Жена и кокош

Жена и кокош
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Жена имађаше кокош која јој ношаше сваки дан по једно јаје. Она с тим незадовољна, лакомећи се на више, почне преизобилно кокош с јечмом хранити, желећи да јој по два јајета на дан снесе. На ови начин одебља кокош, и престане сасвим носити.

Наравоученије

Тело наше дужни смо хранити на такови умерени начин да је здраво и крепко. Душа је наша у таковом сојузу с телом да кад је оно здраво и трезвено, и она је такова, и способније своја дјејствија чрез ум исполњава, ако је само одвећ силовите страсти и похоти с пута не смећу. Болестан и раслабљен о најлепшој материји не може како ваља мислити, нити најполезнију књигу с принадлежећим вниманијем, расужденијем и услажденијем читати, сљедоватељно нити се може њом како би иначе могао ползовати.

Но у исто време не само непристојна је и чловеку разумну недостојна но и весма вредовита вешт: тело своје размажавати, разблуђавати и гојити, и чрез то како себе тако и благороднију част себе, то јест ум, умекчавати, раслабљавати и многочисленим болестима самопроизвољно подлагати. Тело је дотле добро „по јелику” је достојно жилиште словесне и бесмертне душе, а како се начне од овога благороднога намјеренија и конца на који му драго начин устрањавати и одаљавати, тај час начне себе похуђавати, к несмисленим скотом приближавати и њима се приуподобљавати. Разуман човек љуби себе и жену своју и чада, али не размажује ни себе ни своје. Душа и ум могу се размазити како год и тело, пак из тога сљедују различне наравне болести, самовољство, тврдоглавство, упорство, и прочаја. „Πειρώ το μεν σώμα είναι ϕιλόπονος, την δε ψυχήν ϕιλόσοϕος, ίνα τώ μεν επιτελείν δύνη τα δόξαντα, τη δε προοράν επίστη τα ουμϕέροντα”. Прекрасно учи Исократ: „Старај се да си телом трудољубив, а душом мудрољубив; да с оним исполњавати можеш што за добро находиш, а с овим да предвиђаш што ти је полезно.”

Они древни славни Греци, просветитељи человеческога рода, самим јестественим здравим разумом просвештени, како су високо и благородно мислили о души и о уму человеческом! Чујмо овога истога учитеља како Димоника у том же слову совјетује: „Πάντων μεν επιμελού τωτ περί τον βίον; μάλιστα δε την σεαυτού ϕρόνεσιν ασκει, μέγστον γαρ εν ελάχιστω νούς αγαθός εν ανθρώπου σώματι. За све прилежавај што треба животу; а највише свој разум упражњавај, ибо оно што је највеће у најмањему, то је ум вредан у человеческом телу.”

Ум! Славна славеносербска нацијо у Сербији, Босни, Далмацији са Херцеговином, ум кад с науком просветиш и с просвештеноју добродјетељију сојединиш, избраније нације над тобом неће бити на земљи! Добродјетељ је теби природна; поштење, слава, великодушије, мужество — то су твоје прародитељске добродјетељи. Ово су драгоцени дијаманти, но потребују да их рука мудрости очисти, углади и осветли. Распуштеније и растљеније нарава нипошто ни од кога народа међу се не примај. Само и једино божествено благородије, то је с просвештеним умом добродјетељ. Ја знам да гди варварство влада, онде нити је место ученију и просвештенију ни правој добродјетељи; обаче нек се ова добра уводе онде гди глупост не влада, а гди засад влада, неће довека владати.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.