Цар Шћепан и ђеца вилосови
Вино пије славан цар Шћепане,
У Призрену граду бијеломе,
На бијелој од камена кули,
А до њега сва српска господа,
С десне стране двије партијаре, 5
И четири млада калуђера,
А с лијеве дванајест попова,
А до њихе кмети и бољари,
Редом сједе, редом пију пиво,
Кад се Срби напојише винца,
Те им винце угријало лице,
А ракија стаде бесједити,
Тадај рече славан цар Шћепане:
»Вилосови, моја ђецо драга!
Послушајте што ћу говорити,
Кад се хладна напојите вина,
Ви скочите од земље на ноге,
Пак отид'те у нове ћелије,
Самоуку пољубите руку,
Самоуку старом учитељу,
Пак узмите књиге старовнике,
Расклопите, пак их проучите,
Па видите што нам књиге пишу,
Шта ће доћи у земану коме,
Морете ли знати, јал' виђети?«
Када чуше ђеца вилосови,
И остали млади књижевници,
Шта им рече славан цар Шћепане,
Од земљице на ноге скочише,
Пак одоше у нове ћелије,
Самоуку пољубише руку,
Самоуку старом учитељу,
Све му кажу цареве совјете,
Што је њима царе наредио,
Пак велике књиге изнесоше,
Пољубише, па их расклопише,
Те гледаше три бијела дана,
Кад четврто јутро освануло,
Док ево ти славан цар Шћепана,
И са њиме остале господе,
Од ћелије отворише врата,
Књижевницим' божју помоћ дају,
Књижевници књиге потурише,
И царево прихватише здравље,
Сједоше га у столицу златну,
Сва по реду посједе господа,
Пак им слуге послужише вино,
Проговара српски цар Шћепане:
»Вилосови, ђецо моја драга,
Виђесте ли шта нам књиге пишу?«
Књижевници цару говорише:
»Златна круно, славан цар Шћепане,
Наше књиге старовници пишу:
Да ће доћи потљено вријеме,
Пак се браћа Срби посилити,
И нафору с копља узимати
А сједећи закон прихваћати,
Један другог цару опадати,
Супрот тога изгубити царство,
Наше царство преузеће Турци,
Оборити цркве и олтаре,
А уза ње призидат мунаре,
Прихватиће Јасофију цркву,
У Стамболу граду бијеломе,
Задужбину цара Костадина,
И у н>ој ће оборит олтаре,
А уза њу призидат мунаре,
Обориће велику звонару,
Укинуће звоно принципово,
На звонару озидати мунару,
А на н>ој ће хучит мујезини,
Тешко томе који то дочека,
Под Турчином и под турском руком!
Господине, славан царе Шћепане!
Наше књиге старовници пишу,
Тешка ће се крвца прољевати
На Косову пољу широкоме,
Око царства, око круне царске,
И млоги ће изгинут јунаци,
Царство ће нам преузети Турци,
Оборити наше намастире,
Расковати од срме кандила,
Поковати булама ђердане;
У Призрену граду бијеломе
Обориће Петковачу цркву,
Заставити тајну летурђију,
Да се у њој ослужити неће
За пунијех млого годиница;
Коју малу пак оставе цркву,
Да им раја летурђију служи,
На свакој ће звоно оборити
Што нам славно на црквама гласи,
Кад се тајна летурђија служи,
Лако бити сиротоват неће,
Ни Србину ни српскоме сину,
Кад то коме у земану дође.«
Све то слуша српски цар Шћепане,
Када царе разумје бесједе,
Сузе проли, овако говори:
»Вилосови, ђецо моја драга,
Морете ли знати, јал' виђети,
Оћг л' када у земану доћи,
Да се наше пак пограде цркве,
Да звонаре опет даду гласе?
Ђецо моја, наша стара црква,
Петковача у Призрену граду,
Оће ли се икад поградити,
И куцнути звоно на звонари,
Ђецо моја, к'о је прије било?«
Говоре му млади вилосови:
»Господине, наша круно златна,
Што ти радиш, што л' сузе прољеваш?
Немој плакат', наша круно златна,
Овако нам наше књиге пишу,
Ништа бити довијека неће,
Ал' свакоме огледање доћ ће,
Да огледа и силу и славу,
И опет ће у земану доћи,
Пак се старе потражити цркве,
Потражити, пак се поградити,
Свака ђе је која прије била,
И служит се тајна летурђија,
Све по реду и дугу земану,
Када буде од Бога суђено,
Док је сунца и док је мјесеца.«
Кад то зачу српски цар Шћепане,
Разговори с' и разрадова се,
Пак дозива ђака Самоука,
Те овако њему говораше :
»Сад знадеш ли, моја права слуго!
Шта говоре књиге старовници,
Када наше задобију царство,
Оће л' свуда освојити Турци?«
Проговара ђаче Самоуче:
»Господине, славан цар Шћепане,
Никад свуда прихватити неће,
Веће 'оће бијела Стамбола,
Грађевину цара Костадина,
И његове велике градове,
А Русије прихватити неће,
Прихватити из Медине Турци,
Господине, никад завијека;
Ни Цетиње врело од Србије,
Ту за Турке мјеста не имаде.
А не бој се, наша круно златна,
Круно златна, српски цар Шћепане!
Ни то, цгре, скоро бити неће,
И два ће се цара мијењати,
Наком тебе, наша круно златна?
А с трећега прихватиће Турци
Нашу славу, царство и госпоство.«
