Шило за огњило
| Шило за огњило Писац: Милован Глишић |
Ћир Трпко не продаје више ни бозу ни кокице. То је некад продавао по улицама београдским, кад је био мали и кад се још није звао "ћир". Сад је ћир Трпко, или као што он каже "сега" - велики госа; држи механу у селу К., под Космајем, уз механу дућан, а уз то обоје има двеста оваца, велики чајир, а апарта што има још њива и других добара.
Механа му је на згодном месту, баш на друму сеоском. Ко год прође и потера или, понесе што у Београд да прода, мора проћи поред ћир-Трпкове механе и дућана. Ћир Трпко, наравно, не пропусти никога док с њим што не пазари. А умео је тако вешто салетити човека да га се не можеш отрести. Сваки дан купи он ма шта, наравно, врло јефтино, а кантар му је већ тако згодно ујдурисан да свакад одмери како хоће ћир Трпко; ако хоће оку - оку, две - две, литру - литру.
Једно јутро поранио ћир Трпко, па чека пред механом хоће ли наићи кака муштерија. Док ето ти неког Тиосава Негића, упртио пуну торбу воска, па се упутио путем. Кад би поред механе, зовну га ћир Трпко, заносећи се мало по цинцарски.
- Газда-Тиосаве, што ти је то?
- Мало воска, ћир Трпко.
- 'А'де, море, да попијемо, 'едну.
- Немам кад, ћир Трпко.
- 'А'де, 'а'де, море! - салети га ћир Трпко, те сврати пред механу.
Изнесе ћир Трпко две чашице ракије на неком шареном служавнику, па пружи Тиосаву и рече:
- Ама што сега имам ракија! Пред пашина мајка ће се не стиди!
Тиосав искапи чашицу, намршти се мало и учини:
- Их! ала пали!
- Не ти каза', море! Ама ћир Трпко!... - рече и куцну се прстом у чело, такорсе да покаже како је он то промућуран, а испод ока погледа на ону торбу воска.
Попи и ћир Трпко ракију, па онда упита:
- У Београд ћеш носиш то? - и показа руком на восак.
- 'Оћу, ћир Трпко; чујем добро пролази, па да се узме која пара.
- Те лажу, море не ти пројде, жив ми господ!
- Ама јуче је човек продао по двадесет и пет гроша.
- Човек? У Београд рече?
- Усред Београда на пијаци. Продао је Витомир восак по двадесет и пет гроша.
- За Витомира ти мени рече?
- Јес', јес', Витомир.
- Восак за двадесет и пет?
- Јес', за двадесет и пет.
- Те лаже, џенабет! Не продаш ни по петнаест.
- Ако не продам, лако је вратити кући - одговори Тиосав, па устаде и маши се за торбу да понесе.
- Знаш, Тиосаве, што?
- Шта, ћир Трпко?
- А'де, дај мени тај восак.
- Море батали! Нећеш ти да платиш.
- Што не платим, не платим ће ти платим сос лепи пари. Што иштеш за ока?
- Па рекох ти, двадесет и пет гроша.
- Хм! двадесет и пет! Не се прави будала... Ти платим шеснаест.
- Каки шеснаес'? Ни за дваест ти не дам.
- А осамнаест?
- Аја! - учини Тиосав и подиже торбу да упрти.
- Стани, море, станиде! Ти дам дванаест, 'оћеш?
- Не могу, ћир Трпко; није вајде!
- Што не могу, не могу! - салети ћир Трпко Тиосава. - Ће одеш у Београд, потрошиш пари, ћеш дангубиш. Ће ти кошта, море, еј! Не ти се фати ни петнаест ока.
- Оно јес', дангуба, али баш не могу по то - рече Тиосав и пође.
Ћир Трпко ухвати га за торбу.
- Е ти дам дваесет и еден! 'А'де, 'а'де! Овамо, дечиње бе, тај кантар!
- Ама мало је, ћир Трпко, богами!
- Хм, мало! Што мало? Ни јесме своји људи. 'А'де, 'а'де! - заокупи ћир Трпко, и Тиосав опет спусти торбу.
Дође једно Цинцарче с кантаром. Ћир Трпко одмах узе мерити.
- Осум ока! - рече потегнувши торбу на кантар.
- Осам! - узвикну Тиосав. - Не може бити! Каквих осам, бог с тобом?
- Ево на! Осум, здравла ми! - рече Трпко и поднесе кантар Тиосаву.
- Ама јутрос сам мерио на мој кантар, па ак дванаест ока.
- Што твој кантар? Не виде ли то, а? - рече Трпка и показа му неку крпицу проденуту кроз један ланчић на кантару, и на крају као запечаћену црвеним воском. - Овија кантар, море, капетан го потврди!
- Е ја не знам, богами - рече Тиосав сумњајући... - Ама, брате, осам ока... Да је барем по оке јали оку мање, 'ајде де, али - четири.
- Камик да едем ако те преварим! Осум, жив ми господ! На! - рече ћир Трпко и опет потеже торбу на кантар, па је пружи заједно с кантаром Тиосаву: - На, видиго, види!
Измери и Тиосав, па махне главом и учини:
- Бог с нама! Осам одиста! Ама аја - не може бити! Не могу ја никако... - и опет се маши за торбу да је понесе.
Ћир Трпко, га тако салети да му мораде дати восак како су измерили и по двадесет и један грош. Прими Тиосав паре па оде гунђајући сам: "Лепо мени вели Живана: Не свраћај, море, оном Цинцару! Аја, не даде мени ђаво! Баш, ако ће... Пре ми закиде три оке вуне, закиде ми једном две оке лоја, једном оку граха, сад четири воска!... Поган Цинцарин!"
Ћир Трпко је оставио восак у свој дућан, па је опет вребао другу муштерију. Што он пропусти, то дочека његов ортак Ставра у дућану. И ту се тек пазарује добро. Нема дана кад не дође каква снаша или девојка из села да купи што: шамију, иглу, ђинђува, мараму, па чак по нека и белила. Наравно, с дућанима дошла је у села и сва помодна роба, па с њом и белило. Еле, као што рекох, нема дана кад се не уврати која снаша код Ставре у дућан да пазари, и обично, немајући новаца, донесе по две-три оке граха, или оку вуне, или неколико повесма тежине, или кануру пређе, па за то купује што. јој треба: за две-три оке граха, вуне или за кануру-две пређе купи какву шарену машлију, или низ ђинђува, или какву крпицу што не вреди ни грош-два!... А Ставра слаже у магазу и вуну, и грах, и све - па кад се накупи доста, онда крене у Београд и тамо прода, како већ уме најбоље. Тако ето теку та два Цинцарина.
Ћир Трпко вели да је све стекао "сос муку, сос зној и сос рачун". Сваки "ћир", макар се он звао "Трпко, Трајко, Ставре, Дине, или како му драго, тече и уме да тече "сос рачун", и сваки "ћир" под овим речи "сос рачун" разуме сваки могући начин којим до паре долази.
Иде Тиосав навише, и сам се једи што га је Цинцарин тако преварио. Кад већ зађе у село - сустиже га Витомир, његов први комшија.
- А зар се врати, Тиосаве? - упита га.
- Та вратих се - одговори Тиосав зловољно.
- Па камо ти восак?
- Дадох оном гаду доле.
- Зар опет?
- Ама куд ћеш, брате, кад салети као Циганин.
- Опет ти јамачно подвалио?
- Јакако; четири оке мање на његов кантар.
- Е јеси луд, није вајде!
- Вала, Витомире, не знам ко је од нас двојице луђи. И теби је већ неколико пута подваљивао, па опет му идеш.
- Оно јес'... ето није ми још платио ни она кола врљика што му ономад дотерах.
- Неће ти ни платити. И ја сам му дотерао, знаш, једна кола још пре тебе, па - ту!
- Поган човек! - рече Витомир; поћута мало и настави: - Баш не би требало да му то прође на лијо. Ваљало би њега мало заварчити.
- Ваљало би, али де, кметуј ти како? Витомир сад исприча Тиосаву како је скројио план да подвале Цинцарину и да се узгред наплате барем за оно што их је овда-онда преварио које кривом мером, које на цени. Тиосаву би по вољи план и пристаде.
- Али сутра рано, знаш - рече Витомир кад хоћаху већ да се растану - ти кажи курјаци, а ја 'ајдуци. Ваља га најпре заплашити... Може откуд он, или ко од момака му, изићи и опазити...
Сутрадан опет уранио ћир Трпко, па погледа хоће ли наићи кака муштерија. Док ето ти Витомира, упутио се механи; о рамену му некака гарабиљчина, а за појасом две пећанке. Чим га виде, ћир Трпко стаде се смејати, па повика:
- Бе, Витомире! 'оћеш у 'ајдуке?
- Море, ово ти је дошло горе и од 'ајдука!
- А што, како горе?
- Ето како, не сме човек сербес ни у свој забран изићи.
- Хм! што не сме? - упита Трпко и намршти се.
- Та знаш - поче Витомир сасвим полако и бајаги поплашено - почели се овуд виђати некаки лопови.
- Где, море, где?
- Та ноћас су тумарали горе по шуми и прелазили чак и у мој забран.
- Хм, не лажи, бре! - учини ћир Трпко, као не верујући.
- Богами јес'! Један је кресао на мог чобанина и срећа те му није упалила пушка, а убио би га.
- Ух, ух! - повика ћир Трпко уплашено. - А колико ги има?
- Виђају се двојица, а јамачно их има још. Ваљда су где на великом Космају.
- Е, е! несрећа! - учини ћир Трпко. - А да ли то зна капетан?
- Може бити и да зна; али док он крене потеру, они могу овуд јаде поградити, само док се спусте у село.
- Ноћас ли, рече, видеше се?
- Ноћас! - потврди Витомир, па оде најлак навише, а нешто се смеши.
Газда Трпко уђе у механу, па викну своје момче:
- А бе, дете, донеси ми онај пусат!
- Шта, газда, пушки да донесим?
- Пушки, пушки, бре, донеси! - продера се ћир Трпко. Отрча момче и изнесе некаке две цеваре и једну арнаутку као притку. Одмах ћир Трпко узе некаке крпетине, па стаде чистити своје оружје.
Док ето ти помоли се на врата Тиосав; и у њега за појасом мала пушка и некака дугачка ножина. Погледа Трпка, насмехну се једва приметно, па упита:
- Како, ћир Трпко?
- Ето како! сега сам у Романија.
- А шта се ти оружаш?
- Не ме питај, море! - па устаде, приђе Тиосаву и сасвим шапћући рече му: - Знајеш ли, море, да има 'ајдуци?
- Где? - упита Тиосав, такорсе изненађен.
- Горе у Космај! Двојица ги има.
- Е јес'?
- Јес', богами ти кажем! 'Едан је хтео да убије момак Витомиров сос пушку, теке му не упали.
- Е ви'ш ти сад белаја! - учини Тиосав уздржавајући се да се не насмеје. - Богами, ето их ноћас у село.
- А зашто је курдишем овија пусат? - рече ћир Трпко и ту учини "хм, хм!" и куцну прстом у чело да покаже - како је то паметна глава.
- Ама да ви'ш ти, ћир Трпко, још неке беде! - поче сад Тиосав сасвим озбиљно.
- 'Оште беда! Кака, море!
- Однекуд наишли курјаци.
- Курјаци!?
- Јес', богами! Мени ноћас две овце здрпили. Да није чобанин надао вику - зло!
- Е, е! - учини Трпко као не верујући.
- Ја ти кажем. Напаст нека - ето човек сад није пристао ни из куће крочити без пусата - рече Тиосав, па изиђе из механе, градећи се забринут, а у себи се напрегао од смеха.
- Их, их! - завика ћир Трпко, па докопа једну од оних својих цевара и запе журно чистити је. Навикну на момче да му донесе барут, па узе и пунити.
Утом уђе у механу неки Веља, па кад виде шта чини Трпко, зачуди се:
- O, о, шта је теби јутрос, ћир Трпко?
- Не ме питај, море, несрећа!
- Кака несрећа?
- 'Ајдуци, курјаци, несрећа! Дошо земан да погинемо сос нашу стоку.
- А где то, Трпко? - упита Веља и грохотом се насмеја.
- Ето горе у Космају!
- Море, каки 'ајдуци, каки курјаци?
- Ама кад ја кажем, де!
- Ти си, богами, то уснио!
- 'А'де, 'а'де, гледај свој посао! - рече му ћир Трпко готово љутито што му не верује. - Не разговарам више сос тебе.
Веља слеже раменима, узе једну жишку на лулу, па изиђе рекав:
- Е ако, ако, ћир Трпко!...
Ћир Трпко имао је једну навику, која се није баш тако слагала с оним његовим правилом "сос рачун". Кад први пут чује нешто, па било то истина или не било, он прими сасвим за готово и више га нико не може обавестити да није тако како је чуо. Он само рекне: "Тако сам чуо од поштени људи", и свадиће се ако му ко хтедне оспоравати да није тако.
И тај дан хтео је ћир Трпко из коже изићи што му нико неће да верује да у Космају има хајдука и курјака. Али он је остао тврд у свом првашњем уверењу, и кад би пред вече, рече свом момчету да оде до његовог чајира и да каже његовом чобанину да вечерас дотера овце к механи - "јер их могу курјаци напасти" Чајир му је више села под Космајем; голема просторија, између сеоских њива, заграђена врљикама. Ту је тор за његове овце, ту му пасу, ту ноћивају, ту се музу.
Таман момче оде да уради што му је заповеђено, е ето ти Тиосава и Витомира, онако наоружани у механу. Случајно се није десио ту нико други од сељака. Ћир Трпко хода по механи, узврдао се; нит му се седи ни стоји.
- Ћир Трпко! - зовну га Тиосав - одиде мало вамо.
- Што ћете, море? - одазва се он и приђе им нестрпљиво.
- Би ли ти узео још врљика да ти дотерамо?
- 'Оћу, 'оћу! Ми треба за ливада, она доле у реци. А колико имате врлики?
- Биће дваест кола.
- Е 'оћу, 'оћу! А пошто?
- По две рубље кола - рече Витомир.
- Две рубље! Много, море, еј: Паре нема, паре, паре!
- А шта би ти платио? - упита Тиосав.
- Шест цванцика кола.
- Е не можемо за шест, аја! - рече Витомир.
- Море немам паре, брате, жив ми господ! Шест цванцика, па нек је сретње!
- Е знаш, ћир Трпко, шта је! Ево по триест гроша кола, па да дотерамо.
- Не могу, богами, не могу. Ево радња не иде, дај ово, дај оно, дај на момке, плати порез, плати прирез... пара иде, иде, иде. А не пазари се, брате! Него по шест, па нека је сретње!
- Не можемо! За триест гроша, ако 'оћеш... - рече Витомир, па такорсе пође, а за њим и Тиосав.
- Стани, стани! - повика ћир Трпко - 'Оћете за седум цванцика?
- Аја! ни паре ниже!
- Е 'а'де, нек је сретно. Моји сте људи и муштерије! - пристаде ћир Трпко, па одмах упита: - А кад да ми дотерате?
- Па могли би и ноћас; сувота је, волови су нам одморни, сутра и онако немамо кад, ваља нам радити на њиви.
- Хм! - учини Трпко - ноћас. А 'ајдуци, а курјаци?
- А рашта нам је овај пусат? - рече Витомир. - Не бери ти бригу за нас.
- Баш бих и волео да их нагазимо! - прихвати Тиосав. - Ако буду 'ајдуци, да их повежемо, ако курјаци, да их побијемо.
- Мени ионако треба курјачки зуб и зев.
- А што ти треба? - упита брзо Трпко.
- Та за лек.
- Е добро, добро! - рече Трпко. - Дотерајте ноћас.
- Само, ћир Трпко. - рећи ће Витомир - да нам одмах платиш чим ти- теслимимо све.
- Мени ми не верујете?
- Није да ти не верујемо, него ниси ми још платио ни оне врљике што сам ти ономад дотерао.
- Ни мени оне врљике, знаш? - додаде Тиосав.
- Е 'оћу, 'оћу; 'а'де само ви мени дотерајте. Они пођоше, а ћир Трпко их зовну:
- Тиосаве, Витомире! - Они се вратише, и Трпко им сасвим поверљиво рече:
- Кад дотерате која кола, чукните на мој пенџер, ми јавите да знамо рачун. Знаш ко људи, да не буде речи.
Лепо, лепо, ћир Трпко - одговорише они и одоше навише, смејући се.
Чим се ухвати сутон, а ћир Трпко поче истеривати госте из механе: "А'де, 'а'де, море кући! Нема вино, нема ракије. 'Оћу затворим ме'ана." Људи се чуде шта му је сад наспело, па одлазе један по један. Кад ћир Трпко отера све, заповеди момку и чобанину, који беше већ дотерао овце из чајира и затворио их у авлију иза механе, да добро затвори сва врата, да их подупру изнутра столицама и циглама, даде њима двојици по једну цевару, а он задржа себи арнаутку, рече им да буду на опрезу, па чим опазе хајдуке да пуцају и вичу. Кад све то нареди, оде у своју собу, која беше слица, закључа врата, и подупре их чим је год могао подупрети, па седе на кревет и метну пушку преко крила.
Таман се утиша све по селу, док се чуше озго тешко натоварена кола, шкрипе и прикучују се механи. Витомир и Тиосав већ догоне врљике, узели четвора кола. Кад стадоше пред механу, приђе Тиосав и куцну Трпку на прозор.
- Ко је? - викну Трпко.
- Ја сам!
- Кој си ти?
- Та ја, ми.
- Ви, ко, море ви?
- Витомир и Тиосав!
- Е, е - рече Трпко тише и одшкрину мало прозор. - 'А'де, стоварите ту пред ме'ана, па одмах притвори.
Стоварише они, па се вратише по остале врљике. Таман зора малко зарудила, а Витомир и Тиосав дотераше и пети пут врљике. Стоварише на гомилу, па онда приђоше прозору и куцнуше.
Ћир Трпко одшкрину мало прозор, па упита плашљиво:
- Јесте све дотерали?
- Јесмо све, дваест кола равно - одговори Витомир и прихвати се руком за оно крило прозора што га већ ћир Трпко одшкринуо.
- Е добро, брате, добро!
- А паре, ћир Трпко?
- Дођите ујутру, рано, попићемо по једну и даћу вам - одговори ћир Трпко и повуче да затвори прозор.
Витомир не пушта крило, него га отвори још више и рече:
- Не може друкчије, ћир Трпко! Така смо погодили!
- Ама де, кад ти кажем, море, сутра! - вели Трпко нестрпљиво.
- Аја, сад ти нама плати; сутра немамо кад доћи, а паре нам требају.
Утом неко случајно викну далеко горе у селу Ћир Трпко сав претрну, па држ' за прозор да притвори.
- Идите, молим вас! Ноћ је! Неко виче!
- Ама оно јаукну неко! - рећи ће полако Тиосав токорсе и он уплашено.
- Да не погибе ко? - одговори Витомир и повуче себи крило прозора.
- 'А'де, 'а'де, брате, оћу да спавам.
- Дај ти нама паре па спавај! - одговори Тиосав.
-Опет неко викну у селу и одазва се други глас неразговетно.
- Хм! - учини Тиосав полугласно - има неки ђаво.
- Не виче се 'нако узалуд! - додаде Витомир.
Их, их' - учини ћир Трпко, па стаде шушкати по соби док нађе паре; одброји им према ведрини крај прозора, а све дршће. Даде им и брже-боље притвори прозор.
Већ је близу подне. Чобанин Трпков давно отерао овце горе у чајир, и давно је требало да дође и да донесе помужено млеко механи. Сам момак дочекује и услужује госте.
Дођоше у механу Тиосав и Витомир, нешто врло разговорни и весели. Седоше за један сто, наручише полић ракије и запалише луле, а све се згледају и осмешкују један на другога.
Кад момак принесе ракију, упита га Тиосав.
- А камо ти, море, газда?
- Спава.
- Зар до ова доба?
- Није сву ноћ заспао.
- А што, да није слаб?
- Није, него је преседео тако на кревету сос пушка.
- С пушком?... Иди, море, пробуди га; може те псовати.
Момак оде у собу, а Тиосав и Витомир прснуше у смех.
Мало постоја, изиђе ћир Трпко у механу; очи му подбуле колико је још бунован.
- Зар ти до то доба, море? - упита га Витомир смешећи се.
- Брате, ми се разби сан, и сунце огреја, не заспах.
- А јеси уснио што? - упита Тиосав.
- Море, сум ти снио много; све сос неки 'ајдуци, 'ајдуци, 'ајдуци, па се кољем, па се рвем, рвем, па а они мене, а ја њих. Па ти се теке тргнем. Мало сведем очи, а оно курјаци, курјаци, читав чопор, да'ме изеде... - рече Трпко и изиђе некуд у авлију.
Мало затим врати се па викну:
- Дете, бре!
- Чујем, газда!
- А камо млеко?
- Још није донео.
- Трчи бре, млеко да се донесе! Шта чини тамо!
Момче отрча навише к чајиру.
Ћир Трпко настави причати до, краја свој сан. Мало-помало накупи се повише сељака у механу.
Заметну се ту разговор о свачем. Неки узеше дирати ћир Трпка за његове хајдуке и курјаке; он се љути, никако неће да попусти ни да призна да није било ништа у ствари. Неки га запиткују за врљике стоварене пред механом: шта ће му, од кога их је купио, пошто? Он им каже како хоће да загради ливаду доле у реци, како их је купио доста скупо, али никако неће да каже од кога. Ћир Трпко је имао и тај обичај да никоме неће за живу главу казати од кога што купи. Питај га ваздан, он ће ти само одговорити: "хе, хе" и куцнути се прстом у чело, токорсе каже: "То само ова глава уме да нађе од кога ће што купити!...
Таман разговор и шала у највећи јек, док ето ти момка трчи као без душе озго к механи. Смотри га ћир Трпко, па истрча на врата и још чак одовуд узвикну:
- Шта је, бре! а?
- Врлике!
- Шта кажеш?
- Ни'една врлика немат на чајир! - једва изговори момак колико се задувао.
- Ама шта рече ти, шта? - дрекну ћир Трпко, подбочи се руком и чиста сав се накостреши од изненађења.
- Однео неко све врлике с наш чајир...
- Не може бити! - опет узвикну ћир Трпко и сав уздрхта.
Витомир и Тиосав згледаше се крадом.
- Богами јес' - вели момче. - Јутрос чобанин изјавио овци, кад тамо чајир сав разграден. Не се могао маћи од овци ни помусти ги не могао.
- Ама баш све однесене!
- Све, ама ни врлика 'една немат!
Ћир Трпко само учини: "их!" па се докопа обема шакама за главу и шмурну у собу.
Утом ће један од гостију завикати испред механе:
- Море, људи, ево му врљике овде! Ово су, богами! И сви истрчаше пред механу да виде. Стадоше се смејати и запиткивати ко ли би мајстор да му тако подвали. Неко рече да је ноћас чуо некака кола, где често нешта превлаче, али чија су, није знао. И Витомир и Тиосав изиђоше да виде. Прочудише се као и они мало, па се учинише невешти и одоше.
Чак после почели су већ и они сами казивати: како су ћир-Трпку подвалили да му се освете што им је много пута штошта закинуо; како су се договорили да га најпре поплаше да не излази никуд оне ноћи, па му онда понудили врљике; како је он пристао; како су они за ноћ превукли све врљике од његовог чајира и продали му. Еле све су казали како је било. И свак им је давао за право. Чак су то казивали људи и у механи пред Трпком. Али ћир Трпко никако није хтео признати да се тако грдно преварио.
Извори
уреди- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милован Глишић, умро 1908, пре 116 година.
|