Цар Душан и краљ Михајило5
Славу слави славан крал. Стефане,
У Призрену граду бијеломе,
Са господом од земље Србије,
Ту бијаше вина и ракије,
И остале сваке ђаконије,
Кад се Срби напојише вина,
Те им винце угријало лице,
А ракија собет отворила,
Онда рече славан краљ Стефане:
»Браћо моја, Србадијо славна,
Послушајте што ћу бесједити,
Добро бисмо, пак и вино писмо,
Све нам добро и од Бога било!
Скоро нам се чудо показало,
Жарком сунцу лице потавнило,
Море л' ико мени толковати,
На што море то одговорити?
То ће наши Срби пострадати,
Црна ће се крвца прољевати.«
Кад то чуше Срби поглавари,
Који му се ближе догодио,
Учини се да није ни чуо,
Неки броји пуца низ њедарца,
Неки гледа у земљицу црну,
Неки слуша са'ат у њедрима,
Како ода и декике вода;
Док задрма алка на вратима,
Краљске слуге на ноге скочише,
На авлији врата отворише,
Док упаде лако књигоношче,
Док упаде, божју помоћ даде,
А слуге му прихватише здравље,
Питају се за мир и за здравље,
Узеше га за бијеле руке,
Одведоше на краљеву кулу,
Ђено сједи славан краљ Стефане,
Да ви'ш млада лака књигоноше,
Поклони се и два и три пута,
Док је краљу пољубио руку,
Остави му књигу на кољену,
Слаган краље књигу прихватио,
Прихватио, пак је проучио,
Кад видио што му књига пише,
Уз образ му пламен ударио.
А низ образ сузе оборио,
Па свом сину 'вако говорио:
»О мој сине, нејачак Душане,
Ево слике, а ево прилике,
Са шта нам се затворило сунце!
Ево нама књиге шаровите,
Од Трнове, од земље бугарске,
Од лијепе Јелисавске младе,
Моје шћери, твоје секе миле,
Сека ти се, сине, осужњила,
У тавници краља Михајила,
Михајила господара свога,
И са њоме једно чедо лудо,
Лудо чедо, ама мушка глава,
Којено је скоро породила;
Да ви'ш силна краља Михајила;
Михајил је закон преступио,
На другу се ашик учинио,
Да ј' ђевојка, не би ни жалио,
Већ некаква удовица млада,
Удовица краља Андроника,
Пак се куја ашик учинила,
Михајила себи примамила.«
Кад то зачу нејачак Душане,
Сузе проли низ бијело лице,
Сузе проли, а бабу говори:
»О мој бабо, славан крал> Стефане,
Пиши њему књигу шаровиту,
Пошаљи је краљу Михајилу,
Не би л' моју секу избавио,
Из тавнице испод двора свога,
Горко жалим моју секу милу,
А још више вјеру погажену,
И закона што је преступио,
Јер наш закон поднијет че може,
Да се држе двије заручнице,
То је ружно чути и виђети,
Ја камоли у двору држати.«
Кад то зачу славан краљ Стефане,
Шарену је књигу направио
Па је спреми земљи Трновији,
А на руке милу зету своме,
Своме зету краљу Михајилу,
И овако њему говораше:
»О мој зете, краље Михајиле,
Што је теби, ти се помамио?
Те си нашу вјеру погазио,
И закона нашег преступио,
Своју вјерну љубу у'апсио,
И нејако чедо материно,
На другу се ашик учинио,
Да ј' ђевојка не би ни жал ио,
Већ некаква удовица млада,
Удовица краља Андроника,
Жао ми је моје шћери миле,
Пак и наше вјере погажене,
Јер наш закон поднијет не може,
Да се држе двије заручнице,
То је Србим' и виђети туга,
А некмоли у'апсити друга,
И љубити туђу заручницу.«
Кад је так'у књигу оправио,
Књига оде краљу Михајилу,
Књигу гледа, а смије се на њу,
Ону гледа, другу ситну пише,
То је шаље славну краљ Стефану :
»Не чуди се, српски крал» Стефане,
Што сам твоју шћерцу у'апсио,
А с другом се ашик учинио,
Ни у том ти само бити неће,
Већ ћу силну сакупити војску,
Пак ћу теби до Призрена сићи,
И твоју ћу поробити кулу,
И тебе ћу ухватити жива,
И твог сина нејака Душана,
Пак ћу твоју погубити главу,
А Душана у тавницу бацит,
И вашу ћу земљу поробити,
Поробити твоју бабовину,
Притиснути твоју краљевину,
Сву Србију до сињега мора.«
Кад је так'у књигу направио,
Књигу спреми славну крал. Стефану,
Кад Стефану так'а књига дође,
Србадији говорити пође:
»Сад што ћемо, моја браћо драга,
Како ћемо с краљем ратовати?«
Сваки шути, нико не бесједи,
И који би бесједити шћео,
Чека ријеч од господе своје,
Како ће их они сјетовати,
Проговори нејачак Душане:
»О мој бабо, славан краљ Стефане,
Брже спреми силовиту војску,
Ваља нама с краљем ратовати,
Ради вјере и закона славна,
Ради среће и напретка свога,
Јер је нама закон преступио,
Ако буде наше војне среће,
Ни тијем се похвалити неће,
У наске је наочита војска,
Лако ћемо ратовати с њиме,
Већ подигни силовиту војску,
Оба ћемо на границу поћи.«
То рекоше, на ноге скочише,
На све стране књиге растурише,
Понајприје ломној Гори Црној,
А на руке Колушан војводи,
Који жели боја и мејдана,
А све храни Црногорце младе,
Црногорце рођене јунаке,
За душмане огњевите муње,
Сакупише силовиту војску,
У Призрену граду бијеломе,
Код бијеле Петковице цркве,
И ту службу одслужише тајну, 160
Ради вјере и закона свога,
Ради среће и напретка свога,
Причестише свуколику војску,
Разавише крстате барјаке,
Окренуше на границу равну, 165
'Оће ли им поступити славно?
Барјаци им сами поступише,
А војводе војску поведоше,
Одведоше војску на границу,
Кад дођоше на границу равну, по
Кад изишо силни краљ Михајло,
.И извео војску силовиту,
И он има человођу мудра,
Свога брата Шишмана Јована,
Који му је војвода над војском, 175
У Стефана Колушан војвода,
И за њиме Црногорци млади,
Црногорци рођени јунаци,
А за н>има сви Срби остали,
Све управља Колушан војвода; 180
Крал. Стефане чадор разапео,
Под чадором он славно сјеђаше,
Уз кољено свог сина држаше,
Свога сина Душана Стефана,
Кад се силне војске ударише, 185
И бише се љетни дан до подне,
Ту се црна прољеваше крвца,
Али нико знати не могаше,
Ко ли гине, ко ли предобива,
Јунаци се славно намјерише, 190
Человође један на другога,
Срб Колушан на мрка Шишмана,
И они се ватром окресаше,
Колушану добра срећа бјеше,
Он погуби Шишмана Јована, 195
А кад виђе силан Михајило,
Ђе изгуби мила брата свога,
Који му је војском управљао,
Он посједе дебела дората,
Колушану у сретање пође.
Ударише чили на уморне,
Михајилу добра срећа била,
Колушану посијече главу.
А кад виђе славан краљ Стефане,
Он говори милу сину своме:
»О мој сине, Душане Стефане,
Сад што ћемо од живота свога,
Ко ће нама војском управљати,
Погибе нам Колушан војвода,
Погуби га силни крал. Михајло,
Ко ће нам војском окренути,
Михајилу на мејдан изићи?«
Онда рече нејачак Душане:
»О мој бабо, славни крал. Стефане,
Молим тебе и руку ти љубим,
Пушти мене и лабуда мога,
Да Михајлу на мејдан изиђем.«
А кад зачу славан крал. Стефане,
Проговара милу сину своме:
»О мој сине, дијете Душане,
Михајил је јунак од мејдана,
Ти си младић од дван'ест година,
Мореш данас погинути лудо,
Михајил ће тебе погубити.«
Онда рече нејачак Душане:
»О мој бабо, славан крал. Стефане,
Срце моје сад мене поноси,
Ради српске и вјере хришћанске,
Михајил је вјеру погазио,
Про закона свога преступио,
Чини ми се, похвалит се неће,
Ако буде војне наше среће;
Ако л' мене суђен данак нађе,
Те изгубим на мејдану главу,
За наш закон и за вјеру праву,
Свак ме за то пожалити мора.«
Кад то зачу славан крал. Стефане,
Даде сину изун и бесједу,
Стефан скочи, оде у засједу,
По имену нејачак Душане, 240
Пред Михајла и његову војску,
Дочека га силан краљ Михајло,
Свога шуру нејачка Душана,
Пак завика силан краљ Михајло,
Те дозива славан краљ Стефана: 245
»Краљ Стефане, од тамошње војске,
Јеси л' нашо за се џебелију,
Свога сина нејачка Душана,
Који ће ми на мејдан изићи,
Ето теби обадвије војске, 250
Ком суђено погинути буде,
Нека нема међу војском кавге,
Нека посље поговора нема,
Ак' погубим ја Душана твога,
Прихватићу све до двора твога, 255
Пак и тебе и градове твоје;
Ак' погине данас краљ Михајло,
Од твог сина нејачка Душана,
На поклон ти моја краљевина,
Пак управљај и окрећи њоме, 260
Ако мореш, не дај је другоме.«
Кад то чуше војво^е од војске,
Све војводе војске заставише
Мејданџије коње уставише,
Све то гледа славан краљ Стефане, 265
Сузе рони, а тихо говори:
»Ђе си сада, 'тицо ластавицо?
Да ти видиш мог сина Душана,
Како ћу га предати у руке
Думшанину краљу Михајилу, 270
Оће данас погинути лудо,
Јер му нема већ дванајест љета,
За мејдана није, већ помета,
Д'јете лудо, прије не бирало,
Није прије на мејдану било?« 275
Ишћераше на поље парипе,
Потегоше сабље заковане,
Да ви'ш сада силна краљ Михајла,
Он мишљаше погубит Душана,
И његову посијећи главу,
Колик' убрат румену јабуку,
Из бостана испод двора свога,
Дочека га дијете Душане,
Бритком сабљом удари Михајла,
По врх круне и његове главе,
Нејако је, пак зохора нема,
Не може му о'сијећи главе,
Већ му златну круну оборио,
А низ чело крвцу отворио,
Пак похитро поврати лабуда,
Те је њега другом ударио,
Док му русу посијече главу.
Кад виђеше војске обадвије,
Оборише чадоре велике,
И савише свилене барјаке,
Предаје се под Душана војска,
А долеће славан краљ Стефане,
Своме сину Стефану Душану,
Објема га рукам' загрлио,
Загрлио, па га пољубио,
Уз образе с обадвије стране,
А најпосље међу очи црне;
Пак му даде круну Михајлову,
Пак одоше бијелу чадору,
Пак сједоше, те се одморише,
И рујна се винца напојише,
Пак од земље на ноге скочише,
Те одоше до Трнове равне,
До бијеле Михајлове куле,
И његову кулу поробише,
И тавницу црну отворише,
Јелисавку младу изведоше,
Вјерну љубу силна краљ Михајла,
Милу секу нејачка Душана,
Кад је сека брата опазила,
Ђе је дошо на тавничка врата,
А на њему круна Михајлова,
Она млада на ноге скочила,
А прољева сузе низ образе,
Од радости, кајно од жалости,
Она скочи од земље на ноге,
А понесе чедо пренејако,
А завика грлом бијелијем:
»Благо мени, од данас до Бога
Кад ја виђох мила брата свога,
Који ће ме младу избавити,
Из тавнице силна краљ Михајла.«
Пак је брата рукам' загрлила,
Загрлила, па га пољубила,
Уз образе с обадвије стране,
А најпосље међу очи црне:
»Благо мени, мој брате рођени
Кад те виђох, огрија ме сунце;
Нема л>ета без Ђурђева дана,
Нема брата док не роди мајка.«
Пак је узе за бијелу руку,
Одведе је на бијелу кулу,
На бијелу кулу Михајлову,
Кад дођоше на бијелу кулу,
Шћаше њојзи чедо погубити,
Погубити чедо Михајлово,
Ал' не даде Јелисавка млада:
»Немој, брате, живота ти твога
Живота ти и твога и мога!
Лудо чедо ништа није криво,
Него само што се храни живо,
На бијелу крилу материну,
Да је њему чедо мило било,
Не би са мном лудо сужњевало,
Већ ти нађи младу удовицу,
Удовицу краља Андроника
Којано је њега премамила,
И његово лице обљубила,
С Михајилом мене омразила,
И бацила на дно у тавницу.«
Кад то зачу нејачак Душане,
На војводе срклет учинио,
На војводе краља Михајила:
»Ко ми нађе младу удовицу,
Удовицу краља Андроника,
Честита ћу њега оставити,
Според себе у дворе ставити,
Пазићу га довијека свога.«
Кад зачуше тамошње војводе,
Сваки жели славна господара,
Господара нејачка Душана,
Да га двори и да се придвори,
Пак војводе на ноге скочише,
Добавише младу удовицу,
Одведоше нејачку Душану,
А кад она пред Душана дође,
Поклони се и два и три пута,
Да пољуби руку Душанову,
А Душан се пољубит не даде,
Јер је горко за душмана знаде,
Изведе је пред бијеле дворе,
Пак је свуче, те је преобуче,
Обуче јој воштану кошуљу,
Па запали су четири стране,
Она даје на товаре благо,
Не би ли јој живот поклонио,
Ал' се благом откупит не може,
Већ јој живо сагорело тело.
Па отален Душан полазио,
Краљевину млогу задобио.
Кара-влашку и Кара-богданску,
Сријем земљу и Молдованију,
Равну Босну и Херцеговину,
Сву Урумску и земљу Бугарску,
Од Бугарске, пак до Дубровника,
А онога тврда Дубровника,
Што топове на обали храни,
Те ђемије од душмана брани,
И остале покрај мора жупе,
С ове стране морске воде слане,
Све Душану допаде под гране,
Пак сударе стави изабране,
Да му право по закону суде,
Сви његовој приступише руци,
Те му златну круну честиташе:
»Жив нам био, наш славан Душане
Славна љета и млоге године!«
Онда Душан Србим' одговара:
»Србадијо, моја браћо драга
Сви видите, и приповидИте,
Како с' вјера погазит не даде,
Христа Бога и закона славна,
Ја нијесам био за мејдана,
Јер ми нема већ дван'ест година,
Михајл би ме мого погубити,
Ал' је силно закон преступио,
Христијанску вјеру погазио,
Да узима љубу на љубовцу,
Јер то никад у закону нема,
Да се јунак двапут женит мора,
За живота вјенчанога друга,
Јер се вјенац раскинут не мора.«
