[Чу се до бога]
Чу се до бога,
и бог се сажали;
чу се до цара,
и цар се заплака.
За плакање и јесте: 5
тешку болест болује наш (Милан).
Својој тешкој бољци
пошао да тражи лека.
Срели га вилењаци;
главе им од сламе, 10
очи од снега,
зуби од памука.
Главом га уплашили,
очима га прострелили,
зубима га изели. 15
Кука (Милан) до неба се чује.
Чула га света дева Марија,
мати Христова,
па га запитала:
- Што ти кукаш, (Милане)? 20
Одговара јој (Милан):
- Сретоше ме вилењаци,
те ми снагу строшише.
кости поломише
и крв попише. 25
- Не кукај (Милане), не плачи,
ја ћу се њима замолити,
и они ћете оставити.
Вилењаци, неподојци,
непоротци,вихори,ветрови! 30
Вама се молим и преклињем вас:
изађиге из (Милана) и оставите га,
ту ви место није!
Одступите, устукните,
ту ви место није! 35
Растурите се, разнесите се;
као ветар по гори,
као киша по пољу,
као сунце по мору,
као плева по гумну, 40
као прашина по путу.
Усту беч! Ту ти место није!
Иди, одлази у пусту земљу,
где петао не пева,
где пас не лаје, 45
где мачка не мауче,
где воденица не меље,
где ватра не дими.
(252, с. 311-312)
