Herceg Vladislav/22

Herceg Vladislav
Pisac: Jovan Subotić
TREĆI PRIZOR

TREĆI PRIZOR
Knez Rastislav uvede Jusuf-agu turskog poslanika.

KNEZ RASTISLAV:
Dopusti mi, jasni gospodaru,
Da izvedem pred svetlo ti lice
Jusuf-agu, turskog poslanika,
Koga sultan do tebe odprati,
Da t’ donese knjigu i pozdravlje
Od turskoga cara Mahometa.
HERCEG:
Dobro doš'o, carski poslaniče!
Šta vam radi čestiti padiša?
Je li zdravo u belu Stambolu?
Je l’ rad care, da smo prijatelji,
Ili voli da smo mu dušmani?
JUSUF-AGA (izvadi knjigu iz nedara, poljubi je metne je na čelo i pruži je hercegu):
Evo knjige, herceg Vladislave,
Hat se na njoj car Mehmeta blista
K’o pun mesec, kad je nebo vedro.
HERCEG (Voislavu):
Primi knjigu, kneže Voislave,
Iz dobre je ruke izletila,
U dobre će ruke preletiti.
Ti ćeš mi je posli pročitati.
(poslaniku)
A ti kaži, što mi reći imaš.
JUSUF-AGA:
Znano ti je herceg Vladislave,
Šta su Turci dosad počinili.
Da t’ kazujem nebi lepo bilo,
Zvalo bi se sam sebe hvaliti;
Al’ i opet nešto reći moram,
Samo zato da me razumete,
I bolje mi razgovor shvatite.
HERCEG:
Kazuj samo, šta sultan zahteva,
A nemoj se trudit’ razlaganjem,
Zašto želi tako il’ onako,
Il’ šta misli, kad to od nas ište.
U ovakim, ago, prilikama
Niko pravu ne kaže istinu,
I kad kaže, drugi neveruju,
Već govore, hoće, što ne kaže.
JUSUF-AGA:
Dopusti mi herceg Vladislave,
Da po turskom hadetu govorim.
Vi imate, kako govorite,
A mi Turci opet drugačije.
HERCEG (brzo):
Boga t’, ago, od kuda si rodom?
JUSUF-AGA (smeten):
Sad dolazim uprav iz Stambola!
HERCEG (Voislavu):
Čini mi se, da dobro ne čuje.
(poslaniku)
Ništa, ago, hajd govori dalje.
JUSUF-AGA (ljutit):
Ljuto s’ dosad svaki pokajao,
Ko potera šalu sa Turčinom.
(Žubor među knezovi.)
HERCEG:
Svaki narod svoj hadet imade,
Nikom za svoj zamerit’ ne treba.
Mi ovako, pa što da se ljutiš?
Neg’ počinji, kako znaš najbolje,
Jedva čekam od tebe doznati,
Šta će sultan od male Zahumske?
Jusuf-aga (silom se taloži):
Svu su Grčku Turci osvoili,
Carigrad je u našim rukama,
A do danas mislim i Trapezunt;
Bugarska nam služi i robuje;
Uzeli smo zemlju Karavlašku;
Od Srbalja vi ste jošt ostali.
Car Mohamet vašu zemlju ljubi;
Mala mu je da je želit’ mora,
Junačna je, da b’ je prezirao:
Zaslužuje da ostane svoja.
Al’ to znate, netreba vam kazat'
Često čovek mora, i što neće.
Da j’ Zahumska jedna zemlja srbska,
Čuv’o bi je kao brat sestricu;
Al’ se na vas drugi ugledaju,
Svi se od vas pomoći nadaju,
Pa ne mogu ništa da učine,
A padiši težke brige prave,
Da ne može mirno počivati.
S toga care tebi poručuje,
Da gledite, da se pogodite,
Da se vama šteta ne učini.
A njemuka mirne noći dadu.
Ako znate, što bi bolje bilo,
Kažite mu, hoće vas poslušat’;
A on ’vako misli i nalazi,
I javlja vam, da se promislite,
I moli vas, da ga poslušate.
Nije caru stalo do zemalja,
Ta ima ih, imena im nezna,
Već je njemu milo prijateljstvo
I bratinstvo sa dobri junaci.
Tri je dana glavu razbijao,
Da što smisli, što bi zgodno bilo;
Tri vezira glavu izgubiše
Što ne znaše šta bolje smisliti.
Pa najposle ovako uglavi.
Da budete, kao što ste bili,
Da i odsad svoji ostanete,
Da činite što vam srce ište,
Niti koga za što da pitate,
Niti kogod da vam zapoveda:
Ali samo drugog sveta radi,
A upravo rad drugih Srbalja,
Da s’ umire i poslušni budu,
Da se svetlom caru poklonite,
I njegovom decom narečete.
(Žubor među knezovima.)
Kaz’o sam vam, a i samo s’ kaže,
Da b’ to samo sveta radi bilo,
A bili bi svoji, k’o i pređe,
Niti bliže ni dalje Stambolu
Već upravo tako k’o danaske.
A i sami da se uverite,
Da car hasne od vas i ne traži,
I da samo ljubov s vama želi,
Poslušajte, šta dalje govori.
Ako kad vam do nevolje bude,
Braniće vas sa svom svojom silom,
I protivu brata rođenoga.
Ako kome od vas volja dođe
Poslužiti cara čestitoga,
Pašom će ga odmah učiniti,
I pašaluk u državu dati.
Ako kome ponestane blaga,
Neka samo u cara zaište,
Svakoga će dukati zasuti,
U njega je nebrojeno blago,
I bogatstvo nigde ne viđeno.
A šta ište od vas za uzdarje?
Valjda vojsku, da bojeve bije?
Ili harač, da s Turci blaguje?
Bož’ sahrani, ni jednog junaka,
Ni asprice, što ovol’ko vredi!
A na što mu i harač i vojska,
Kad imade vojske i suviše
A blagu mu s’ nezna ni hesapa!
Ili valjda da vam šilje Turke,
Da našuju i da veziruju?
Ni noge im tu trpiti neće:
Hercegujte i knezujte sami,
I budite bolji od dedova.
Ništa neće sultan od Zahumske,
Samo ciglo jedno prijateljstvo.
A da svoji jošt većma budete,
Da presadi u Tursku junašstvo,
Kakvo rađa u zemlji Zahumskoj,
Ište sultan, i to više moli,
Da mu date, k’o jednu jabuku
Svako leto po sto devojaka,
A on će ih lepo razudati
Sve za mlade age i spahije,
Da mu budu mlade pašinice,
Pašinice i vezirovice.
No jednu će sebi zadržati
Da u njemu zeta dobijete.
(Žubor među knezovi; mnogi za mačeve uhvate.)
HERCEG:
Ja ne vidim, šta vas razdražuje?
Svakog leta uda s’ u Zahumskoj
Po hiljada mladih devojaka
Za knezove i mlade vlastele,
Pa držimo vesele svatove,
I pijemo pa se veselimo:
Pa zar bi nam u čem šteta bila,
Da stotinu zetova stečemo
Sve bogate paše i vezire
I samoga cara čestitoga!
Šta bi s’ blaga u zemlju prosulo!
Kako bi nam kuće procvetale!
Kako bi se svojta ponosila,
Koju b’ carski harem usrećio!
Jusuf-ago, dobro si počeo,
Samo gledaj da zlo ne završiš.
JUSUF-AGA:
Eto, to car ište, i ništ’ više!
Ma šta rekli, reći nemožete,
Da car više ište, neg što daje!
HERCEG:
Pravo kažeš, ’vako pre procene!
Al’ mi i to nezaborav’ kazat’,
Je li štogod padiša smislio,
Šta da bude, kako da se radi,
Ako reku mlade Hercegovke,
Da nevolu ostavit’ rodove,
I polazit’ u daljnu Turćiju?
Možda znadeš, a možda ne znadeš
Da su kod nas devojke slobodne
A ne roblje, kao u Turaka,
I da rado hoće Hercegovka
Da ugine sama na jabani,
Osobito tako u haremu
Bez gorice i polja slobodna.
JUSUF-AGA (slegne s rameni):
Na to sultan nije ni mislio!
A kako bi samo i mogao?
Što je dobra u mojoj poruci
To je samo za vašu državu.
Pa kome će moći na um pasti,
Da možete dobro ne primiti?
HERCEG:
Ni ja, ago, to mislit’ nemogu!
Al’ devojke nisu, što su ljudi.
Kose duge a pameti kragke:
Pa šta ćemo ako pamet kratka
Tu dugačku sreću ne domaši?
JUSUF-AGA:
Onda? — Onda samo ćutit’ moram.
Car mi dalje ništa ne naloži.
Samo čuh to od Ibrahim-paše,
Da će vojsku vodit’ u Zahumsku,
Ako ja mir iz nje ne donesem.
HERCEG:
Sad sam čuo, i hvala ti, ago!
Za dan, za dva odgovor ćeš čuti.
Rastislave , odprati glasnika!
JUSUF-AGA:
Danas jošte, ako ti je volja!
Što s’ pre krenem, radije ću poći,
Jer car jedva čeka, da me vidi.
HERCEG:
Zasad moraš pretrpit’ se, ago!
Kad budemo sinovi padiše,
Onda ćemo, kako otac rekne;
A sad jošte u rod stali nismo,
Pa možemo po svojoj pameti.
Ti ćeš ići, kad ja zapovedim,
Glas odneti, koji ja ti dadem.
(Mahne rukom. Rastislav izvede Jusuf-agu.)
HERCEG (knezovima):
Sad ste čuli, šta sultan zahteva.
Razmislite, i dogovor’te se,
Kad vas zovnem, u veće dođite.
(Siđe s prestola, klanja im se i ode, oni se poklanjaju i za njim odlaze. Sami ostaju)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.