Хајдуци/17
5.
ЈЕЗДИМИР, ЖИВОЈИН, СРЕЋКО, пређашњи
ЈЕЗДИМИР: Ево осуђеника!
ИВАН: Добро дош'о, побро!
СРЕЋКО: Дај вина, ако Бога знаш, изгоре ми џигерица!
ИВАН: На, јадан, да не изгориш жив!
СРЕЋКО (нагло повуче): Помоз' Бог, браћо, ја вас од жеђи и не видо'.
ХАЈДУЦИ: Светао ти образ!
ИВАН: Па како, Срећко, како, јеси л' и ти мојим трагом?
СРЕЋКО: Е, мој брајко, твоје је било цвеће и ковиље.
ИВАН: Врага?
СРЕЋКО: Ти си испод точка побегао, то је ништа, ал' негдер те стегну као мене, па онда дођи међ' дружину, ако си јунак!
ИВАН: Ја те не разумем.
СРЕЋКО: Верујем! Тебе су само хтели убрадити, па те добра браћа избавила; а мени су збиља три фаше с леђа скинули, па ме ево живога.
ХАЈДУЦИ: Аа!
ИВАН: Ал' по чему си ти бољи, те и тебе не осудише на точак, него на сланину; зар су тако били гладни?
СРЕЋКО: То ћу да ти причам. Како нас доведоше у варош, затворе ме у неку тамницу. Аја! То мени не прија. Ја сам се научио по зеленој шуми ходити, црвенику сукати и нашег Краљевића Марка певати. Како ћу сад да се сложим с пацовима и с мишевима? Па станем свакојако размишљавати, како бих се тога посла опростио. Да ми је ханџар, бих певао, ал' одузеше пси све до једне кебе. Хајд' и с њом да прокушам срећу, па ти се уз зид на углу успужам, мучим се као ђевојка, кад пролазе покладе, и једва једну циглу извучем. Е, сад ти је лако, помислим, ал' јес! Они ме ухвате и лепо на колац осуде. Еј тужан! Кад ми то рекоше, кика ми се натрши. Та волео бих ево овако с дороцем и опанцима у пакао ући, него да ме кроз колац провлаче. (Напије се).
ИВАН: Ао јадан!
СРЕЋКО: Ал' се опет сам почнем тешити, да нисам ни први ни последњи, који ћу колац омастити. Поведу ме онамо: лепог позорја! Ја, два с рацветаним туром Турчина, двојица, што ће ме натицати, све одабрани људи. Кад стигосмо до иза вароши, један зажели од мене неколико фаша за купус, пак ти ме почне гулити! Спопао ме зној као грашак, а нећу да вичем, ни јао, ни леле!
ЛУКА: Тако и ваља!
СРЕЋКО: Кад ме тако лепо огуле, они пођу да и осталу печеницу на ражањ натакну. Таман да ме набоду, ал' ето ти ми ових. А кад ли вам ја то опази', еј, јађан, јуриш на крмке! повичем, па потегнем коцем, ови пушкама; те ти тако побијемо моје ђевере, а једног за спомен натакнемо на колац, па се Гаревице добавимо. — Гаревицо, мило добро моје, нема тебе, колико је света!
ИВАН: Међер ти си заслужио да не трунеш у земљи, кад си још весео.
СРЕЋКО: Ее, знаш, на псу рана, на псу и зарасла.
ЖИВОЈИН: Већ само кад изнесосте главе!
ЛУКА: Тако је богме, а за друго има лека у чутури.
МИЛЕТА: Дакле што реко', јунаци, данас у пљачку.
СРЕЋКО: Бог да прости!
МИЛЕТА: Сад на ужину. (Хајдуци се разиђу. Милета сам). Зашто да сам неспокојан, кад су сви весели и задовољни? Зашто ја један мира да немам? Ја сам страх и трепет свој околини и мојим именом децу у колевци плаше, кад неће да спавају; па опет, такав јунак, такво страшило, горе се мучим него онај који ме сваки дан очекује. Девојко, девојко, шта учини ти од мене? Ти канда ми очарану неку у прси врже ватру, која већма пали него сви топови на свету. Кад нисам код ње, да изгорим жив од жеље да је видим; а кад дођем њојзи, језик ми се завеже, сплетем се и не умем да проговорим. Никад нисам знао шта је то стид, и пред њом сам смернији него најневиније дете. Па докле тако? Хоћу ли поруга да будем свој околини, или ћу живот да прекратим немиром и у мукама? Или ћу да бежим у бели свет, да ме Гаревица не види? (Замисли се, па онда повиче) Живојине!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|