Чежња (Иво Ћипико)

Чежња Писац: Иво Ћипико

Чежња

Село купа се и сјаји уљетној сунчаној ведрини. Под њиме простире се море и плачка му крајеве. Доље у заливу сјетну пјесмицу шапућу вали, ваљушкајућ се о ситноме жалу. Тишина је величанствена! Само катшто из грма тић болно цијукне, срце да протрне. Горе високо поврх кукова, кружи јастреб, стриже крилима ... Наједном чобанче с брда дозива, па ваздухом и голетима, грчевито разлијега се и одјекује испрекидани, дуги Ој ! . .
Пуста морска пучина мами ме. Сиђох у затон, загледам се у обзорје. Нешто мислим, ну не знам о чему. Пред очима, у можданима, око себе и над собом, осјећам простор, крцат плаветнила, свијетла и живота. У њем ми тијело ишчезава; душа се од њега дијели, те се ш њиме истовјетује. Буљим тако.
Сунце запада. Пошљедња ждрака морем се разлијева, позлаћује му титрајућу површину, а одбљесак јој се кријеси у дну мора...
У осјени сам ! Нада мном и преда мном, суро камење и брдине заодјеле се умирућим сунчаним пламеном — жаре се. Ни ћуха вјетра, тек гдјекад изненада море се гане, вал пљусне о хрид, закотрља пијесак и умири се.
Пренем се, осјећам да живем. Милиње ме обилази. Слатка меланхолија окупља. Срце се растапа. Уснице купе, ну ријеч у грлу запкње.
Редом нижу се слике из младости. Она, припроста, живо се представи. Жељкујем . . .
Да, на те мислим, сељанко мала. Рукама хоћу да загрлим твоје витко тијело, да љубим уста . . .
Простор је празан; руке ми клонуше. Запаљен, трзнем се: Ње нема!
Груди се стишћу; душа вапи:
— Дођи!
Слушај!
Били смо дјеца, млади и здрави. Бијасмо једно биће. На сунцу, мору, вјетру и киши уживасмо. По њивама, виноградима и шумама, смуцали се цијели божји дан. Први тић голић, зрно грожђа, тек набрекла смоква, било је наше. Плач и смијех, био нам једнако добар друг. И у јецању, у твојим очима назријевао сам радост. Како не бих, кад између прозирних суза крио се твој весели ведри посмјех. Зимна студен купила нас једно уз друго. Љетна жега у најжешћем кријесу, ражегла би нас и узобијестила, знојни и румени заигравасмо и копрцасмо се по мирисавој просушеној трави. Срећа нас пратила. Земља, небо и нас двоје: — то је све. Друго нисмо желили . . .
Ну дође кобни дан. Раздијелише иас. Мене отргоше од тебе, те турише у свијет.
Плакасмо!
Тек тада твог врућег прегорјелог чела дотакле се моје уснице.
То је био братски пољубац и ништа друго.
С Богом! сунце, ведрино и свијетло! Затворише ме. Мрак ми брзо омрзао; стега и ропство огадило. Ко биљка што расте у тмици, зажелио сам се сунца и зеленила. Побјегох. Ну опет ме силом стрпаше да се тобоже просвијетим и изучим. Дивљаком ме окрстише. Хтјели су просто природно обиљежје с мене свући, те ме заодјети њиховом умјетном културом. Приповиједали ми: о ћудоређу, домољубљу, дужности и човјечанству. Вруће осјећаје затомили умишљеним облицима. Свијест упокојише њиховим лажним наукама. Простодушност утукоше бујицом празних ријечи. Чедност, славом пријекорна јунаштва. Здрави разум и чисти нагон обезумише доскочицам и измишљеним блудом. Једно говорили, а друго радили. Варали ме. До мало прогледах. Одрекох се, свечано, њихове таште науке. Дођох у родно село. Тужан, врзах се око тебе. Ти си једина остала ми вијерна; ниси ме прикарала. Напокон рашчитах се. У зао час! Глава ми се напуни варавим идејама; хоће да пукне. Луда слава заокупи ме. Свјетски обичаји, предсуде и сласти замамише. Мишљах да сам нешто: затајах те и застидих се тебе. Стругнух у свијет... Сркајући слатки отров, кружио сам шаренилом. Ну не бијах се још заситио, већ се разочарах.
Чуј ме!
Све је опсјена! Ругу извргоше праве кријепости. Погрдише живот, свијетло и поштење. Мјесто тога, да покрију своје нечовјештво, изумили су сијасет замамних ријечи, без смисла и значаја, ш њима завараше мене и друге. Све су изиграли. Сопствено не могу да дишу; кужан и отрован је њихов заједнички дах . . . Било ми је тешко, сјетих се села и тебе ...
Ево ме скрушена пред тобом. Не испитуј! Ово ти је моја исповијест. Оснажи ме! Ти си једина, те ме можеш да спасиш. Блага си: смилуј ми се! Изнемогао пред тобом стојим, ну ћутим да ми у животу јоште нешто тиња. Запретак није се угасио; до тебе је да га ражежеш, да пламеном запламса. Заборави на све, ко што и ја. Природа нас к себи зове. Опет смо њена вјерна дјеца:
— Дођи!
Окупаћемо се у пошљедњој сунчевој ждраци, што се нашим морем прелијева. Задахнућемо се ведрином неба и дашком мора: оживјећемо!
Гле! запад се закрварио. Ваздух је испуњен плаветнилом, црвенилом и безбројем шарених боја. Сунце се је слегло да опочине. Сваким западом дражи ме иста жеља; ш њиме умире и она. И ми ћемо опочинути! Немој, да овај дан ишчезне у неповрат. Брзо! — наужијмо га се — нестаће га.
Сутон се хвата; наступиће ноћ, смирићемо се у њеном окриљу . . . Тежаци се с поља трудни враћају. Чуј, двогрле! Момче на њима извија даворију народнога поја. Осјећаш ли звукове, што до у срце допиру. Не чујеш ону кајду, што се над земљом надвила, те с висине слатким меланхоличним милогласјем до нас допире, па нас опаја меденом слашћу. Та је кајда глас наше свадбе. То је дух нашег чезнућа!
И вјетрић је заћарлијао. Осјећаш ли осјетљиви и жељни мирис? То грожђе пуца, цвате. Сјеме лепрша зраком, пада, плоди се изамеће. Земља,простор и све живо воња, буји, расте и ужива. И ми ћемо да проживемо.
— Дођи!
Пао је први мрак ! Сањарићемо у оном нашем дочићу на мекој дјетелини, између борова . . . Нећеш? Нећкаш се? Зар сам ти туђ? Не бој се! — промијенио сам се. Сада сам исти, као и онда, када те први пут цјеливах. Отресао сам са себе сву њихову науку и мудровање. Чист сам и искрен . . . Кориш ме невјером — Сумњаш ?
Кунем ти се овом топлом ноћу, нећу те оставити.
Сљубљени у једноме уздаху, у валу мјесечеве свјетлости, уз титрај звијезда, те миомирис и пјесму борова, прославићемо најчистије уживање. Зачећемо дубоко чувство, крстићемо га: оживјела љубав!
Жељо моја !
Предосвитни лахор треснуће смиљем и ковиљем, осуће твоје бијело чело чистом, тихом росицом. У цикнуће сипаће зорица, на прегрште, свог чарног руменила и тебе надариће њиме. Родиће се сунце, па између борових грана, првом ждраком упријеће у те. Угријаће те и разажгаће ти душу с мојом врућом чешњом. Синућеш ми: росна, румена, ведра и топла.
Будићу те...
У загрљају среће обиграћемо мјеста наших дјетинских успомена. На сунцу, свијетлу, ведрини, у топлом мирисном ваздуху окружени зеленилом, обијесни, здрави и млади заиграћемо коло нашег помлађеног жића.
Сустанемо ли, заклонићемо се . . . Под лиснатом смоквом, код слатких пуцалица; у гудурама, обасутим меким шушњем; уз ладна питка врела; по морским хридима; у заклоници поврх жала, у оној благој присјенци, опочинуће наше младо тијело и упокојиће се. Ослушкиваћемо пјесму: шуме, голети и мора! Промакнућемо се једно уз друго, те даље и даље, обаћемо сваки дио мајке нарави. Пењаћемо се по брдинама и клисуринама до скрајних граница на врх; да смо ближе неба. Одатле ко соко, још једном разгледаћемо свијет ... Даћеш ми твоју добру руку и спокојно замријећемо . . .
Чујем твој глас: додијаће ти!
Вјеруј, нећу ти се ни тада изневјерити . . . Не марим за свијет. Нећу се к њему враћати. Чему?
Свијест, осјећај душе, понијећемо собом. Повратићемо материју мајци земљи.
Залепршаћемо чистим плаветнилом. Обићемо међе неба и земље, па кад се небо смркне и намргоди, задњим часом измичућ кроз тутњаву громова, сијевање и шибање стријела, спојићемо се у једну душу; лагани лутаћемо васеленом; узвисићемо се до на крај; долетјећемо у најчистије небеске сфере, све до у вјечност.
Тамо наш нераздруживи дух, умириће се и уживаће вјековита блаженства: — Дођи!

Напомене

• Приповетка је први пут штампана, са поднасловом »Vizija«, латиницом, у часопису Novi Viek књ. II, бр. 8, Split, 1898.; затим „мјесто предговора" у збирци »Primorske duše«, Zagreb, 1899.)

Извори

• Иво Ћипико: Целокупна дела, књига 1, страна 11-17 , Народна просвета, Београд.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иво Ћипико, умро 1923, пре 101 година.