(1 pesma)
Pisac: Branko Radičević


(1 pesma)

(1)
Golemo je pusto mesto,
Kuće lepe i visoke,
A dućani svud učesto,
Da napariš željne oke,
Isturili srebra, zlata,
Svile, svite sve na vrata.

2.
Po ulica kameniti
Svuda silan narod grnja:
Crni, beli, ponositi,
Suvi, tovni, puni prnja,
Zdravi, kljasti, goli, bosi —
Svakog nekud đavo nosi.

3.
Tu ćeš naći okićeni
Lepi moma, lepi snaša,
Ima nešto i pošteni,
Al' najviše seka-daša:
Il' za novce, il' onako,
Al' su daše svakojako.

4.
Nasred grada kula vita
Podigla se ća do neba,
Kraj nje crkva ponosita,
Za molitvu kako treba,
Divno čudo od kamena,
A povazdan otvorena.

5.
Tu dolazi stara baka,
Da joj greje Bog oprosti;
Tu dolazi moma laka,
Pa se moli u milosti,
Da joj brže pošlje drago —
Da će doći, zna zanago.

6.
Napolju se milost poče
Kraj dućana na ulica,
U crkvi se tuna roče
Željan momak i deklica,
Dokle jedno od nji dvoje
Vrag ne primi među svoje.

7.
Pet udari posle podne,
Skoro prazna crkva sveta,
Nuto jedne mome zgodne
De u crkvu pravo šeta;
Ode klupi, tuna kleče,
Prekrsti se, šta l' je peče?

8.
Ala, braco, samo gledni,
Nije l' tako kâ sam rekâ:
Sve ka vrati gledi jedni,
Nije l' kanda koga čeka;
A to ko će drugo biti
Nego kakav kicoš viti?


9.
Nit' je tako dugo bilo,
Al' sekira u med pade,
Uđe jedno momče čilo,
Po klupama gledat stade;
A tek što ga moma spazi,
Prekrsti se da polazi.

10.
Usta, ne kte oklevati,
Ka dragome svom poita,
Pod ruku se njemu lati,
„Pa kako je?“ još zapita.
A on reče: „Nikad bolje!“
Pa sa dragom ajd' napolje.

11.
Curi beše ime Liza,
Lepotom je Bog nakiti,
Odnekud je tu izbliza,
Tu šešire uči šiti;
A da l' čini ovo samo,
To zasada još ne znamo.

12.
A momak je odnekuda
De su ljudi kao vuci,
Pod oružem idu svuda,
Da i vidiš: kô ajduci;
A nošnja im skoro taka
Kao što je u Turaka.

13.
Zato iz svog zavičaja
Ovamo se mlađan slomi,
Da sred bolji običaja
Srce svoje pripitomi,
Da na pustu sebi slavu
Naspe mozga punu glavu.

14.
Jer ovdena svud ulicom
Kano reka mozak teče,
Da ga moreš grabit žlicom —
Bar mu tako mlogi reče;
Još pridade, da poita
Do tog mesta mozgovita.

15.
Jošte reče, te još živo,
Svoje telo da uljudi,
Da se turi u nošivo
Što pitomi nose ljudi;
Jer kad tu ga spaze taka,
Gledaće ga kô divljaka.

16.
Srpčić primi savet mudri,
Staro ruo baci sa se,
A na sebe drugo udri,
Čim se pravi ljudi krase,
U štrufle se divne stera,
Lati fraka i kvekera.

17.
Oj kvekere, ao frače!...
Kad vas vidim, nošnjo lepa,
Odmila mi srce skače,
Jer vi čojku daste repa;
Što udelit Bog ne može,
Ljucka mudrost tu pomože.

18.
Ta da svega baš nestane
Što smozgasmo mi dojako,
Samo da nam vas ostane,
Ao kveko, ao frako,
Pa nam osta slava lepa,
Dok pod nebom ima repa.

19.
Kako dođe tek godina,
Pa već znade bilijara,
Zna valcera, da j' milina,
Zna po vazdan da tumara;
Svud kicoši divni vrve,
On pretekâ već i prve.

20.
Dvadest leta beše jako,
A bez žene još do sade,
A ženicu, il' što tako,
Valja svaki da imade;
Zato i on gradom zađe,
Pa mladicu sebi nađe.

21.
Ko tu belca dva-tri plati,
Te još neće pozadugo,
Naće moma što će dati:
Bele grudi, i što drugo;
A za sedam, osam, devet
Pušta svu noć i u krevet.

22.
I naš junak više puta
Deklicama tim se vinu,
Al' ga pecnu guja ljuta,
Da ga želja zavek minu:
Jedanputa tako dete
Dade njemu i što ne te.

23.
I tad smisli detić vrli
Da se čega boljeg maši,
Kad mlađano što ogrli,
Da se nema šta da plaši,
Te ulice sve prokasa,
Na tu Lizu dok nabasa.

24.
U jednoga u dućana
Oči mu se pooteše,
Kad al' jedna tu mlađana,
Pa još sama dekla beše;
On povika: „Eto leba!
Taka meni baš i treba!“

25.
Pa u dućan njoj poita,
Učini joj poklon laki,
Još je tio tad zapita,
Da l' kroglova ima kaki?
I to zato on prozbori,
Da se samo put otvori.

26.
On bi kod nje pozadugo,
Ali ne znam što zboraše,
No što more biti drugo,
Neg prelepo da bijaše,
Jer predveče ja ga vide,
Da pod ruku s momom ide.

27.
On je prati njenom domu
Govoreći reč laganu,
Tu će pitat junak momu,
De se sutra da sastanu;
A deklica vini, mani,
Dok ne reče: „Kod Stephanі“.

28.
Do kuće je već doprati,
Tu je valja manut tanku,
Za ruku je zato lati,
Ća je ljubnut na rastanku.
Al' ne dade moma laka,
Stupi nazad tri koraka.


29.
Jer odozgo od fenjera
Pravo na nji pala zraka,
I devojku to natera
Da potraži malo mraka,
Jer i mogu videt ljudi,
A ljudi su čudne ćudi.

30.
Ona nazad, on za njome,
Misli da će da umakne,
Dovati se svoje mome,
Da ne može da se makne;
Ona s' brani, glavom maše —
Dok se usne ne sastaše.

31.
To bi sinoć, ništa više,
I to kažem da sve znate;
A u crkvi otoič biše,
Ako s' jošte osećate,
Biše dok se ne sastaše,
Pa s' iz crkve odma daše.

32.
Ulicama oni šeću,
A dosta je veće tavno,
Dekoji su veće sveću
Zapalili poodavno;
Al' se njima tamom šeta,
Ta milosti mrak ne smeta.

33.
Kad su bili mimo dvora
Deno junak naš boravi,
Tad on reče da tu gori,
Ne znam, nešto zaboravi,
Pa devojku još ponudi,
Da se gore s njim potrudi.

34.
Al' mu veli zlatna seka
Da on ide sam u dvore,
A ona će da pričeka
Dok se vrati odozgore;
Jer poštena de će moma
Stranom momku ić u doma!

35.
Al' naš junak znade i to,
Te govori devojčici:
„U to doba, srce, zlato,
Tako sama na ulici?
Šta će reći ko te spazi,
A tud silan svet prolazi.“

36.
„Ajde sa mnom, zlato moje,
Niko t' videt tu ne more,
Pored stuba vrata stoje
Odma kako s' popneš gore;
Tud u izbu ja ulazim,
Kroz ničiju ne prolazim.“

37.
To za curu dosta beše,
Već se na sve skloni mlada;
Uz stube se već popeše,
Pred izbom su veće sada;
Već se vrata otvoriše
I za njima zatvoriše.

38.
Jasnu sveću on zapali,
Svoje zlato grlit pođe,
Ali moma na nj navali,
To da uzme po što dođe.
„Ajdmo, brže!“ ona kara,
On grleći odgovara.

39.
Na kanabe jošte seda,
Na svoje je vuče krilo,
Čedo vidi da je beda,
Pa se njemu popustilo;
Na krilo mu mlada pade,
A on mi je ljubit stade.

40.
On je ljubi, ona njega,
On je stiska uz sebeka,
Ta od sveta ovog svega
Draža mu je ta sad seka.
Tako beše, al' ne dugo,
A on zače još što drugo.

41.
U nedra joj ruku tura,
A da vidi šta tu krije.
„Ne, o nete!“ kara cura,
Po ruci ga mlada bije —
I to beše, al' ne dugo,
A on zače još što drugo.

42.
Planu ognjem detić pusti,
Pa je uze u naruče,
Na dušeka tad je spusti;
Al' se brani divno luče,
Još stidljivo njemu reče:
„Ne! — ako nas ko zateče!“

43.
„Kô zateći? Nije nego!
Kad su vrata zatvorena.“
Njoj je rekô, pa prilegô,
Mašio se pod kolena.
Ona jadi: „Oh moj Bože!“
Pa ga malko potpomože.

44.
Svršen poso, te na kratko,
A blagoslov dođe s neba,
I bez popa beše slatko,
Al' što popa tu i treba?
Popi samo žene grade —
Vako cura još ostade.

45.
Tako oni tu oboje
Predivno se osladiše
I goleme plame svoje
Nešto malo ugasiše;
Još im srce jako bije,
A devojka lice krije.

46.
No stid ovi brzo presta,
Brzo s' moma rašćereta,
Malko stade, ali smesta
Započe se šala kleta:
Na krilu mu cura cupka,
Pa se s njome grli, ljupka.

47.
Još on pita zlato svoje,
I tu malko stade šala,
Da mu kaže, koliko je
Dragi dosad već imala.
Naša dekla tu uzdanu,
I suza joj jedna kanu.

48.
Zatim reče: „To je lako,
Jer imado jedinoga;
Posle njega sve dojako
Ne pogleda baš nikoga.
Oh, on beše —“ tu mi uze
Od očiju trti suze.

49.
Jošte poče tužna moma,
Kako malko snagu pobra:
„Lep on beše, lep, siroma,
I suviše duša dobra,
Kuda tedo, tamo stade,
Što zaiska, to mi dade.“

50.
„I bi njemu ljuba bila,
Tako m' uze on u volju,
Al' ga majka ne pustila,
Našla njemu drugu bolju;
U te novca tma imade,
A meni ga Bog ne dade.“

51.
„Jedanput on baš predveče
Dođe zbunjen ka meneka,
'Živa bila', tako reče,
'Ti si moja, pa doveka;
Zlato, srebro jeste sreća,
Al' je milost moja veća.'“


52.
„Pa za ruku mene lati,
Ode pričat reč nesretnu,
Kako njemu otac, mati
Oće drugu da nametnu;
A on reče da bez mene
Nigde njemu nema žene.“

53.
„Nato otac reč nastavi —
A ljut beše kao zolja:
'Il' je odma zaboravi,
Il' ću tražit sina bolja!
Takom šuplje ispod neba,
A baština boljem treba!'“

54.
„Al' ni ovo moje drago
Od meneka ne otište:
'Šta je otac, šta je blago?
Tebe moje srce ište.
Il' ću tebe, il' nikako,
A slatko je i ovako.'“

55.
„A ja njemu poče na to,
Da posluša roditelje:
'Slušaj, reko, slušaj, zlato,
Njine želje, bože želje;
Bog na nebu silan živi;
Ko će s' njemu da protivi?'

56.
„I još dalje ja pokuša,
Odo zborit, odo molit,
Al' on ne kte ni da sluša,
Ne dade se ni osolit.
Četir dana stade tako,
A on pri svom sve jednako.

57.
A ja opet, ka i dosle,
Udri gudi sve jednako,
Dok ne dogna ponajposle,
Te s' oprosti sa mnom vako:
'Vidim da ti nesam mio
Kâ do sada što sam bio.'

58.
„I tako je otišao
I uzeo sebi drugu...
Žâ mi beše, zdravo žao,
Al' uguši svoju tugu,
Ta što znado činit mlada?
Zaš da s mene momak strada?

59.
Po njegovim po svatima
Namisli se ukloniti,
Svoju drugu sad on ima,
Treba njojzi veran biti;
A da đavo još je doma,
Videla sam zatim oma.

60.
Jer tri dana posle svata
Baš od ruke od njegove
Dobi prsten taj od zlata
I uz njega reči ove:
„Nos' ga, zlato, i ne skidaj,
Srca meni ne raskidaj.“

61.
„Oca, majku, svu rodbinu
Dotad već sam izgubila,
Te potraži svoju strinu
Kod koje sam onda bila,
Pa joj reko: 'Moram smesta
Iz nesretnog ići mesta.'“

62.
„I jerbo sam još sirota,
Valja meni što učiti
Su čime bi za života
U poštenju mogla biti;
Jer u tome kad zastrani,
Šta ostaje ženskoj strani?

63.
Al' me strina pustit ne te,
Jer joj bija desna ruka,
„Ostan', reče, ostan', dete!“
I tu beše ljuta muka;
Al' ja plači, moli, goni,
Te s' najposle stara skloni.

64.
I sama se amo krenu,
I nađe mi majstoricu
Jednu veštu i poštenu,
Baš kâ valja, udovicu;
Kod nje poče učit mlada,
Pa kod nje sam još i sada.

65.
I sada je baš godina,
I ja silne proli suze:
Seća s' dragog, što sudbina
Nemilo mi sretnoj uze,
Dok mi s' vaša iznenada
Ne zabeli zora mlada.

66.
Sreća moja vi ste sada.
No da sve vam kažem pravo:
Kad vas ono zgleda tada,
Prepado se mlada zdravo,
Jer pomisli baš zanago
Da mi uđe staro drago.

67.
I bogami, na njega ste
Sila nalik baš zaista:
Iste oči vragolaste,
Isto čelo, usta ista,
Ista kosa, isti zubi.“
Tu g' ogrli, pa poljubi.

68.
„Oh moj Bože, dragi Bože,
Sad ste moji, sad ste moji!
Al' kad mislim što bit može,
Srce mi se jadno boji:
Ta slatko je, zdravo slatko,
Sve se bojim, biće kratko.

69.
Nigde meni nema sreće
Kako prenu i svet glenu.
Kad posadi kako cveće,
Za dan, za dva, pa uvenu;
A tičicu kad odrani,
Odma jadnu i sarani.

70.
Za majčicom, još kâ dete,
I za ocem proli suze.
Tad me druga sreća srete,
Ali sudba i nju uze.
Vas mi sada Višnji dade,
Da l' će biti kô do sade?“

71.
Devojčica sasvim klonu,
Kada vaku reč izusti,
Ka dragome svome tonu,
Na grudi mu glavu spusti:
Velji jad joj slomi snagu;
Žao beše njenom dragu.


72.
Pa dovati svoje milo,
Pa je grli, pa je teši,
I zadugo baš ne bilo,
Moma s' diže, pa se smeši,
U oči mu mlada gleda,
Jošte zbori: „Al' si beda!“

73.
Pa se njemu od milote
Oko bela vrata vije,
A momku se srce ote,
Te započe vragolije;
Još se jednom prevariše,
Jošte jednom, oće l' više?

74.
Neće zasad, kraj je šali,
Ustadoše obadvoje.
On cigaru svoju pali,
Ona gladi kose svoje,
Još se drugo štošta seti
Što u igri poremeti.

75.
Onda uze čedo dično,
Pa je kući on otprati,
Te se onda, kâ obično,
U kavanu malko svrati,
Pa s margera na kelnera —
Ode pravo da večera.

76.
Najede se, pa sad pu(ši),
Još su momci piva nagli;
On za čašom čašu suši,
Dok mu s' umlje ne zamagli,
Tad ustade, krčmu manu,
Te batrgnu u kavanu.

77.
Tu mi popi kavu crnu,
Poče igrat bilijara;
Tad se malko kecu vrnu,
Tu ostavi nešto para;
Ispi dve-tri čaše ruma,
Pa sad eto kući ljuma.

78.
Usput peva kako more,
Baš do kuće s pesmom dođe,
Dade belčić, suknu gore,
Pa se odma svlačit pođe;
Zato sveće i ne pali,
Već s' u odar tako svali.

79.
Leglo momče, pa zaspalo
Baš u jedan po ponoći,
Al' do dana još je malo,
Mora i dan potpomoći;
Jutro dođe, pa s' izmiče,
Al' što s' ovo momka tiče?

80.
Nek mađistor čati knjigu,
Može on to i bez njega,
On sad ima drugu brigu,
Jera mladost plao bega,
A vremena još će biti
De će sve to naknaditi.

81.
Deset sati e to bije,
On od odra svog ustade,
Pa se brije, pa se mije,
Pa s' u ruvo dično dade,
I dovati cigaricu,
Pa ajd' odma na kavicu.

82.
Još se lati bilijara,
I pokaza svu veštinu,
Zatim ode da tumara
Izvan grada niz ledinu;
Tu na ručak ode lavu,
Zatim nazad ajd' u kavu.

83.
Uze kavu pa novine,
Sve proleti kano vijar,
Pa da bolje vreme mine,
Juriš opet na bilijar.
A kad dođe do šest sata,
Oseti se svoga zlata.

84.
U šest sati po nju ode,
No da vrgnem sve nakratko:
On uživa svake zgode
I provodi mladost slatko,
Ni poturi bela danka
Bez ljubavna bez sastanka.

85.
On se sladi mome bele,
Još uzima njoj izbicu,
Jer de ona bi dosele,
Lošu kaže drugaricu:
„Suviše je, veli, prosta,
A to već je za me dosta.“

86.
Svud zajedno oni šeću
Od veselja na veselje;
Danci idu i proleću,
A za njima i nedelje:
Eto zime na izmaku, —
Njina sreća ni za dlaku.

87.
Istina je, špag mu pati,
Da mu katkad vri po glavi;
No kad svoje zlato lati,
Odma na sve zaboravi;
Čini mu se danas luče
Jošte lepše nego juče.

88.
Jednom junak sat prodade,
Uspomenu materinu,
Al' što znade, kad morade,
Treba zlatu na aljinu;
Al' joj ne bi bilo lasno,
No moljaše tako krasno.

89.
Lepo veče, krasno veče,
On po svoju ode momu,
Al' mu onde baka reče,
Da ne ima nje na domu,
Da jutroske rano ode
Bonoj strini u poode.

90.
„Kad će doći?“ junak pita.
„Za pet dana“, reče stara.
On veruje, nazad ita,
Al' u srcu zlato kara:
Malo mu je mučno bilo
Što se čedo ne javilo.

91.
Kad s(utrada)n nuto sreće!
Baš kraj neke prođe kuće,
Ali ko se ono šeće?
Je l' to ona, je l' moguće?
Stade junak, gleda dugo:
Bogme ona — niko drugo.


92.
Moma šeće lako, sitno,
Pa u jedan dom zamače;
Momku beše dosta itno,
Al' on stade, mislit zače:
Bistar beše, dobro misli,
Dobro misli, bolje smisli.

93.
On se za njom u dom dade
I zapita onde nešto.
Od vas niko to ne znade —
Ne znam ni ja, ali tešto!
Ta znaćemo sve do sutra,
Ili barem do preksutra.

94.
Preksutra je, podne zvoni,
A on ode tražit momu,
Baka mu se na put goni;
Šapnu: „Nije još na domu.“
Al' on s puta turi baku,
Te ka vrati, pa za kvaku.

95.
Vrata čedo ne zabravi,
Valjda beše to slučajno,
On s' u izbu plao savi,
Zgleda svoje sunce sjajno
Ono leži za nj nezgodno
Al' za dosta zgodno.

96.
„Što je oto?“ on zapita,
Ali čedo ni brigeša,
Već ustade, na nj poita,
Još prozbori srdna seša:
„Gospodine, molim, ko ste?
Ja ne primam takve goste.“

97.
Što bi dalje, nije stvari,
Zato pesma o svem ćuti,
Ona njega baš prevari,
Da i mene samog ljuti.
Al' takova teška čuda
Zbivaju se svetom svuda.

98.
Zalud grmi, zalud seva,
Zaman s neba Višnji kara:
Čoek, žena, momak, deva
Jedno drugo opet vara —
Brže, zlato, brže amo
Bolja sveta da delamo.


Izvori

uredi
  • Antologija srpske književnosti [1]


 
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branko Radičević, umro 1853, pre 171 godina.