отворена.
5.
Ту долази стара бака,
Да јој греје Бог опрости;
Ту долази мома лака,
Па се моли у милости,
Да јој брже пошље драго —
Да ће доћи, зна занаго.
6.
Напољу се милост поче
Крај дућана на улица,
У цркви се туна роче
Жељан момак и деклица,
Докле једно од њи двоје
Враг не прими међу своје.
7.
Пет удари после подне,
Скоро празна црква света,
Нуто једне моме згодне
Де у цркву право шета;
Оде клупи, туна клече,
Прекрсти се, шта л' је пече?
8.
Ала, брацо, само гледни,
Није л' тако кâ сам рекâ:
Све ка врати гледи једни,
Није л' канда кога чека;
А то ко ће друго бити
Него какав кицош вити?
9.
Нит' је тако дуго било,
Ал' секира у мед паде,
Уђе једно момче чило,
По клупама гледат стаде;
А тек што га мома спази,
Прекрсти се да полази.
10.
Уста, не кте оклевати,
Ка драгоме свом поита,
Под руку се њему лати,
„Па како је?“ још запита.
А он рече: „Никад боље!“
Па са драгом ајд' напоље.
11.
Цури беше име Лиза,
Лепотом је Бог накити,
Однекуд је ту изблиза,
Ту шешире учи шити;
А да л' чини ово само,
То засада још не знамо.
12.
А момак је однекуда
Де су људи као вуци,
Под оружем иду свуда,
Да и видиш: кô ајдуци;
А ношња им скоро така
Као што је у Турака.
13.
Зато из свог завичаја
Овамо се млађан сломи,
Да сред бољи обичаја
Срце своје припитоми,
Да на пусту себи славу
Наспе мозга пуну главу.
14.
Јер овдена свуд улицом
Кано река мозак тече,
Да га мореш грабит жлицом —
Бар му тако млоги рече;
Још придаде, да поита
До тог места мозговита.
15.
Јоште рече, те још живо,
Своје тело да уљуди,
Да се тури у ношиво
Што питоми носе људи;
Јер кад ту га спазе така,
Гледаће га кô дивљака.
16.
Српчић прими савет мудри,
Старо руо баци са се,
А на себе друго удри,
Чим се прави људи красе,
У штруфле се дивне стера,
Лати фрака и квекера.
17.
Ој квекере, ао фраче!...
Кад вас видим, ношњо лепа,
Одмила ми срце скаче,
Јер ви чојку дасте репа;
Што уделит Бог не може,
Љуцка мудрост ту поможе.
18.
Та да свега баш нестане
Што смозгасмо ми дојако,
Само да нам вас остане,
Ао квеко, ао фрако,
Па нам оста слава лепа,
Док под небом има репа.
19.
Како дође тек година,
Па већ знаде билијара,
Зна валцера, да ј' милина,
Зна по ваздан да тумара;
Свуд кицоши дивни врве,
Он претекâ већ и прве.
20.
Двадест лета беше јако,
А без жене још до саде,
А женицу, ил' што тако,
Ваља сваки да имаде;
Зато и он градом зађе,
Па младицу себи нађе.
21.
Ко ту белца два-три плати,
Те још неће позадуго,
Наће мома што ће дати:
Беле груди, и што друго;
А за седам, осам, девет
Пушта сву ноћ и у кревет.
22.
И наш јунак више пута
Деклицама тим се вину,
Ал' га пецну гуја љута,
Да га жеља завек мину:
Једанпута тако дете
Даде њему и што не те.
23.
И тад смисли детић врли
Да се чега бољег маши,
Кад млађано што огрли,
Да се нема шта да плаши,
Те улице све прокаса,
На ту Лизу док набаса.
24.
У једнога у дућана
Очи му се поотеше,
Кад ал' једна ту млађана,
Па још сама декла беше;
Он повика: „Ето леба!
Така мени баш и треба!“
25.
Па у дућан њој поита,
Учини јој поклон лаки,
Још је тио тад запита,
Да л' кроглова има каки?
И то зато он прозбори,
Да се само пут отвори.
26.
Он би код ње позадуго,
Али не знам што збораше,
Но што море бити друго,
Нег прелепо да бијаше,
Јер предвече ја га виде,
Да под руку с момом иде.
27.
Он је прати њеном дому
Говорећи реч лагану,
Ту ће питат јунак мому,
Де се сутра да састану;
А деклица вини, мани,
Док не рече: „Код Stephanі“.
28.
До куће је већ допрати,
Ту је ваља манут танку,
За руку је зато лати,
Ћа је љубнут на растанку.
Ал' не даде мома лака,
Ступи назад три корака.
29.
Јер одозго од фењера
Право на њи пала зрака,
И девојку то натера
Да потражи мало мрака,
Јер и могу видет људи,
А људи су чудне ћуди.
30.
Она назад, он за њоме,
Мисли да ће да умакне,
Довати се своје моме,
Да не може да се макне;
Она с' брани, главом маше —
Док се усне не састаше.
31.
То би синоћ, ништа више,
И то кажем да све знате;
А у цркви отоич бише,
Ако с' јоште осећате,
Бише док се не састаше,
Па с' из цркве одма даше.
32.
Улицама они шећу,
А доста је веће тавно,
Декоји су веће свећу
Запалили поодавно;
Ал' се њима тамом шета,
Та милости мрак не смета.
33.
Кад су били мимо двора
Дено јунак наш борави,
Тад он рече да ту гори,
Не знам, нешто заборави,
Па девојку још понуди,
Да се горе с њим потруди.
34.
Ал' му вели златна сека
Да он иде сам у дворе,
А она ће да причека
Док се врати одозгоре;
Јер поштена де ће мома
Страном момку ић у дома!
35.
Ал' наш јунак знаде и то,
Те говори девојчици:
„У то доба, срце, злато,
Тако сама на улици?
Шта ће рећи ко те спази,
А туд силан свет пролази.“
36.
„Ајде са мном, злато моје,
Нико т' видет ту не море,
Поред стуба врата стоје
Одма како с' попнеш горе;
Туд у избу ја улазим,
Кроз ничију не пролазим.“
37.
То за цуру доста беше,
Већ се на све склони млада;
Уз стубе се већ попеше,
Пред избом су веће сада;
Већ се врата отворише
И за њима затворише.
38.
Јасну свећу он запали,
Своје злато грлит пође,
Али мома на њ навали,
То да узме по што дође.
„Ајдмо, брже!“ она кара,
Он грлећи одговара.
39.
На канабе јоште седа,
На своје је вуче крило,
Чедо види да је беда,
Па се њему попустило;
На крило му млада паде,
А он ми је љубит стаде.
40.
Он је љуби, она њега,
Он је стиска уз себека,
Та од света овог свега
Дража му је та сад сека.
Тако беше, ал' не дуго,
А он заче још што друго.
41.
У недра јој руку тура,
А да види шта ту крије.
„Не, о нете!“ кара цура,
По руци га млада бије —
И то беше, ал' не дуго,
А он заче још што друго.
42.
Плану огњем детић пусти,
Па је узе у наруче,
На душека тад је спусти;
Ал' се брани дивно луче,
Још стидљиво њему рече:
„Не! — ако нас ко затече!“
43.
„Кô затећи? Није него!
Кад су врата затворена.“
Њој је рекô, па прилегô,
Машио се под колена.
Она јади: „Ох мој Боже!“
Па га малко потпоможе.
44.
Свршен посо, те на кратко,
А благослов дође с неба,
И без попа беше слатко,
Ал' што попа ту и треба?
Попи само жене граде —
Вако цура још остаде.
45.
Тако они ту обоје
Предивно се осладише
И големе пламе своје
Нешто мало угасише;
Још им срце јако бије,
А девојка лице крије.
46.
Но стид ови брзо преста,
Брзо с' мома рашћерета,
Малко стаде, али сместа
Започе се шала клета:
На крилу му цура цупка,
Па се с њоме грли, љупка.
47.
Још он пита злато своје,
И ту малко стаде шала,
Да му каже, колико је
Драги досад већ имала.
Наша декла ту уздану,
И суза јој једна кану.
48.
Затим рече: „То је лако,
Јер имадо јединога;
После њега све дојако
Не погледа баш никога.
Ох, он беше —“ ту ми узе
Од очију трти сузе.
49.
Јоште поче тужна мома,
Како малко снагу побра:
„Леп он беше, леп, сирома,
И сувише душа добра,
Куда тедо, тамо стаде,
Што заиска, то ми даде.“
50.
„И би њему љуба била,
Тако м' узе он у вољу,
Ал' га мајка не пустила,
Нашла њему другу бољу;
У те новца тма имаде,
А мени га Бог не даде.“
51.
„Једанпут он баш предвече
Дође збуњен ка менека,
'Жива била', тако рече,
'Ти си моја, па довека;
Злато, сребро јесте срећа,
Ал' је милост моја већа.'“
52.
„Па за руку мене лати,
Оде причат реч несретну,
Како њему отац, мати
Оће другу да наметну;
А он рече да без мене
Нигде њему нема жене.“
53.
„Нато отац реч настави —
А љут беше као зоља:
'Ил' је одма заборави,
Ил' ћу тражит сина боља!
Таком шупље испод неба,
А баштина бољем треба!'“
54.
„Ал' ни ово моје драго
Од менека не отиште:
'Шта је отац, шта је благо?
Тебе моје срце иште.
Ил' ћу тебе, ил' никако,
А слатко је и овако.'“
55.
„А ја њему поче на то,
Да послуша родитеље:
'Слушај, реко, слушај, злато,
Њине жеље, боже жеље;
Бог на небу силан живи;
Ко ће с' њему да противи?'
56.
„И још даље ја покуша,
Одо зборит, одо молит,
Ал' он не кте ни да слуша,
Не даде се ни осолит.
Четир дана стаде тако,
А он при свом све једнако.
57.
А ја опет, ка и досле,
Удри гуди све једнако,
Док не догна понајпосле,
Те с' опрости са мном вако:
'Видим да ти несам мио
Кâ до сада што сам био.'
58.
„И тако је отишао
И узео себи другу...
Жâ ми беше, здраво жао,
Ал' угуши своју тугу,
Та што знадо чинит млада?
Заш да с мене момак страда?
59.
По његовим по сватима
Намисли се уклонити,
Своју другу сад он има,
Треба њојзи веран бити;
А да ђаво још је дома,
Видела сам затим ома.
60.
Јер три дана после свата
Баш од руке од његове
Доби прстен тај од злата
И уз њега речи ове:
„Нос' га, злато, и не скидај,
Срца мени не раскидај.“
61.
„Оца, мајку, сву родбину
Дотад већ сам изгубила,
Те потражи своју стрину
Код које сам онда била,
Па јој реко: 'Морам сместа
Из несретног ићи места.'“
62.
„И јербо сам још сирота,
Ваља мени што учити
Су чиме би за живота
У поштењу могла бити;
Јер у томе кад застрани,
Шта остаје женској страни?
63.
Ал' ме стрина пустит не те,
Јер јој бија десна рука,
„Остан', рече, остан', дете!“
И ту беше љута мука;
Ал' ја плачи, моли, гони,
Те с' најпосле стара склони.
64.
И сама се амо крену,
И нађе ми мајсторицу
Једну вешту и поштену,
Баш кâ ваља, удовицу;
Код ње поче учит млада,
Па код ње сам још и сада.
65.
И сада је баш година,
И ја силне проли сузе:
Сећа с' драгог, што судбина
Немило ми сретној узе,
Док ми с' ваша изненада
Не забели зора млада.
66.
Срећа моја ви сте сада.
Но да све вам кажем право:
Кад вас оно згледа тада,
Препадо се млада здраво,
Јер помисли баш занаго
Да ми уђе старо драго.
67.
И богами, на њега сте
Сила налик баш заиста:
Исте очи враголасте,
Исто чело, уста иста,
Иста коса, исти зуби.“
Ту г' огрли, па пољуби.
68.
„Ох мој Боже, драги Боже,
Сад сте моји, сад сте моји!
Ал' кад мислим што бит може,
Срце ми се јадно боји:
Та слатко је, здраво слатко,
Све се бојим, биће кратко.
69.
Нигде мени нема среће
Како прену и свет глену.
Кад посади како цвеће,
За дан, за два, па увену;
А тичицу кад одрани,
Одма јадну и сарани.
70.
За мајчицом, још кâ дете,
И за оцем проли сузе.
Тад ме друга срећа срете,
Али судба и њу узе.
Вас ми сада Вишњи даде,
Да л' ће бити кô до саде?“
71.
Девојчица сасвим клону,
Када ваку реч изусти,
Ка драгоме своме тону,
На груди му главу спусти:
Вељи јад јој сломи снагу;
Жао беше њеном драгу.
72.
Па довати своје мило,
Па је грли, па је теши,
И задуго баш не било,
Мома с' диже, па се смеши,
У очи му млада гледа,
Јоште збори: „Ал' си беда!“
73.
Па се њему од милоте
Око бела врата вије,
А момку се срце оте,
Те започе враголије;
Још се једном преварише,
Јоште једном, оће л' више?
74.
Неће засад, крај је шали,
Устадоше обадвоје.
Он цигару своју пали,
Она глади косе своје,
Још се друго штошта сети
Што у игри поремети.
75.
Онда узе чедо дично,
Па је кући он отпрати,
Те се онда, кâ обично,
У кавану малко сврати,
Па с маргера на келнера —
Оде право да вечера.
76.
Наједе се, па сад пу(ши),
Још су момци пива нагли;
Он за чашом чашу суши,
Док му с' умље не замагли,
Тад устаде, крчму ману,
Те батргну у кавану.
77.
Ту ми попи каву црну,
Поче играт билијара;
Тад се малко кецу врну,
Ту остави нешто пара;
Испи две-три чаше рума,
Па сад ето кући љума.
78.
Успут пева како море,
Баш до куће с песмом дође,
Даде белчић, сукну горе,
Па се одма свлачит пође;
Зато свеће и не пали,
Већ с' у одар тако свали.
79.
Легло момче, па заспало
Баш у један по поноћи,
Ал' до дана још је мало,
Мора и дан потпомоћи;
Јутро дође, па с' измиче,
Ал' што с' ово момка тиче?
80.
Нек мађистор чати књигу,
Може он то и без њега,
Он сад има другу бригу,
Јера младост плао бега,
А времена још ће бити
Де ће све то накнадити.
81.
Десет сати е то бије,
Он од одра свог устаде,
Па се брије, па се мије,
Па с' у руво дично даде,
И довати цигарицу,
Па ајд' одма на кавицу.
82.
Још се лати билијара,
И показа сву вештину,
Затим оде да тумара
Изван града низ ледину;
Ту на ручак оде лаву,
Затим назад ајд' у каву.
83.
Узе каву па новине,
Све пролети кано вијар,
Па да боље време мине,
Јуриш опет на билијар.
А кад дође до шест сата,
Осети се свога злата.
84.
У шест сати по њу оде,
Но да вргнем све накратко:
Он ужива сваке згоде
И проводи младост слатко,
Ни потури бела данка
Без љубавна без састанка.
85.
Он се слади моме беле,
Још узима њој избицу,
Јер де она би доселе,
Лошу каже другарицу:
„Сувише је, вели, проста,
А то већ је за ме доста.“
86.
Свуд заједно они шећу
Од весеља на весеље;
Данци иду и пролећу,
А за њима и недеље:
Ето зиме на измаку, —
Њина срећа ни за длаку.
87.
Истина је, шпаг му пати,
Да му каткад ври по глави;
Но кад своје злато лати,
Одма на све заборави;
Чини му се данас луче
Јоште лепше него јуче.
88.
Једном јунак сат продаде,
Успомену материну,
Ал' што знаде, кад мораде,
Треба злату на аљину;
Ал' јој не би било ласно,
Но мољаше тако красно.
89.
Лепо вече, красно вече,
Он по своју оде мому,
Ал' му онде бака рече,
Да не има ње на дому,
Да јутроске рано оде
Боној стрини у пооде.
90.
„Кад ће доћи?“ јунак пита.
„За пет дана“, рече стара.
Он верује, назад ита,
Ал' у срцу злато кара:
Мало му је мучно било
Што се чедо не јавило.
91.
Кад с(утрада)н нуто среће!
Баш крај неке прође куће,
Али ко се оно шеће?
Је л' то она, је л' могуће?
Стаде јунак, гледа дуго:
Богме она — нико друго.
92.
Мома шеће лако, ситно,
Па у један дом замаче;
Момку беше доста итно,
Ал' он стаде, мислит заче:
Бистар беше, добро мисли,
Добро мисли, боље смисли.
93.
Он се за њом у дом даде
И запита онде нешто.
Од вас нико то не знаде —
Не знам ни ја, али тешто!
Та знаћемо све до сутра,
Или барем до прексутра.
94.
Прексутра је, подне звони,
А он оде тражит мому,
Бака му се на пут гони;
Шапну: „Није још на дому.“
Ал' он с пута тури баку,
Те ка врати, па за кваку.
95.
Врата чедо не забрави,
Ваљда беше то случајно,
Он с' у избу плао сави,
Згледа своје сунце сјајно
Оно лежи за њ незгодно
Ал' за доста згодно.
96.
„Што је ото?“ он запита,
Али чедо ни бригеша,
Већ устаде, на њ поита,
Још прозбори срдна сеша:
„Господине, молим, ко сте?
Ја не примам такве госте.“
97.
Што би даље, није ствари,
Зато песма о свем ћути,
Она њега баш превари,
Да и мене самог љути.
Ал' такова тешка чуда
Збивају се светом свуда.
98.
Залуд грми, залуд сева,
Заман с неба Вишњи кара:
Чоек, жена, момак, дева
Једно друго опет вара —
Брже, злато, брже амо
Боља света да деламо.
Извори
уреди- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранко Радичевић, умро 1853, пре 171 година.
|