Херцег Владислав/34

Херцег Владислав
Писац: Јован Суботић
ШЕСТИ ПРИЗОР

ШЕСТИ ПРИЗОР

ВИДОСАВА (долази пред херцега):
Владиславе, ти си помркнуо!
Какви гласи? Да нису злосретни?
ХЕРЦЕГ (разведри се):
Нису, мила, ал’ на рат мирише!
ВИДОСАВА (тргне се):
У рат идеш драги господару?
ХЕРЦЕГ:
На Турчина мислим ударити.
ВИДОСАВА (приљубљује му се):
Да те само благи Бог сачува!
(Гледи му у лице.)
Небих могла без тебе живити!
ХЕРЦЕГ:
Свачји живот у божјој је руци,
А умире, и ко с’ рата чува.
Само што је у смрти разлика.
Ко умире у смртној постељи
Од болести ил’ тежке старости,
Из светлости у мрак га нестаје;
А ко падне на славном боишту,
Из мрака се у светлост подиже,
И блиста се као јарко сунце
Унуцима и праунуцима,
И док траје рода и језика.
ВИДОСАВА:
И живи се славе у народу.
ХЕРЦЕГ:
Имаш право моја мудра главо.
И ја само за оне говорим,
Који славно падну на боишту.
А ко има среће и живота,
Из боја се са славом повраћа,
И доноси срећу и весеље,
А име му у звезде одлеће,
Да се блиста док народа има,
Ком је славним делом помогао.
ВИДОСАВА:
Вод’ и мене у рат, Владиславе!
ХЕРЦЕГ (милује је по образу):
О јуначка моја мужкобано!
Таква љуба моме срдцу годи.
Доћ’ ће време, освануће дани,
Кад се нећу од тебе разстати
Ни на пиру ни на заточишту.
Свуда ће мо заједно сијати.
Али данас то бити не може!
ВИДОСАВА:
Па зар баш сад мораш у бој ићи?
ХЕРЦЕГ:
Морам, мила, и ево зашт’ морам.
Видиш, чедо, има земље красне,
Једну зову господском Рассијом,
Другу зову јуначком Србијом,
Обадве су сестре од Захумске,
Од Захумске наше отачбине.
Те су Турци срамно оковали,
Па им газе образ и поштење,
Секу, пале, робе, отимају.
Немогу се јади описати
Које наша тамо браћа трпе.
Те сам Богу завет учинио,
Ил’ несрећну браћу избавити,
Или своју главу изгубити.
ВИДОСАВА:
О, похитај, сладки Владиславе,
Турски јарам тежко је носити.
Спаси браћу, Бог ће те чувати.
ХЕРЦЕГ:
Тако , тако, Балшино колено!
Докле тако србска дева драгог
На јуначко оправља боиште,
Дотле ће се србско име сјати
Као име јелинских синова.
Која љуба грозне сузе рони
Кад у војску свога војна прати,
Неће му се живу срадовати,
Довека ће за мртвим кукати.
ВИДОСАВА:
Па кад ми се са победом вратиш
С благословом браће избављене,
Осут славом слободног оташтва,
И увенчан венцем Душановим:
(с узхитом)
Ох, како ће, ове женске груди
Надимат’ се диком и поносом!
(ватрено)
Иди, иди, драги господару,
Па избави браћу погажену,
Ослободи Призрен и Приштину,
Света места, где србски цареви
Као сунца с престола сијаше,
А ја ћу ти овде у самоћи
Венац вити, на тебе мислити,
И снивати о срећи састанка,
И о слави мога Владислава!
ХЕРЦЕГ:
А ја ћу ти за лепо уздарје
Круну србску из војске донети,
Коју носи љуба Душанова.
Кад те лепше у свем србству нема,
Нека србску златну круну носиш.
ВИДОСАВА:
Донеси нам слободу народу
И поврати србску госпоштину,
Да засијну Србљи међ’ народи,
Па ништ’ лепше донет’ ми не можеш.
ХЕРЦЕГ:
О да сад баш морам одлазити!
(нагло)
С Богом мила!
(Рукује се с њом.)
ВИДОСАВА:
С Богом Владиславе!
(брише сузе)
Иди сузо, неиздаи чувства.
Нек’ је јача воља од срдашца!
ХЕРЦЕГ (загрли је):
С Богом! С Богом!
ВИДОСАВА (пригрли га жарко):
О! кад ћеш ми доћи!
Херцег (отргне се, одлазећи):
Кад опростим браћу, ил’ — никада! (Оде.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.