Отворите главни мени

Црна мис'о по ноћи ме вија

Црна мис'о по ноћи ме вија
Писац: Милорад Поповић Шапчанин


SapcaninMilorad.jpg

Црна мис'о по ноћи ме вија



Црна мис'о по ноћи ме вија:

Месец сребрн небом се развија,

Слаби зраци скоро изумрли

По гробљу се ледено просули.

Гробље немо — моје црне мисли,

Тешки јади страшно су притисли:

Онај гробак, она плоча бела

Све је мени са света однела.


Ветрић дуне кроз липово грање

Те оживи немо самоваље,

Па се онда на гробове сиђе

Становнике неме да обиђе:

Мора да је самом њему жао

Те је хитар сетно проплакао,

Кад се сузе низ крстове слише,

Тешке туге што их изронише.


Крстови ое укочени редом

Намрштили месечином седом,

Страшне сенке око њих се грле:

Тешке душе, што су изумрле,

Најпоследња, ал' најслађа жеља

Подигла их из мртвих постеља,

Те из звезда и те неме ноћи

Траже лека вечитој самоћи.


Ох и онај — онај гробак мали

Где су зраци понајблеђи пали,

И тамо се нешто живо чује

У присенку гдено јадикује.

Ено лица, ено руке беле

Нешто с'светло на видик изнеле

Те се сија, ка' сунце у дану —

По гробови, мртвом самостану.


Јао — то је — то је она, јао,

Шта сам грешан јоште дочекао.

Ено груди и очију плави'

Исте 'наке биле су на јави.

А у руци што је разгрејава —

Држи кутић наших заклетава:

Тешка клетва још је тежа била

Те је живот њезин уграбила.


Сунца свога није ником дала

За мене је себе жртвовала;

А друкчије није могло бити

Ил' туђина, ил' себе убити.

Срце ми се слеђава ка' стена

Кад се сећам тешких успомена,

Кад је оно последњи пут глену

'Нако благу, бледу, прободену.


Ох! ено јо где ме оком зове,

Прострла је злаћене покрове

Да седнемо, да се загрлимо

Једно другом жалости бројимо.

Хоћу, душо, ево самца мене.

Огрни ме у беле копрене,

Да ме мрци не туре од себе

Грозном руком раставе од тебе.


Идем — нога у дрхтању с'леди,

Драга бледа радосно ме гледи,

Ту сам — срце у сласти се буди —

Већ да паднем на драгине груди —

Облак црни на месец се баци,

С месечином несташе мртваци,

А ја остах сам с мислима мојим

Да ме теше да се успокојим.



НапоменеУреди

  • Објављена у књизи Песме, 1863, страна 22

ИзвориУреди

  • Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига прва, страна 32-34. Библиотека српских писаца, Народна просвета.
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 124 године.