Herkules
| ←Bakarna statua | Herkules Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Dete i zmija→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Ovi slavni vitez, kad svrši sve trude i podvige svoje, očisti zemlju od vredovitih i zlih zverova, i osvobodi mnoge od varvara i mučitelja, onda se toprv udostoji na visoki popeti Olimp, usvetle dvorove cara Jupitera uljesti, i za trapezu, gdi se ciparski nektar i malvazijska amvrosija pije, sesti. Tu kad dođe, svemu se carskomu rodu i plemenu, sinovom i kćerma, pokloii, sve po pristojnosti i po redy pozdravi, a navlastito i po prevoshoditelstvu velikoj gospođi, čestitoj carici Junoni, maćiji svojoj, pokaže svoje visokopočitanije i večnu blagodarnost.
„Kako to?” — čudeći se upita ga Jupiterova kći, premudra Minirva, — „onoj koja te je najviše nenavidila i ljuta na te gonjenija vozdvizala toliku blagodarnost?” — „Njoj istoj,” — odgovori Herkules — „zašto, da nije njejzinih gonjenija bilo, ja ni polak moje slave ne bih zaslužio”.
Ko ne bi tisjaštekratno ublažavao i blagoslivljao onu svetu Lesingovu dušu koja nam je tako visoku i blagorodnu nauku u svojim premudrim ostavila basnama? Može li ikakva filosofičeska knjiga s lepšim, vrazumitelnijim i djejstvitelnijim osnovanijem pokazati preveliku polzu koju čovek može od svojih zavisnika i neprijatelja imati? Isti zavisnici sami bi se užasnuli kad bi dobro rasuditi mogli: kakova njihovoj želji i namjereniju protivna djejstvija i sljedstvija iz njihove hude zavisti rađaju se i proishode.
No neka njih nastranu, hajdemo mi k našem lepšem i boljem poslu. Dobrodjeteljni i vredni čovek može imati neke slabosti i pogreške, koje i sam on kako bi valjalo nije kadar primetiti, sljedovatelno: niti se stara da se od njih kako otrese. Njegovi najbolji prijatelji, ili za preizlišnju k njemu ljubov, i sami te pogreške ne opažaju, ili mu ih praštaju i izvinovljavaju, zašto ovo je običaj ljubovi i prijateljstva. A pravi neprijatelj, on za šalu neće da zna, nego sa svoja dva oka, ili, ako je po slučaju ćorav, a on i s jednim bolje gleda i vidi nego stookati Argus, pak ako će biti ono što on vidi trunak, njegove su oči takove nature da se njima to čini kolik najveći panj. I ako se srećom ne boji, on za atar ne mari, nego kaže, ne za leđma, nego uprav u oči, ono šta on vidi. A ovo je taman to što je razumnom čoveku, koji se ispraviti želi, od najveće potrebe. Ovo je prvo, i kako svak vidi, nije malena stvar, ali je prama ovome šta ćemo reći bagatela.
Prirodno, svak vredan i pametan čovek ljubi kako slavu i čest, tako i svoje spokojstvo. Takovi svak trudi se i nastoji da zasluži lepo ime i da steče koliko mu je dovoljno da može potom (razumeva se: po svojem sostojaniju i u svojej okružnosti) u lepoj česti i zadovoljnom spokojstvu živiti. Sade, mi u svim istorijama premnogo nahodimo, i svojim očima u naše dne mnoge vidimo koji su se za dovoljno vreme razumni, trudoljubivi, vredni i dobrodjeteljni pokazali dok su po svojej želji i namjereniju čest ili imjenije ili dostojinstvo podučili, a potom došli su u nemarnost, raslabili su se, ištetili i sasvim drugojači postali.
Od hiljadu primera dovesti ću jedan, ali zdrav, za dokazati delom to što velim. Nije mogao bolji, ni trezveniji, ni pametniji car biti od Aleksandra Velikoga, dok nije jošt pokorio bio Aziju i pobedio Darija. A kad poluči sve što je hoteo, preda se sav sujetnoj i ludoj persijskoj gordosti, neograničenomu raskošu i pijanstvu, niti dovolstvujući se carskom čestiju, dâ sebe obožiti, i postane od človeka zver, od premudra cara mučitelj, i počne za trapezom ubijati najvernije i najbolje svoje prijatelje i oficire.
Je li nužda — pomisliće ko — da kad čovek dođe u slavu i gospodstvo, da se razvrati i pokvari? Nipošto, ako je uprav pametan. Avgust cesar, pre nego postane cesarem, bio je dosta zao, a potom nije boljega ni blažijega čoveka nad njim bilo.
Iz ovoga se dakle vidi od kakove polze dobrom i vrednom človeku može biti zavisnik i neprijatelj, od kojega stojeći vsegda na opazu, ako i na veliku čest i dostojinstvo dođe, ne da se raslabljeniju ni razbluđivanju. Imajući se koga čuvati, neprestano bodarstvuje, niti se daje lasno zaslepiti črezmjernimi pohvalami onih koji mu laskaju. Što god dobro i pohvalno učini, sve mu se čini da je malo, dok god zna da se ko nahodi koji će nastojati da to umali i za nesoveršeno pokaže. Zato, vsegda u predostrožnosti i u djejstviju, ne oslabljava niti prestaje putem dobrodjetelji teći i napredovati, dok dostigne k takovoj meri soveršenstva gdi već i sama zavist mora onemiti i sakriti se, koje ako se ne sluči za života, a ono će potom. Razuman se stara za jedno kako i za drugo.
Iz svega ovoga neka niko ne zaključava da je zavist dobra vešt, budući da i ona može drugda uzrokovati što dobro i polezno; ne, ona ostaje huda i zla, zašto njejzino namjerenije nije da što dobro pričini i proizvede, nego da to vospeti, udruči i uničtoži, i kad god joj se poda i uzmože, ona to i čini. Dobrodjetelj obače, budući roda i svojstva božestvenoga, ona ima ovi prekrasni dar i preimuštestvo: da i isto tuđe zlo namjerenije na dobro preobrati i upotrebi.
Ostaje nam da rečemo šta je zavist i kako se rađa. Zavist je skorb o sovršenstvu drugoga. Ovo kratko opredeljenije pokazuje u isto vreme i šta je ona i način na koji se rađa. Kako ko žali i rado ne vidi da je drugi bolji od njega, i da muje bolje nego njemu, on mu zavidi pak počne ga i nenaviditi, to jest mrziti i želiš mu zlo. Greci je nariču ϕθόνος od αυτός i ϕόνος, to jest: sebeubistvo, zašto zavisnik sebe ubija. Pervjejše vozbuždenije i načalo ove strasti u nezlobivoj prirodi, ako se samo na zlo ne okrene i ne upotrebi, ne samo što nije zlo, nego dobro i polezno, jer je ljubopodražanije i želja uspeha. Deca kad se utrkuju ko će bolje, dobro čine; ali kad jedno podmete drugom nogu da ovo padne na nos, a da ga ono preteče, ovako biva zlo. Što je god jestestvo usadilo u čoveka, ako se pristojno i razumno upotrebi, sveje nužno i dobro; a zloupotrebljenije sve na zlo okreće.
Izvori uredi
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|