Šilo za ognjilo
| Šilo za ognjilo Pisac: Milovan Glišić |
Ćir Trpko ne prodaje više ni bozu ni kokice. To je nekad prodavao po ulicama beogradskim, kad je bio mali i kad se još nije zvao "ćir". Sad je ćir Trpko, ili kao što on kaže "sega" - veliki gosa; drži mehanu u selu K., pod Kosmajem, uz mehanu dućan, a uz to oboje ima dvesta ovaca, veliki čajir, a aparta što ima još njiva i drugih dobara.
Mehana mu je na zgodnom mestu, baš na drumu seoskom. Ko god prođe i potera ili, ponese što u Beograd da proda, mora proći pored ćir-Trpkove mehane i dućana. Ćir Trpko, naravno, ne propusti nikoga dok s njim što ne pazari. A umeo je tako vešto saletiti čoveka da ga se ne možeš otresti. Svaki dan kupi on ma šta, naravno, vrlo jeftino, a kantar mu je već tako zgodno ujdurisan da svakad odmeri kako hoće ćir Trpko; ako hoće oku - oku, dve - dve, litru - litru.
Jedno jutro poranio ćir Trpko, pa čeka pred mehanom hoće li naići kaka mušterija. Dok eto ti nekog Tiosava Negića, uprtio punu torbu voska, pa se uputio putem. Kad bi pored mehane, zovnu ga ćir Trpko, zanoseći se malo po cincarski.
- Gazda-Tiosave, što ti je to?
- Malo voska, ćir Trpko.
- 'A'de, more, da popijemo, 'ednu.
- Nemam kad, ćir Trpko.
- 'A'de, 'a'de, more! - saleti ga ćir Trpko, te svrati pred mehanu.
Iznese ćir Trpko dve čašice rakije na nekom šarenom služavniku, pa pruži Tiosavu i reče:
- Ama što sega imam rakija! Pred pašina majka će se ne stidi!
Tiosav iskapi čašicu, namršti se malo i učini:
- Ih! ala pali!
- Ne ti kaza', more! Ama ćir Trpko!... - reče i kucnu se prstom u čelo, takorse da pokaže kako je on to promućuran, a ispod oka pogleda na onu torbu voska.
Popi i ćir Trpko rakiju, pa onda upita:
- U Beograd ćeš nosiš to? - i pokaza rukom na vosak.
- 'Oću, ćir Trpko; čujem dobro prolazi, pa da se uzme koja para.
- Te lažu, more ne ti projde, živ mi gospod!
- Ama juče je čovek prodao po dvadeset i pet groša.
- Čovek? U Beograd reče?
- Usred Beograda na pijaci. Prodao je Vitomir vosak po dvadeset i pet groša.
- Za Vitomira ti meni reče?
- Jes', jes', Vitomir.
- Vosak za dvadeset i pet?
- Jes', za dvadeset i pet.
- Te laže, dženabet! Ne prodaš ni po petnaest.
- Ako ne prodam, lako je vratiti kući - odgovori Tiosav, pa ustade i maši se za torbu da ponese.
- Znaš, Tiosave, što?
- Šta, ćir Trpko?
- A'de, daj meni taj vosak.
- More batali! Nećeš ti da platiš.
- Što ne platim, ne platim će ti platim sos lepi pari. Što išteš za oka?
- Pa rekoh ti, dvadeset i pet groša.
- Hm! dvadeset i pet! Ne se pravi budala... Ti platim šesnaest.
- Kaki šesnaes'? Ni za dvaest ti ne dam.
- A osamnaest?
- Aja! - učini Tiosav i podiže torbu da uprti.
- Stani, more, stanide! Ti dam dvanaest, 'oćeš?
- Ne mogu, ćir Trpko; nije vajde!
- Što ne mogu, ne mogu! - saleti ćir Trpko Tiosava. - Će odeš u Beograd, potrošiš pari, ćeš dangubiš. Će ti košta, more, ej! Ne ti se fati ni petnaest oka.
- Ono jes', danguba, ali baš ne mogu po to - reče Tiosav i pođe.
Ćir Trpko uhvati ga za torbu.
- E ti dam dvaeset i eden! 'A'de, 'a'de! Ovamo, dečinje be, taj kantar!
- Ama malo je, ćir Trpko, bogami!
- Hm, malo! Što malo? Ni jesme svoji ljudi. 'A'de, 'a'de! - zaokupi ćir Trpko, i Tiosav opet spusti torbu.
Dođe jedno Cincarče s kantarom. Ćir Trpko odmah uze meriti.
- Osum oka! - reče potegnuvši torbu na kantar.
- Osam! - uzviknu Tiosav. - Ne može biti! Kakvih osam, bog s tobom?
- Evo na! Osum, zdravla mi! - reče Trpko i podnese kantar Tiosavu.
- Ama jutros sam merio na moj kantar, pa ak dvanaest oka.
- Što tvoj kantar? Ne vide li to, a? - reče Trpka i pokaza mu neku krpicu prodenutu kroz jedan lančić na kantaru, i na kraju kao zapečaćenu crvenim voskom. - Ovija kantar, more, kapetan go potvrdi!
- E ja ne znam, bogami - reče Tiosav sumnjajući... - Ama, brate, osam oka... Da je barem po oke jali oku manje, 'ajde de, ali - četiri.
- Kamik da edem ako te prevarim! Osum, živ mi gospod! Na! - reče ćir Trpko i opet poteže torbu na kantar, pa je pruži zajedno s kantarom Tiosavu: - Na, vidigo, vidi!
Izmeri i Tiosav, pa mahne glavom i učini:
- Bog s nama! Osam odista! Ama aja - ne može biti! Ne mogu ja nikako... - i opet se maši za torbu da je ponese.
Ćir Trpko, ga tako saleti da mu morade dati vosak kako su izmerili i po dvadeset i jedan groš. Primi Tiosav pare pa ode gunđajući sam: "Lepo meni veli Živana: Ne svraćaj, more, onom Cincaru! Aja, ne dade meni đavo! Baš, ako će... Pre mi zakide tri oke vune, zakide mi jednom dve oke loja, jednom oku graha, sad četiri voska!... Pogan Cincarin!"
Ćir Trpko je ostavio vosak u svoj dućan, pa je opet vrebao drugu mušteriju. Što on propusti, to dočeka njegov ortak Stavra u dućanu. I tu se tek pazaruje dobro. Nema dana kad ne dođe kakva snaša ili devojka iz sela da kupi što: šamiju, iglu, đinđuva, maramu, pa čak po neka i belila. Naravno, s dućanima došla je u sela i sva pomodna roba, pa s njom i belilo. Ele, kao što rekoh, nema dana kad se ne uvrati koja snaša kod Stavre u dućan da pazari, i obično, nemajući novaca, donese po dve-tri oke graha, ili oku vune, ili nekoliko povesma težine, ili kanuru pređe, pa za to kupuje što. joj treba: za dve-tri oke graha, vune ili za kanuru-dve pređe kupi kakvu šarenu mašliju, ili niz đinđuva, ili kakvu krpicu što ne vredi ni groš-dva!... A Stavra slaže u magazu i vunu, i grah, i sve - pa kad se nakupi dosta, onda krene u Beograd i tamo proda, kako već ume najbolje. Tako eto teku ta dva Cincarina.
Ćir Trpko veli da je sve stekao "sos muku, sos znoj i sos račun". Svaki "ćir", makar se on zvao "Trpko, Trajko, Stavre, Dine, ili kako mu drago, teče i ume da teče "sos račun", i svaki "ćir" pod ovim reči "sos račun" razume svaki mogući način kojim do pare dolazi.
Ide Tiosav naviše, i sam se jedi što ga je Cincarin tako prevario. Kad već zađe u selo - sustiže ga Vitomir, njegov prvi komšija.
- A zar se vrati, Tiosave? - upita ga.
- Ta vratih se - odgovori Tiosav zlovoljno.
- Pa kamo ti vosak?
- Dadoh onom gadu dole.
- Zar opet?
- Ama kud ćeš, brate, kad saleti kao Ciganin.
- Opet ti jamačno podvalio?
- Jakako; četiri oke manje na njegov kantar.
- E jesi lud, nije vajde!
- Vala, Vitomire, ne znam ko je od nas dvojice luđi. I tebi je već nekoliko puta podvaljivao, pa opet mu ideš.
- Ono jes'... eto nije mi još platio ni ona kola vrljika što mu onomad doterah.
- Neće ti ni platiti. I ja sam mu doterao, znaš, jedna kola još pre tebe, pa - tu!
- Pogan čovek! - reče Vitomir; poćuta malo i nastavi: - Baš ne bi trebalo da mu to prođe na lijo. Valjalo bi njega malo zavarčiti.
- Valjalo bi, ali de, kmetuj ti kako? Vitomir sad ispriča Tiosavu kako je skrojio plan da podvale Cincarinu i da se uzgred naplate barem za ono što ih je ovda-onda prevario koje krivom merom, koje na ceni. Tiosavu bi po volji plan i pristade.
- Ali sutra rano, znaš - reče Vitomir kad hoćahu već da se rastanu - ti kaži kurjaci, a ja 'ajduci. Valja ga najpre zaplašiti... Može otkud on, ili ko od momaka mu, izići i opaziti...
Sutradan opet uranio ćir Trpko, pa pogleda hoće li naići kaka mušterija. Dok eto ti Vitomira, uputio se mehani; o ramenu mu nekaka garabiljčina, a za pojasom dve pećanke. Čim ga vide, ćir Trpko stade se smejati, pa povika:
- Be, Vitomire! 'oćeš u 'ajduke?
- More, ovo ti je došlo gore i od 'ajduka!
- A što, kako gore?
- Eto kako, ne sme čovek serbes ni u svoj zabran izići.
- Hm! što ne sme? - upita Trpko i namršti se.
- Ta znaš - poče Vitomir sasvim polako i bajagi poplašeno - počeli se ovud viđati nekaki lopovi.
- Gde, more, gde?
- Ta noćas su tumarali gore po šumi i prelazili čak i u moj zabran.
- Hm, ne laži, bre! - učini ćir Trpko, kao ne verujući.
- Bogami jes'! Jedan je kresao na mog čobanina i sreća te mu nije upalila puška, a ubio bi ga.
- Uh, uh! - povika ćir Trpko uplašeno. - A koliko gi ima?
- Viđaju se dvojica, a jamačno ih ima još. Valjda su gde na velikom Kosmaju.
- E, e! nesreća! - učini ćir Trpko. - A da li to zna kapetan?
- Može biti i da zna; ali dok on krene poteru, oni mogu ovud jade pograditi, samo dok se spuste u selo.
- Noćas li, reče, videše se?
- Noćas! - potvrdi Vitomir, pa ode najlak naviše, a nešto se smeši.
Gazda Trpko uđe u mehanu, pa viknu svoje momče:
- A be, dete, donesi mi onaj pusat!
- Šta, gazda, puški da donesim?
- Puški, puški, bre, donesi! - prodera se ćir Trpko. Otrča momče i iznese nekake dve cevare i jednu arnautku kao pritku. Odmah ćir Trpko uze nekake krpetine, pa stade čistiti svoje oružje.
Dok eto ti pomoli se na vrata Tiosav; i u njega za pojasom mala puška i nekaka dugačka nožina. Pogleda Trpka, nasmehnu se jedva primetno, pa upita:
- Kako, ćir Trpko?
- Eto kako! sega sam u Romanija.
- A šta se ti oružaš?
- Ne me pitaj, more! - pa ustade, priđe Tiosavu i sasvim šapćući reče mu: - Znaješ li, more, da ima 'ajduci?
- Gde? - upita Tiosav, takorse iznenađen.
- Gore u Kosmaj! Dvojica gi ima.
- E jes'?
- Jes', bogami ti kažem! 'Edan je hteo da ubije momak Vitomirov sos pušku, teke mu ne upali.
- E vi'š ti sad belaja! - učini Tiosav uzdržavajući se da se ne nasmeje. - Bogami, eto ih noćas u selo.
- A zašto je kurdišem ovija pusat? - reče ćir Trpko i tu učini "hm, hm!" i kucnu prstom u čelo da pokaže - kako je to pametna glava.
- Ama da vi'š ti, ćir Trpko, još neke bede! - poče sad Tiosav sasvim ozbiljno.
- 'Ošte beda! Kaka, more!
- Odnekud naišli kurjaci.
- Kurjaci!?
- Jes', bogami! Meni noćas dve ovce zdrpili. Da nije čobanin nadao viku - zlo!
- E, e! - učini Trpko kao ne verujući.
- Ja ti kažem. Napast neka - eto čovek sad nije pristao ni iz kuće kročiti bez pusata - reče Tiosav, pa iziđe iz mehane, gradeći se zabrinut, a u sebi se napregao od smeha.
- Ih, ih! - zavika ćir Trpko, pa dokopa jednu od onih svojih cevara i zape žurno čistiti je. Naviknu na momče da mu donese barut, pa uze i puniti.
Utom uđe u mehanu neki Velja, pa kad vide šta čini Trpko, začudi se:
- O, o, šta je tebi jutros, ćir Trpko?
- Ne me pitaj, more, nesreća!
- Kaka nesreća?
- 'Ajduci, kurjaci, nesreća! Došo zeman da poginemo sos našu stoku.
- A gde to, Trpko? - upita Velja i grohotom se nasmeja.
- Eto gore u Kosmaju!
- More, kaki 'ajduci, kaki kurjaci?
- Ama kad ja kažem, de!
- Ti si, bogami, to usnio!
- 'A'de, 'a'de, gledaj svoj posao! - reče mu ćir Trpko gotovo ljutito što mu ne veruje. - Ne razgovaram više sos tebe.
Velja sleže ramenima, uze jednu žišku na lulu, pa iziđe rekav:
- E ako, ako, ćir Trpko!...
Ćir Trpko imao je jednu naviku, koja se nije baš tako slagala s onim njegovim pravilom "sos račun". Kad prvi put čuje nešto, pa bilo to istina ili ne bilo, on primi sasvim za gotovo i više ga niko ne može obavestiti da nije tako kako je čuo. On samo rekne: "Tako sam čuo od pošteni ljudi", i svadiće se ako mu ko htedne osporavati da nije tako.
I taj dan hteo je ćir Trpko iz kože izići što mu niko neće da veruje da u Kosmaju ima hajduka i kurjaka. Ali on je ostao tvrd u svom prvašnjem uverenju, i kad bi pred veče, reče svom momčetu da ode do njegovog čajira i da kaže njegovom čobaninu da večeras dotera ovce k mehani - "jer ih mogu kurjaci napasti" Čajir mu je više sela pod Kosmajem; golema prostorija, između seoskih njiva, zagrađena vrljikama. Tu je tor za njegove ovce, tu mu pasu, tu noćivaju, tu se muzu.
Taman momče ode da uradi što mu je zapoveđeno, e eto ti Tiosava i Vitomira, onako naoružani u mehanu. Slučajno se nije desio tu niko drugi od seljaka. Ćir Trpko hoda po mehani, uzvrdao se; nit mu se sedi ni stoji.
- Ćir Trpko! - zovnu ga Tiosav - odide malo vamo.
- Što ćete, more? - odazva se on i priđe im nestrpljivo.
- Bi li ti uzeo još vrljika da ti doteramo?
- 'Oću, 'oću! Mi treba za livada, ona dole u reci. A koliko imate vrliki?
- Biće dvaest kola.
- E 'oću, 'oću! A pošto?
- Po dve rublje kola - reče Vitomir.
- Dve rublje! Mnogo, more, ej: Pare nema, pare, pare!
- A šta bi ti platio? - upita Tiosav.
- Šest cvancika kola.
- E ne možemo za šest, aja! - reče Vitomir.
- More nemam pare, brate, živ mi gospod! Šest cvancika, pa nek je sretnje!
- E znaš, ćir Trpko, šta je! Evo po triest groša kola, pa da doteramo.
- Ne mogu, bogami, ne mogu. Evo radnja ne ide, daj ovo, daj ono, daj na momke, plati porez, plati prirez... para ide, ide, ide. A ne pazari se, brate! Nego po šest, pa neka je sretnje!
- Ne možemo! Za triest groša, ako 'oćeš... - reče Vitomir, pa takorse pođe, a za njim i Tiosav.
- Stani, stani! - povika ćir Trpko - 'Oćete za sedum cvancika?
- Aja! ni pare niže!
- E 'a'de, nek je sretno. Moji ste ljudi i mušterije! - pristade ćir Trpko, pa odmah upita: - A kad da mi doterate?
- Pa mogli bi i noćas; suvota je, volovi su nam odmorni, sutra i onako nemamo kad, valja nam raditi na njivi.
- Hm! - učini Trpko - noćas. A 'ajduci, a kurjaci?
- A rašta nam je ovaj pusat? - reče Vitomir. - Ne beri ti brigu za nas.
- Baš bih i voleo da ih nagazimo! - prihvati Tiosav. - Ako budu 'ajduci, da ih povežemo, ako kurjaci, da ih pobijemo.
- Meni ionako treba kurjački zub i zev.
- A što ti treba? - upita brzo Trpko.
- Ta za lek.
- E dobro, dobro! - reče Trpko. - Doterajte noćas.
- Samo, ćir Trpko. - reći će Vitomir - da nam odmah platiš čim ti- teslimimo sve.
- Meni mi ne verujete?
- Nije da ti ne verujemo, nego nisi mi još platio ni one vrljike što sam ti onomad doterao.
- Ni meni one vrljike, znaš? - dodade Tiosav.
- E 'oću, 'oću; 'a'de samo vi meni doterajte. Oni pođoše, a ćir Trpko ih zovnu:
- Tiosave, Vitomire! - Oni se vratiše, i Trpko im sasvim poverljivo reče:
- Kad doterate koja kola, čuknite na moj pendžer, mi javite da znamo račun. Znaš ko ljudi, da ne bude reči.
Lepo, lepo, ćir Trpko - odgovoriše oni i odoše naviše, smejući se.
Čim se uhvati suton, a ćir Trpko poče isterivati goste iz mehane: "A'de, 'a'de, more kući! Nema vino, nema rakije. 'Oću zatvorim me'ana." Ljudi se čude šta mu je sad naspelo, pa odlaze jedan po jedan. Kad ćir Trpko otera sve, zapovedi momku i čobaninu, koji beše već doterao ovce iz čajira i zatvorio ih u avliju iza mehane, da dobro zatvori sva vrata, da ih podupru iznutra stolicama i ciglama, dade njima dvojici po jednu cevaru, a on zadrža sebi arnautku, reče im da budu na oprezu, pa čim opaze hajduke da pucaju i viču. Kad sve to naredi, ode u svoju sobu, koja beše slica, zaključa vrata, i podupre ih čim je god mogao podupreti, pa sede na krevet i metnu pušku preko krila.
Taman se utiša sve po selu, dok se čuše ozgo teško natovarena kola, škripe i prikučuju se mehani. Vitomir i Tiosav već dogone vrljike, uzeli četvora kola. Kad stadoše pred mehanu, priđe Tiosav i kucnu Trpku na prozor.
- Ko je? - viknu Trpko.
- Ja sam!
- Koj si ti?
- Ta ja, mi.
- Vi, ko, more vi?
- Vitomir i Tiosav!
- E, e - reče Trpko tiše i odškrinu malo prozor. - 'A'de, stovarite tu pred me'ana, pa odmah pritvori.
Stovariše oni, pa se vratiše po ostale vrljike. Taman zora malko zarudila, a Vitomir i Tiosav doteraše i peti put vrljike. Stovariše na gomilu, pa onda priđoše prozoru i kucnuše.
Ćir Trpko odškrinu malo prozor, pa upita plašljivo:
- Jeste sve doterali?
- Jesmo sve, dvaest kola ravno - odgovori Vitomir i prihvati se rukom za ono krilo prozora što ga već ćir Trpko odškrinuo.
- E dobro, brate, dobro!
- A pare, ćir Trpko?
- Dođite ujutru, rano, popićemo po jednu i daću vam - odgovori ćir Trpko i povuče da zatvori prozor.
Vitomir ne pušta krilo, nego ga otvori još više i reče:
- Ne može drukčije, ćir Trpko! Taka smo pogodili!
- Ama de, kad ti kažem, more, sutra! - veli Trpko nestrpljivo.
- Aja, sad ti nama plati; sutra nemamo kad doći, a pare nam trebaju.
Utom neko slučajno viknu daleko gore u selu Ćir Trpko sav pretrnu, pa drž' za prozor da pritvori.
- Idite, molim vas! Noć je! Neko viče!
- Ama ono jauknu neko! - reći će polako Tiosav tokorse i on uplašeno.
- Da ne pogibe ko? - odgovori Vitomir i povuče sebi krilo prozora.
- 'A'de, 'a'de, brate, oću da spavam.
- Daj ti nama pare pa spavaj! - odgovori Tiosav.
-Opet neko viknu u selu i odazva se drugi glas nerazgovetno.
- Hm! - učini Tiosav poluglasno - ima neki đavo.
- Ne viče se 'nako uzalud! - dodade Vitomir.
Ih, ih' - učini ćir Trpko, pa stade šuškati po sobi dok nađe pare; odbroji im prema vedrini kraj prozora, a sve dršće. Dade im i brže-bolje pritvori prozor.
Već je blizu podne. Čobanin Trpkov davno oterao ovce gore u čajir, i davno je trebalo da dođe i da donese pomuženo mleko mehani. Sam momak dočekuje i uslužuje goste.
Dođoše u mehanu Tiosav i Vitomir, nešto vrlo razgovorni i veseli. Sedoše za jedan sto, naručiše polić rakije i zapališe lule, a sve se zgledaju i osmeškuju jedan na drugoga.
Kad momak prinese rakiju, upita ga Tiosav.
- A kamo ti, more, gazda?
- Spava.
- Zar do ova doba?
- Nije svu noć zaspao.
- A što, da nije slab?
- Nije, nego je presedeo tako na krevetu sos puška.
- S puškom?... Idi, more, probudi ga; može te psovati.
Momak ode u sobu, a Tiosav i Vitomir prsnuše u smeh.
Malo postoja, iziđe ćir Trpko u mehanu; oči mu podbule koliko je još bunovan.
- Zar ti do to doba, more? - upita ga Vitomir smešeći se.
- Brate, mi se razbi san, i sunce ogreja, ne zaspah.
- A jesi usnio što? - upita Tiosav.
- More, sum ti snio mnogo; sve sos neki 'ajduci, 'ajduci, 'ajduci, pa se koljem, pa se rvem, rvem, pa a oni mene, a ja njih. Pa ti se teke trgnem. Malo svedem oči, a ono kurjaci, kurjaci, čitav čopor, da'me izede... - reče Trpko i iziđe nekud u avliju.
Malo zatim vrati se pa viknu:
- Dete, bre!
- Čujem, gazda!
- A kamo mleko?
- Još nije doneo.
- Trči bre, mleko da se donese! Šta čini tamo!
Momče otrča naviše k čajiru.
Ćir Trpko nastavi pričati do, kraja svoj san. Malo-pomalo nakupi se poviše seljaka u mehanu.
Zametnu se tu razgovor o svačem. Neki uzeše dirati ćir Trpka za njegove hajduke i kurjake; on se ljuti, nikako neće da popusti ni da prizna da nije bilo ništa u stvari. Neki ga zapitkuju za vrljike stovarene pred mehanom: šta će mu, od koga ih je kupio, pošto? On im kaže kako hoće da zagradi livadu dole u reci, kako ih je kupio dosta skupo, ali nikako neće da kaže od koga. Ćir Trpko je imao i taj običaj da nikome neće za živu glavu kazati od koga što kupi. Pitaj ga vazdan, on će ti samo odgovoriti: "he, he" i kucnuti se prstom u čelo, tokorse kaže: "To samo ova glava ume da nađe od koga će što kupiti!...
Taman razgovor i šala u najveći jek, dok eto ti momka trči kao bez duše ozgo k mehani. Smotri ga ćir Trpko, pa istrča na vrata i još čak odovud uzviknu:
- Šta je, bre! a?
- Vrlike!
- Šta kažeš?
- Ni'edna vrlika nemat na čajir! - jedva izgovori momak koliko se zaduvao.
- Ama šta reče ti, šta? - dreknu ćir Trpko, podboči se rukom i čista sav se nakostreši od iznenađenja.
- Odneo neko sve vrlike s naš čajir...
- Ne može biti! - opet uzviknu ćir Trpko i sav uzdrhta.
Vitomir i Tiosav zgledaše se kradom.
- Bogami jes' - veli momče. - Jutros čobanin izjavio ovci, kad tamo čajir sav razgraden. Ne se mogao maći od ovci ni pomusti gi ne mogao.
- Ama baš sve odnesene!
- Sve, ama ni vrlika 'edna nemat!
Ćir Trpko samo učini: "ih!" pa se dokopa obema šakama za glavu i šmurnu u sobu.
Utom će jedan od gostiju zavikati ispred mehane:
- More, ljudi, evo mu vrljike ovde! Ovo su, bogami! I svi istrčaše pred mehanu da vide. Stadoše se smejati i zapitkivati ko li bi majstor da mu tako podvali. Neko reče da je noćas čuo nekaka kola, gde često nešta prevlače, ali čija su, nije znao. I Vitomir i Tiosav iziđoše da vide. Pročudiše se kao i oni malo, pa se učiniše nevešti i odoše.
Čak posle počeli su već i oni sami kazivati: kako su ćir-Trpku podvalili da mu se osvete što im je mnogo puta štošta zakinuo; kako su se dogovorili da ga najpre poplaše da ne izlazi nikud one noći, pa mu onda ponudili vrljike; kako je on pristao; kako su oni za noć prevukli sve vrljike od njegovog čajira i prodali mu. Ele sve su kazali kako je bilo. I svak im je davao za pravo. Čak su to kazivali ljudi i u mehani pred Trpkom. Ali ćir Trpko nikako nije hteo priznati da se tako grdno prevario.
Izvori
uredi- Antologija srpske književnosti [1]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milovan Glišić, umro 1908, pre 116 godina.
|