Herceg Vladislav/34

Herceg Vladislav
Pisac: Jovan Subotić
ŠESTI PRIZOR

ŠESTI PRIZOR

VIDOSAVA (dolazi pred hercega):
Vladislave, ti si pomrknuo!
Kakvi glasi? Da nisu zlosretni?
HERCEG (razvedri se):
Nisu, mila, al’ na rat miriše!
VIDOSAVA (trgne se):
U rat ideš dragi gospodaru?
HERCEG:
Na Turčina mislim udariti.
VIDOSAVA (priljubljuje mu se):
Da te samo blagi Bog sačuva!
(Gledi mu u lice.)
Nebih mogla bez tebe živiti!
HERCEG:
Svačji život u božjoj je ruci,
A umire, i ko s’ rata čuva.
Samo što je u smrti razlika.
Ko umire u smrtnoj postelji
Od bolesti il’ težke starosti,
Iz svetlosti u mrak ga nestaje;
A ko padne na slavnom boištu,
Iz mraka se u svetlost podiže,
I blista se kao jarko sunce
Unucima i praunucima,
I dok traje roda i jezika.
VIDOSAVA:
I živi se slave u narodu.
HERCEG:
Imaš pravo moja mudra glavo.
I ja samo za one govorim,
Koji slavno padnu na boištu.
A ko ima sreće i života,
Iz boja se sa slavom povraća,
I donosi sreću i veselje,
A ime mu u zvezde odleće,
Da se blista dok naroda ima,
Kom je slavnim delom pomogao.
VIDOSAVA:
Vod’ i mene u rat, Vladislave!
HERCEG (miluje je po obrazu):
O junačka moja mužkobano!
Takva ljuba mome srdcu godi.
Doć’ će vreme, osvanuće dani,
Kad se neću od tebe razstati
Ni na piru ni na zatočištu.
Svuda će mo zajedno sijati.
Ali danas to biti ne može!
VIDOSAVA:
Pa zar baš sad moraš u boj ići?
HERCEG:
Moram, mila, i evo zašt’ moram.
Vidiš, čedo, ima zemlje krasne,
Jednu zovu gospodskom Rassijom,
Drugu zovu junačkom Srbijom,
Obadve su sestre od Zahumske,
Od Zahumske naše otačbine.
Te su Turci sramno okovali,
Pa im gaze obraz i poštenje,
Seku, pale, robe, otimaju.
Nemogu se jadi opisati
Koje naša tamo braća trpe.
Te sam Bogu zavet učinio,
Il’ nesrećnu braću izbaviti,
Ili svoju glavu izgubiti.
VIDOSAVA:
O, pohitaj, sladki Vladislave,
Turski jaram težko je nositi.
Spasi braću, Bog će te čuvati.
HERCEG:
Tako , tako, Balšino koleno!
Dokle tako srbska deva dragog
Na junačko opravlja boište,
Dotle će se srbsko ime sjati
Kao ime jelinskih sinova.
Koja ljuba grozne suze roni
Kad u vojsku svoga vojna prati,
Neće mu se živu sradovati,
Doveka će za mrtvim kukati.
VIDOSAVA:
Pa kad mi se sa pobedom vratiš
S blagoslovom braće izbavljene,
Osut slavom slobodnog otaštva,
I uvenčan vencem Dušanovim:
(s uzhitom)
Oh, kako će, ove ženske grudi
Nadimat’ se dikom i ponosom!
(vatreno)
Idi, idi, dragi gospodaru,
Pa izbavi braću pogaženu,
Oslobodi Prizren i Prištinu,
Sveta mesta, gde srbski carevi
Kao sunca s prestola sijaše,
A ja ću ti ovde u samoći
Venac viti, na tebe misliti,
I snivati o sreći sastanka,
I o slavi moga Vladislava!
HERCEG:
A ja ću ti za lepo uzdarje
Krunu srbsku iz vojske doneti,
Koju nosi ljuba Dušanova.
Kad te lepše u svem srbstvu nema,
Neka srbsku zlatnu krunu nosiš.
VIDOSAVA:
Donesi nam slobodu narodu
I povrati srbsku gospoštinu,
Da zasijnu Srblji međ’ narodi,
Pa ništ’ lepše donet’ mi ne možeš.
HERCEG:
O da sad baš moram odlaziti!
(naglo)
S Bogom mila!
(Rukuje se s njom.)
VIDOSAVA:
S Bogom Vladislave!
(briše suze)
Idi suzo, neizdai čuvstva.
Nek’ je jača volja od srdašca!
HERCEG (zagrli je):
S Bogom! S Bogom!
VIDOSAVA (prigrli ga žarko):
O! kad ćeš mi doći!
Herceg (otrgne se, odlazeći):
Kad oprostim braću, il’ — nikada! (Ode.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.