[Ču se do boga]
Ču se do boga,
i bog se sažali;
ču se do cara,
i car se zaplaka.
Za plakanje i jeste: 5
tešku bolest boluje naš (Milan).
Svojoj teškoj boljci
pošao da traži leka.
Sreli ga vilenjaci;
glave im od slame, 10
oči od snega,
zubi od pamuka.
Glavom ga uplašili,
očima ga prostrelili,
zubima ga izeli. 15
Kuka (Milan) do neba se čuje.
Čula ga sveta deva Marija,
mati Hristova,
pa ga zapitala:
- Što ti kukaš, (Milane)? 20
Odgovara joj (Milan):
- Sretoše me vilenjaci,
te mi snagu strošiše.
kosti polomiše
i krv popiše. 25
- Ne kukaj (Milane), ne plači,
ja ću se njima zamoliti,
i oni ćete ostaviti.
Vilenjaci, nepodojci,
neporotci,vihori,vetrovi! 30
Vama se molim i preklinjem vas:
izađige iz (Milana) i ostavite ga,
tu vi mesto nije!
Odstupite, ustuknite,
tu vi mesto nije! 35
Rasturite se, raznesite se;
kao vetar po gori,
kao kiša po polju,
kao sunce po moru,
kao pleva po gumnu, 40
kao prašina po putu.
Ustu beč! Tu ti mesto nije!
Idi, odlazi u pustu zemlju,
gde petao ne peva,
gde pas ne laje, 45
gde mačka ne mauče,
gde vodenica ne melje,
gde vatra ne dimi.
(252, s. 311-312)
