Херкулес
| ←Бакарна статуа | Херкулес Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Дете и змија→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Ови славни витез, кад сврши све труде и подвиге своје, очисти земљу oд вредовитих и злих зверова, и освободи многе од варвара и мучитеља, онда се топрв удостоји на високи попети Олимп, усветле дворове цара Јупитера уљести, и за трапезу, гди се ципарски нектар и малвазијска амвросија пије, сести. Ту кад дође, свему се царскому роду и племену, синовом и кћерма, поклоии, све по пристојности и по рeдy поздрави, а навластито и по превосходителству великој госпођи, честитој царици Јунони, маћији својој, покаже своје високопочитаније и вечну благодарност.
„Како то?” — чудећи се упита га Јупитерова кћи, премудра Минирва, — „оној која те је највише ненавидила и љута на те гоњенија воздвизала толику благодарност?” — „Њој истој,” — одговори Херкулес — „зашто, да није њејзиних гоњенија било, ја ни полак моје славе не бих заслужио”.
Ко не би тисјаштекратно ублажавао и благосливљао ону свету Лесингову душу која нам је тако високу и благородну науку у својим премудрим оставила баснама? Може ли икаква философическа књига с лепшим, вразумителнијим и дјејствителнијим основанијем показати превелику ползу коју човек може од својих зависника и непријатеља имати? Исти зависници сами би се ужаснули кад би добро расудити могли: какова њиховој жељи и намјеренију противна дјејствија и сљедствија из њихове худе зависти рађају се и происходе.
Но нека њих настрану, хајдемо ми к нашем лепшем и бољем послу. Добродјетељни и вредни човек може имати неке слабости и погрешке, које и сам он како би ваљало није кадар приметити, сљедователно: нити се стара да се од њих како отресе. Његови најбољи пријатељи, или за преизлишњу к њему љубов, и сами те погрешке не опажају, или му их праштају и извиновљавају, зашто ово је обичај љубови и пријатељства. А прави непријатељ, он за шалу неће да зна, него са своја два ока, или, ако је по случају ћорав, а он и с једним боље гледа и види него стоокати Аргус, пак ако ће бити оно што он види трунак, његове су очи такове натуре да се њима то чини колик највећи пањ. И ако се срећом не боји, он за атар не мари, него каже, не за леђма, него управ у очи, оно шта он види. А ово је таман то што је разумном човеку, који се исправити жели, од највеће потребе. Ово је прво, и како свак види, није малена ствар, али је прама овоме шта ћемо рећи багатела.
Природно, свак вредан и паметан човек љуби како славу и чест, тако и своје спокојство. Такови свак труди се и настоји да заслужи лепо име и да стече колико му је довољно да може потом (разумева се: по својем состојанију и у својеј окружности) у лепој чести и задовољном спокојству живити. Саде, ми у свим историјама премного находимо, и својим очима у наше дне многе видимо који су се за довољно време разумни, трудољубиви, вредни и добродјетељни показали док су по својеј жељи и намјеренију чест или имјеније или достојинство подучили, а потом дошли су у немарност, раслабили су се, иштетили и сасвим другојачи постали.
Од хиљаду примера довести ћу један, али здрав, за доказати делом то што велим. Није могао бољи, ни трезвенији, ни паметнији цар бити од Александра Великога, док није јошт покорио био Азију и победио Дарија. А кад получи све што је хотео, преда се сав сујетној и лудој персијској гордости, неограниченому раскошу и пијанству, нити доволствујући се царском честију, дâ себе обожити, и постане од чловека звер, од премудра цара мучитељ, и почне за трапезом убијати најверније и најбоље своје пријатеље и официре.
Је ли нужда — помислиће ко — да кад човек дође у славу и господство, да се разврати и поквари? Нипошто, ако је управ паметан. Август цесар, пре него постане цесарем, био је доста зао, а потом није бољега ни блажијега човека над њим било.
Из овога се дакле види од какове ползе добром и вредном чловеку може бити зависник и непријатељ, од којега стојећи всегда на опазу, ако и на велику чест и достојинство дође, не да се раслабљенију ни разблуђивању. Имајући се кога чувати, непрестано бодарствује, нити се даје ласно заслепити чрезмјерними похвалами оних који му ласкају. Што год добро и похвално учини, све му се чини да је мало, док год зна да се ко находи који ће настојати да то умали и за несовершено покаже. Зато, всегда у предострожности и у дјејствију, не ослабљава нити престаје путем добродјетељи тећи и напредовати, док достигне к таковој мери совершенства гди већ и сама завист мора онемити и сакрити се, које ако се не случи за живота, а оно ће потом. Разуман се стара за једно како и за друго.
Из свега овога нека нико не закључава да је завист добра вешт, будући да и она може другда узроковати што добро и полезно; не, она остаје худа и зла, зашто њејзино намјереније није да што добро причини и произведе, него да то воспети, удручи и уничтожи, и кад год јој се пода и узможе, она то и чини. Добродјетељ обаче, будући рода и својства божественога, она има ови прекрасни дар и преимуштество: да и исто туђе зло намјереније на добро преобрати и употреби.
Остаје нам да речемо шта је завист и како се рађа. Завист је скорб о совршенству другога. Ово кратко опредељеније показује у исто време и шта је она и начин на који се рађа. Како ко жали и радо не види да је други бољи од њега, и да мује боље него њему, он му завиди пак почне га и ненавидити, то јест мрзити и желиш му зло. Греци је наричу ϕθόνος од αυτός и ϕόνος, то јест: себеубиство, зашто зависник себе убија. Первјејше возбужденије и начало ове страсти у незлобивој природи, ако се само на зло не окрене и не употреби, не само што није зло, него добро и полезно, јер је љубоподражаније и жеља успеха. Деца кад се утркују ко ће боље, добро чине; али кад једно подмете другом ногу да ово падне на нос, а да га оно претече, овако бива зло. Што је год јестество усадило у човека, ако се пристојно и разумно употреби, свеје нужно и добро; а злоупотребљеније све на зло окреће.
Извори уреди
- Антологија српске књижевности [1]
|
|
|