Херцег Владислав/13

Херцег Владислав
Писац: Јован Суботић
ТРЕЋИ ПРИЗОР

ТРЕЋИ ПРИЗОР
Два странца приступе.

ПРВИ ГРАЂАНИН:

1. СТРАНАЦ:
О пријатељу, нисмо ми уходе ни издаице, него несрећници, од којих весеље бега, и који плачу, кад се други радују.
1. ГРАЂАНИН:
Одите овамо ближе, да видим јесте ли несрећници?
(Гледа их.)
Кад вам човек види лице и одећу, рекао би да јесте несрећници, јер вам с лица киша пљушти, а кроз рите ветар пири, да простите.
СИНИША:
Одкуда сте пријатељи?
1. СТРАНАЦ:
Из кукавне Рассије!
СИНИША:
Па које вас добро овамо доведе?
1. СТРАНАЦ:
Нема ту добра. Ко из Рассије иде, тог добро не води. Зло, по Богу брате, зло!
СИНИША:
Говорте обширније; кажте нам како је тамо, неће вам на штету бити.
1. СТРАНАЦ:
Турци, брате, турци! Од како су се код нас угнездили, недаду нам дахнути. Па они наши злосрећници, што се потурчише. —
СИНИША:
Шта рече по Бог и за Бога! Зар има и таквих гадова?
1. СТРАНАЦ:
Бог би дао, да их нема! Али их има. У први мах потурчише се, да задрже државе, а после се изметнуше, да се умиле турцима, или да се покажу, да нису више Србљи.
СИНИША:
То неможе бити! Та како ће, Бог га видио, да није Србин, кад га је србска мајка родила?
1. СТРАНАЦ:
Код нас све може бити! Па бива и то, и бити ће, дао Бог, да небуде.
СИНИША:
Ја мишљах, да вас они јошт треба да бране и заклањају.
1. СТРАНАЦ:
Камен, брате! Гори су, него прави Турци. Али не зна се који су гори! Оскврнише нам цркве, па их порушише; одвукоше нам мужку чељад у Турску, где год које бјеше боље и угледније; погазише нам женама образе; поотимаше нам све лепше девојке; узеше нам све, што имасмо, до голе душе: Ај драги Боже!
(Плаче.)
СИНИША (скочи):
Па што трпите ту нечист? Нисте људи но кукавице!
1. СТРАНАЦ:
А где нам је оружје кад све покупише и посакриваше? Но нашло би се оружја; има коса, а има и колаца: али где нам је вођа, око кога да се народ скупи? Мој брате, недао вам Бог да знате, а незнате ви, шта је то турска раја бити.
СИНИША:
Хоћу све казати херцегу.
1. СТРАНАЦ:
Та на вашег херцега и јесу све очи управљене. Ако нам он не помогне, неће нико.
СИНИША:
А би л’ народ уз њега пристао?
1. СТРАНАЦ:
Сви, листом. Само да он ногу у Рассију унесе, или да своје људе пошље, сва би Рассија као један човек скочила. И онако су многи већ у гору поутицали, па једва чекају да се какав вођа јави.
СИНИША:
А ко ће вам то посведочити?
1. СТРАНАЦ:
Ево ти се кунем Богом и свим светцима. Него доћи ће и други људи овамо херцегу, да га баш моле у име народа, да нам помогне. Али немогосмо дуље трпити, па смо овамо избегли, да ако узможемо, код херцега какву службицу добијемо, да се хлебом заранимо. Млади смо, снажни смо, оружје знамо носити, а њему ће војника требати.
СИНИША:
И велите, да народ од нашега херцега помоћи чека?
1. СТРАНАЦ:
Тако нам Бог помогао, како истину говоримо. Не само ми у Рассији, него и ови у Србији, и сви Србљи који под Турчином стењу, гледају на вашега херцега као на Христа Спаситеља. Свима је Владислав последња надежда: ако нас он сад неизбави, пропали смо на свагда.
СИНИША:
А ви хајдте самном!
СТРАНЦИ:
Бог нек ти плати!
ДРУГИ ГОСТИ:
Хајдемо и ми сви, да јошт што чујемо!
СВИ:
Хајдмо! хајдмо!
(Оду сви само остане.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.