Херцеговац на молитви
Пошљедни зраци, ено, великог сунца тону
За даљне мрачне горе, и данак оставља нас;
Под крилом благог мира у вечерњему звону
Молитве бруји глас.
Уморне тешким радом и моје ове груди
У чистом оном звуку покоја налазе свог,
И у мени се сада тиха молитва буди
У пламу срца мог.
Ој, чуј је, вјечна сило, и прими жеље ове;
Скромна је молба ова што у твој лијеће сјај:
У борби пакла црног, о, дај ми силе нове
За нови окршај...
Окријепи душу моју небеском твојом надом,
У мору навале адске да не клоне ми груд;
Оживи твоје громе, нек цикне змија јадом
И страшни види суд...
У Мостару, 8. априла 1891.