Херцег Владислав/22

Херцег Владислав
Писац: Јован Суботић
ТРЕЋИ ПРИЗОР

ТРЕЋИ ПРИЗОР
Кнез Растислав уведе Јусуф-агу турског посланика.

КНЕЗ РАСТИСЛАВ:
Допусти ми, јасни господару,
Да изведем пред светло ти лице
Јусуф-агу, турског посланика,
Кога султан до тебе одпрати,
Да т’ донесе књигу и поздравље
Од турскога цара Махомета.
ХЕРЦЕГ:
Добро дош'о, царски посланиче!
Шта вам ради честити падиша?
Је ли здраво у белу Стамболу?
Је л’ рад царе, да смо пријатељи,
Или воли да смо му душмани?
ЈУСУФ-АГА (извади књигу из недара, пољуби је метне је на чело и пружи је херцегу):
Ево књиге, херцег Владиславе,
Хат се на њој цар Мехмета блиста
К’о пун месец, кад је небо ведро.
ХЕРЦЕГ (Воиславу):
Прими књигу, кнеже Воиславе,
Из добре је руке излетила,
У добре ће руке прелетити.
Ти ћеш ми је посли прочитати.
(посланику)
А ти кажи, што ми рећи имаш.
ЈУСУФ-АГА:
Знано ти је херцег Владиславе,
Шта су Турци досад починили.
Да т’ казујем неби лепо било,
Звало би се сам себе хвалити;
Ал’ и опет нешто рећи морам,
Само зато да ме разумете,
И боље ми разговор схватите.
ХЕРЦЕГ:
Казуј само, шта султан захтева,
А немој се трудит’ разлагањем,
Зашто жели тако ил’ онако,
Ил’ шта мисли, кад то од нас иште.
У оваким, аго, приликама
Нико праву не каже истину,
И кад каже, други неверују,
Већ говоре, хоће, што не каже.
ЈУСУФ-АГА:
Допусти ми херцег Владиславе,
Да по турском хадету говорим.
Ви имате, како говорите,
А ми Турци опет другачије.
ХЕРЦЕГ (брзо):
Бога т’, аго, од куда си родом?
ЈУСУФ-АГА (сметен):
Сад долазим управ из Стамбола!
ХЕРЦЕГ (Воиславу):
Чини ми се, да добро не чује.
(посланику)
Ништа, аго, хајд говори даље.
ЈУСУФ-АГА (љутит):
Љуто с’ досад сваки покајао,
Ко потера шалу са Турчином.
(Жубор међу кнезови.)
ХЕРЦЕГ:
Сваки народ свој хадет имаде,
Ником за свој замерит’ не треба.
Ми овако, па што да се љутиш?
Нег’ почињи, како знаш најбоље,
Једва чекам од тебе дознати,
Шта ће султан од мале Захумске?
Јусуф-ага (силом се таложи):
Сву су Грчку Турци освоили,
Цариград је у нашим рукама,
А до данас мислим и Трапезунт;
Бугарска нам служи и робује;
Узели смо земљу Каравлашку;
Од Србаља ви сте јошт остали.
Цар Мохамет вашу земљу љуби;
Мала му је да је желит’ мора,
Јуначна је, да б’ је презирао:
Заслужује да остане своја.
Ал’ то знате, нетреба вам казат'
Често човек мора, и што неће.
Да ј’ Захумска једна земља србска,
Чув’о би је као брат сестрицу;
Ал’ се на вас други угледају,
Сви се од вас помоћи надају,
Па не могу ништа да учине,
А падиши тежке бриге праве,
Да не може мирно почивати.
С тога царе теби поручује,
Да гледите, да се погодите,
Да се вама штета не учини.
А њемука мирне ноћи даду.
Ако знате, што би боље било,
Кажите му, хоће вас послушат’;
А он ’вако мисли и налази,
И јавља вам, да се промислите,
И моли вас, да га послушате.
Није цару стало до земаља,
Та има их, имена им незна,
Већ је њему мило пријатељство
И братинство са добри јунаци.
Три је дана главу разбијао,
Да што смисли, што би згодно било;
Три везира главу изгубише
Што не знаше шта боље смислити.
Па најпосле овако углави.
Да будете, као што сте били,
Да и одсад своји останете,
Да чините што вам срце иште,
Нити кога за што да питате,
Нити когод да вам заповеда:
Али само другог света ради,
А управо рад других Србаља,
Да с’ умире и послушни буду,
Да се светлом цару поклоните,
И његовом децом наречете.
(Жубор међу кнезовима.)
Каз’о сам вам, а и само с’ каже,
Да б’ то само света ради било,
А били би своји, к’о и пређе,
Нити ближе ни даље Стамболу
Већ управо тако к’о данаске.
А и сами да се уверите,
Да цар хасне од вас и не тражи,
И да само љубов с вама жели,
Послушајте, шта даље говори.
Ако кад вам до невоље буде,
Браниће вас са свом својом силом,
И противу брата рођенога.
Ако коме од вас воља дође
Послужити цара честитога,
Пашом ће га одмах учинити,
И пашалук у државу дати.
Ако коме понестане блага,
Нека само у цара заиште,
Свакога ће дукати засути,
У њега је небројено благо,
И богатство нигде не виђено.
А шта иште од вас за уздарје?
Ваљда војску, да бојеве бије?
Или харач, да с Турци благује?
Бож’ сахрани, ни једног јунака,
Ни асприце, што овол’ко вреди!
А на што му и харач и војска,
Кад имаде војске и сувише
А благу му с’ незна ни хесапа!
Или ваљда да вам шиље Турке,
Да нашују и да везирују?
Ни ноге им ту трпити неће:
Херцегујте и кнезујте сами,
И будите бољи од дедова.
Ништа неће султан од Захумске,
Само цигло једно пријатељство.
А да своји јошт већма будете,
Да пресади у Турску јунашство,
Какво рађа у земљи Захумској,
Иште султан, и то више моли,
Да му дате, к’о једну јабуку
Свако лето по сто девојака,
А он ће их лепо разудати
Све за младе аге и спахије,
Да му буду младе пашинице,
Пашинице и везировице.
Но једну ће себи задржати
Да у њему зета добијете.
(Жубор међу кнезови; многи за мачеве ухвате.)
ХЕРЦЕГ:
Ја не видим, шта вас раздражује?
Сваког лета уда с’ у Захумској
По хиљада младих девојака
За кнезове и младе властеле,
Па држимо веселе сватове,
И пијемо па се веселимо:
Па зар би нам у чем штета била,
Да стотину зетова стечемо
Све богате паше и везире
И самога цара честитога!
Шта би с’ блага у земљу просуло!
Како би нам куће процветале!
Како би се својта поносила,
Коју б’ царски харем усрећио!
Јусуф-аго, добро си почео,
Само гледај да зло не завршиш.
ЈУСУФ-АГА:
Ето, то цар иште, и ништ’ више!
Ма шта рекли, рећи неможете,
Да цар више иште, нег што даје!
ХЕРЦЕГ:
Право кажеш, ’вако пре процене!
Ал’ ми и то незаборав’ казат’,
Је ли штогод падиша смислио,
Шта да буде, како да се ради,
Ако реку младе Херцеговке,
Да неволу оставит’ родове,
И полазит’ у даљну Турћију?
Можда знадеш, а можда не знадеш
Да су код нас девојке слободне
А не робље, као у Турака,
И да радо хоће Херцеговка
Да угине сама на јабани,
Особито тако у харему
Без горице и поља слободна.
ЈУСУФ-АГА (слегне с рамени):
На то султан није ни мислио!
А како би само и могао?
Што је добра у мојој поруци
То је само за вашу државу.
Па коме ће моћи на ум пасти,
Да можете добро не примити?
ХЕРЦЕГ:
Ни ја, аго, то мислит’ немогу!
Ал’ девојке нису, што су људи.
Косе дуге а памети крагке:
Па шта ћемо ако памет кратка
Ту дугачку срећу не домаши?
ЈУСУФ-АГА:
Онда? — Онда само ћутит’ морам.
Цар ми даље ништа не наложи.
Само чух то од Ибрахим-паше,
Да ће војску водит’ у Захумску,
Ако ја мир из ње не донесем.
ХЕРЦЕГ:
Сад сам чуо, и хвала ти, аго!
За дан, за два одговор ћеш чути.
Растиславе , одпрати гласника!
ЈУСУФ-АГА:
Данас јоште, ако ти је воља!
Што с’ пре кренем, радије ћу поћи,
Јер цар једва чека, да ме види.
ХЕРЦЕГ:
Засад мораш претрпит’ се, аго!
Кад будемо синови падише,
Онда ћемо, како отац рекне;
А сад јоште у род стали нисмо,
Па можемо по својој памети.
Ти ћеш ићи, кад ја заповедим,
Глас однети, који ја ти дадем.
(Махне руком. Растислав изведе Јусуф-агу.)
ХЕРЦЕГ (кнезовима):
Сад сте чули, шта султан захтева.
Размислите, и договор’те се,
Кад вас зовнем, у веће дођите.
(Сиђе с престола, клања им се и оде, они се поклањају и за њим одлазе. Сами остају)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.