Шта сам стек'о

Шта сам стек’о  (1861)  Писац: Владимир Васић

Несам стек’о ни сребра, ни злата,
Ни ханџара, ни беснога хата,
Несам, несам нагомил’о благо,
Ал’ сам стек’о ја богатство веће,
Стекао сам, — ох, пун сам ти среће! —
Стекао сам што је срцу драго.

Шта је вила што је гора крије,
Шта је зора и та румен њена,
Шта је цвеће када мирис лева,
Шта ли сунце што земљицу грли,
Са дна мора, шта је бисер врли?
Ништа спрам ње! — вила лепша није,
Руменија још је усна њена,
Мириснија душица је њена,
Од бисера лепши су јој зуби
Од сунца ме ватреније љуби!

Па сад да ми гроб отвори врата,
Раставио кад би ме од злата,
Ох! радо бих ја се гробу прег’о
Радо, радо у њега бих лег’о,
Јер знам да би душица ми мила
И до гроба мога долазила,
По мом гробу сејала би цвеће,
Место росе на њ би сузе лила,
Врелу сузу земљица би пила,
Та би суза, ох! та суза мала,
И до срца леденог ми пала.

Сан би мин’о, оживео ја бих,
Један уздах искрао б’ се слаби,
Да укр’о б’ се један уздах лаган,
Те кроз цвеће шаптао би драги:
„Чуј, душице, још те љуби драган!”

У Београду, 1861.

Извор

1865. Песме Владимира Васића. Издане на свет након смрти његове. Земун: Штампарија И.К.Сопронова. стр. 94-95.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Владимир Васић, умро 1864, пре 160 година.