Šta sam stek'o
| Šta sam stek’o (1861) Pisac: Vladimir Vasić |
Nesam stek’o ni srebra, ni zlata,
Ni handžara, ni besnoga hata,
Nesam, nesam nagomil’o blago,
Al’ sam stek’o ja bogatstvo veće,
Stekao sam, — oh, pun sam ti sreće! —
Stekao sam što je srcu drago.
Šta je vila što je gora krije,
Šta je zora i ta rumen njena,
Šta je cveće kada miris leva,
Šta li sunce što zemljicu grli,
Sa dna mora, šta je biser vrli?
Ništa spram nje! — vila lepša nije,
Rumenija još je usna njena,
Mirisnija dušica je njena,
Od bisera lepši su joj zubi
Od sunca me vatrenije ljubi!
Pa sad da mi grob otvori vrata,
Rastavio kad bi me od zlata,
Oh! rado bih ja se grobu preg’o
Rado, rado u njega bih leg’o,
Jer znam da bi dušica mi mila
I do groba moga dolazila,
Po mom grobu sejala bi cveće,
Mesto rose na nj bi suze lila,
Vrelu suzu zemljica bi pila,
Ta bi suza, oh! ta suza mala,
I do srca ledenog mi pala.
San bi min’o, oživeo ja bih,
Jedan uzdah iskrao b’ se slabi,
Da ukr’o b’ se jedan uzdah lagan,
Te kroz cveće šaptao bi dragi:
„Čuj, dušice, još te ljubi dragan!”
U Beogradu, 1861.
Izvor uredi
1865. Pesme Vladimira Vasića. Izdane na svet nakon smrti njegove. Zemun: Štamparija I.K.Sopronova. str. 94-95.
|