Херцеговачка приповетка о Високом Стевану

Обуче се једном,веле,Високи Стеван у стару робу просјачку,и пође по свијету да проси.Гдје је год срео богаташе,узимао је од њих што су му давали,а гдје год би сретао сиромашне,све би им давао,и више двојином давао би сиромашним него узимао од згодних.

И тако ходајући по свијету,дође једном у Немачку,управо пред дворе цара њемачкога,па почне лупати на врата царска.Онда изиђу царске слуге и запитају га ко је и шта хоће.Он им каже да је рад ноћити.Слуге оду прво цару да јаве,а цар им заповједи да га пусте,па га слуге одведу у једну чисту,фину одају,и тако намјесте,и запале му једну воштану свијећу.

Пошто га намјесте,заповједи цар слугама да виде шта ради.Слуге оду да виде,а кад тамо а Високи Стеван запалио још једну воштану дебелу свијећу,и метнуо је више главе,а ону што су му слуге донијеле,метнуо ниже ногу.Чим су то слуге опазиле,одмах оду цару и јаве,а цар их пошаље да га доведу пред њега.Слуге му кажи:Хајде с нама пред цара,а он им одговори да не онако подеран изићи пред цара.Али га слуге наговараху,и не хтједоше отићи без њега,те тако најпослије и он пође с њима.

Кад дође пред цара,започне га њемачки цар испитивати откуда је и ко је,докле год није Високи Стеван припознао те казао да је царски син.Онда га запита њемачки цар:Па што тако идеш по свијету у просјачким хаљинама?А Високи Стеван му одговори:Идем стога да видим како свијет живи,припознају ли и помажу ли згоднији сиромашнима,и да се не зауставих код тебе и не казах се,још бих дуго и далеко тако по свијету ходио и просио.