Hajduci/17
5.
JEZDIMIR, ŽIVOJIN, SREĆKO, pređašnji
JEZDIMIR: Evo osuđenika!
IVAN: Dobro doš'o, pobro!
SREĆKO: Daj vina, ako Boga znaš, izgore mi džigerica!
IVAN: Na, jadan, da ne izgoriš živ!
SREĆKO (naglo povuče): Pomoz' Bog, braćo, ja vas od žeđi i ne vido'.
HAJDUCI: Svetao ti obraz!
IVAN: Pa kako, Srećko, kako, jesi l' i ti mojim tragom?
SREĆKO: E, moj brajko, tvoje je bilo cveće i kovilje.
IVAN: Vraga?
SREĆKO: Ti si ispod točka pobegao, to je ništa, al' negder te stegnu kao mene, pa onda dođi međ' družinu, ako si junak!
IVAN: Ja te ne razumem.
SREĆKO: Verujem! Tebe su samo hteli ubraditi, pa te dobra braća izbavila; a meni su zbilja tri faše s leđa skinuli, pa me evo živoga.
HAJDUCI: Aa!
IVAN: Al' po čemu si ti bolji, te i tebe ne osudiše na točak, nego na slaninu; zar su tako bili gladni?
SREĆKO: To ću da ti pričam. Kako nas dovedoše u varoš, zatvore me u neku tamnicu. Aja! To meni ne prija. Ja sam se naučio po zelenoj šumi hoditi, crveniku sukati i našeg Kraljevića Marka pevati. Kako ću sad da se složim s pacovima i s miševima? Pa stanem svakojako razmišljavati, kako bih se toga posla oprostio. Da mi je handžar, bih pevao, al' oduzeše psi sve do jedne kebe. Hajd' i s njom da prokušam sreću, pa ti se uz zid na uglu uspužam, mučim se kao đevojka, kad prolaze poklade, i jedva jednu ciglu izvučem. E, sad ti je lako, pomislim, al' jes! Oni me uhvate i lepo na kolac osude. Ej tužan! Kad mi to rekoše, kika mi se natrši. Ta voleo bih evo ovako s dorocem i opancima u pakao ući, nego da me kroz kolac provlače. (Napije se).
IVAN: Ao jadan!
SREĆKO: Al' se opet sam počnem tešiti, da nisam ni prvi ni poslednji, koji ću kolac omastiti. Povedu me onamo: lepog pozorja! Ja, dva s racvetanim turom Turčina, dvojica, što će me naticati, sve odabrani ljudi. Kad stigosmo do iza varoši, jedan zaželi od mene nekoliko faša za kupus, pak ti me počne guliti! Spopao me znoj kao grašak, a neću da vičem, ni jao, ni lele!
LUKA: Tako i valja!
SREĆKO: Kad me tako lepo ogule, oni pođu da i ostalu pečenicu na ražanj nataknu. Taman da me nabodu, al' eto ti mi ovih. A kad li vam ja to opazi', ej, jađan, juriš na krmke! povičem, pa potegnem kocem, ovi puškama; te ti tako pobijemo moje đevere, a jednog za spomen nataknemo na kolac, pa se Garevice dobavimo. — Garevico, milo dobro moje, nema tebe, koliko je sveta!
IVAN: Međer ti si zaslužio da ne truneš u zemlji, kad si još veseo.
SREĆKO: Ee, znaš, na psu rana, na psu i zarasla.
ŽIVOJIN: Već samo kad iznesoste glave!
LUKA: Tako je bogme, a za drugo ima leka u čuturi.
MILETA: Dakle što reko', junaci, danas u pljačku.
SREĆKO: Bog da prosti!
MILETA: Sad na užinu. (Hajduci se raziđu. Mileta sam). Zašto da sam nespokojan, kad su svi veseli i zadovoljni? Zašto ja jedan mira da nemam? Ja sam strah i trepet svoj okolini i mojim imenom decu u kolevci plaše, kad neće da spavaju; pa opet, takav junak, takvo strašilo, gore se mučim nego onaj koji me svaki dan očekuje. Devojko, devojko, šta učini ti od mene? Ti kanda mi očaranu neku u prsi vrže vatru, koja većma pali nego svi topovi na svetu. Kad nisam kod nje, da izgorim živ od želje da je vidim; a kad dođem njojzi, jezik mi se zaveže, spletem se i ne umem da progovorim. Nikad nisam znao šta je to stid, i pred njom sam smerniji nego najnevinije dete. Pa dokle tako? Hoću li poruga da budem svoj okolini, ili ću život da prekratim nemirom i u mukama? Ili ću da bežim u beli svet, da me Garevica ne vidi? (Zamisli se, pa onda poviče) Živojine!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|