Хасан-агиница се удаје за Сењанин Ивана
Књигу пише Златија дивојка,
Па је шаље ка Остругу граду,
А на име остариле мајке:
»У за' час ме удавала, мајко,
Па ме дала Куни Хасан-аги! 5
Ево има три године дана,
Да м' не љуби Куна Хасан-ага,
Нит' ме љуби, нит' ме грли, мајко,
Нег' он љуби младе робињице,
По механам младе крчмарице. 10
Сада не знам, што ћу учинити:
А да би' се обисила, мајко,
О черкену у високој кули,
Јол' би с куле уломила вратак?«
Кад је мајци књига долазила, 15
Одмах другу она одпремила:
»Нит' се вишај, нит' уломи вратак,
Липше ће те мајка научити:
Питао те Сењковић Иване,
Још с' Иване оженио није. 20
Еј, бора ти, драго дите моје,
Него уђи у подруме долње,
Па изведи Кунина коњица,
Да га 'наког у Турчина нема,
И изнеси Кунино одиље, 25
Кад четује, да ће га обући.
И обуци Кунино одиље,
Па посиди дебела ђогина,
Управ ходи к Сењу каменоме,
Када Куна оде четовати, 30
Једва ће те Иван дочекати!«
То Златија послушала мајке.
Када Куне дома не бијаше,
Уђе она у топле подруме,
А изведе Кунина ђогина; 35
Па га оде на таване горње,
Па отвара Кунине сандуке,
Па изнесе Кунино одиље
Све од сребра и сухога злата.
Када Куна иђе четовати. 40
Тад облачи јуначко одиље.
По турску се чамом зачамила,
И обува чизме до колина,
А припаса од свиле пасове,
За ње меће два пара пушака, 45
А међу ње велика бикана.
Па опрема дебела ђогина,
На ђогина седло од биљура,
Па по седлу меће тегетлије,
Па га меће бају начешману, 50
Па му стере чоју до колина,
Заузда га уздом татаријом,
Сва му узда од сухога злата.
Па полети на таване горње,
И узимље пртене бисаге, 55
Па насула жежених цекина,
Припасала ћорду бриедкињу,
Штоно носи Куна Хасан-ага,
Када Куна иђе четовати.
Прикрижи се пушком себетлијом. 60
За собом је врата затворила,
Па примаче ђогу дебелога,
Те га Злата посиде ђогата,
Па ободе низ то поље равно.
Да је коме стати па гледати, 65
Како Злата јашила ђогата!
Дочим дође у Кунар планину,
Туте ју је ноћца ухватила,
Сађе Злата дебела догата,
Ђогу веже за јелову грану, 70
Она леже под јелу зелену,
Док жарено излазило сунце.
Па повади срчајли дурбине,
Па га баци до морске Отоке.
Гледа Злата на четири стране, 75
Те погледа к Сењу каменоме,
Па појаши дебела ђогата,
Јер је ђого прије доходио,
Па он знаде путе и разкршће.
Тада ју је ђого наносио 80
У авлију Сењанин Ивана.
Од авлије врата отворена.
Уђе ђого у ону авлију,
На авлији Иванова мајка.
»Божју помоћ« Злата називала, 85
»Божју помоћ« стара прихватила
И овако стара говорила:
»Да си здраво, Турчин себетлија!«
Али јој је Злата бесидила:
»Еј, бора ти, остарила бако, 90
Је ли кула Иван Капетана?
А гди ми је мили побратиме?
Ево има седам годин' дана,
А да сам се Ивом братимио,
Па се нигда састанули нисмо, 95
Да га виђу и да га поздравим,
Пољубим га у биело лишце!«
Ма му стара тихо бесидила:
»Еј, бора ти, једно момче младо,
Баш каква те ни видила нисам, 100
Ев' Ивана у високој кули,
И с њиме је тридесет Сењана,
Вавик пију на окладе вино.«
Оде стара у мермер-авлију
Све Ивану ричи повидила: 105
»Еј, бора ти, Сењанин Иване,
Одкад јеси кулу саградио,
'Наки Турчин није доходио,
А да ти је мили побратиме?
Нег' изади на мермерли кулу, 110
Па ти води момка себетлију!«
Одмах Иван слуге дозивао:
»Вод'те момка у високу кулу,
Привежите коња дебелога!«
То у слуга поговора нема 115
Нег' одоше у мермер-авлију,
Па под Златом коња ухватише.
Злату воде на таване горње,
А коњица у подруме долње.
Дочека је Иван Капетане, 120
Па је сиде до своје деснице,
А залаже месом овновином,
И залива вином црвенијем,
А пита је хлибом биелијем.
Па овако проговара Иван: 125
»Еј, бора ти, момче себетлија,
Да ти не би хатор остануо,
Ништа би те Иван упитао:
Одколен си, од које си стране?«
Ма му Злата ричи проговара: 130
»Господаре, Иван Капетане,
Кад ме питаш, право ћу ти казат:
Ма ја јесам Кунићу Османе,
Па сам се ја братом завадио,
А твоја ми вира омилила, 135
Па сам доша, Иван Капетане,
У твоју ћу виру вировати
И твојим се крстом прикрстити!«
Док Иване ричи разумио,
Хвата јој се око била врата, 140
Пољуби је с обадвие стране:
»Је л' истина, Кунићу Османе,
Да 'ш у моју виру вировати
И мојим се крстом прикрстити?«
Тад Златија ричи бесидила: 145
»Тврђа вира нег' студена стина!«
Вели њојзи Сењанин Иване:
»Душо моја, Кунићу Османе,
Дат ћу теби полу отчевине,
И још ћу ти кулу саградити, 150
А од моје и липшу и већу,
И дат ћу ти секу за љубовке!«
Бесиди му Златија дивојка:
»Што ће мени твоја отчевина?
Понио сам небројена блага, 155
Могу хранит и тебе и себе!«
Па се Злата на ноге скочила,
Те га оде ђоги у подруме,
Па донесе пртене бисаге,
Пуне јесу жежених цекина: 160
»Ево теби, Иван Капетане,
Троши благо, колико ти драго!«
Док Иване ричи уграбио
И са њиме тридесет Сењана,
Све сердара од биела Сења, 165
Дон Ивана попа доводише,
Па винчаше Кунића Османа
Ивановом секом јединицом.
Кад се мркла ухватила ноћца,
Легоше их на меке душеке. 170
Све с' одмиде Златија дивојка,
А од ње се одмицала Анђа.
Кад ујутро јутро освануло
Ето т' иђе Иванова мајка,
Она иђе у оне одаје, 175
Она зове кћерцу јединицу:
»Кћери моја, млада Анђелијо,
Је р т' умољан Кунићу Османе
Бесидила млада Анђелија:
»Хајд' отолен, моја мила мајко, 180
Нит' ме грли, нит' Османе љуби,
Нег' се Турчин од мене одмиче!«
Иде стара, па каже Ивану.
Тад Се Иван на ноге скочио,
Па Златији 'вако бесидио: 185
»Драги зете, Кунићу Османе,
Је л' ти каква моја јединица,
Нит' је грлиш, нит' је љубиш, Осман? «
Проговара Златија дивојка:
»Господаре, Иван Капетане, 190
Ја Ањуше пољубити не ћу,
Јербо сам се виром завирио,
Док не одем у Кунар планину,
Не ухватим Куну Хасан-агу,
Дотрат ћу га теби у механу!« 195
Па Ивану 'вако говорила:
»Нег' те мољу, мили господаре,
Да ми дадеш тридесет Сењана,
Да ја одем у Кунар планину,
Па ћу мало ево четовати!« 200
Једва Иван тога дочекао,
Даде њојзи тридесет Сењана.
Па га оде у Кунар планину,
Ту га стоји за три била дана.
Кад бијаше трећи дан у подне, 205
Кад ето ти Куне Хасан-аге
И са њиме тридесет Турака,
Јер је поша Куна четовати.
Управ иде к Сењу каменоме,
Па је Куна Турцим бесидио: 210
»Еј, бора вам, Турци јањичари,
Баш хајдемо к Сењу каменоме,
Па хоћемо њега заробити;
Не би л' Бог да и срића јуначка,
А да није Иван Капетана. 215
Његову ћу кулу заробити,
Заробити, хоћу попалити,
По кули му зулум починити!«
Слушала га Златија дивојка,
Па бесиди сењским витезовим: 220
»Сваки држи себи по једнога,
А ја хоћу Куну Хасан-агу!«
Кад то види Куна Хасан-ага,
А да му је дружтво изгинуло,
Хтише Куна да ће одбигнути. 225
За њим Злата натисну ђогата,
Па је ђого бржи од дората,
Врже га се Злата топузином
Тиштимице, међу печенице.
Турчин паде у траву зелену, 230
А до њега Злата прискочила,
Брзо њему руке савезала,
Док долети тридесет Сењана,
Савезаше Куну Хасан-агу.
Наопако руке савезаше, 235
Дигоше га на добра коњица,
Па му везе ноге изпод коња;
Шиба њега Златија дивојка,
Шиба њега пакленом канџијом,
Кудгод куца, ту му кожа пуца. 240
Дотраше га к Сењу каменоние.
Виче Злата иза свега гласа:
»Господаре, Иван Капетане,
Ево сам ти ловак уловио,
Уловио Куну Хасан-агу!« 245
Док Иване Куну сагледао,
Тада се је гро'том осминуо,
Па је Куни ричи бесидио:
»И јеси ми маскам замотао,
Из Котара робље одводио! 250
Како ћу ја тебе уморити?
Ал ћу метнут у танку тамницу,
Да ти двориш, док иђео дође?«
Бесиди му Златија дивојка:
»Не, Иване, мили господаре, 255
Водит ћу га до воде Врбаса,
Начинити танена вишала,
Онди ћу ја обисити Куну,
Куд пролазе јањичари Турци,
Нек им Куна баш задаје јаде, 260
Јер је доста робља односио,
И ну јадних мајка уцвилио,
А сестрица у црно завио,
По Котару зулум починио!«
То Иване Злате послушао, 265
Па јој даде тридесет Сењана.
Одведоше до воде студене,
Начинише танена вишала
И туте су Куну обисили,
Онда њему главу одкинули. 270
Донесоше Сењанин Ивану:
»Ево теби зелена јабука!«
Проговара Сењковић Иване:
»Драги зете, Кунићу Османе,
Сад ћеш са мном, душо четовати!« 275
Ал се Злата гро'том осминула:
»Господаре, Сењковић Иване,
Ма ја нисам Кунићу Османе,
Нег' ја јесам Златија дивојка!
Прија си ме у мајке питао, 280
Ти си хтио, мајка дала није!«
Све му каже од краја до конца.
Док Иване ричи уграбио,
Намах се је гро'том осминуо,
Па узимље тридесет Сењана, 285
Дон Ивана попа доводише,
Па је винча на нашему суду,
Име јој је питома Ружица.
Па је љуби кано своју љубу.
