Човек убог и жена

Човек убог и жена
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Човек убог разболи се тешко, и не имајући се с чим лечити, нити лекаром плаћати, рече жени својој да оде у један манастир и да се заветује у свету обитељ дати сто волова ако јој муж оздрави. „Та мој човече, а да ако бог даде и ти оздрави, гди ћемо ли толику силу волова нађи?”

„Бре, иди ти и учини што ја теби рекох; нек' дер се ја само подигнем, а за остало ћемо ласно. Ти си проста жена, зар ти мислиш да бог мари за коње и волове? Калуђери би само у том преварени били, а малом ли су зар и они преварили? Залуду се чине свеци, ја ти задајем моју верицу да нису баш колик' ја и ти, ван да су по том што се боље од нас хране. Иди већ, не оклевај, велим ти! Јаој! И гледај да што оправиш пре него издахнем, јер после, бојим се, нећеш ми моћи ништа помоћи: ако што на овом свету лажи не помогоше, на оном знамда не пролазе. Овде гди су и молитве за новце мора се, моја жено, лагати кад новаца нема. Ти знаш да ко не плати, никада му имена у цркви нећеш чути.”

Наравоученије

„Δειλή πενίε ήτις κακά πολλά διδάσκει, ψεύδεα τ΄εξπαάτας τ΄ουλομένας τ΄έριδας! — виче Теогнид: Бедно сиромаштво, које многим злом учиш, лажама, преварама и погибелним кавгама!” Рано ваља ранити и касно легати ко жели да му сиромаштво у кућу не дође. Сиње море ваља препливљати и високе прелазити планине за утећи од овог зла и напасти, од којега нико нас није кадар сачувати него разумно трудољубије и умерено живљење. Трудољубије кад се с умереностију сачета, прекрасна чада рађају: здравље и тела крепост, правду, поштење и свободу. Ко ником није дужан и с својим трудом праведно живи, он је доста богат и свободан.

А кад је већ ова басна за калуђере споменула, и ја ћу нешто о њима проговорити, који сам неколико година гледао што у Далмацији, у Босни, у Херцеговини и у Албанији и на сваком месту, гди могу и смеду, чине. Пак, ако је добро, а оно нек стоји; ако ли је зло, време је већ нек се људи зла, барем колико могу, избављају. Навластито у Далмацији, гди за каменита места не имаду људи ни земље за орање, гди више него половина народа по неколико месеци гладује и с којекаквим корењем живи: кад му оно мало жита доспе, навале не само домаћи него и са страна калуђери и фратри, и с гувна разграбе му храну. Кад се вуна стуже, ето ти калуђера! Кад масло и сир пастири, и од својих уста штедећи, за зиму сабирају, ето ти њих! Кад се виногради беру и маслине купе, навале са све четири стране! Кад људи по обичају свога свеца славе и тада себе млоги затиру, видиш истом по чопор калуђера, пак да хоћеду само да једу и пију као и остали људи, пак да иду својим путем, нека би! Али они тада записују, немилостиво и бестидно ишту саландаре, проскомидије, поменике, вола, краву, а од сиромаха овцу, јаре или, ако ништа, — чарапе; он мора што откинути, да му није залуду пут.

А у турској земљи што чине, то није ни за описивање! Но рећи ће ко: силом не отимају. Горе него силом, зашто у име божје отимају, а сиромах прости и невјежа човек боји се да га не покара бог ако калуђером не да, јер је тако од њих из детињства научен. А они јашу на коњма како исте пашалије, држе крепко народ и чувају у простоти, јер иначе знаду да би пропали. Сва вражда међу христјански народи, неслога и љуте мрзости због њих су постале, нити ће се разве с њима заједно истребити.

Бог, праведни судија, види, у ови исти час кад ово пишемсрце моје, и зна зашто овако пишем, а хоће ли се ко овим ползовати, то стоји људма на вољи. Неки проигуман Макарије из Далмације, који је неколико реди сву Мађарску обиграо, иштући најпре на Драговић, а потом на Хилендар, кад се врати у Далмацију, питали га други је ли што мађарски научио. „Јесам, како не би” — одговори: — „Иштем кућа терем-тете..." — „А шта то значи, оче Мако?” — „Што значи? Зар не разумете? Како нас виде Мађари, вичу да ми иштемо људма куће, него да нас терају.” Ови је лепо толковао, зашто: је ли калуђер, он иште. Ако ти дође кући, иште; ако ли му дођеш кући, иште; ако си здрав, за здравље ти иште; ако ли си болестан, за болест ти иште; ако ли донајпосле умреш, и за смрт ти иште. Какав си да си, и гди си да си, на овом ил' на оном свету, ништа он то неће да зна, то је њему свеједно, он иште те иште. Ал' су већ доискали! Сад сви отечеству доброжелатељи у свој Хунгарији, Славонији и Банату желе да се манастири на школе и хоспитале употребе, да је народу полза од њих, а не по неколико људи у њима да се инате и кољу целому народу на соблазан. А познато је да и од њих истих који поштено мисле и отечество љубе то једва чекају и томе се радују.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.