Отворите главни мени
Хасан-ага
Писац: Милорад Поповић Шапчанин


SapcaninMilorad.jpg

Хасан-ага

ИСТОРИЈСКА ПРИПОВЕТКА ПО ЧАЈКОВСКОМ, КУНИБЕРТУ И ПРИЧАЊУ ДРУГИХ СУВРЕМЕНИКА


I

     Шта су дани, шта су године — цео ред столећа рину у вечност после славне битке на Косовом пољу. Косово је глухо и пусто за све, али не и за српско ухо, српско око и српско срце. Лаб и Ситница теку и данас као некада. Лево од великога друма из Приштине к Вучитрну бели се гробни споменик султана Мурата, а цело поље покривено је тужним успоменама, — гробница царства Стефана Душана, великих и српских Немањића. Гаврани српски слетају тамо сваки дан, проклињу својим гакањем издајство Вука Бранковића, и опет лете у српску земљу, у средину српских племена; гакањем казују им злослутничке беде које предстоје, или својом песмом оплакују њихову злосретничку судбину.
     Оне године, из које полази наша прича, ови гаврани летеше по један по два с поља Косова ка оној страни земље Босне, коју су Турци прозвали Серат; летели су некој пустој, дивљој и ветровитој висоравни и јатимице слетали над Пећ, незнатни градићак у Крајини, али гнездо аге Хасан-аге.
     Крајишки Хасо не беше ни капетан[1], ни муселим; нит’ пореклом властелин босански, ни од рода бегова-потурчењака; беше јунак из народа, човек народне слободе. Кад издајство Вука Бранковића баци под копите мухамедовских џамета и царску круну срп-ску и народну слободу босанску, властели босански, једномишљеници Вукови и саучесници његове издаје, примише мухамедовство, да би постали деребегови-ма и спахијама султанским, онако исто као што су били властела и капетани краљева босанских и ца-рева српских. Једне је на ово навела слава мухаме-довских победа, сила и величина победилаца, друге истине корана које више годише њиховом славољуб-љу него истине јеванђелске с њиховим братољубљем и смиреношћу, а неке напослетку наведе опасност коју предвиђаху као неизбежну последицу издаје у-чињене отаџбини. И као што су на битку косовопољ-ску повукли собом читаве чете босанске, тако су со-бом одвели у мухамедовство велики део народне ма-се. К својим пређашњим правима и повластицама присајединивши нове, они не казаше онима који по-ђоше за њима у битку и ислам: „Братски ћемо с вама поделити све; што наше, то и ваше”, него су им бе-седили: „Ви сте наша браћа по исламу, постаћете аге — сами своји господари, људи наши; служићете нам као пандури, а моћи ћете постати што и ми; хришћа-ни ће бити за све неверни ђаури, а за нас султанска раја — наши поданици”. Оваким начином посташе у Босни три засебна реда: бегови — властела, земље-поседници и господари, аге — господа, која уживаху потпуну личну слободу, служише и вршише вољу бе-гова, и хришћани, који су, по стародавном обичају, били сопственост бегова, а по шеријату — поданици бегова и ага.

Али ова сва три реда народа босанског тешко сте-њаху и проклињаху издају Вука Бранковића, кад у Босну дођоше везири, муселими, азијатски Турци, а с њима читаве гомиле чамашир-ага, тутунџи-ага, ка-феџи-ага, ич-ага, све правих правцатих Турака, а с њима Грци софраџије, Јермени гавази, Арапи сеизи, Арнаути кавази, ћатиби стамбулије, ђумрукџије, сарафи[2] и други голавери Бог те пита с кога краја света, а као прида к свему томе хареми с црним и бе-лим агама[3] те сав тај сијасет поче по милој вољи газдовати по Босни, грабити ко је шта могао и како је могао, све у име царево, савршено као у земљи освојеној, а све покличући: „Босна може све то по-нети и све одржати”.

Ма да нису отворено говорили, ипак у себи често помишљаху: „Блажена су била времена минула, — ах, кад бисмо их могли опет повратити. Тешко је, тешко; гробни нас је поклопац јако притискао!” Да су се могли ујединити духом и срцима и од пут се дела латити, може.бити да би и могли спасти од про-пасти стародревну слободу босанску, али, на жалост, тога није било. Бегови су гледали само да одрже по-властице и врховну власт; они су доиста били Бош-њаци који љубише своје народно име, али не Бошња-ци Босне ради, него да би Босна била њихова. Све њихове побуне и устанке изазвао је и управљао лич-ни интерес, ношаху на себи само сенку народности,, бејаху сасвим страни тежњи за самосталност народ-ну. Подјармљени хришћани, одвојени вером од остала Два реда, ма да су и живели на босанској земљи и свим срцем љубили ту свеиздржљиву Босну, опет су тражили заштите за границом код српске браће и отуда очекивали да им дође вођ. Једине само аге биле су Бошњаци бошњачке земље и бошњачке слободе, и на коју су страну они потезали на оној беше и сав оосански народ, јер су они били једини бајсактари, носиоци босанскога знамења.

Хасан-ага, целом Босном названи Хасо због њего-вога џиновскога раста и ђаволске силе, — живео је у местанцу Пећи. То су место тако назвале Швабе и Маџари, који чешће до тих страна долажаху, и сваг-Да наиђоше на таку ватру из пушака, да су ђавол-ски опарени један другом говорили — Шваба Ма-џару, а Маџари Швабама: „Хеј не идите туда, јер та-мо врашки жеже — пече”, и тако тим поводом на-зове се то местанце Пећ. У њему је Хасо имао своје
добро, — кућу пространу и великолепну, као конак пашински или замак капетански; множину стаја и ко-шева, пространу земљу и стада многобројна. Око деле Пећи простираху се њиве и ливаде. Хасо је орао, сејао и жњео, и све то уживао са својом браћом у славу и част Босне. На пространом отвореном месту, пред самим конаком, стајаху два бронзана топа — један отет од Шваба други од Маџара, а оба тобџије посекао ђаволски Хасо на свом коњу ластавици, и бо-сански бегови и босанске аге једнодушно одлучише, да се оба та топа ставе пред Хасиним конаком у знак јунаштва његова. И тако су ти топови ту стајали.

У Хасе није било ни пандура, ни хајдука, ни ору-жаних и уређених чета, а имао је само чељад за рад, ораче и пастире, и два сина — Мују и Меху, или по турски рекавши: Мустафу и Мехмеда. А биле су у њега и две кћери, јоште недорасле: Златија и Сре-брнка. Али кад год му је затребала војска на Швабе и Маџаре, или макар на кога му драго, тада би сам пунио пушке, и сам палио из пушака, и чим би окол-ни босански народ чуо пуцање његово, одмах би све живо и здраво повикало: „Ено Хасо пали из пуша-ка, зове нас, ваља похитати.”. Једни с карабинком пешице, други са сабљама на коњима, потегли би к Пећи, — с тога што је Хаси помоћ нужна када тако из пушака бије. Похитале би аге из целе Крајине: Брзићевићи, Крупићи, Сејфовићи, Бигоћевићи, бегови и капетани водили би собом силне наоружане чете. Хаџи-Ристо усади султанску челенку[4] за црвени фес
и поведе православне хришћане, а францишкански монаси, са одабранијом манастирском браћом, испра-те му босанске католике. Похитају к њему и имам[5] и отац францишканац, оба с мастионицама и перима, у имама перо за чалмом, у францишканца за ухом; то су секретари Хасан-агини. Још сутон и не дође, а већ хиљаде оружанога народа утабори се у Пећи. Чекају док се Хасо не баци на своју ластавицу, а та-да пођу сви онамо куда их поведе. Ни коленовићство, ни богатство, ни царски ферман[6], већ босанско ср-це, — то је био онај талисман освојљива сила, којом је владао Хасо, који је војевао само за слободу Бо-сне, за босанска права; зато су се и везири и бегови повијали пред Хасан-агом као пред везирима, к’о пред беговима.

Када оно рече Хусеин капетан, Хусеин Градаче-вић: „Босна може бити босанском”, Хасо му је одго-ворио: ,-,И биће, ако само усхтем”! И тога часа скочи на своју ластавицу и доведе му из Крајине тридесет хиљада пешака и коњаника, пође с њима у бој на Турке и Арнауте, и просто изгони из Босне и Турке и Арнауте, а с њима и везира Али-Намик-пашу. У Сарајеву предаде власт Хусеин-капетану и рече му: „Управљај земљом по бошњачки, да би нам Босна била босанском”! А сам се врати у Пећ, обеси о зид стари мач, на ком беше натпис: „Исус”, узе благо-слов и од имама и од хришћанског свештеника, за-поведи коња-ластавиду привезати к јаслима, застре пушке грубим покривачем, па се опет прихвати плу-га — земљорадње. Хасо хтеде да Хусеин-капетан управља земљом по бошњачки, да би повратио Бо-сни пређашњу слободу и минулу славу, али кад до њега допреше гласови да Хусеин-капетан везирује по турски и ни о чему другом не мисли но само да по-стане везир на место онога прогнанога, Хасо се јако ожалости, замисли и уздисаше. А кад дође Хаџи-Ристо, Хасо му повери своју тугу и рече: „Брате мој рођени! Градачевић дело погани: хоће да је Хусеин-везир, а не Градачевић; везирство он добити неће, а ствари ће босанској наудити. Ми једну веру не ве-рујемо, али смо сви деца једне Босне; остаје нам да тужимо и плачемо, јер смо готово сви већ остарили, мучно да ћемо доживети боља времена, времена бо-санска”.

Хаџи-Ристо беше такође јунак на гласу, друг Ха-санов по оружју, његов суратник по свима бојевима; жестоко је кидисао на Швабе и Маџаре и за то ју-наштво доби од султана злаћану челенку троперну, коју је као перо задевао за фес у знак да је јунак царски, јунак босански. И њега је болела судба зем-ље Босне; уздишући рече: „Узалуд мука; проклети Вук сасвим исквари ове наше бегове, наше капетане; није то више пређашња властела, пред којом су дрх-тали сви у којима не тецијаше босанска крв; пали смо и мучно да ћемо се подићи; а кад нам се попну на грбину, сви ћемо попадати под тим тешким тере-том. Догод се аге не ставе на чело народноме по-крету, и сви листом дело не прихватимо, дотле нема спаса Босни ни босанском народу”.

Машући главом рече Хасо: „Аге-потурчењаци, то нису бегови, деца негдашњих капетана древне вла-стеле босанске. Хоћемо нашу стару Босну, а тога ради ваљало би развити нашу стару босанску заста-ву и дати је у руке унуцима оних јунака, који су је негда носили на славу и силу древне Босне; нову Бо-сну мучно нам је створити, али зато можемо стару Босну васкрснути”. И обојица бише се по памети ка-ко ту минулу стару Босну да васпоставе, како да пусте орла босанскога, који би и хтео и могао бити босанским, онаким као што бејаху орлови босанске властеле до издајства Вукова. И оба проклињаху Ву-ка и његово дело, један у име Исусово, други у име пророково, а оба језиком босанским, језиком српским.

Молбе Хусеинове нису нашле ни најмање одзива у Цариграду. За везира босанског би назначен Веџи-паша, мухафис београдски, којега послаше у Босну да би узео у своје руке земаљску управу и умирио бунтовнике. Хусеин потражи помоћи у Хасан-аге, а у замену обећа златна брда за босанску ствар. Хасо му е ’вако отписао: „Ја нит’ сам султан турски, ни садразам; везире турске нити постављам, нит’ их о-државам, а кад Градачевић, и капетан и капетански син, толико месеца држаше власт у рукама својим па не мишљаше о прошлости Босне, ни о босанској круни, сањајући само о турском везирству, и Хасо не може потурчењака-бега претворити у племића-Бошњака. Бошњаци ће се бити за слободу, за славу,
а не за везира. А ако по несрећи дође да Хусеин-ка-петан мора бежати Швабама или к Маџарима, то ће кућа Хасан-агина гостопримљиво дочекати капе-тана градачкога, и сам Хасо спровешће га до швап-ске границе, и лакше ће му бити пожелети Хусеину срећна пута у земљу ћесарску, но да чује како су га позвали на чашу каве или му послали свилени гај-танчић”. И тако тада у Пећи не беху пушке избаче-не, нити опремаху коња ластавицу за војнички збор, а кад је Хусеин у највећој тишини дошао у Пећ, Ха-сан-ага сам појаха коња и отпрати га на аустриску границу, и тек тамо, на земљи ћесарској, рекао му: „срећан пут!” Затим се опет врнуо у Пећ, и ту он и Хаџи-Риста пушаху, пише шљивовицу и размишља-ху о томе што је било, што јест, и што ће тек да буде.

Међутим је Веџи-паша већ дошао у Босну и вези-ровао, збацио је са се званично-турско и обукао бо-санско господско одело, величавао се по питомоме Сарајеву, а бегови и капетани један за другим дола-жаху к њему на „поклоненије” и принашаху му даре; дођоше му и саме аге, али Хасан-ага не дојаха.

С вечера, при самом заходу сунца, кад мујезин о-глашаваше вечерњи намаз, почеше палити из пушака Хасан-агиних у част наступиле свечаности, и муна-рета засијаше јарким осветљењем. На жицама, по-вученим међу кулама мунаретским, пламеним слови-ма беше написано: „Бог велики, Бог грозни, Бог је-дини, а Мухамед његов пророк”. Арапска слова, на-цртана у ваздуху разнобојним пламеновима, као неко божје знамење, привукла су на се пажњу и мисли
правовернога ислама, и цео народ шапташе тихо ту молитву и падаше на колена пред Богом и његовим пророком.

На два часа по заходу сунца изнова паљаху из пу-шака Хасан-агиних, мујезини с мунарета поново на-глашаваху славу божју и пророка намесника, а на-род чињаше намаз и затим отиде да почине, да се приуготови за сутрашњи барјам.

Курбан-Барјам, жртвени празник, спомен жртве Аврамоме — празник је велики. Богати и сточни љу-ди кољу тога дана овнове и разашиљу сиротама и суседима, а сами од жртвених животиња не могу је-сти меса, осим срце и бубрег, у знак да радо, из чи-стог срца, раздају своју сопственост, и да желе бити одлична господа и одлично господовати.

На пространо двориште Хасан-агико још с вечера доведоше до 120 овнова с белим, до земље опуште-ним тракама а ишараним лепим црвенилом; рогови им беху позлаћени. Вођаху их све о гајтанима свиле-ним и бацаху пред њих дењкове сена и сипаху позла-ћени овас: да се покрепе, да се нахране и тако при-уготове за Курбан-Барјам. Око њих чобани свираху У пастирске фрулице и певаху о Кочи и Малкочи, бу-димским везирима, страшилима Шваба и Маџара, и о њиховом роду Сејфовићима, који се после величине и славе преселише у Бихаћ, плакаху над гробом славе босанске и с тугом јеђаху хлеб свој, зарађени знојем лица својега; певаху и прошлост Мује-Црнога, који с босанским јунацима прокрчи пут до самога Беча, док опет Словенин, Јан Собјески, не прискочи у по-моћ Шваби против Словена, те поможе сахранити их под развале Беча, да овај опет до кости оглође сло-венска племена, да би пошвабио упола измождени словенски народ и од њега починио слуге, робове швапске. Чобани су певали тужне песме босанске, пе-сме српске, јер су и они били лист горе босанске, горе српске.

Пред излазак сунца наново загрмеше пушке Хасан-агине, и мујезини с врхова мунаретских оглашаваху песму езанску, празник ислама.

Дигоше се гомиле народа са обала Уне и Врбаса: потегоше и Мује и Меје, и Хасе и Хусе, Ахмети и Алије из пограничнога Бихаћа, из плодородне Бран-ковине, из Острошца сточнога, из Изачића места ло-вачкога, из Мутника мутноизворскога, из Тргача, где се Швабе и Мађари стичу на сајмове, из Бјеле Стјене, где су куће озидане на стародревним камени-тим темељима, из Вранограча, одакле се непријатељи никад живи не враћаху, из Бужина, легла босанских јунака; из Мале и Велике Кладуше, где је тужно гро-бље с хиљадама сахрањенога народа; из Тодорова, постојбине Тодора јунака, који је сам^самцит киди-сао на Швабе и Маџаре, и, врнувши се отуда с това-рима злата и сребра чистога, саградио град у славу свога имена; из Језерскога на гласу рибом језерском; из Царина омиљенога лепотицама босанским са див-них и једрих момака — и шта даље да ти ређам — потегоше, брате драговићу, соколи-јунаци из целе лепе Крајине уздуж и попреко, хођаше и јахаше сав тај народ Пећи на Курбан-Барјам, иђаше и народ правовернога ислама, и део народ шапташе тихо ту молитву и падаше на колена пред Богом и његовим пророком.

На два часа по заходу сунца изнова паљаху из пу-шака Хасан-агиних, мујезини с мунарета поново на-глашаваху славу божју и пророка намесника, а на-род чињаше намаз и затим отиде да почине, да се приуготови за сутрашњи барјам.

Курбан-Барјам, жртвени празник, спомен жртве Аврамоме — празник је велики. Богати и сточни љу-ди кољу тога дана овнове и разашиљу сиротама и суседима, а сами од жртвених животиња не могу је-сти меса, осим срце и бубрег, у знак да радо, из чи-стог срца, раздају своју сопственост, и да желе бити одлична господа и одлично господовати.

На пространо двориште Хасан-агико још с вечера доведоше до 120 овнова с белим, до земље опуште-ним тракама а ишараним лепим црвенилом; рогови им беху позлаћени. Вођаху их све о гајтанима свиле-ним и бацаху пред њих дењкове сена и сипаху позла-ћени овас: да се покрепе, да се нахране и тако при-уготове за Курбан-Барјам. Око њих чобани свираху У пастирске фрулице и певаху о Кочи и Малкочи, бу-димским везирима, страшилима Шваба и Маџара, и о њиховом роду Сејфовићима, који се после величине и славе преселише у Бихаћ, плакаху над гробом славе босанске и с тугом јеђаху хлеб свој, зарађени знојем лица својега; певаху и прошлост Мује-Црнога, који с босанским јунацима прокрчи пут до самога Беча, док опет Словенин, Јан Собјески, не прискочи у по-
моћ Шваби против Словеиа, те поможе сахранити их под развале Беча, да овај опет до кости оглође сло-венска племена, да би пошвабио упола измождени словенски народ и од њега починио слуге, робове швапске. Чобани су певали тужне песме босанске, пе-сме српске, јер су и они били лист горе босанске, горе српске.

Пред излазак сунца наново загрмеше пушке Хасан-агине, и мујезини с врхова мунаретских оглашаваху песму езанску, празник ислама.

Дигоше се гомиле народа са обала Уне и Врбаса: потегоше и Мује и Меје, и Хасе и Хусе, Ахмети и Алије из пограничнога Бихаћа, из плодородне Бран-ковине, из Острошца сточнога, из Изачића места ло-вачкога, из Мутника мутноизворскога, из Тргача, где се Швабе и Мађари стичу на сајмове, из Бјеле Стјене, где су куће озидане на стародревним камени-тим темељима, из Вранограча, одакле се непријатељи никад живи не враћаху, из Бужина, легла босанских јунака; из Мале и Велике Кладуше, где је тужно гро-бље с хиљадама сахрањенога народа; из Тодорова, постојбине Тодора јунака, који је сам^самцит киди-сао на Швабе и Маџаре, и, врнувши се отуда с това-рима злата и сребра чистога, саградио град у славу свога имена; из Језерскога на гласу рибом језерском; из Царина омиљенога лепотицама босанским са див-них и једрих момака — и шта даље да ти ређам — потегоше, брате драговићу, соколи-јунаци из целе лепе Крајине уздуж и попреко, хођаше и јахаше сав тај народ Пећи на Курбан-Барјам, иђаше и народ
мухамедовски и народ хришћански, народ српски, јер у Пећи слави Курбан-Барјам Хасан-ага, Хасо босан-ски. К њему јашу и бегови и капетани. Мехо Биха-ћевић, капетан бихаћки, младић висока пораста а о-чима, брате, инђијанским; говори се да га је удовица последњега из колена Почеповића, што погину под Цетињем у боју са Швабама, заволела ту на очи Ха-санове и пошла за њега, те од то доба улегоше По-чеповићи у Бихаћевиће. Хасо беше старалац и мајци и сину, а кад преста стараоштво и младић Мехо заче капетановати, плануше у њему инђијански ћефови, и он поче пуцати на људе па и на своју жену рођену. Кад то чуо Хасо, даде хабер из пушака, сабра чету и оде с њоме у Бихаћ, па ти нашег Меху тако умек-шао, да одоше сви инђијански ћефови као ножем подрезани, и наш Инђијанац поче живети као и оста-ла му браћа, поста честит Бошњак као и остали ко-леновићи. И он је хитао у Пећ на коњу зеленку, бот гато окићеном, а за њим повећа чета коњаника и пе-шака.

Крупа-капетан вожаше се у швапеком интову, цр-веном споља а жутом изнутра, на четири гојна коња, са прибором коњским, 'нако по немачки. У Крупе ка-петана босанско је срце, али су га ноге мало поизда-ле, па хтео не хтео морао узети швапску мајсторију. Око њега Круповићи на коњима, и љубимче очино, млади Алија; протегљасто момче с првим наусницама поскакиваше поред интова на коњу дорату, вране гриве и вранога репа, а са црном пругом горе на гр-бини.
Јахаху и оба брата Сејфовићи, од колена Малкоче везира, а са њима и нејако дете Хасо; тек је навр-шило шесту годиницу, а већ пише по персијски и по арапски, као какав имам стари, те га бабо и браћа му прозваше писаром, ћатом стамбулским.

Из Новога журише се Кличбеговићи. Звецкају саб-љама ’нако по маџарски, те им се корице из далека блистају. Из босанског Париборскога дигла се ста-рина од осамдесет лета, капетан Хаџи-Пашић-бег, ученик и помагач Хасан-агин у свима бојевима; он јахаше на коњу ђогату, а на седлу од кадифе скер-летне, окићеном златним ресама; с њим јахаху до шест млађаних бегова — представника и изасланика три древна босанска колена, који хитаху да учине пошту столетноме Хаси, труду и борбама, што их већ пуних сто година подноси за ствар и славу босанску. Ето и Соколића, Топалића и Кулин-бег Кулиновића; прва двојица крвљу и оружјем потомци Мује-Црнога: у Соколића долама запетљана још оним истим сафи-рима, које даде Црноме Муји султан Осман за победе над Маџарима; у Тополића још она иста ђорда ко-јом мрскаше лубање маџарске и швапске. Соколићу беше име Мујо-Ахмо, а Тополићу Мехо-Ичо. Кулин-бег је потомак оних алај-бегова, који су, превођени беглербегом, водили босанске граничаре у немачке крајеве планина штирских и долина корушких; сви ти граничари (акенда) били су клетвеници Кулин-бе-гови, и сви бољи пастуси по областима турским беху пореклом из ергела беглер-бегова вакупа. Колико Кулин-бегова, толико у младости алај-бегова, а у старости муселима. То је било старо колено.
Јахаше и млађани Мујо Бабић, син наследнога во-ђа босанских спахија; ношаше свога оца барјамни по-клон Хасан-аги; отац му је, побивши најпре Маџа-ре, подлегао доцније маџарском токајцу, патио од подагре и размишљао како ли ће бити под владом новога везира, преслаткога Веџи-паше. Колено Ба-бића веома је старо; још у шеснаестоме веку при-чало се јунаштво витеза Бабића по немачким замци-ма над Мајном и Рајном, и матере плашаху малу де-цу тим страшилом из далеке Босне, а у Нирибергу показиваху комендијаши у својим панорамама витеза од главе до пете у челичном оклопу, на бојноме коњу опет у челичним штитовима, и том приликом узви-киваху: „Ово је витез Бабић, дивљи Србин, из дивље Босне”.

Напокон су коње јездили до пет Беширевића, а међ њима од свију понајмлађи Џафар: све прирођени бе-зи и капетани у босанској Крајини. Догод Босна беше босанском, све дотле Беширевићи, отац па после син, капетановаху у Крајини, али по издаји Вука Бранко-вића примише ислам, јер га је примила и остала бо-санска властела, па и они такође одрекоше се капе-танства, не примише алај-бештва ни муселимства, но осташе просто Бешир-беговићи и стопише се у на-родне, босанске бегове. Џафер-бега миловаше стари Хасан-ага. А ваистину имађаше кога и љубити; беше то младић од осамнаест љета, висок, црномањаст, ока соколова, а вране косе као у гаврана; ретко би му се лице зажарило, а чело вазда мутно и замишље-но. Беше под њим врано ждребе гиздаво и стројно,
ступаше спокојно, а искре му бише из очију као, по-бро, из камена драга, па као да хтеде рећи своме милом господару: „Идем корак по корак, јер ти тако хоћеш, господару; али кад ћеш пустит да и ја мало шетнем; о пусти ме, пусти, па да оба одлетимо ста-роме Хаси на радост, а млађаној Златији да јаче за-кипи оно врело срце у недрима”.

Ма да је стари Хасо већ навршио био цело столеће и био тако пун да би га једва двојица обухватила, опет сам без ичије помоћи бацио се с каменитога би-некташа на својега коња; коњ је рзао, неколико пута покушавао да се отме у кас, а затим пошао ходом раванским. Хасан-ага пође к џамији на намаз, а за њим са свију страна тискао се народ. Стари Хасо да-ваше селам и десно и лево, а народ приклонио главу метнув руке на прса, у знак да га особито поштује.

На пространом мегдану пред џамијом народ се ставио у редове један за другим, а у реду човек до човека, као но у војсци. На среди пољане узвишено место, а на њему имам с голом сабљом у руци пева-ше кроз нос молитву намаза, и претијаше сабљом на све четири стране света. После сваког „алах икбер” (боже силни) сви редови народа с приклоњеним гла-вама падаху на колена, и опет се дизаху на ноге. По молитви за непобедљивога падишу, оца му и деда, клечећки се народ клањаше напред, затим прављаше селам на лево, дизаше руке преда се у знак мољења, и тиме се свршила молитва те војске исламске. По изласку из џамије, гомиле народа пођоше право у дво-риште дома Хасан-агина, а стари Хасо пролазећи кроз редове народне, час по би рекао: „Бумбареки — олсун-барјам! твој да ти буде сретан борјам!” И сви који бише около њега целиваху га у скут и у руке, а који му се не могоше приближити, такнуше га врховима пушчаних шипака и оштрих сабаља, а по том љубљаху оно место на оружју, које се дота-кло скута Хасан-агиног.

Потом се народ клањао беговима по старешинству њихових колена и важности њихових личних заслу-га, а напослетку целиваху друг друга по адету тур-ском и један другом исказиваху срдачне жеље, али већ не по арапски, но онако по бошњачки. Међу му-хамедовцима било је и Бошњака хришћана, јер су они сви народ једног племена, народ српски.

По свршеном обреду братскога здрављења, изве-доше пред Хасан-агу три овна товна с позлаћеним розима, а окићена тракама разноликих боја, и доне-соше му јатаган оштар као бријачица. Стари Хасо засукав рукаве од доламе до самих лаката, узе де-сном жилавом руком јатаган и трима ударима одру-би главе овновима; из њих шикну врела крв, не да-доше ни гласка од себе и падоше мртви на земљу. Затим бегови и аге, а све по знаном старешинству, резаху главе осталим овновима, и њих около две сто-тине платише главама. Одераше коже са овнова и поклонише их џамијама, имамима за џубета, да би им топлије било молити се Богу. Рогове купљаше на-род, као какве свете остатке, за спомен барјама Ха-сан-агиног, а месо у черецима раздаваху и разаши-љаху на поклон. Неколико тренутака — и месо иш- 'чезе, као да и не беше жртвенога барјама на двору старог Хасан-аге. Одмах затим изваљаше на двори-ште велике бачве шљивовице и вина, јер је о Курбан-Барјаму и мухамедовцима дозвољено пити јача пића. Аврам се опио од радости што му се дозволи овна место сина принети на жртву, и у спомен тога дозво-љава празник и најправовернијим мухамедовцима пити и опити се. Изнеше и грдне велике котлове с говеђином и синије с халвом посутом белим шећером. Народ је јео и пио до миле воље, благодарио Богу и славио старога Хасан-агу.

И бегови, и остала већа господа, а са њима и стари Хасо, сви заједно јеђаху с народом та иста јела, пи-ше то исто вино и шљивовицу за доказ да су сви једна браћа босанска. После части поче уживање — сехир. Љуљање, свирка у фрулице и цимбале, егеде и зурле, и игре у великим колима; женско и мушко све се измешало. Заподену се и машкарада исто као на карневалима млетачким: тамо брат Бошко у медве-ђој кожи води о ланцу једнога Швабова с репом ли-сичјим, а друго двоје потчикавају га палицама да поигра валцер: ајн, цвај, драј, припевајући му при том: један, два, три! Тамо се опет раскорачила нека Маџарина па зове на сабљу Господа Бога и старога дабу, па тек уједанпут опази Србина-хајдука, нагне бегати у сав мах, ухвати се у замку, која му стегне главу као но препеличију. Циганке обучене у швапска одела трче међу бегове и моле их да с њима поиграју валцер, а бегови од смеха да попадају, па гледају да их иштипају ваљано, као праве Швабице.
На дивану посадио се преодевени Турчин и пушта-ше димове из дугога чибука, као садразам; пред ње-гово господство доводе разне људе у чалмама и ка-пама; он свакога улагљиво поздрави, онима у капама нежно стисне руку и окренув се к својему доктору рекне му: „Костаћи, дајте му пити кафе, ал’ од оне добре”. Принесу кафу, гост је испије, окрене се, по-вије се и падне, и труп му, као бајаги, понесу на гробље.

Даље мало седи Турчин порезџија, с десне стране Јерменин-мењач, с леве Грк, примилац десетка, а од-остраг Јеврејин-трговац. Донесу се кесе с новцима — то је десетак за турску касу. Половина се одвоји на страну за порежџију, све остало подели се на са-путнике турске, а на народ удара се нова пореза: нека плаћају синови голи, а који би се год осмелио да запита од куд нова дажбина, одмах с њим под резу! Ето то је слика турског утеривања порезе!

Затим младе аге и бегови почну џилитати се по арапски, борити се сабљама по маџарски, бити с ко-ња у нишане, кладити се ко пре да обори с коња швапске главе у капама, који брже да потрчи пешице и на коњима.

При трци — кошији — све је престигао Џафер-бег Беширевић, а после њега други бег, Крупић, син капетана Крупе.

Стари Хасо сеђаше на доксату свога конака заје-дно са старим Крупом и са старинама бегом-Паши-ћем и Хаџи-Ристом, њих су двориле две млађане кће-ри Хасанове, Златија и Сребрнка. Дуго и дуго не и-мађаше Хасо времена да помишља на породични жи-вот, на себе, толико је био занесен војном и стварју босанском: с боја на народни договор, отуда опет на нове мегдане; у својој сопственој кући беше више гост, служило га здравље, и време му никад не беше досадно. Тек у дубокој старости сети се да ће наста-ти немоћ па доћи и смрт, и кад падне у постељу, да онда неће бити никог ко би надгледао старца, а кад склопи очи, да ће онда и имање, и име, и слава, и све његово прећи у туђе руке. Зато, не марећи шта ће рећи свет, користи својих ради, ожени се својом комшиницом, ћерком некаква аге, и добро му је било. Бог му благословио брак: имао је два порасна сина и две лепе кћери, а сувише добру и честиту жену, те се тада више не бојаше ни болести, ни смрти, оче-кујући је с чистом савешћу, тихо и спокојно: не буде ли њега, биће његових синова — њега самога.

Златија је већ била ушла у четрнаесту годину; очи јој трептаху чаробно као два сафира, коса црна као крило вранино, на пурпурним усницама сладост ше-ћера, по млечно-белом лишцу играше се румен као рујне јагодице, чело замишљено, а и сва изгледаше као засењена неком потајном тугом, као врба жало-сна. Ко ју је год погледао, заносио се чарима њези-ним.

Сребрнка је била девојчица од дванаест лета; у ње црне очи, коса плава, лице румено као малина и ваз-да весело, не мироваше на једном местанцету, непре-стано се врћаше и собом и мислима — још право правцато, али лепушкато детенце. Она беше утеха
материна, а обе ћерке вољаше од срда њихов стари бабо, Хасан-ага.

Ове две лепе девојчице не беху Паришкиње, али честите женске, ма мало и подивље: свака је од њих једнога себи изабрала и ношаше га у срду као да је већ њезин рођени. Вижљавој Сребрнци допао се ју-начки Алија Крупић, капетански син, а замишљеној Златији поносити Џафар Бешировић, бег од колена старославне властеле. Обе су биле и мишљу и погле-дом уза своје изабранике, али ни речма ни знацима не смедоше се одати да имају већ своје витезе; свака певукајући помињаше својега јунака, као но Косовска девојка кад је по крвавом разбоју тражила јунаке.

Тако се у Пећи барјамовало четири дана и четири ноћи, тако мухамедовци провођаху њихов Курбан-Барјам, а међутим и српске вране, гости с Косова по-ља, сва четири дана ношаху се изнад Пећи: оне га-каху тугу и злослуту, предсказиваху нову борбу, и спомињаху Вука Бранковића. Ове црне тице као да хтеше помутити празновање и то будаласто задовољ-ство народа, ком би више доликовало да тужи и пла-че; за све четири минуле ноћи оне чучаху на околним дрвима и очекиваху да се што то јутром догоди, а пе-тога дана, кад се гомиле народа почеше разилазити својим домовима, одлетеше вране, по једна, по две, у остале српске крајеве.

Петог дана већ је било врло мало гостију у кона-ку Хасан-агином. На доксату сеђаше стари Хасо: де-сно Крупа-капетан, лево Хаџи-Ристо, нешто мало млађи од њих двојице. Пред њима су седели на асури кадија Гунтија и францишканнац Филип Паташић.
Крупа-капетан беше представник онога дела бего-ва који примише коран, да би задржали права на управу земље и своје сопствено имање, а којима је Бог био један, а његови пророци Христос и Мухамед, Мухамед и Христос, како је кад потреба изискивала, само да им се не би из шака истргле старе повласти-це; а с тога су богатији призивали и имама и хриш-ћанског свештеника, и метали их до себе то десно и лево, како је кад нужда налагала, — десно попа кад хришћани требају, а опет десно имама кад осиле мухамедовци. Они су готови били да буду и честити Срби, само да им се оставе добра и господство које имају.

Хасан-ага представљаше онај део Босанаца, који се не одметоше у ислам повластица ради, него ради славе ратничке помухамеданише се. Опијени том вар-љивом славом, у првом заносу заборавише и слободу Босне и своје српско име, али, кад дођоше себи од тога заноса, осташе мухамедовци просто да би се-кли и искорењивали Маџаре и Швабе, те заклете не-пријатеље народа словенских, а војујући под именом султана од колена Немањића, макар и по женској крви, хтеше тиме спрати са се љагу издаје Вукове и опет остати Босанцима, па тога ради готови бише на сваку жртву за слободу Босне; били су дакле прави и истински витези босански.

Хаџи-Ристо, православни Србин, беше старац оно-га дела српекога народа у Босни, који овом душом љуби своју рођену земљу, свој народни језик, све што носи српски тип, љуби и преузноси све што је толико
било босанско, колико је било српско; ни притисак, ни невоље, ни глад, ни куга, не могоше их одлучити од њихове рођене земље. Прирасли за њу и срцем и душом, радили су знојем лица свога, трпели сваку силу и служили сваког господара Босне, а свагда и вазда готови на миг да Босну ослободе, да је опро-сте власти цариградске.

Кадија Гунто са Царина беше глава софтама, фа-натичким приврженицима корана, мухамеданским на-зови-богомољцима. Ислам за њега бејаше пут у небо: што није ислам, није вера. Калифи-султану клањао се као истом Богу, као сретном освајачу, а Турке је сматрао као освајаче у име ислама; и он, и његова странка, готови беху сећи и требити ђауре -— хриш-ћане, али су ради босанске слободе вазда вољни били поћи с ђаурима противу освајача и насилника; ма да су били приврженици корана, опет нису престали бити и синовима старе Босне.

Францишканац Филип Паташић беше понос и глава католика босанских. Ови, уређени римском црквом, сматраху папу као јединога божјег намесника, ла-тински језик као свети језик, поштовали су власт ка-кву му било, не по убеђењу и нагону срца, но по нуж-ди, да би им лакши били дани живота. Нису се кло-нили зборова и договора за домаћу ствар, али не за то да би они што ту порадили, но да би сазнали све, и све то употребили у корист васионске като-личке апостолско-римске цркве. Они су радо држали страну ћесару и пуштали се у бој на позив католич-кога владаоца -— био он Србин или не, само нек је
католик. Они су добро стојали с беговима, тражећи у њих да им помогну угњетавати све остале вероис-поведи и тим принудили их да траже заштиту и вла-ду или у папе или у католичанскога монарха. Фран-цишканци су католички духовни ред, поготову сли-чан оном језуитском. За њихове интересе треба да су католички Бошњаци пре свега католици, исто она-ко као и други католици по осталом свету. Римска црква и у опште и у појединостима гледа да све на-роде однароди, па онда да збије у једно тесто — у католицизам.

Ето такви су били представници Босне, и таке су у њој биле партије. Вране, летећи из Пећи, гакаху над конаком Хасан-агиним: „Не повратило се ново Косово поље!”
II.

Травник, мали Цариград, столица краљева и ба-нова босанских, по паду Босне беше напуштен и за-борављен, али сад наново прену из велике и дубоке жалости, раздраган радошћу и надом; јер Хусеин-капетаи, потомак властеле градачке, Градачевић-бег, пошто протераше султанског везира Али-Намика, пренесе столицу из Сарајева у Травник и ту намести и уреди своју владу. Ту се скупи дворанство из вла-стеле, капетана, бегова и храбрих ага да прогласе бана босанскога; ту дођоше и православни Срби да поздраве господара Босне, али Хусеин-капетан не хте примити круне краљевске, не хте сам себе прогласи-ти, а не дозволи ни да га извичу за краља босанског,
него и даље задржа име капетан и писаше писма у Стамбул високој порти, шеик-ул-исламу[7], садраза-му, па и самоме султану, и слао их преко Шефиреви-ћа, татарскога колена, који су први међ онима, које султани побошњачише, даровавши им велике тима-ре[8] у Босни с обвезом да чувају емирство, а с пра-вом да носе чалме зелене као потомци пророкови. Шефиревићи се изменише у Босни, говорише језик српски, називаху се Шефир-беговићима, али, поред свега тога, још на миљу хода осећаше се њихов мон-голски задах; јер од јастреба никад не начини сокола, као ни од Татарина Србина. Преко истих Шефире-вића испраћаше Хусеин-капетан и писма и порезу, преко њих је отуд и обећања добивао, усмено, али ни-кад писмено.

По францишканцима сла Хусеин писма и кнезу Метернику и самоме ћесару, и увераваше их о искре-ној жељи да одржи добро суседство, и мољаше их да се за њ заузму код високе порте. Фратар Базишић одношаше писма и поклоне у златној и сребрној мо-нети, и натраг доношаше срдачне поклоне, жеље да буде здрав и дуговечан, али о свему томе ништа на-писмено.

Чекао је па и дочекао Хусеин-капетан, да је посла-ник ћесаров посаветовао у Цариграду високој порти, да у Босну пошље новога везира с војском те да зба-
ци бунтовника и умири бунтовнике, и обећао, у слу-чају нужде и саму војну помоћ од стране ћесарске. Како се саветовало, онако се и учинило. Шефире-вићи заплашише бегове великом војском портином и неумољивим гњевом султановим противу Хусеина, и обећаваху у име султана самуре, вакупе, муселимства и кадилуке[9] свима који буду на страни Стамбула. С друге стране францишканци претише војском швапском и маџарском и да ће бити попаљени и оп-љачкани сви који буду на страни Хусеиновој; фратро-ви су онако по католички распиривали одавна утрну-лу завист и мржњу, потиснули лично самољубље, ра-спалили страсти о чистоти и старини порекла, и Гра-дачевић, пошто га оставио и сам Хасан-ага, не има-ђаше заклона ни у самоме Градачцу. Тада му фран-цишканци наговестише како га у Стамбулу чека сви-лени гајтан или филџан кафе, а у Будиму, или Пе-шти, примили би га гостопримљиво и богато обда-рили, и Градачевић, у место да се начини везирем, склони се те с францишканцем остави земљу и пређе у ћесарску. Шефиревић поста емир и паша, а фратар Базишић бискуп целе Босне и Херцеговине. Веџи-везир пренесе слолицу у Сарајево, а Травник наново опусте и онеме, и у њему беше опет тако тужно, тако тужно.

Сарајево наново оживе, али животом турским: ко-нак пашин поста једино светлиште тога босанскога света. Као што о Васкрсу хитају гомиле верних у Ва-тикан светога Петра, тако ту долажаху и одлажаху гомиле босанскога народа од рана јутра до мркле ве-чери. Као што се из Ватикана излива благослов па-пин на древни град и цео свет, тако се из конака распростираше милост султанова на град Сарајево и на целу Босну. Хитаху капетани на хатовима и ин-товима и ступаху у везирски конак с поноситим ли-цем да би показали народу како се све ради по њи-ховој вољи, како је висока порта послала везира по њиховој жељи, и како је њиховим наваљивањем Гра-дачевић морао оставити Босну. За сваким капетаном читава чета ага на коњима и гомила пешака ђаура, који за њима ношаху чибуке, прибор кафени, множи-ну руха за преобуку, резерву оружја, а сви оружани до грла, ма да су им хаљине биле извештале и закрп-љене. Јахало се то са великом праском, с важним ли-цем слазило се с коња и интова, а чим се прешло пре-ко коначкога прага, при самоме уласку, Арнаути-ка-вази, наоружани до грла, без молбе и околишења изу-ваху беговима и капетанима кондуре[10] с ногу, а у кога су биле ципеле — ономе и ципеле, и пуштаху их даље само — у чарапама. То је био први знак пле-мићске поноситости; не толико важна околност, али је тако поразила све са неочекиваности, и многи се тиме осетио сувише понижен, и не један од бегова мишљаше у себи: „Кад су ми скинули обућу, могу и главу с рамена — Турци не знају за шалу”. Изгле-дају као побијени пролазећи између редова наоружа-не везирске чете, све бркајлије с црвеним модрим но-совима, пресецаху очима као дивљи зверови, страхо-та их било погледати; сваки је и нехотице задрхтао у срцу, И као што снег копни на сунчаном зраку тако и њихова гордост омекшаваше испред ока ових сам-сара, и као што се испод снежанице помоли прла зем-љица, тако се иза ишчезле поноситости појавила по-груженост и покорност. А кад раскрилише перде (за-весу) испред собе везиреве, сви, па и најохолији бе-гови, и најсмелији капетани, посгаше скромни као заплашени зечићи, и врло згодно могоше себе поре-дити с оним вуком, који допав издајничке јаме ву-чије, шћућурио се покорно до подле ласкавости.

Везир беше човек и опак и грозан, пореклом тур-коман, представник онога реда управљача, који одр-жавају у послушности и страху милијуне освојених народа, разних језика и вера. Он сеђаше с подавитим ногама пода се на миндерлуку, превученом амарант-материјом, по којој су златом и сребром извезене пал-ме, а на крајевима вишаху исте таке ресе; на њему је било џубе с црно-риђом лисичином од свиле отворе-но-жуте, а на свима прстима пуно прстенова с дра-гоценим каменовима — брилијантима, сафирима и рубинима. До везира лежаше на миндрелуку оружје му: сабља, јатаган и пиштољи, оковани и сребром и златом, а окићени драгим камењем; држаше у усти-ма чибук јасминов, дугачак до средине собе, с ћили-баром, који је опточен прстеновима, посутим брили-јантима и рубинима; пред њим златали ковчежић што се сијаше као звезда од брилијанта, а на њој нишан-ифтихари[11] на црвеној ленти, вреди, брате, на хи-љаду кеса. До дивана, на меким смирнанским ћили-мовима скерлетне боје, полулежала, полуседела су два верна пса, и гледаху у очи везиру, као да очеки-ваху заповести његове. За време док су улазили у салу и бези и капетани, везир је при уласку неке до-чекао стојећки и пришао до ћилима, друге је примио подигнувши се нешто мало са дивана, неке је седећи и не мичући се само погледао, а неке није ни удосто-јио погледа гледећи сасвим на противну страну. Они, пред којима је устао, целиваше га у ноге; други, ко-јих се ради само мало дигао, љубише му крајеве од хаљине; они, које је само погледао, љубише ресе ни-жега дела од дивана; а остали, од којих је одвратио своје лице, целиваху ћилим пред ногама његовим. Бе-говима и капетанима од прва два реда, махнув руком на десно ћ[ лево, даде знак да седну; први ред се по-клони и попне на диване и посади се, подавивши но-ге пода се; онај други ред исто тако посади се гоми-лице доле на здстирку; они Јфећег и четвртог реда падоше на колена, прекрстише руке на прси и очи оборише доле, у самим вратима ударише још један-пут челом у земљу, па хајд’ за перде, — како су до-шли онако и отишли. Оне што сеђаху на десно и лево поздрави везир руком лагано, готово неприметно, као да мухе одбија са лица, а они га отпоздравише клањајући му се, принашајући руку к срцу и глави и приклањајући главу ка коленима. Овом првом реду гостију донесоше везирске чибуке од црна и јасми-нова дрвета, опточене прстењем с драгим камењем. Пре него је који од њих примио чибук у руке и уста, поново се клањао везиру, држао је чибук, али не ву-кући из њега ни дима пуштајући. Затим донеше и кафу на послужавницима сребрним, застрвеним ве-зеним пешкирима од црвене свиле; сви ибрици од чи-стога злата са уметнутим драгим камењем, а филџа-ни од белог фајанса, а у њима мока-кафа зеленка-стог цвета. Кафеџи-ага, уневши послужавник, скиде с њега покривач и пребаци преко рамена, дванаест ич-ага, слугу везирових, узимаху филџане са служавни-ка и принашаху гостима, дајући их левом руком, а десну принашајући к срцу у знак усрдне гостоприм-љивости везирове. Везиру су, пре свију, поднели ко-косову шољицу. Гости, пре него принесоше филџане к устима, учинише поклон, и опет су се клањали пре-дајући филџане ич-агама. У сали је царовало најсве-чаније ћутање. Везир је говорио о лепом времену, о стању атмосфере; сви су аминали мрдајући главама, а кад се један од гостију поосмели да мало гласније пробеседи, везир гледну своје верне псе, а пси као лавови пририкнуше, те ти наново тишина и страх међу госте. Опет они што су поближе везиру клим-нуше главама; тај је поклон био немо питање, да ли везир дозвољава својим гостима удалити се. Везир пљесну длановима; гомила слугу указа се на дани јој знак, покупише чибуке, и кад их однеше, сви се гости дигоше са својих места и један за другим приступи-
ше те везира у ноге ил’ скуте, већ како је коме у част допало. И везир устаде, поздрави се са сваким како је с којим пристојало, и затим мили гости пођоше на-затке, лицем к везиру, али не погледајући га, све док тако не стигоше до завесе; ту се дубоко поклонише, па — ћа за перде! А ту их одмах, као разјарени ло-вачки пси дивље зверове дочекаше везирове слуге, ка-вази и остала гомила голавера, и пруженом руком искаху: бакшиш! па грабљиво истрзаху из руку бе-гова златан и сребрн новац. Бегови и капетани про-лажаху кроз те редове званичних грабилаца као кроз шибу, и кад се докопаше својих коња и интова, једва одануше као из мртвих, као утопљеници кад их вода избаци и ногом стану на тврду земљу. Они су тако били узбезекнути везировом силом, богатством и раскошношћу, његовим ћутањем и дивљом величан-свтеношћу, риком паса, отимачином бакшиша, целом свечаном декорацијом свемоћнога господства и вла-сти, да не смедоше ни ока подићи на гомиле народне које их сусретаху, и тек пошто се повратише к сво-јим кућама, затворише врата за собом, спустише за-весе на прозоре и уверивши се да су сами самцати, почеше, онако по бошњачки, проклињати и везира, и турску владу, и Османлије, а све тако тихо и кроза зубе да не могаху чути ни сами зидови. Везир и гро-зан и страшан, а Османлије прво те опљачкају до го-ле душе, па ти истом онда — одрубе главу.

Ето таким начином та гомила чиновника дрма с тридесет милијуна народа, не управља силом оружја, а ни правдом, но гипким рачуном, пред којим би се
могли поклонити и Макијавели и Метерних, и Напо-леон III. Они су мајстори да владају без војничке си-ле, без закона притврђених заклетвама, да заплаше и ућуткају, да умире без вике и претње, без беседа красноречивих, без актова добро стилисаних, да по-стигну, ако не поверење, а оно послушност. Лењи, дремљиви и безбрижни, а опет заповедају народима трудољубивим, енергичним и радним; бојажљиви су, а опет владају над витезима и јунацима; незналице и невични у рачунима, а опет држе под ногама старе мајсторе рачунања — Јевреје, па и оне најпрепреде-није сарафе — Јермене. Они су некако од природе вични да владају, као пси ловачки дивљач гонити.

Тако и Веци-паша, не бивши ни краљ ни бан, с про-стом гомилом слугу и каваза, (јер друге војске није ни имао), једним само дочеком у конаку збрисао је све замисли поноситих бегова и капетана, и послао у Стамбул извештај оваког садржаја: „Мир и поредак повраћени су; владам без икакве опасности и главом својом стојим добар, да ће бити тачно извршени сви налози високе порте, и очекујем их”.

Ето така је изгледала та нема прокламација вези-рова, и показала се практичнијом од свију печата-них прокламација цивилизованога запада: на ове се даје одговорити и усмено и писмено и штампаним протестацијама, а да би се одговорило на нему про-кламацију везирову, ваљало је имати иста она сред-ства која имађаше силени везир; а како та средства нису била никаква убојна сила, но сила ума који ве-што господари, с којом се босански бегови и капе-
тани не могаху борити с подједнаким оружјем, то су они, убезекнути и заплашени, смирили се и потчинили се, ма да су у себи били незадовољни и Турке про-клињали.

Оваким начином Веџи-паша утврди своју владу и распространи је на сва села и градове по Босни и Херцеговини. На сва државна звања постави Турке Османлије, или Грке — неофите ислама, или потур-чене Арбанасе, на све стране растури хиљаде баши-бозука, а с њима Јевреје и Јермене. И тако сироти Бошњаци испаштаху старе грехе своје, па једнима дадоше разрешење, а другима опет мало епитимије да не би опет у грех упадали. Но све ово извршило се без хуке и буке, без роптања и великога спремања — све ћутом, тихо и хладнокрвно.

Рођак капетана Хусеина, Гифчи-бег, би позван у везирски конак и дуго беше на само с везиром: неко-лико су пута измењали чибуке и два пута обредили кафом. То је била велика почаст. Дуго су седели око у око, као да су имали много да казују један другоме. Кад је Гифчи-бег полазио из конака, испратио га је везиров ћаја[12] до самога интова, два ич-аге држаху га за руке и посадише у кола, а хазнадар[13] Гифчи-бегов раздаваше пред конаком бакшише везировим слугама и телохраниоцима, све у новцу сребрном и златном. „Зацело ће постати муселим или херцег целе Крајине, као што су Сточевићи херцези над
Херцеговином”, -— тако говораше искупљени народ око конака. Још у путу спопаде Гифчи-бега нека дрхтавица, заповеди да ошину коње, и, дошав кући, једва имађаше снаге да се спусти на постељу, и ту, покривен топлом хаљином, душу испусти. Ето жа-лости, зацело би био муселим, а можда и херцег; али не хте причекати, не имађаше стрпљења, и оде међу блажене. На укоп посла везир својега ћају и сердара с Арнаутима. Мора да га је веома ожалостила изне-надна смрт покојникова и с тога му указа тако ретку почаст после смрти његове.

После Гифчи-бега имао је везир подужи разговор с Тескереџић-бегом. По вароши се у велико говорило да ће му се дати крајишко херцештво, и мора да је уживао велико благовољење везирово, јер оста и на ручку у конаку. Везир га је тако заволео, да му даде и почасну пратњу кад се крену дома; с њим се одве-зоше ћаја и мухурдар, и дуго седеше на само с Те-скереџићем. Кад одоше ови незвани гости, уђоше слуге бегове у спаваћу собу свога господара, и ви-деше где спава на постељи; а како и да ие почине после толике пијакке с везирским чиновницима. Сва-ну и други дан, а бег још не излази из своје одаје. Уђе син у спаваћу собу очину и нађе га хладна као лед ледени. И овај дакле још и не седе на столицу херцешку, а већ оде међу блажене.

Паде морија на аге и бегове, понајвише оне што бејаху присталице Хусеинове, и с њим заједно готово целу годину дрмаху судбином Босне и Крајине. Може
бити да их је издала снага после толикога постоја-нога труда, или су ослабили морално после тако ва-треног излива патриотичких осећања, те је услед тога међу њих ушло растројство, изненадне смрти, којима узроке такође не могаху лекари објаснити. Везир као намесник врховнога господара земље поплаши се за живот и здравље поверенога му народа, па да би из-бавио старешине његове од те непојмљиве заразе, по-слао их је ради промене ваздуха у Азију и на она острва Архипелага, која још нису била заражена на-прасним умирањима, али су се лако могла окужити том епидемијом. То се, као што видите, зове отача-ско, патријархално старање.

Помоћу грчкога владике и бискупа католичкога, испало је за руком везиру да утеши хришћанску рају да не оплакује тако јако смрт својих бегова и ага; казаше, да ће јој бити лакше кад остане мање го-сподара које су они исхрањивали својим тешким тру-дом и који су својевољно располагали њиховим гла-вама и имањима; па и самој влади, која води бригу о благу и слободи раје — поданика високе порте, лакше ће бити да смањи недела неколицине, него ли неколике стотине самовољника, привиклих на гра-беж и злоупотребе. А то је била истина, коју су врло добро схватили хришћани, јер су самовољу бегова сваки дан осећали на самима себи; но они су држали да то тако мора бити и да је тако и осталој хриш-ћанској раји под Османлијама. Сад су им отворили очи, казујући им да су бегови и аге, ма и цвет на-рода босанског, ипак њихови угњетачи и отимачи. С
друге стране дражени су бегови и аге на сироту рају; њИма је говорено: „Пазите заједно на ту хришћанску рајУ> т0 СУ ђаури, који се могу сложити са осталим ђаурима, и онда ћемо сви рђаво проћи”. Бегови и аге заборавише да су једне крви са хришћанском рајом, па не разумевајући ни ислам ни корана, дигоше хајку на ђауре само за то што су ђаури. У осталом то се сасма слагало с њиховим наравима и племићским на-викама.

Пошто се тако утврдио у Босни, везир поче по-мишљати и на Крајину, и на старога Хасан-агу. „Ста-рији је годинама од свију Бошњака”, мишљаше у себи, „има гласа у народу; више воли Босну и бо-санску ствар него високу порту и мухамедовство; био је највештији и најсрећнији вођ у свима босанским устанцима, а још је на челу оним беговима и агама, који сањају о слободи Босне... Па кад гора није дошла да походи Мухамеда, Мухамед се дигао те сам походио гору; кад је образ подносио њему, зашто да се ја градим већи и поноснији, а ствар се и онако тиче ислама и целога царства”.

Сутрадан учинише се припреме за пут везиров по целој земљи која му је поверена. Отправише писмо у санџак БабирЗ, где живљаше стари Беглербеј-паша, наследни везир босанских спахија; поручише му, да до четири сахата изјутра буде у Сарајеву две хиљаде спахија с толико коња и мазга и с наоружаним че-тама за њихову обрану; даље се поручивало да по-шље спахије на све веће друмове да спремају дочеке, јер се не зна којим ће управо путем везир путовати;
само се у сигурно знало, да ће се кренути у четвртак, јер тога дана сваки мухамедовац радо полази на пут, држећи да ће му онда на путу бити све срећно и по-вољно. Тако верују два велика народа мухамедовска, Татари и Арапи, и то веровање сачувало се међу њима и до дана данашњега.

Мујо Бабић, названи Хермио, тачно у сунчев рођај стиже на поље сарајевско с две хиљаде спахија, оде-тих у рухо окићено и срмом и златом, а наоружаних сабљама, јатаганима и дугачким карабинкама; њи-хова опрема беше тако богата, да би какав стари Је-врејин дао и душу и вас Јерусалим само кад би могао стрпати у свој сандук то злато, то сребро, то драго камење, што трепташе на спахискоме оружју; под њима су рзали коњи већином кулаши, поготову сви из Куленбеговскога вакупа, из ергеле Кулиновића, све потомци оних пастуха, који су негда ногама газили швапске њиве, када их оно црни Мујо и други алај-бези вођаху на Будим и Беч. А лица у спахија беху тако озбиљна, тако јуначна, а очи тако орловске, да би од једног њиховог погледа плашљив Швабо пао назатке, а застрашени Мацар побегао у своје далеке пустаре. Хермио сеђаше на коњу кулашу, а за њим вођаху једек коња тако исто лаких и од чисте крви. Хермио сваки дан мењаше коња под собом; то бе-јаше обичај босанских алајбегова кадгод полажаху у војну или у походе, а Хермио беше од старина алај-бег и племић. Као и његови прадедови, тако и он предвођаше босанску властелу кад она полажаше на коњима. Ово право почасти прелажаше од оца на
сина, и ту им повластицу отомански султани утвр-ђаваху својим ферманима.

Хермио беше племић босански, љубљаше Босну као и остала древна властела, али је у исто време био и бег, окужен отровом Вукова издајства, те је своје старе повластице толико ценио, да је готов био за ших све и сва жртвовати; али је ипак живо осећао да је од српске крви, потчинио се странцима, при-клонио главу пред њима, и изгледало је као да је у свако доба готов кренути се на њихов миг, па ипак У себи је непрестано мислио како би то добро било отрести их с врата; на своје људе гледаше сувише озбиљно и строго, али их међутим од срца љубљаше и вазда готов беше помоћи им, само ако се то не би машало повластица његових. Каткад му је било врло угодно господарство странаца, и не само да није сме-тао, ио често је и помагао Османлијама да пљачкају рају и да јој се наругају, само да би осетила важност племића-бегова и навикла се поштовати их.

Хермио беше тако рећи лудо храбар, али се никад не занесе тим лудилом да је главу изгубио; беше по-лумухамедовац, полухришћанин, и с тога на двору имађаше и хоџу и свештеника. Имам би га забављао причама Насрадин-хоџе, дајући му од прилике овако главоломно питање: „Зашто Бог није дао камили кри-ла’’?, на које би опет сам и одговорио: „Кад би биле крилате, много би наудиле свету, и многи би од њих главом платио”. Свештеник му је читао древне бо-санске листине, објашњавао му стару хералдику; а гуслари певаху му песму о Косовом пољу, о краље-вима и краљицама српским, о кулем-беговима — Со-колићу и Бабићу. Ето такав вам је био тај алај-бег Мујо-Мустафа Бабић, вођ наоружане силе, која спро-вођаше везира у његовом путу по Босни.

Глава босанскога кулема или секретаријата, који спровођаше везира, беше млади Шефиревић-бег, син емира босанских емира. Он имађаше богатога оца, а и сам беше богат, али је турска крв текла у жилама његовим: ма да имађаше пуне сандуке злата и разних драгоцености, опет беше така тврдица да је сваки комадић гвожђа или кожице дизао са земље и у кућу доносио и остављао. Дохотци с његових и очиних до-бара изношаху годишње на хиљаду кеса, а међутим није му било стидно примати двеста педесет гроша издржања, само да не служи бадава, да вуче плату, да припада реду чиновника који имају право на по-резу. Још стари његови пра-прадедови имађаху оби-чај рећи: „Кап по кап, и начини се читава река и је-зеро; грош до гроша нарасти читава хиљада, мили-јун”. Он се у себи подсмеваше Муји-Хермији, који служаше бадава и још чињаше поклоне властима и онима што су ближе око власти, да би се само одр-жао у служби у којој је; ајлук је Хермио сматрао за понижење, с тога што је био властелин, господин чисто народне крви, крви српске. Хермио је својим коњ’ма, својим рахтовима и ратном опремом, сјајним рухом своје чете и дивотом својих пратилаца над-машио и самога везира, а Шефиревић прикаскиваше на некој већ обронулој мазги, у олињалој шубари са зеленом чалмом, а за њим једва шестину момака. Али
се ипак Шефиревић више додворио везиру, и има-ђаше везирску дозволу да граби што год му се прохте од имања ђаурских, као ’но добар кованџија, који одвађа саће из кошнице да се челе, са велике гото-вине, не би сувише олењиле. Он, као чиновник, није марио што му бабо лежи на самртној постељи, но се одлучио да прати везира на целоме путу, јер то изи-скиваше служба његова. И везир га љубљаше љубав-љу чиновничком, која цени и уважава потчињене док се налазе у служби, а после ником ништа. Није такав био Хермио, не примаше плате, истина војеваше за султана и отоманско царство, али војеваше као пле-мић, као властелин, и не једанпут помишљаше везир у себи: „И овог голуба ваља ми почастити кафом, чим ми буде излишан”.

За везира, његов харем и одличнију господу из ње-гове свите, спремише интове жуто-црвене, и зелене, и црвене, и голубасте, ишаране златним и сребрним украсима и свакојаким цветовима, а све по два, по три, по четири коња упрегнута. Понеше и тахтари-ване, просто рећи измоловане собе, које се носе на мазгама: где су брда и врлети, тамо кола расточе и комад по комад на другу страну преносе, а харем би се посадио у те тахтариване, те би се начинио тако свечан поход, величанственији од оне папске литије у Риму, при којој дужности мазга-теглилица врше папски свештеници и манастирска браћа разних редова. Још уз то изведоше много оседланих коња и мазга чисто арапске крви, па и белих мисирских ма-гараца. Сва та грдна спрема ради једног једитог чо-
века, за везира! Гомиле слугу и чиновника и толике разнородне животиње готови да на један миг јурну на сироту подјармљену рају. Па како да не задрхћу пред грдном силом, како да се не покоре њему, који је тако и моћан и силан?

Цела пратња везирова изношаше до пет хиљада људи с два пут толико коња јахаћих и теглећих, и све то, по стародавноме обичају, ваљало је да дочека гостопримљиво грађанство оних места, кроз која про-лажаше пратња везирова. Путем, којим пролажаху татари, на неколико сахата и лево и десно, растурили се коњаници и пешаци из везирове пратње. Куд је-данпут прегази орда татарска, тамо више трава не ницаше, а у данашње време, куд прогрми везир с те-вабијом својом, тамо кроз више година ама ни ко-кошке, ни гуске, ни патке, а овнови постану ретки као беле вране. После покладовања везирове чамболе, народ босански бивао би осуђиван на врло дугачке посте, да би покајао своје грехе, а и грехе својега везира. Везир све врло добро знађаше: он сам до-звољаваше сваку отимачину, не примаше жалбе и смејаше се злоупотребама својих чиновника и сузама угњетених. По његовом налогу свуд је говорено на-роду: „Везир облази земљу да би је умирио после не-реда који се догодише при Хусеин-капетану; и кад се очима увери да је мир и ред, тада ће се повратити у свој стони град, и тамо ће седети све док се не би појавили у земљи нови нереди”. А народ слушаше што му говораху и одговараше клањајући се: „Ми
ћемо седети с миром и издаћемо сваког бунтовника, само да везир земљу не облази; и њему ће бити спо-којније, а и нама боље”. Овако облажење јесте једна од оних силних мера, којима се земља осиромашава и држи у стези.

Путовање везирово ишло је лагано. Путовало се дневно по два, по три, по четири часа, и чинили се чести одмори — доручци, ручкови, ужине и вечере; где год се пало, свуда најтачнији дочек, свега и за људе и за стоку: јело се, јело се и пило и колико не треба. Све мушкиње онога места послуживаше своје драге госте, који их одадираху палицама и маљи-цама, а жене и девојке ухватиле гору те се скриле у дебеле лугове.

Везир је темељито разматрао земљу, све поистија; распитивао је и што је требало, и што није требало; учаше народ не речима, но делом самим: да би седео с миром, славио Бога, покоравао се султанском пра-витељству, и љубио везира, или, ако га не би хтео љубити, а оно да га се прибојава. И доиста су га се и бојали; свугде, откуд полажаше, шаптаху: „Не по-вратио нам се више!”

У Пећи, поред реке, а у хладу испод зелених грана, играху се поред матере две младе девојке — Златија и Сребрнка. Стари Хасо дао им је така српска имена, јер је врло добро знао од које је крви, и вољаше своје, ма да вероваше веру Мухамедову.

Девојчице накидале цвећа и венчиће оплеле. Зла-тија је свој венчић пустила низ воду, ка оној страни, где се дизаху стародревни двори Беширевића. „Пло-ви, плови, мој зелени венче; однеси „добро јутро” Златином драгом Џафару, и кажи му: нека буде ви-так и узорит као ружичасти мак, тако мио као ова пољска љубичица, и нека мисли о својој драгани као овај водени крин на воду, из које је никао”.

И Сребрнка је венчић оплела, али га не могаше послати уз воду ка Крупићевом двору; кидаше лист по листак и пушташе да их ветар понесе к младом Алији: „Пробудите га, листићи моји, ако га у сну за-течете, па нека мисли о својој драгани. Хај, кад би ма и у сну сневао о својој љубазници!”

Њихова мати звала се Фатима. Жена у цвету сво-јих лета. Хасо ју је довео пошто се поврну с бојних поља и ратова. Док је војевао и ловио, дотле му није жена требала, — а нашто му још и та невоља? Та морао би пре времена полазити од куће, а пре вре-мена враћати се, јер би га вукао магнет који човека везује за кућу као природни магнет железо. А то није за жива младића! Док је човек јоште млад, жестоко коња гони као прави јунак — мало мари да има све своје при себи. Испали пушку и одмах се отварају вратнице при чијој било кући, замахне сабљом — и тога часа уноси се софра с печеном овновином и го-веђина на киселом купусу; а истури л’ пиштољ иза паса — одмах потече вино и ракија као вода на Уни; удари ли длан о длан — тај час излази невеста да те двори до сутра. Али кад човек почне старити, а ноге крутити се и колена клецати, кад се без камена и ба-крачлија не може да уседне коњ, кад се почне осе-ћати ударање пушке по плећима и пиштољи за поја-сом отежају, тада осетимо, и то јако осетимо потребу да имамо све своје уза се, — своју кућу и своју жену. Оваку је потребу осетио и стари Хасо, и Бог га је благословио. Ма да је и по женидби кашто хитао у бој и у лов одлазио, опет му тешко падаше остављати кућу, и свагда би и себе и друге саветовао да живе у слози и миру, и казивао би да је Богом најблаго-словенији рад — земљорадња; јер је земљорадник на својој њиви и у своме дому достојан човек пред Бо-гом и користан по човечанство. А што овда-онда од-лажаше у лов и бојеве, то чињаше више ради тога, да се не би одучио од својих старих, толикогодиш-њим трудом стечених навика, па и ради здравља и свога сопственога задовољства; јер му мило беше осе-ћање: да још није сасвим остарио и да још може образ осветлати.

Баш кад се Фатима одмараше у хладу и са својим лепим кћерима уживаше задовољство сеоскога жи-вота, у конаку Хасан-агином сви се необично ужур-баше. Од Џинића из Бањалуке стигао глас, да ће везир Веџи-паша доћи у Пећ да походи старог Хасан-агу. Стари Џинић, давнашњи друг Хасанов по боје-вима, увераваше да је чуо из самих везирових уста да он, уважавајући године и заслуге Хасан-агине, жели походити га и у његовој личности одати по-штовање делој Крајини, која има толико поверења и уважења према староме јунаку. На крају књиге вели / Џинић, да би Хасо био сасвим спокојан, али, за сваки случај, да је ипак на опрезу; јер не имати ни мало вере ни у кога, то је рђаво, али поверовати свакоме и у свему, то је опет нешто још грђе.
Тај час дође и Хаџи-Ристо, названи Челенко, и рече "воме побратиму: „Не веруј, побратиме, Османлији; Османлија је Османлија; он долази с оружаном си-лом, па ваља нам силу силом дочекати, да сила сили у очи погледа. Везир је човек увиђаван, одмах ће ви-дети на чему је, узеће се на ум и постати добар гост, и као мио гост и отићи даље својим путем. Допусти да сазовем хришћане из Крајине на косидбу, на жетву, тако око пет хиљада људи; онда ћемо моћи дочекати везира и како он хоће и како ми хоћемо, иначе, узми се на ум, ага, ма да је он мусулман, човек ваше вере. Ја Османлији не верујем — само зато што је Османлија”.

Хасо махну главом: „Нашто све то, побратиме; ни-сам ја више онај негдашњи Хасо, а Османлије су му-дри људи, стараца се не машају; рад је да види стар-ца, који је већ једном ногом у гробу. Док ме види, задовољиће своју радозналост. Побратиме, не заме-ћимо игре пред капијом смрти: ослонимо се на вољу божију!”

Не мину ни половина часа а.дојаха Џафар Беши-ревић, а одмах за њим и Алија Крупић; у обојице коњи ознојени, као да су водом бродили, и све их бела пена попала. Обојица зажелеше да насамо пробеседе с Хасаном; сваки је потргао иза паса писмо Мује-Хермије. И Мујо-Бабић не верује Османлији, боји се да је на зло пошао, па наводи да би лако било сада извести везира у чисто поље и избацити га из Босне, само ако на то пристаје и стари Хасан-ага. „Нека се дигне Крајина, нека се искупе коњици, а моје ће се
спахије њима придружити. Они ће потећи гори Пле-шеву, собом докопати везира, кога је после ласно пу-стити Савом до Београда. Нека се тамо, ако може, истутњи са својом строгошћу, а ми да газдујемо опет по нашки, само ако на то пристаје и Хасан-ага”.

Хасан-ага погнуо славу и слушаше, дао је те му се писмо читало неколико пута, а затим је махнуо руком од себе и рекао: „То није пут Хасанов, таким путем није никад ходио; ако је баш потребно, он ће, старац, скочити с кога било моста у најдубљи вир, али не уме копати јаме другоме, нити хоће тога да се лаћа, а Хермио нека се чува да не би и сам кад-год јаме допао; јер ко другоме јаму копа, лако и сам у њу упада. Хвала вам, Џафаре, и теби Алија, па по-ђите сваки своме двору да вас везир не би овде за-стао. А ти, мој стари Челенко, ако си вољан, остани; нас два старца, који проживесмо толике године с челенком, не ћемо ни у коме побудити ни сумњу ни страх. Дочекаћемо везира и рећи му: хош-ђелдн, софа-ђелдн .. . добро дошао, улази са срећом, и по-штоваћемо заступника султанова, да се сврши воља његова и воља божија. Ми нећемо још дуго бити го-сти на овом божјем свету: Бог је један и Мухамед је његов пророк!”

III

У Пећи тискао се и брујао народ, а у конаку Хасан-агином толико се тумарало и спремало, као оно пред празник курбан-бајрама, само што је дух овога спре-мања био сасвим друкчији. 0 барјаму долажаху да
поздраве старога јунака босанскога и властела и на-род мухамедовски и хришћански, народ босански, своје крви и језика, а сад дошли Османлије, Арнаути и Арапи, многобројне пратње беснога везира, који поштује седу старину, поштује — али како?

Као што мачке разјарено гледају псе, тако Арна-ути испод ока циљаху на босанске спахије; не гледају се око у око, но само крадом пресецаху једно друго погледом зависним и гњевним; босанске спахије по-дигле главу па као пси мачке гледаху на Арнауте; гледаху поносно, грозно и брке засукујући. Капетан-бег сердар мирно стоји пред Мујом Хермиом, оборио главу, а Хермио са висине својега величанства по-гледа га као прашину, издаје заповести својим пот-чињенима и назива га сердарем, ма да се он зове ка-петан-бег и пореклом је од колена Џемова.1) А Турци — где год који нашао хлад и траву меку, и отворен изглед пред собом, онде и присео на ћилимак, при-палио чибук и пушаше, а одмах се ту нашао Арнаут ил’ Бошњо, те им кафу пецијаху, додаваху воду ради мијења. Арнаутин служи да би се улагао Турчину и добио каку таку награду, јер је на бакшиш навикао као Османлија на власт и господство; Бошњак служи из своје српске гостопримљивости. А Османлија све то прима као да му по праву припада, не изненађује га така предусретљивост, но тек овда онда рећи ће: „Ејвалах!” Хладнокрвно гледа на све око себе и осме-хује се с неким поносом, којим је рад показати да је
господар свега што је око њега, зато што је тако божја воља, и што тако бити мора.

Турци хоће сваком приликом да покажу, при по-словима и државним и приватним, да је њихово пле-ме, племе Џингисхана и Тамерлана, рођено да влада и господује, а сви други народи, било то Срби или Бугари, Грци, Арапи или Јермени, саздани су само да слушају њихове заповести и испуњавају султанову вољу. И према томе тако упорно држе своје државне обичаје и не дозвољавају никоме мешати се у др-жавне послове, осим једино Османлијама. Допусти Словенима да војују, Јерменима и Чивутима да тр-гују, Грцима да дипломатишу, али све под господар-ством и именом турским, на славу и част Османлија, а ни на чију другу. Сви остали народи само су сун-ђери засићени заслугом и славом, које исцеђује Османлија, да опет остану празни сунђери; њему припада све, јер он ради све, ма да управо он сам баш ништа не ради.

Везир је говорио с Хасан-агом око у око, нико није био пуштен пред њих двојицу: њих двоје сами једоше, сами кафу пише и чибуке пушише. Пред слу-гама ни једне, а чим би се осамили, одмах би повели живљи разговор. Али по лицима њиховим не могаше се приметити да није сасма задовољан, а Хасан-ага изгледаше у неколико тежак и уморан. Но зато се опет у харему смејало, свирало и веселило; стамбул-ске хануме[14] и одалиске[15] забављаху се сеоским оби-чајима, занимаху их и нови људи и нови предели. Знате што су жене; имају ли промене — онда су и здраве и срећне и пуне живота, без промене оне туже, вену и умиру. Хасан-агин харем, и Златија и Сребрн-ка, раздрагале се новостима дошавших Стамбулки-ња. Стамбулкиње их завију у јашмаке,[16] у вереџе,[17] а оне се дају облачити и поучавати играма стамбул-ским; Стамбулкиње слушају гајде и песме босанске, ма да им ни словца не разумеју, причају о чаробним лепотама босфорским, о вртовима и летњиковцима султанских паша и ефендија, о позлаћеним арбахама[18], о великолепним каицима[19], о том далеко чуве-ном стамбулском свету, који је лепши и од раја и од седмог неба; оне причају, а девојке слушају све те приче као оно Шехерезаду — приповетку из Хиљаду и једне ноћи, као причу о чудесима света „волшебно-га”, па се занесу као лепим сном. Златне маште, ша-рене жеље! Оне су биле срећне у својим маштама, исто као Стамбулкиње новином свега што их окру-жаваше. Непрестане игре и забаве то у харему, то на трави зеленој; у сну одмараху само своја тела; ускипеле душе и у сну им се забављаху најлепшим сликама, а на јави непрестано кретаху се и телом и душом. Пуна три дана прођоше у тим забавама. Ра-дозналост привлачи породицу Хасан-агину к Стам-булу, а занимљива околина задржава везиров харем у Пећи.

д баш-ћатиб[20] везиров, Шефиревић, вазда сеђаше У собици до везирове одаје. Да би се боље улагао ве-зиру и доказао му како смотрено храни све државне тајне, преместио је све писаре у трећу одају, а сам је, ноћу, длетом и сврдлима, пробушио у зиду толику пукотину, да је кроз њу могао и чути шта се говори и видети лица оних који говоре; дању је непрестано седео у својој собици, да би готов био на позив вези-ров, и строго је заповедао да се пажљиво спушта перде (завеса) од оне одаје, у којој су писари. Ше-фиревић беше од оних примерних чиновника, који су и ревносни службом и строго се држе адета чинов-ника Стамбулија, адета који је исто толико мода ко~ лико порок турских чиновника па чак и по самим нај-удаљенијим вштајетима отоманске царевине. Он је дакле, као и сви турски чиновници, испражњивао ма-лим ракијским чашицама четврт, полуоку, па и целу оканицу ракије, комовице или шљивовице, подсти-чући у себи све већу жеђцу сухим и сланим пршу-тама; пио је много, а понекад би се и толико налио, да се не могаше држати на ногама, нити би и нај-мање осетио кад би га гдегод на одморлук положили као укочену кладу. Вечером би повукао добру меру вина с људма из везирове околине, не либећи се ни оних последњих ага, па ни од самих гаваза, јер га је сваки од тих могао још више приближити везиру;:
нека сваки од њих ма једном у месецу изусти: „Ше-фиревић је верна слуга, правоверан мухамедовац, одан теби и душом и телом”, па је то довољно да се придобије наклоност везирова. С Бошњацима се сла-бо мешао, избегавао је њихово друштво колико је више могао. Томе се нико није ни чудио, јер су му Бошњаци ту недавно оца убили, те је тако пре вре-мена остао сироче, наследник и господар толиких добара свога богатога оца. Ово му, наравно, није било баш најнемилије, али је ипак у срцу остао вазда гњеван на Бошњаке.

Хермију се некако све то није свидело. Он је от-пратио књигу Хаси, а гле ту није ни Беширевића, ни Крупића, ни Џафара, ни Алије, ни једнога бега, ни једнога капетана, ни једнога аге. Везир их је, као каква заражљива чума, разагнао у шуме, у планине, уз то са старим Хасом није могућно било говорити, а опет стари Челенко ем није Бошњак ем је човек с којим се не да удесити никаква — ујдурма. А Хермио је међутим горео од жеље, да везира пребаци тамо на швапску страну, на диван Хусеин-капетану Гра-дачевићу. А као зашто да и он не би могао бити оно што је био Хусеин-капетан? Та и он је прави босан-ски властелин, из исто тако стародревног колена. Није судио по себи самом; из свега што се збивало пред очима његовим уверио се да би се још дало успе-ти, па с тога посла књигу францишканцу Филипу и кадији Гунтији и Бећир-имаму, да што брже дођу ради договора и твора; јер се овде све напућило као сапунични мехури, а он се сам самцит скаменио, ни-ког немађаше да се посаветује; сувише му је ризика да сам кидише и не остајаше му ништа друго до да гледа и чека. Али и то му још не беше довољно. Да му је се могло, би камењем засуо Шефиревића, ма да је знао да он сам и није свему томе баш толико крив; та само зато би му живу каише с леђа дерао, што није Бошњак, што је Туркуша. Али к чему би баш све то водило? Хермио се доста приучио швап-ској политици од оца францишканца, а од везира и Османлија приучио се мало и политици. Услед тога заповеди некојим од својих спахија да набаве жежене ракије, шљивовице отуд из Србије и коју боцу вина токајскога. Из Бетача донеше ракију, из Раштела по скуп новац добавише вино — вино токајско, жуто као злато, а чим га наспеш а истом се ухвати на кра-јевима чашиним златан котур, боје лимунове, па ми-рише пријатно, а кад га се напијеш, сам се језик лепи за непце. Хермио се одлучи да при чаши вина говори са Шефиревићем око у око, али пре тога показа му малено стакленце драгоценог пића, добављеног пробе ради из Раштела, пружи му га да му види боју, и отчепи да га омирише, али му не даде ни сркнути га. „Дођи, рече, к мени, па ћеш га и пити”. Шефиревићу потече вода на уста и он — дође!

Хермио није марио ни пити, ни запијати се. Он је властелин, у њега је све одмерено и промишљено. Кад му се је прохтело пити — пио је колико му је срце искало, али није имао обичај да замагљива главу да би ућуткао тугу у срцу, или да се запија при ве-сељу каквом, — пио је кад је био оран, или кад се баш није могло избећи.
Хермио заповеди да се спреми укусно мезе. Он је био господар Бабићевог санџака и наследни беглер-беј спахија, па се није протурао с таким оскудицама и мукама као Шефиревић. Где му драго био, свуд се жураху да му господство подворе: спахије су ваз-да око њега, готове на сваки његов миг, а кеса се његова испражњиваше.

Кад је Шефиревић дошао Хермиу Бабићу, пио је ракију, и пио је доста, а Бабић га пажљиво гледаше и нуђаше: „Пиј, брате!” А за мало па није ни тре-бало госта нудити: сам је испражњивао с највећим задовољством, а Бабић, кад је опазио да се госту је-зик одрешио, па већ и заплетати почео, а винце му унишло у лице, тада га је, као бајаги сасвим слу-чајно, и тек кол’ко да се говори, запитао: „О чему ли се то везир саветује с Хасан-агом?”

Да се Шефиревић држао закона мухамедовског те не пио вика, можда би на питања непрестано и одго-варао: „Не знам!” те се пријатељски разговор не би окончао баш сасвим по пријатељски, с тога што је у Бабића било и чибука и камџија, и што бег босан-ски нерадо гледа да пред њим ћути онај који бесе-дити уме; али овако Шефиревић, чим је налио главу ракијом и латио се токајца, поче избрбљавати се како везир склања старога Хасана да подигне бегове и аге, чак и саму рају, па да дођу у Херцеговину, те у име султана да се разрачунају са Сточевићем; јер — шта имају да траже по Босни херцези. Херцег — то је швапско име, и породица се његова већ сувише дружи са Швабама и Маџарима, а то је стидно и
срамно по име босанско. Кад би Хасо дрмнуо стари-ном, и као што је негда научио Бигоћевића како се служи користима Босне, тако сад да прочеше уши и тим Сточевићима, како не би више запевали швапску и маџарску на земљи султановој, на земљи босанској,

тада би и везир ушао у Херцеговину, стао би на

пут нередима тамошњим, једном на свагда ослобо-дили би се пошвабљеног и помаџареног колена, све би уредио по закону и по справедљивости. Потребно би било само да то дело покрене Хасо са својим Бо-шњацима, а успех његов биће велико дело пред Бо-гом, пред султаном и пред целом Босном. Али стари Хасо одговара једно те једно: он је, вели, само прост, сиромашан ага, нема толико вере ни у ага ни у бе-гова, па чак ни у саме раје, а и остарио је јако, па му порушено здравље не допушта ни да мисли на какве ратне походе; али, ако је то заповест султа-нова, он ће поћи свуда куда му се каже, и главу ће своју дати за султана, јер је његова. Најзад рече Хасо, да Сточевић, као и сви његови претци, уредно плаћа данак султану, на први хабер купи војску и сам је свагда предводи у рату; Сточевић бодро чува границе султанове земље, и ма да лепо живи са су-седним државама, као што то обично бива међу су-седима, ипак ником не уступи ни педаљ султанове земље. Ма да се Сточевићи и зову херцезима, опет су зато затуцани правоверни и правцати Бошњаци, те султан, Босна и ислам свагда могу на њих рачу-нати и рачун им нигда неће изаћи на лијо. А да би сасвим одвратио везира од тих злих умишљаја, рече му још и то, да не само јаван напад, но и друге много блажије мере према Сточевићима могле би изазвати сукоб са бечким ћесаром, јер је бечкој господи по-годан такав комшија, који држи у шкрипцу своје по-данике и не да хришћанима да се лижу с оним озго Црногорцима; да није Сточевића, швапски би ћесари већ одавна грунули отуд с которског приморја.

Везир је дуго мислио. Последњи га је разлог доста поколебао те преста даље наговарати Хасана, само му рече: „Стар си, бива, чоек и делија — ејвала! ама ето морамо да те шиљемо у далеки Стамбул: и сул-тан и стари садразан Хозрев-паша[21] и сви тамо ри-џали веома ће се радовати кад виде старога слугу и делију ислама и из шегових уста чују шта се збива амо по Херцеговини, а нико им љевше испричати не море од тебе, честити ага; а сам ћу се још више ра-довати твојему путу у Стамбул, јер онда нећу мо-рати окретати на Мостар”. И на томе су оба застали. Да ли је то сад драго или недраго везиру и староме Хасану, о томе не знам рећи ни једне, ама ми се чини као да је обојици немило, јер су се ућутали као ка-менови. Ето тако је говорио Шефиревић.

Хермио га је пажљиво слушао, завијао, и кад Ше-фиревић заврши беседу, рекао му: „Чу ли, побрати-ме; славно би то било рупит’ у Херцеговину. Земља богата, ласно јој је поднијети све ка’ и нашој Босни; ту би било голема шићара, а Сточевићи знају уго-стити, а имају и чиме; стари су то бегови, уз то и херцези. Везир нека остане при своме, то је његова дужност везирска; за тебе је његово ухо вазда отво-рено, а ја ћу покушати не би ли склонио старога Хасу, не би л’ се још једном пред смрт бацио на бојнога коња”.

Шефиревић је пристао на све, и све је обећао: све-једно му беше, само нек је вино у Мостару као и ово раштељско; може бити да је тако, а можда још и боље; а тад би га се добро налио.

Мујо Бабић не имађаше обичај ишта одлагати на сутра; из оних стопа посла одважне спахије на бр-зим коњима у Острожац и Крупу да Џафар и Алија што пре дојезде овамо у Пећ, а једнога од својих нај-поузданијих ага отправи Сточевићу у Мостар или Столац, написа дугачко писмо и преда аги, а што је важније каза му усмено; потом је скроз наквашенога Шефиревића дао однети у душеке, па потпуно рас-положен поче живо ходати по својој одаји, — био је задовољан са собом, ма да управо не беше још ништа учињено. Људи вреле главе, као што је Хермио, чим им дуне каква мисао која им се допада, без дужег размишљања хитну прво семе својега усева; пало оно где му драго, њих заваркава мисао да ће се све збити по њиховој жељи.

У Херцеговини није ни горе ни боље, но што је у Крајини, у Старој Босни и у Црној Гори. У свима овим земљама живи један и исти народ српски. Ма Да је један народ, опет је свака од ових земаља са-чувала своје обичаје и разноликим историјским дога-ђајима добила своје унутарње уређење. Тешко их је данас онако тесно шљубити у једно као што су биле под Немањом — догод се опет не роди какав други Немања.

Данашња независна Србија нема властеле. Стара се истрошила у ратовима, или је разним гоњењима истребљена и прогнана, а нова је у клици сатрвена, мерама и благим и оштрим, како се где потреба по-казиваше. Нема у данашњој Србији старих Југовића и Обилића, — ишчезли су заједно с Немањићима, не оставивши после себе наследнике у мушкоме колену, исто као и Немањићи. Сам народ је извојевао Србији слободу, а државници, правници и трговци дали су јој поредак и добро благостање. Одважност, свест и богатство створило је ту гранитну целину — збијену, добро уређену, славољубиву, која се труди, да око себе прикупи сва неослобођена племена српска.

Стара Србија је тамо где теку Лаб и Ситница, где се беле Призрен-град, престоница, Приштина, његова сестрица, Ниш славни град, где су гробови српских царева и оно кобно поље Косово — гробница цар-ства српскога. У Старој Србији што још није осло-бођена, живи раја што оре и копа, у њој нема хај-дука, ни правника, па ни трговаца; над свима је тур-ска власт, а Арнаути с планина посели оне по равни-цама, вију се над њиховим главама као Дамоклов мач, и кад год подигну очи к небу, к Богу, увек опазе тај страховит мач, и они спуштају поглед к земљи, и ору и сеју и жњу, на корист другима, а себи на
горку муку и невољу, а све очекујући спаса од Ср-бије, од српскога ,,краља”[22]

Иза Саве и Дунава опет живи српски народ, има своје Стратимировиће, Рајачиће, Текелије и Миле-тиће, али му је тешко одупрети се сувишном наср-тању Маџара, извити се упливу немштине, која се међу њих шири кроз науку, уметност и радиност.

У Црној Гори установише Срби независну државу. Она је постала већином од старе српске властеле, ускока и хајдука. Вечно борећи се с људима и с овим светом, они су изабрали себи за владаоца свештеника, да би тако више угодили Богу и утрли себи пут кроз врата апостола Петра, камо теже и душом и срцем сви православни хришћани, и ма да је данас у њих светован кнез, опет они тегле старим утреником, на-стављају борбу за слободу српску.

Стара Босна, са својом српском властелом, још је способна за подвиге, али се њезина животна сила трати узалуд. Босанска властела, на добро али и на зло брза, готова је кидисати на све ђаволе, па и на самога Бога, кад је потребно заштитити своје вла-стелинске повластице. Није умела, а могла је дово-дити у склад своје господство с оним по осталим срп-ским крајевима, није стекла себи у суседству ни са-везника ни покровитеља, па с тога је постала нека врста Дон Кихота: бије се с ветрењачама и напушта свој народ, свој рођени српски народ, који је кадар све да поднесе у Босни, презрен и притиснут најжа-лоснијом судбином.

И у Херцеговини је на први поглед изгледало тако, али ипак Сточевићи, ма и помусломањени, владаху у њој још од времена Косовске битке. Они су имали свезе с Далматинцима, с Хрватима, с целом Илири-јом, насељеном све самим српским племеном, истим, које је и у Херцеговини. Сточевиће су звали херце-зима и сматрали као самосталне кнезове; они су има-ли уза се предање, историју и францишкаице, који су им католицизмом отварали врата на запад. Хер-цег Сточевић, о ком се говори у овој приповетци, није протерао своја млада лета по лововима и дети-њастим борбама јуначке смелости, као што то чи-њаху Бабићи, Соколић — Куленовић и остали бегови Босне и Крајине; он је путовао по страним земљама, походио је и Пешту и Беч, био је чак у Падови и Млеткама, учио је много и доста је знао. Стајао је у ужим свезама с властелом далматинском и хрват-ском, с Јуденићима, Дамњанићима, Кнежевићима, Филиповићима. Све то даваше Сточевићима неку вишу важност и силу и увођаше Херцеговину у нови свет, а за њом пођоше и остали оближњи крајеви српски, и Бог зна чим би се завршила та тежња Ср-баља к Сточевићима. Седам милијуна Србаља, сје-дињених под власт човека који би, као херцег и на-следни господар од толико векова, имао више него ико права да стане на чело својега народа — то је богме задавало доста бриге Османлији и турскоме
царству, заснованом силом права освајачкога и до-бровољно признатом помусулмањеном властелом. Порта би га радије видела гдегод тамо у далеком Анадолу, па ма тамо био и господар Багдада, или баш и чувар гроба пророкова, само да није хердег над Херцеговином. Желела је сваку могућну закачку па да груне свом силом на Сточевића, али он томе не даваше ни најмањи повод, а потребно је било има-ти ма каквог таквог повода.

Везир је испунио све што му је у том погледу било заповеђено. А заповеђено му је било: не радити брзо, већ лагано околишећи да измучи и замори зеца и онда да га жива ухвати — обична тактика сваке турске владе. Не може ли се данас, одгоди дело на сутра, а сутра изновице врати се оном јучерашњем, па од тога не оступај. А у томе и лежи права сталност, а у њој моћ.

Везир је знао да је тешко покренути Сточевића из Херцеговине, и с тога помисли у себи: „Ако не мо-жемо приволети херцега да остави Херцеговину, а ми ћемо ишчупати Хасу из Крајине; ма да је то оста-рели дуб, ипак ми је сувишан на овоме крају, и не смем га овде оставити”. ..

И Хаси би дозвољен само један дан да се спреми са својим харемом на далеки пут. Везир му је дозво-лио да остави на имању своја два сина, да раде и чу-вају добра, да би се стари отац имао где повратити, ако он, бајсактар[23] Босне, не би саизволео да оста-так дана својих проведе на Златноме Рогу, при бај-сактару пророкову; а догод се тамо буде бавио, по-требан му је и његов харем, јер ко би га стара тамо подворио.

Ето ти сутрадан у Пећ и Џафара, а пред вече и Алије, које је Хермио позвао. Милостиво их везир предусрео, као потомке оних старих Бошњака, који су пронели силу и славу ислама по целоме свету, и којих јунаштво може ислам требати и у данашње време. Не само да их је примио љубазно, него их је још позвао да заједно с њим уживају пријатности путовања, и то им је изјавио тако пријатељски, тако по везирски, да није ни могућно било одговорити се.

Хермио не могаше поколебати Хасан-агу, који на сва његова наваљивања одговараше једно те једно: „Ја сам, рече, стар, више одмажем но што помажем Босни, јер ви се уздате у мене па не радите ништа, а ја, на жалост, не могу да вам помогнем ни на коњу, ни пешице, па баш ни саветом, јер су и савети моји старачки, немоћни. Јесам ли ја на сметњи, а Бог неће да ме прими к^ себи, нека Османлије бригу брину, а ви сте дужни прихватити ствар. Нека буде божја воља! Нема зла, без добра!”

И онда се крене из Пећи, не у Херцеговину, но натраг пут Травника и Сарајева.

Стари Хасо имао је интове немачке и техтериван (носила) за своју сопствену удобност, а његовог убој-ног коња, покривена хашом, вођаху за узду; на хаши је стари соко стајао, престарео да већ ни препелице не би догнао. За коњем су ишла два мршава хрта; високорасна, и толико оматорела, да не хтеше ни с пута залазити, ван у какав проређен шумарак или густу шумицу. И коњ, и соко, и хртови, сви су опу-стили главе, сви снуждени, као да им неко на ухо шапташе: „Не повратисте се више у Крајину!”

Стари Хасо праштајући се са старим Челенком, рекао му је: „Побратиме! Већ ми се више не свиди овде у Крајини, но ако се буде поштовало јунаштво тамо на оном свету, у рају исмаилском, у небу ли Христовом, нас ћемо се двојица и тамо наћи да се договоримо о јунаштву, или још о каквим новим ју-наштвима”. И оба се старца загрлише и заплакаше. То су биле сузе јуначке, не уздах очајања, већ туга која обузе срце после младости, после преживелога живота, после истрошених сила. Старим јунацима није лако растати се једно од другога и од овога света.

Хермио, Муја и Алија јахали су крајевима широ-кога пута, коњи с обореним главама и истегнутим вратовима ходили су крупнијим кораком, а јахачи ни једне не говораху један с другим: нешто им је и тешко и тужно, јер их неизвесност мораше, а у не-извесности има истина и тренутака кад се на нас нада осмејкује, али нас понајвише мори нека тужна, не-сносна нерасположеност.

За везировим хинтовима дао се дугачак ред кола и техтеривана с харемима. Везирова ханума (жена) узела је у свој хинтов младу Златију. То је богме била велика милост, велико одликовање. Млада де-војчица осећаше се у први мах нешто скучено, али се
младост на свашто брзо привикне. Не прође дуго, па вам она богме поче и ћеретати:

„Беше то давно, врло давно, може бити тамо пре својих стотину година, јер не памте ни стари отац Хасо, ни његов друг, старина Челенко. Из Острошца, замка Беширевића, украдоше ћерку Беширевића, која се зваше Златија, исто као ја, украдоше је некакви швапски капетани и однеше на швапским колима. Узруја се мало и велико у граду Беширевића. Један ха да купи војску на ђауре, други би да одјезди ка-петану у Бихаћ, једни потрчаше муселиму, други чак оцу францишканцу у Лијевно; један се само нађе јунак међу њима а то беше најмлађи Беширевић, који се зваше Џафар, исто као и мој младожења и доста налик на њ; — оседла свог коња помамна, коњ му исти као онај у мог младожење, па припаса убојно оружје и кроз села испаде на швапску цесту према Плешевици. Седам швапских посекао глава, а махнуо и њихова кола, и њихово благо и њихове коње — ни испрећ’ их не хтеде, нека Швапска носи што је шва-беће. Посечене главе за седла привеза, а Златију пре-да се на коња посади, па се врну ка своме Острошцу. Баш на овом месту овде, код овога бистрог потока, где се разгранала та висока топола, устави се млади Џафар да уморни коњи одахну. Скинув се са вранца скиде и Златију па је спусти на мекану траву, а са седла узе посечене главе и метну их све једну около друге. Ужас беше погледати избуљене очи, закрвав-љене оном крви ужасне смрти, па замршене бркове, па она закрвављена уста из којих провириваху сти-
снути зуби. Дуго их гледаше млади Беширевић, па руком такну растужену сестру: „Погле, сестрице, по-гле, Златија: они љубазни и глатки Швабови, па ка-ква ужасна страшила, а све то учини сабља босан-ска”. Она и не чу шта он говораше, облише је сузе и горко јецаше. Расрди се Џафар и рече јој: „Та ти, море, плачеш за Швабама, бегала си с њима, па до врага путуј за њима!” Трже јатагана и једним уда-ром одруби јој главу, глава јој се откотрља тамо међу оне посечене. Погледа он опет и виде главу се-стрину међу одрубљеним главама. Растужи му се срце и викну: „Сестрице, о сестрице, поврати се опет у живот, погледај ме и опрости што ти учиних; не опростиш ли ми, смождиће ме Бог и проћи ћу као и ти, сестрице!” Чудом неким, ни сам не знам каким, припоји се глава ка својему телу и заједно са другим главама урони се у земљу, а у исти мах потера из земље ова топола, никну баш на истом месту, тако тужна, висока, као што је ето видите, а онда где па-доше седам глава потекоше до седам извора и ето их још сад теку и жуборе. Напите се само, вода ето слана као људске сузе, лечи сваку људску бољку, осо-бито болове срца, тугу и жалост. Џафар се не напи из ових извора и срце му с туге препуче: како је об-грлио рукама тополу тако је и издахнуо; тако га и нађоше где је мртав обгрлио тополу. Вранац му се напи из извора и откаса у Острожац да однесе глас, да му господара није у животу. Ту под белим мра-мором сахрањено је тело Беширевића, и то место зове се Кисељак, кисела вода, вода чудо лековита”..
Тако је ћеретала Златија, час по је гледала тамо на свога Џафара Беширевића. Он је тужан и замиш-љен оборио главу, а и коњ му главу опустио. Неве-сео прилажаше гробу Беширевића, приближаваше се к Златији и гледаше то на гробак, то на њу, која стајаше усред тополина хлада. И све хануме, и све жене које чуше ову причицу, такну нека ледена сту-ден у срце, а чим се напише те киселе воде развесе-лише се и посташе опет торокљиве, а кроз жубор лишћа тополина као да се чуло неко преклињање и неко мољење.

IV.

Лијевно је доста јадно, али стародревно место. У њему је замак Фирдеус-капетана, с пространим зи-довима, кулама и покретним капијама; он је запам-тио стародавна минула времена, али ништа што би било стародревније од породице Фирдеусовића, која се већ давно и давно помиње у летописима босан-ским. Фирдеусовићи су и замак подигли, а под њи-ховом заштитом и Лијевно се подигло. До самога моста ханови и чаршија, а за тргом, баш пред самим мостом, католичка црква и^ манастир отаца фрање-ваца. Дакле сасвим по племићски: божја кућа до ђа-воље јазбине, а господар племић са својим замком лебди над њима као помирилац — Богу је подигао цркву а ђаволу крчму, а у крчми Цинцарина. А ради боље слоге с властелима, капетани и бегови онога времена били су пуновласни у својим околинама; суд и суђење припадало је држави, а они су вешали и
давили како им се када свидело. Колац, вешала и гајтан, то је ишло једно за другим, равном мером једно као и друго.

Оци францишканци, ни узми ни остави, као они бенедиктинци за време Капета и Меровинжана. Зе-маљски летописи и породички родослови, то је било у њиховим рукама. Они брижљиво записиваху у књи-ге пергаментом повезане; записиваху све што се до-гађаше у земљи босанској, у земљама у суседству Босне, међу Србима и осталим Словенима. Неколико фрањеваца, с пером за ушима, свагда су били при-премни да отварају добијена писма, да их прочитају, и што им се јавља да у своје књиге уписују. Отац Марцијан Шумић, учени филолог, вичан старим и новим језицима, управљао је тим писачким брат-ством. Овај занат фрањеваца беше познат по свој Босни, и с тога им са свију страна испраћаху многе књиге о свему што се догађаше, а многи им дола-жаху да усмено кажу шта се догодило.

Тако једнога дана дође оцу Шумићу неки човек у пуним годинама, средњега пораста, добро развијен, посухоњав, ока граораста, тамне косе, мрка, али од-важна, готово поношљива лица, овде онде ишарана оспом. Он сеђаше и говораше, а Марцијан Шумић овако бележаше:

Усмено казивање Али-Кедића, родом из Бузина у Крајини, који је двадесет и шест година стар и био први слуга у Хасан-аге из Пећи, оног јунака босан-ског, којега хришћани назваше војводом босанским.

„Када Хасан-ага оде са везиром, ја остах у Пећи
да доведем у ред послове домаће, па терај за госпо-дарем, који већ стигао беше у Травник, где се везир задржа. Хасан путоваше дотле са сваком угодношћу и у свему га везир високо поштоваше. У Травнику починусмо неколико дана, па се онда даље отискосмо по највећој жези. Беше то баш у пола јула. До Новог Пазара беше нам, ама баш у свему, потаман. Хасан-агу, као велико лице, пратила су до два наша бега: Џафар Беширевић и Крупић Алија. Почасна стража бише спахије босанске, на челу им Мујо-Хермио, а уз њега Шефиревић као баш-ћатиб. Око старца цела свита босанска; иђаху да учине темена великом цару нашем, падиши. Све иђаше красно. Док ти међу Се-ницом и Боћавинским ханом наш стари соко поче у-дарати крилима, закликта, па се вину небу под обла-ке, облете до три пут над колима у којима се Хасо во-зијаше, па као стрела летну натраг у Босну. То нас тужно текну: соко који толике године с нама жив-љаше и ловљаше да нас од једанпут остави. Сви се замислисмо, па богме се и стари Хасо јако сневесели. Мујо Бабић погна коња ка интову и рече му: „Ага, наш драги јуначе, као да соко рече куда нам је пут; он је Бошњак као год и ми, па нам лепо по босански кличе: ободите коње па ћа за мном! Одлетео је пра-во у Херцеговину, хајдмо тамо, Столевић ће нас лепо дочекати. Вратимо се, ага; боље ће нам бити међу својима но међу туђинима”.

Ага се насмехну: „И тамо ћемо бити међу својима, у нашега цара; нисам вичан порећ’ што сам рекао; обећах везиру сићи се у Стамбул, и идем тамо по сво-јој драгој вољи”.
И пођосмо даље. Некако баш под Сеницом наш старији хрт наже да прескочи ограду, али скочи тако несрећно да се заглави међу врљикама. Не бисмо ни знали да се други хрт, кучка Уна, не отрже с ланца и поче завијати кад виде да остаде сама. Нас неколико врнусмо се и нађосмо псето, али већ липсало. Уна тужно завијаше над мртвим другаром и не могосмо је отрћи од његове лешине. А сами се ражалисмо. Оставимо код ње ЈТазара, да је доведе кад се изјада над мртвим другаром, — знате и звер тугује за дру-гом и осећа губитак, који се више не враћа. Шта ћете му, и оно је створење божје. За мало би па ето нам и ЈТазара, рече нам да је и Уна скапала од туге. Ситни-ца је то, ама тек некако не би нам право, сневесели-смо се, а Хермио поче с нова говорити: „За соколом ваља нам се врнут’, а не ићи к Новоме Пазару!” Из-ненадна смрт хртова јако ожалости старога Хасу, испитиваше Лазара како је липсао мужјак, како ли Уна, па онда обори главу и као да сам себи рече:

„И ми ћемо њихним трагом; свему мора доћи крај, што је постало мора се и свршити. Једини је Бог ком нема почетка ни краја”.

Опет Хермио догна коња Хасином и рече му: „Ни-је друкчије него да обрнемо за соколом: за све ти јамчим ево својом главом, а после како дадне Бог. Свака кока на свом гнезду јача, прорачунаћемо се ми и са тим везировим арсланима. Ја ти јамчим, ага. Ослони се на мене. Обрнимо натраг!”

Стари ага умукну, не рече ни једне, виде му се по лицу да му је тешко на срцу, али се ми већ примако-
смо к Новоме Пазару; већ се видеше и његова висока мунарета, кад пред нас, рећи изнебуха, испаде чита-ва војска коњаника. То не бише више спахије босан-ске, но спахије анадолске, на белим и риђим коњима, у разновидним хаљинама и разнородноме оружју, али им коњи бесни и помамни. Беше их много и јахаху бу-тун без свакога реда. Грозно ли изгледаше алај-бег на честитом коњу ластавиди; пришав упита нас: „Ко је овде Хасан-ага, Џафар и Алија бегови?” Рекосмо му. Он ама баш ни селам-алећим, као да смо пси а не мусломани, па се окрете Хермиу-Муји и рече му:

— Сад су они под мојом стражом, ви пођите с Бо-гом, а ја ћу их одвести ага-паши[24]. Тако ми је запо-веђено.

Хермио се диже на бакрачлијама: „Ја га валај не оставих ћа до падише!”

Анадолац се насмехну и рече: „А ти пођи с нама!” и заповеди својој ордији те опколи и хинтове и делу нашу сексану[25], а ласно је могла, јер с Хермиом бе-ше свега четрдесет и четири спахије босанске, а Ана-долада пољем око нас више од две хиљаде, а под гра-дом виђаху се шатори и тма друге војске.

Та да нам дозволише само, бисмо кидисали на проклету ордију анадолску, ухватили бисмо се богме у коштац ма кол’ко их било, и тада би нам било лак-ше на срцу, јер бисмо изгинули као људи, као делије.
Хтедосмо, али не дадоше, те смо тако ишли мирно и покорно, као какво робље, а образи нам гореше од стида. Наш ага речи не прозбори, а Хермио се гње-ван намрштио, рекао би косе му седе од стида и гње-ва. Ћута као камен сињи, не потрже ђорду нит’ обо-де коња у ордију: гледао је само у Хасан-агу и чекао да му дадне миг, гледао али узаман. Анадолац хлад-но, без вике и беса, а све смешећи се и понајлак ко-мандова, и тако се примакосмо тамо ка табору. Хусеин-ага[26] утаборио се под градом. У његовој ордији четрдесет хиљада пешака, двадесет хиљада коњани-ка и сто двадесет топова. Њом је умирио Арнауте и Ускоке, па се дигао к Дунаву, к Молдавији, од куд задухнуше противни ветрови. Пређашњи ага јаничар-ски, а сада ага-паша, беше под шатором. Грозан чо-век, смицао је људе као ситне мухе. Нашег старог агу изведоше преда њ с двојицом бегова. Не рекоше му ни „отур”, нит’ га посадише, нит’ му кафу донесоше.

Ага-паша само гледну нашега јунака па се на-смеја:
— Гле како си гојан, пунији од мене! Можда те у Стамбулу чека срећна судбина. Пођи с Богом! Моје није мешати се у вашу распру босанску. Мој прија-тељ, хроми Хозрев-паша, с тобом ће се тамо нарав-нати.

Ту престаше све почасти, које дотле указиваху Ха-сан-аги по везировој заповести. Одатле нас даље ис-пратише као просте сужнике, на свакога од нас по дваест Анадолаца, а Хермиа и спахије његове отпра-тише опет Анадолци, али овамо назад у Травник.

Само Шефиревић доби изун[27] да се врне куд му драго, којим хоће путем. Кад се пробудисмо на првом конаку, не нађосмо уз нас својега оружја. Тад поста-смо прави апсеници. Кад одох да обучем нашег ста-рога агу, верујте ми, плакаше к’о дете.

— А виде ли, Кедићу, шта се с нама зби? Право рече мој Хермио Бабићу: свака кока на свом гнезду јача. Стар сам, данас сутра растао бих се с Босном, ма био у сред Сарајева, ама ми је жао што изгубих зубе те их не могу показати сада као оно некада. Прођоше времена јуначка! ... И старац горко пла-каше. Па одуљи даље диванити: „Ваља отплакати старе грехове; ти си, хвала Богу, и чио и млад, у на-роду си се родио и одрастао, као и сам што сам, и ни-кад ниси своје земље остављао. На те неће нико ни гледати, ти си моја слуга и ништа више; Бог зна шта ће бити од мене, шта ли од Крупића и Беширевића: они су стара славна властела, капетани и бегови,
мучно да ће их икад пустити па ма се ја и упокојио, али тебе ће зацело пустити, чим мене не буде више на свету. Од толико си година уз мене, познајеш моје срце, знаш шта сам желео и радио, па кад дођеш у Босну, а ти ради кол’ко више можеш; не либи се бе-гова босанских, то су, Кедићу, прави Босанци, нит’ презири икад рају хришћанску” ... И још би много био говорио да не уђоше Џафар и Алија... Старац убриса сузе, хте се и насмејати, али не могаше. — Милије би ми било да вас овде није, окрете се њима двојици, али је сад узалуд све, што би би; слутио сам ја да ће ’вако испасти, али ви не хтесте старца по-слушати. Падиша је и велик и силан; сетиће се зар и заслуга ваших отаца који пролеваху крв своју за ислам, за силу и славу предака његових — царева нашега царства; силни владаоци никад не поборав-љају заслуге предака, награђивање њихове деце чини да су му слуге верније. А наши су у Стамболу мудри и паметни, боље памте и награђују заслуге но икоја друга царевина, па и зато се ето толико дуго и држи наше царство, и вековима ће трајати док год не буде скретало са овога пута”.

Одреши се језик старцу и много и много говораше; та говор је у невољи исто што и чаша вина, — ста-рац се опијаше беседом и лакну му мало на срцу. Стари су вам људи ка’ и мала деца, потребан им је плач, песма, говор да их туга или очајање не би смр-вили. Ћутање у тузи — то је најтежа болест по душу и срце.

Посадише нас у кола, техтериване и на коње, па
нас тако отправише на далеки пут, а Анадолци нас непрестано праћаху. Пут је био досадан и заморан, и пуст и жалостан вилајет којим пролажасмо, а и пратиоци суморни и невесели, једне саломио некакав дерт па од туге главе оборили, други суморни и див-ЛзИ утркиваху се по оној пустињи, тражећи можда пут, или онако, Бог би знао зашто.

Чудновато, ма да путовасмо у Стамбол, опет не-престано сретасмо на путу читаве караване кола, па ни једне ни стићи ни престићи; то се исто зби и са стадима оваца — сва су ишла главама окренутим од нас. То је рећи ништа, не вреди о том ни говорити, ама тек предсказује какву такву несрећу.

Изађосмо на софијски пут. Њиме путовасмо више од месец дана, док истом тридесет шестог дана опа-зисмо кипарску гору и читаву шуму високих мунаре-та. Тулбета мунаретска блистаху се на сунцу као слава и сила исламска, а кипрови тужног зеленила бацаху хлад на мраморне и гранитне споменике на људским гробовима. С десне стране од нас пукла мор-ска вода, а за морем — брда и бели домови Азије и Скутара с кипарима и мунаретима, с лева опет про-стране џамијске порте, а за њима Константинов град, кога ми зовемо Цариград, јер у њему седи цар, а Тур-ци га зову Исламбол, јер је пун славе исламске, — грдан и силан, једини у свету, падиша градова, као што је и падиша целоме свету онај, који влада Ислам-болом.

Доведоше нас на пространи трг, који Турци зову Ат-Мегдан, а Грци Хиподром; ту нас сместише у не-
какав сасма простран хан. Одаја доста, па све про-стране и красне да се рахат сместисмо. Сваком од нас дадоше и кревет и леген и ибрик за авдес[28], и још сваком ћилим за клањање. Хране и добре и изо-била; чорбе, зерзевата,[29] ђеврека, пилава, сваки дан си се могао набацати кол’ко ти срце искаше, а воду смо добијали из азијских гора, из Чатлиџе. Дивно бе-ше погледати кроз окна тамо на море, на далека брда азијска, на три куле џамије султана Ахмета и стари грчки стуб. По тргу тумараше силан народ ка’ мрави по мравињаку, народ разна соја и колена, у хаљина-ма разне боје и разнога кроја; видети је било шта, ама строго заповедише да се кафеси[30] спусте и утвр-де и на селамлуку и на харему,[31] да нам сунце не би наудило, и тако ми све видесмо, а нас није могао ви-дети радознали свет. Да бисмо се могли одморити од толика пута, забранише нам из куће излазити: врата са улице закључаше, а повећи број Анадолаца брињаше се за наше главе. И тако нам се ваљало од-марати, јести, пити, спати и бадавадисати све у здравље цара честитога. Били смо вам ка’ но соколи у кавезу, ми соколи босански, који навикосмо дихат’ у слободи. Како нас сместише, тако нас, рекао би’, и заборавише, само што нам храну уредно доношаху; а Анадолци ћуте као зидови, ама ни један не рече да смо у хапсу.
Хасан-ага не излажаше по део дан из селамлука,[32] вас дуге дане дремаше, мишљаше и ћуташе. Ханума имађаше посла од рана јутра до мркле вечери, ота-љаваше сав домаћи посао; Златија и Сребрнка као птичице певаху песме босанске, а Џафар и Алија на-слоне ухо на зид па слушају. И кади-Гунтија беше с нама прихапшен, сваког дана удараше пет пута те-мена, бројаше читаве сахате бројаниде и врачаше некакве ђавоље враџбине. ЈТазар је хранио, чистио и тимарио коња Хасан-агиног, ја сам увек улазио у селамлук те гледао да ли ће што требати аги, или ће имати што да каже, али он ништа није тражио, ни-шта говорио. Други му храну доношаху, а по јелу одлазаше да се одмори. Једном у недељу купаху се мушки, а једном женскиње. Тако пролажаху дани и недеље. Сваки дан нас, јутром и вечером, полажаху ага од Анадолаца и хећим[33] Костаћи, Грк, домаћи лекар и поверљиво лице великог везира, хромога Хозрева, рођеног Черкесца. Једном нас је походио некакав велики ефендија Низри с терџоманом[34] висо-ке порте Стефанаћи бегом, Бугарином родом из Ка-занлука. Питаху нас како се зовемо и чим се зани-масмо у Босни. После тога нас опет заборавише.

Проживесмо тако читаве дане, недеље и месеце, док ти једно јутро ага Анадолац заповеди да се о-седла јуначки коњ старога Хасе, и по заповести сад-разамовој предложи нашем аги, нашим беговима, ме-ни и Лазару, да обучемо наше најлепше одело, јер ће нас, вели, да води султану. Анадолац беше тако учтив и предусретљив како никад дотле; не беше као до та-да натмурен и мучаљив. Нада нам срце обузе; ми-шљасмо у себи: пусте ли нас из овога хапса, одосмо ти одмах у Босну. Ага се беше доста у лицу изгубио, но толико се већ био уседио дугим неизлажењем и ћу-тањем, да смо га морали навлачити као полумртва, и само кад донесмо стару босанску сабљу те му при-пасасмо насмехну се старац, развесели се, скочи на ноге као да му тридесет лета с плећа доле спадоше, опет постаде онај пређашњи ага, и ми се почесмо ра-довати гледајући у њега. Џафар се само нешто поза-мислио; он већ није изгледао озбиљан као оно велики јунаци, у њему још беше онај понос босанскога вла-стелина; кад га гледаш чини ти се е нико му раван, нико ли га увредити не сме, јер нико од њега већи осим Бога и цара: Бог се ради њега сићи неће, а цар му може одузети живот, али не и властелинску част, властелински понос. Алија беше замишљен ка’ и увек што је, али поношљиво гледаше; да вазда мишљаше на достојанство своје виђаше му се и на лицу и по његову господску држању. И за бегове опремише коње са богатим коњским такумом.[35]

Старог агу понесмо на седло, и кад се виде на сво-јему коњу, претвори се опет у пређашњег Хасу бо-санскога, а коњ му се разигра старом својом пома-мом; обојица као да ће у бој за своју домовину Босну.

Нисмо дуго ходили; неколико стотина корака кроз улице, око Аја-Софије, па стигосмо на пространо дво-риште султанскога дворца, у коначић, у којем је сул-тан Мехмед, победилац и освајач, утврдио темељ сили и слави исламској, и из којега се та сила и слава распространи по целом свету. Тамо, у другом конаку, задржаше нас скоро пола часа, пред прозорима ко-начким, који бејаху заслоњени кафесима; рекоше ми да је ту султанов харем и да је сам падиша главом гледао отуда на нас Бошњаке и на нашега старога јунака, агу-Хасана.

Затим нас одведоше у неки други конак, у истом реду са оним коначићем; ту с наших коња посилази-смо. Нашега агу одведоше право садразаму, а бегове ћаји садразамском; ич-аге садразамске узеше Хасан-агу под руку, садразамски чиновници поздравише га у диван-хани,[36] а сам хроми везир стајаше на врати-ма своје простране одаје за дочек, и ма да храмуца-ше опет и не видех кад приђе те загрли Хасан-агу, који хтеде поклонити му се пред ногама, али не мо-гаше; везир га загрли, пољуби, уведе у своју одају и перде за њима спустише. Не могосмо видети шта се тамо збиваше, шта ли говораше, али је морала бити међу њима жива беседа, јер се непрестано уношаху чибуци, кафа и шербет. Најзад везир пљесну длано-вима, заповеди да дозову хећима Костаћа; јер је, вели, стари ага нешто занемогао. Хтедох да му при-трчим у помоћ — не дадоше ми; рекоше: „Хећим ће му помоћи, пао је само у лаку несвестицу”.

Баш добро чух кад садразам рече: „Костаћи, добро види шта је болеснику, сам му лекове донеси; ти ми одговараш за здравље нашег верног аге; желимо да би га што скорије видели пашом”.

Хећим се поврати с лекаријом у кафеној кашичици. Наш ага испије је и после неколико тренутака изгле-даше ми жив и крепак као што га скоро не видех; могаше се чак и садразаму поклонити до колена, али му садразам не даде, загрли га обема рукама, пољуби га и на прагу му рече: „Буд’ ми здраво и весело, дра-ги ага-пашо, сутра ћу те приказати падиши, да му пољубиш ноге пре но што пођеш у Босну”.

Бегове задржаше у ћаје, а наш ага, сада ага-паша, поврати се с нама у гостионицу. Скоро пред самим вратима спотаче се коњ Хасанов, који дотле иђаше живо и весело, па се прући онде на калдрми. Притр-часмо те колико могосмо прихватисмо старог Хасана, и ма да рекоше да се није могао убити опет изгле-даше веома узбуђен, — те га на рукама однесосмо у горње одаје, а Лазар оста доле код коња.

Старца однесосмо у харем и положисмо у постељу, и ханума дође с кћерима да виде што му је, па поче-ше онде јецати и плакати. Стрчим на улицу, ал’ наш коњо већ опружио копита, и Лазар скидаше с њега целу опрему; потрчим опет горе, ал’ тамо плачу и на-ричу. Наш добри Хасо издахнуо, гледам — обема рукама ухватио се таман испод груди. Последње су му речи биле: „Овди ме боли, изгорех, воде, воде! Ох, моја драга Босно!” ...
Наскоро дотрчаше и чиновници садразамски, и хе-ћим и слуге многе, али узалуд: нит’ се стари Хасо у живот поврати, нит’ кљусе дигну на ноге.

Срце у мени да препукне кад видех где силом мо-радоше отрћи хануму, Златију и Сребрнку од мртва тела Хасина, и силом их стрпаше у затворена кола и одвезоше у харем садразамов.

Дођоше имами и дервиши, као да им је запове-ђено; окупаше мртва старца, положише на носила и однесоше у џамију. И кад тамо над њим отпеваше молитве, однесосмо га у Ејуб[37] где је гробница. Садразам, по великој својој милости, беше наредио, да се Хасо укопа близу првог бајсактара[38] пророко-вог, јер је он био бајсактар ислама.

С нашом пратњом сукоби се и друга пратња, у ко-јој су опет били све сами Бошњаци. Упитам их на-шим језиком:

— Кога сахрањујете, браћо?

— Градачевић бега, Хусеин-капетана.

Из даљега говора дознадосмо да је Хусеин-капетан из Швапске допао у руке Стамбулу: да ли што је он тако хтео или су га Швабови издали, то нам наша браћа не знадоше рећи. У Стамбулу је проживео два пуна месеца у другој некој гостионици, на истом хат-мегданском тргу, само на супротној страни. Ми има-ђасмо изглед на море и на мунарета од џамије сул-тана Ахмета, а он гледаше на аја-џамијска кубета и коначић султански; ми не знађасмо за њих ни они за нас; али, тако вам је то кад је човек у туђини.

И Хусеин-капетан беше гост хромога садразама, исто као и наш стари ага; и њега је садразам гладио по глави, ка’ и нашега агу; и њега видаше онај исти хећим Костаћи, обојици хтеде да одржи и здравље и живот, али шта ћеш, кад им не беше суђено да још коју годину пребуду на свету. Давно се њих двојица растадоше, а сад се опет један с другим састадоше, јер су им гробови одмах један до другога.

Засусмо им земљом гробове; нека им је лака та црна земљица; хај кад би могли из гробова устати и опет доћи у своју земљу босанску! Окрописмо им гро-бове сузама и застрсмо песмама косовопољским; јер то беше Косово за наш народ босански.

Телесни остатци Хасе и Хусеина, јунака босанских, троше црви на стамбулском гробљу, а Веџи-паша подгриза наш народ босански на босанској земљи. Хе, можда нам је тако суђено? О ти, бедна наша земљо Босно, саздана на саму муку и невољу!

Пошто укопасмо нашег капетана и нашег јунака — на нас фукару нико не погледа, пустише нас сер-без куд је коме воља. Нит’ питаху од куда сте, ни куда ћете; шетасмо се улицама стамбулским, и сваки нам мусломанин, где год поискасмо, даде и конак и хране: назвасмо се гостима; додуше нас не зваше, али нас и не тераше — такав је обичај у свих мусло-мана.

У гостионици где ми тако дуго становасмо било је
све почишћено и опрано, па онако пуста ишчекиваше опет нове госте. Тамо не умедоше ништа казати о хануми Хасан-агиној и нашим двама младим бего-вима. Не прође два три дана, па се све то заборави као да никад ни било није. Чујеш само где говоре: обесили овог или оног Грка, отсекли главу том и том Арапину, султан отишао у лов на препелице. Па онда и то прође као што све на овом свету пролази.

Тумарајући по граду неколико дана, наиђем на неке честите људе који ми рекоше: да је наша добра ханума са кћерима затворена у харему хромог садра-зама, а Џафар-бег, наш Беширевић, наша нада и уте-ха, да је сургунисат у Трапезунт, негде тамо далеко на Црноме Мору, а Али-Бег Крупић, син старога Кру-пића, да је одвезен у Синопу. Као ветар плеву, тако Османлије развејаше нашу босанску господу тамо по вилајетима азијатским; сад им нису нужни, јер су спрегли с Маџарима и са Швабама. Мудро ли ти они газдују: кад нас требају, гладе нас и мазе, а кад не требају, онда нас бију и напуштају.

Докопам се некако ето ове сабље нашег старог аге. То ми је све наследство од њега. Буде л’ божја во-ља, показаћу кол’ко ми је драга народна слобода. По-вратим се у Босну, јер нигде у свету нема друге Бо-сне. Идох, идох, док до вас не дођох; ми смо босан-ски јунаци, а ви летописци, запишите како окончаше два наша Бошњака у далеком Стамбулу. Нек’ читају унуци и праунуци, да знају какве имађаху старе; нека знају да им претци беху Бошњацима, па да и они не желе ништа друго бити до опет Бошњаци”.
Ту ућута Кедић, а отац Марцијан Шумић записа све и прочита што је записао. Кедић климну главом Да је тако, поклони се и оде.

Дођоше и други мусломани и хришћани и показа-ше што је који имао, о разним догађајима и случаји-ма, о летини, о чудним појавама на небу и у природи, . Отац Шумић све је записивао.

Отац Недић отпечаћаваше разна писма, читао их, и што му се свиђаше важно, бележаше у књигу. Из тога после склапао се дневник, који је и био летопис фрањеваца босанских.

У пространој сали манастирској, која је позната била под именом књижиица, у долаповима што сто-јаху један над другим, биле су разређене листине свију властеоских породица босанских, с натписом над сваким разделом; као: Алтомановићи, Бранкови-ћи, Куленовићи, Филиповићи, Беширевићи, Крупићи, Соколовићи, Тополићи, Сејфовићи, Бабићи, Џинићи, Тескереџићи и остала имена породица властеоских. Из ових листина могло се видети порекло сваке поро-дице, све што се кад с њом збило и кад се угасила, ако је то јест била изумрла. Овим збирањем споме-ника о породицама властеоским стекли су фрањевци доста угледа међу босанским мусломанима и пому-сломањеном властелом. Ие беше ниједнога имућни-јег бега, ни једнога капетана, а да му се у конаку није чешће виђао отац францишканац. Он им је био са-ветник, повереник по свима делима, учитељ и васпи-тач властеличића. У школама фрањеваца учише се колико деца католичка, толико деца ага и бегова. По-моћу оваких францишканаца, католици су се оделили од остале своје хришћанске браће као нека привиле-гисана раја, коју мусломани не називљу ђаурима, као што обично зову православне хришћане, но их нази-вају људма босанске вере, а францишканце зову по-повима босанским. И још би се у Босни био већма раширио католицизам само да фрањевци нису шуро-вали са Швабама и Маџарима, и да су увели словен-ску службу уместо латинске; овако православни не-радо гледају фрањевце као швапске и маџарске при-сталице а противнике Србији, од које они, православ-ни, очекују спасење земљи босанској. Они тврдо ве-рују да је Србију сам Бог одредио, да све Србе сје-дини у једну државу под новим Немањом на челу.

Ниједан духовни ред у свету није можда толико сачувао особине старих монаха — витезова — као монаси у Босни. Они носе плашт и високе чизме с остругама, за појасом јатаган и пиштоље, о бедрима сабљу, а на глави фес. У свакога коњ с убојном опре-мом, а прати га момче на коњу, оружано од главе до пете.

Тако они иду к болним са светим дарима, на уко-пе, свадбе и крштења; тако долазе манастиру и да службу служе.

Фрањевци живе сасвим отворено, њихово госто-љубље постало је причом. Сви бегови и сви капетани сврћу к манастиру; кухиња им беше славна, јела да се обједеш, вино и шљивовица лијаше се потоком; пило се и зборило, свирало и певало. У манастирску .гостионицу примаху сваког невољника, био он като-
лик или мусломанин, нахранише га и напојише, дадо-ше му постељу, и још му спремише што и на пут.

При свима земаљским задевицама и сукобима францишканци свагда стојаху уз своје аге и бегове, и били су у редовима војске њихове. Није дакле чудо што Турци воле оваке верне калуђере.

Босанска властела, ма да је помусломањена и из-губила основу под својим ногама, опет је доста и до-ста слична оној средњевековној властели; она је при-мила ислам, али се не потурчи, но оста верна своме језику. И кад би сад устао цар Лазар и видео ту да-нашњу босанску властелу, би рекао да је то она иста стара српска властела, коју је он повео из Вучитрна на поље Косово.
V.

И опет се навукоше црни облаци над небом босан-ским; и опет долетаху гаврани с Косова у области босанске и гакаху: „Нема више Хусеин-капетана, не-ма јунака Градачевића; узалуд страћи своје младе године, погибе беславно тамо у Стамбулу”.

„Нема више ни Хасан-Алије, вођа јунака босан-ских; нема више носиоца босанске народне слободе! И његов се славан живот угасио у Стамбулу!”

„Ето вам нових јада косовских! Плачите, али ду-хом не клоните и у очајању не гаси се живот Бошња-ка, још они живе, и треба да живе, до год Босна не постане њиховом, као што жељаше носилац босанске слободе!”

Тако гакаху гавранови, летећи изнад Пећи ка Острошцу, граду породице Беширевића.
У Острошцу управљаше замком и градском обла-шћу капетан Мурат Беширевић, старији брат Џафа-ров, човек гвоздене воље, јунак босански и крвљу, ц срцем, и душом. К њему дође Кедић Алија право из Лијевна и донесе тужан глас, а за њим долетеше црни врани с поља Косова.

Тога часа разасла Мурат-бег крајишке спахије с књигама на капетане, бегове и на саме аге, да дођу на договор, и очекиваше их у својему замку.

Од позваних још нико не дође, али испаде један од незваних: дође стари Челенко с оцем Филипом Пата-шићем и богатим чорбаџијом Иваном Мариновићем.

Дочек беше гостољубив, као обично код словенске властеле: што је кућа имућнија, тим радија гостима, усрднија и дарежљивија. Говорише о летини, о купо-винама и продајама, о земљорадњи, а ни речце о лову, о општим стварима и о прекрасном пољу, као што обично о томе говори властела с властелом; а кад би гости што и запитали о стварима општим, Му-рат-бег би ућутао или тога часа обрнуо разговор.

Отац Филип, користећи се повластицом коју је о-бичајем присвојио своме положају, рећи ће:

— Честити Беширевићу, босански капетану! Скрна-ва дела починише се у нашој јадној Босни. Господаре бањалучке, Гимџи-ефендију и Мустај-бега тефтерда-ра, пре времена угушише тамо у везирову конаку: после кафе и чибука — свилен гајтан и џелат капиџи-баша.[39] Тек трећи дан, пошто бише удављени и већ копани, прочиташе смртну пресуду с потписом сул-Уанским’. Обојица се мушки бораху за слободу Босне, Т гле оба брата погубише као издајице. Мусулмани бањалучки с Хусеином-бегом, Гимџи- ефендијевим сином, дигоше се на оружје; Али-паша Видајић, по-братим погинулога у Стамбулу Хусеин-аге Градаче-вића, не уступајући ни у чему покојнику, сабрао је спахије босанске у својему граду Бељини. Хусеин се придружио Али-паши Видајићу, и тако оба држе на окупу до две хиљаде јунака босанских. Наш је Алија-Видајић прави војвода и по срцу и по вештини у вој-ним делима; да је њега слушао Хусеин-ага Градаче-вић, и да му је дозволио да уништи пашу Алтомано-вића, не би било данас ове поцепаности, и Градаче-вић би још и данас био везир од Босне. Но збило се друкчије! Карајет-Махмуд одагнао Босанце заједно с њиховим вођем Градачевићем. Па ипак та наука оде у ветар, а не у главе и срца бошњачка: чим нестаде Алтомановића, дође Осман, син Сулејман-паше, пре-ђашњег нашег везира Скопљевића од колена Соколо-вића, па док везир Веџи-паша кафом и гајтаном, он оружјем тера у шкрип своју рођену браћу Бошњаке. Чорбаџија Иво дође из Бељине ово шести дан; нек ти каже, беже, шта се тамо збива. Ох, та бедна Босна, докле ли ће подносити ове грдне несреће.

Беширевић скупи обрве, па обори очи доле, али све саслуша пажљиво и махну руком Ивану, да казује што је чуо и видео.

— Али-паша и Хусеин-бег били су храбри војници •— поче Иво говорити, — али они не позваше и хри-шћане на оружје, који су Бошњаци и воле Босну, те тако нам и не дођоше хришћани у помоћ. Сва њихова војска изношаше до две хиљаде мусулмана; говорише им: море позовите и хришћане као што је радио Гра-дачевић-ага и као што чини наш славни херцег Сто-чевић; договорити се с Милошем Обреновићем, јер је и он Србин, из свег срца пружиће руку нама, бо-санским Србима. Бадава се само речи трошише! Ху-сеин-бег готов беше да истреби ђауре, своју рођену браћу босанску, у славу и силу ислама; он не мишља-ше о благу земље Босне, дигао се само што беше про-тиван низаму.[40] Видајић је овако одговорио кнез-Ми-лошу: „Гледај ти то што је пред тобом, што ти мило-стиво уделише наши дедови; ми смо обрнули наше чанке, али не желимо да ти покупиш и позобљеш на-ше огризине; боље нека их сам ђаво узме, ако се не узмогбудемо њима вајдити. Не треба нам твоја ђор-да, јер су наше сабље већ одавна биле искрзане о не-пријатељске лобање, кад и твоју још и не мишљаху ковати; седи боље с миром, ако ти је добро, и слави низам који ми хоћемо да уништимо, и уништићемо га!” После овака одговора не оста ништа друго до ослонити се само на своју силу; то се и урадило, али сва та сила изношаше једва две хиљаде оружаних. А међутим иђаше Осман-паша с двадесет хиљада разноврсне војске, војске од Арнаута, Анадолаца и спахија, а собом ношаше указ о увођењу низама, ко-гим се уништавају спахилуци и тимари, обећава на-роду слобода, даје земља на уживање и потпуна лич-на слобода, а уз то једнакост за све, а над свима само један једини господар, силни падишах. Народ свуда говораше Осману: „Да Бог поможе ономе, који нам добро доноси!”

Бадава је Али-паша звао паше и бегове босанске да се пожуре к њему у Бељину, да заједнички прихва-те народну ствар: „Мене не дирају”, говораше сваки од њих, „не сврби ме перчин на глави; кад дођу, тада ћемо видети!” Па и сам Махмуд Видајић, паша звор-нички, не дође у помоћ к својему брату, него му од-говори: „Како стереше, онако ћеш и спавати”.

Баш беше субота; мухамедовци се одмараху после празничкога дана, а хришћани се спремаху за недељу. Сунце сијаше јасно, на небу ни једног облачка, али се зато надвијаху облаци од војске пошав од Високога к Бељини. Војска притиснула Орлово поље, а оружје се преливаше на сунчаном зраку. Орлови се са своје-га поља узвише под облаке, и отуда радознало погле-даху војску, очекујући да се што скорије заметне крвави бој, те да се гладни осмоче. Коњички ескадро-ни разделили се по крајевима деснога и левога крила, затварајући војску у полукруг, као да хтедоше ухва-тити Бељину живим клештима; међу пешацима топо-ви, а за пешацима опет коњаници. Пред војском мо-гаше се видети Осман-паша на беломе хату. Млади паша изгледаше као прави јунак; дивно би га било видети, само да није пошао на Бошњаке са османском сабљом.
Везир Веџи беше остао у конаку са својим капи-џи-пашом, спремајући кафу и свилене гајтане за ка-петане и бегове босанске.

Све то гледа Видајић из Бељине, мери оком војску османску. И он је јунак, вичан војним пословима. За-поведи те изађоше на градску капију десно у поље пет стотина коњаника с млађим Кулин-бегом — ста-рији су остали у кулиновићском вакупу и очекиваху заповест. Млади Кулиновић предвођаше аге босанске, од којих је сваки већ издржао по више бојева.

А лепо к виноградима пођоше других пет стотина спахија с јединцем сином Али-пашиним, Хасан-бегом, надом и славом дома Видајића. Он напред јахаше на бесном коњичку, а њега праћаху очево око и срце; та он је још голобрадо дете! Али паша све хитнуо на срећу: и себе, и сина, и своју војску, и Бељину.

Он постави на шанчевима бељинским код топова Хусеина бањалучкога и с њим пет стотина људи, а сам са осталих пет стотина јунака, у збијеној колони, изађе на Орлово поље, десно према војсци Осман-па-шиној; иђаше лаганим ходом, а све позастајкујући. Наскоро опази где Осман-пашина коњица пође у највећем нереду назад, а Кулин-бег и Хусеин-бег их славно нападају са својим крилима. Тада се и он сво-јим крилом баци на Османа.

Грунуше пушке и два и три пута, а затим се из-мешаше сви, и чу се само пуцањ од пушака и не-стројна вика. Тако то трајаше скоро цео сахат, а по-том почеше у највећем трку јурити к Бељини, изнај-пре по један по два, а затим по више њих коњаника. Они доношаху црне гласове: под старим Видаји-ћем убијен је коњ, а сам, тешко рањен, допао је роп-ства; Кулин-бег убијен зрном пушчаним, а Хасан-бег, на очине очи, издахну под тешким ранама. Једва један стотинак ага поврати се са бојнога поља. Те-жак то беше удар породици Видајића, а и целој Босни.

И Осман-паша доби рану у леви образ од руке Али-пашине, али му не сметаше да седи на коњу, те је даље своју војску предводио.

Хусеин-бег и јунаци бањалучки брањаху шанчеве до последњих сила, али узалуд све усиљавање — те-шко је пловит’ уз воду; један, ма колико храбар, не обори стотину јунака. Бељина би узета, а Хусеин-бег заробљен.

Одмах ту ноћ, ма да је Видајић био рањен, отпра-више оба заробљеника у Стамбул, а не везиру Веџи-паши у Сарајево. У Осману Скопљевићу пробудило се срце босанско. Веџи очекива заробљенике на кафу и свилене гајтане, а султан их може примити и мило-стиво, јер он је падиша: у рукама му је живот и смрт свију правоверних.

Тако се сврши та битка на Орловом пољу.

Везир је имао договор с кнезом Милошем у Звор-нику и јавио му да полази на Крајину, да је умири и да казни бунтовнике. Осман-паша стоји утаборен на Орловом пољу и отуда ће право на Бихаћ. Мехмед Бихаћевић зна за то, и везир се узда у њега; њему је обећан пашалук. Милош из Србије шиље мене к вама и поручује вам ово: у њему бије српско срце за све Србе босанске; без разлике вере дигнете ли се сви, сви листом — онда рачунајте на њега, он ће вам се ставити на чело; нема ли изгледа да ћете се дићи сви — онда се, за сад, потчините везиру, ублажите га како знате, а кнез Милош ће посредовати међу пади-шом и вама, он добро стоји код султана, а вама, као и своме народу, свако добро жели.

Овако говораше чорбаџија Иво, а Мурат-бег га слушаше. У срцу му се сави туга и дубоко се замисли. А кад ућута Иво, Мурат-бег махну главом и рече:

— Хвала бегу Милошу на љубави његовој; ма да није мусломанин, опет је Србин српски, као што смо и ми Срби босански. Кад би он с нама заједно устао на оружје, ми га не бисмо оставили, но би, као Ср-би, листом за њим, да покајемо јаде косовске; али то-не иде да га ми зовемо у помоћ, у борбу против Ту-рака; нек’ се држи онога што му је у рукама; а посре-довање његово не треба нам догод је здравих руку и наших старих сабаља. Нек’ дођу овамо везир и тај Скопљевићу — дочекаћемо их!

На то ће полугласно рећи отац Филип Паташић:

— И с везиром, и са Скопљевићем можемо се још и изравнати, јер су не само незадовољне аге него су веома озлојеђени и католици босански; католици ли-јевњански незадовољни су што је Фирдеус уклоњен с капетанства и предан Скопљевићу. Фирдеус је био и остаће капетан босански, а Скопљевић нек’ је и па-ша, опет је удворица везирова. Но ево ми стигоше још важнији и истинити гласови: Швабе и Мацари дадоше реч султану, да ће у исти мах улести с вој-ском у Крајину, и заједно с турском војском борити се дотле, док не уведу низам у Босни и униште тима-ре и спахилуке, а с њима капетане и бегове. Сад нам остаје или предати се султану, или Маџарима, или по-тражити савезника и подићи народ, а уз то ваља ра-дити за времена, а не хранити пса кад је у лов да се полази. И ми смо Бошњаци, и ми смо добра ради Босни; сваки ударац на вас и о нас се одбије.

Беширевић заошину брке.

— Но, слава Богу, па ако нам и дођу у госте Шва-бе и Маџари, примићемо их тако искрено да се ни је-дан неће назад повратити; сви ће у Крајини остати. Везир напушта ђауре, Швабе и Маџаре, на право-веран ислам, а дужан би био да брани ислам и да казни свакога који се против њега диже.

Насмехну се отац Филип, али му се језик не одре-ши; но стари Челенко проговори:

— Ја сам стари Бошњак, по оружју побратим ста-роме Хаси, јунак кога цела Босна зна, јер не једном пролевах своју крв за своју браћу. Ма да нас и ви зо-вете ђаурима, ми смо исто што и ви, Бошњаци те Бо-шњаци. Ја сам дошао да те молим у име свију што су уз мене: позови ти и нас хришћане, да се заједно бо-римо за слободу Босне.

Беширевић хладно одговори:

— Не могу вас звати ради оног истог, због чега бих желео да побијем Швабе и Маџаре; ми желимо да наново послужимо исламу борбом противу ђаура, и не желимо да своје заслуге слабимо заједницом са ђаурима, ма да су и они наши земљаци.
Наоблачи се лиде у старог Челенка.

— И ви мислите да служите исламу а и Босни; ви не желите земљи слободу, но само да се противите увођењу низама? Кад је тако, радите како знате, ми перемо руке. Али ја, стари Челенко, уверавам и тебе и све твоје присталице, ако мислите савладати Турке без нас хришћана, онда сте се љуто преварили.

Долазак капетана Крупе учини крај говору, и како права властела не мари ни говорити ни саветовати се сувим грлом, то одмах донесоше неколико стакала оног старијег. Налише у чаше вино, које се преливаше као најчистији ћилибар. Стари Крупа обично доста пије, а мало говори, а како је био истих година као и Челенко, а и јунаштвом му раван, то се сви на њега угледаше и чаша се машише. Испражњиваху стакло по стакло, а међу њима наста потпуна слога и жив разговор: сваки имађаше нешто да приповеди, смеја-ли су се доста и здравице ређали. Једном речју: били су весели. Данас тако, а како ће бити сутра — сутра ћемо видети.

Пред вече стигоше нови гости, ни звани ни очеки-вани, али добро дошли. То су биле три жене у стам-булској ношњи, у вереџама с јачмацима, у кратким огртачима од жуте хабе и високим куљачама[41] а с њима још до два непозната јунака. Сви петоро дојез-дише на оним поносним коњма анадолским, који у-живају кад путују.

Тек што путници уђоше у одају, у којој се пило и веселило, стари Крупа викну весело:
Алија, мој драги сине, мој Крупићу! и син већ

беше у загрљају очином.

Мурат-беј загрли свог брата Џафара, а стари Че-ленко здрављаше се са ханумом Фатом, удовицом по-којнога Хасе, и са двема кћерма његовим — Злати-јом и Сребрнком.

Не дадоше путницима ни одахнути, ни отрести онај путнички прах, већ осуше на њих читаву кишу од пи-тања: како се то зби, како се могло догодити да они опет дођу у Крајину, опег међу своје рођене?

Ханума и обе њезине кћери биле су у гостима, пра-вије у затвору, у харему хромога Хозрева, садразама и љубимца султанова; ту имађаху свега доста: бога-тих хаљина, харемске музике и харемске забаве; учи-ше их разним харемским вештинама, али никако не могаху из њих истесати Стамбулкиње, као што то лако иде с Черкескињама и Гркињама. Красне и ра-зумне, оне се не дадоше дотеривати као купљене ро-биње. Зиму проведоше у садразамском конаку, а лето у Јали,[42] у Емирхану,[43] том чуду из Хиљаду и једне ноћи. Испод прозора коначких виђаше се Босфор и по њему читаве вароши од галија, с белим димовима и разнобојним заставама; па кајици тамо амо с весла-рима у шареном живописном оделу; па бели таласи, који бију обалу хитајући белу пену чак у окна харем-ска; па делфини, који, играјући се с таласима мор-ским, помаљају главе и опет се загњуре доле у пучи-не. На Босфору је вечита журба, исто оно тумарање тамо амо као и по улицама, а с друге стране дворца вртови с лехама од траве и цвета разне боје и врсте, а тако дивних, да не можеш ока да одвојиш; у врто-вима дивна нека дрва, а тамо даље виде се шумице и лугови. Све то беше дивно и примамљиво, али не и за наше Босанкиње: дивља Босна њиховом је оку много дивнија.

Пролажаху дани и недеље — тужно, невесело; ни од куда каква гласа о далекој Босни и о Бошњацима.

Једном позва к себи наше Босанкиње велика хану-ма, жена садразамова. Била је према њима веома предусретљива и учтива, понуди их да седну, Злати-ју и Сребрнку миловаше по образима, ласкаше им да су лепе и да су се лепо наместиле, па им онда рече да је воља султанова, да се Златија уда за пашу дијар-бекирског, искусна, богата и заслужна човека, који ће јој бити и муж и отац; а Сребрнка да пође за тефтер-дара дамашког, ученога ефендију, којега цени и ува-жава висока порта, па и сам падиша. И не чекајући шта ће њих две на то рећи, велика ханума светова-ше им даље, да се захвале Богу на толикој милости, а она да је већ заповедила хазнадарци[44] садразам-скога харема да спреми мираз невестама.

Изађоше Босанкиње, и кад осташе саме, девојке се почеше тужити матери и горко плакати. Тешаше их мати да ће можда бити срећне с тако великим 1
Ђудма и свагда имати на услузи њихово благо и го-сподство. Којој матери не би било мило, кад јој се кћерима укаже тако сјајна будућност. И стара би се ханума радовала, па можда не би ни крила своје ра-довање, да јој не падаху на памет речи старога Ха-сана: „Златија нека буде жена Џафарова, а Сребрн-ка Беширевића Алије. Беширевићи и Крупићи — два су најславнија колена босанска; те две брачне свезе биће ми највећа награда за све што учиних за Бо-сну”, Ове речи никако не слажаху с памети хануми Фатими: „Воља мужевљева — воља је света”.

Златија плаче и говори: „И умрећу, али ничија би-ти нећу, осим Џафарова: тако је отац рекао, а ја сам
се Џафару и заклела”.

А млађана Сребрнка прети и садразаму и самоме падиши, и куне се да ничија бити неће, само Алијина.
Међутим донеше у харем дамашку свилу, кашмир-ске шалове, атлас, брилијанте, рубине у перима, грив-нама, ђерданима, не знаш шта је лепше шта ли ску-
поценије.

Али девојке не гледају све те даре, већ једно те једно: „Ја хоћу Џафара, ја хоћу Алију!”

Тужне су биле девојке, а хазнадарка, добра и ми-лостива срца, примети ту тугу њихову; да би их раз-веселила обећа им показати њихове младожење, који су већ дошли у Стамбул ради женидбе и данас ће се пријавити садразаму и поклонити му се. Ма како да су тужне, жене остају жене, оне су радознале — то је њихов првородни грех, иначе оне не би биле кћери Евине. Чим чуше то, обе девојке потрчаше к
прозорима што гледају у коначку авлију — седоше и почеше гледати иза кафеза.

Први се појави дијарбекирски паша, Анадолац, р0-дом из Шпарте, (не оне у Грчкој него у Малој Ази-ји) омален дебељко, прави медвед, таман за циганску академију! Златија, видевши таку неприлику, у мало што не паде у несвест, удали се од кафеза и прође је свака даља радозналост.

Затим се указа тефтердар, тако висок и сув човек, да би, чини ти се, пао на земљу док би га ма нај-мање гурнуо; лице бледо, брадица поретка, очи зе-лене, нос црвен, а руке дугачке до колена. Врисну Сребрнка и паде у загрљај своје матере: „Ох нећу га, нећу, та како је гадан и одвратан — хоћу Али-ју! Шта би са мном било поред таког мужа! Таман да га укопаш у грашак за страшило, да плаши врап-це и другу тичију”.

Обе сестре задрхташе од помисли да је још само недеља дана до њихове удадбе.

Оне, сироте, не могаху ни јести ни пити; њихова туга тиштала је и матер њихову; читаве су ноћи про-водиле код прозора и иза кафеза гледале тамо на Босфор. Још само три дана осташе до ужасне свадбе, кад изненада, једне ноћи, чуше оне са Босфора глас босанске песме. Певач певаше о девојци Џегви, коју нагонише да пође за капетана бихаћског, а која љуб-љаше Муј-агу из Стене, којем су је родитељи били и обећали. Затворили Џегву у кули на обали Уне; кад ето ти једне ноћи Мује у рибарску руху, примаче се кули, па замоли своју невесту да се кроз прозор спу-
сти к њему доле. Џегва прозор отвори, привеза ко-ноп о прозорска ћерчива и по њему се спусти до по-ловине куле. Мујо се припе к њојзи уз кулско камење, обгрли је својим снажним мишицама и положи на дно чамцу, а да би избегао потеру, побаца њезине хаљине у воду. Други дан потражише Џегву, и кад о-пазише њезине хаљине које таласи избацише на оба-лу, помислише да је с куле скочила у Уну, и удавила се’ Капетан бихаћски брзо заборави утопљеницу, а Мујо с Џегвом поживе у Стени много лета срећно и задовољно . . . Певач заврши своју песму строфом, у којој рече да Златија.и Сребрнка треба тако исто да чине, да ће друге ноћи доћи Џафар и Алија, да ће се примаћи прозорима харемским исто као Муја под прозорима од куле — само да буду спремне и на опрезу.

Девојке су слушале, и кад чуше ту последњу стро-фу, почеше свакат’ од радости и пљескати рукама, па онда задрхташе од помисли да им ваља бежати из харема; опет се примакоше окнима и дуго прислуш-киваху неће ли се из далека чути још какви гласи од песме, и свака хтеде у гласу певачеву да чује гла-се свога љубазника. Кад минуше први изливи радо-сти, девојке загрлише своју мајку и почеше се спре-мати на опасан пут.

Дође и жељена ноћ. Силан северни ветар дизаше велике вале на Босфору те пљускаху у сама окна про-зорска. Становнице харема чврсто притворише све прозоре и скрише се у унутрашњост конака да би из-бегле опасности буре, која често хита лађе на домове
у крај Босфора, и руши их; али наше три Босанкише не застрашише се, пажљиво изгледаху да чују глас својих избавилаца. И дођоше Џафар и Алија, и при-тераше велик каик под саме прозоре харемске. Бура иђаше на руку њиховоме бегству; и мати и кћери спустише се кроз коначки прозор по ужету свијеном од чаршава, а бегови их примише и унеше у каик; увијене чаршаве, по којима се спустише, истргоше из прозора, а на обали оставише и мати и кћери своје горње хаљине, да сведоче како су се удавиле у ва-лима босфорским. Ма да су вали били големи и бур-ни, ма да је озго и киша лила, наши бегунци све те препреке срећно савладаше и здраво дођоше до Се-дам Кула, где их очекиваху пет оседланих коња и млађани Сејфовић, такође бег босански, пријатељ двојице младих бегова — Џафара и Алије. Бегунци поседоше коње, опростише се са Сејфовићем и одјез-дише право к Босни. У путу чуше они како су из ха-рема садразамског, за не знам какву кривицу, три Босанкиње бачене у море; а шта су управо скривиле, то још не могаше нико дознати. Међутим неки гово-раху, да их је дала смаћи садразамова ханума, јер су биле врло лепе и допадале се садразаму; а други опет као да их је са света уклонио кизлар-ага[45] с тога што су Босанкиње, по готову ђауркиње, а лако би могле очарати срце у везира. Једном речју: оне су погубљене.

Џафар и Алија приповедаху, да су се састали у *)
Гинови, и у Стамбулу преобукли у дервишко рухо. т*мо У Галати, нађоше се с младим бегом Сејфови-ћем секретаром у високе порте, и он им рече шта

збило са удовицом и кћерима Хасан-агиним и да ће се скоро обе удати. Сејфовић им добави коње и те-скеру[46] и поможе у свему што би потребно да се опасна намера изврши. И ето тако се они повратише у Босну.

Приповедаху још и о томе, како им не дадоше ићи на укоп покојноме Хасан-аги, како су им у Стам-булу и по путу приповедали, да су Хасо и Хусеин-капетан још живи и здрави, да су их послали да живе У трапезунту, па отуда преместили у Ерзерум, да ће и ту остати само кратко време, па одмах бити по-враћени у Босну.

Стари Крупа, уважени са својег искуства стеченог дуговременим животом, саветоваше да се овај срећан догађај храни у гајности. Џафар и Алија осташе дервиши, до згоднијег времена, а удовица Хасан-агина и њезине кћери скупише се у харем старога Крупе и капетана Мехмед-бега.

Пошто паде Бељина и нестаде Али-паше Видајића — ишчезе мало помало савез паша, бегова и капетана за борбу противу низама. Још се међу собом, у че-тири зида, говорило много противу низама, али кад је ваљало отворено рећи да или не, бегови и капетани све драговољно обећаше и обећаваху, само да им ве-зир не би дошао у походе. Већина их сеђаше дома и
очекиваше шта ће с њима бити; бадава аге викаху-„Нећемо низама! На то гоне нашег падишу само страни дворови и ђаури; потргнимо оружје и хајдмо му у помоћ! Кад га опростимо тог уплива странског рећи ће нам: ејвала!” Бегови их непрестано уздржа-' ваху: „Није време да се дижемо; седимо с миром да нам се не догоди исто што и Видајићу и бањалучком Хусеину. Боље нам је с миром у Босни, него у сургун[47].”

Кнез Милош жаљаше што је сила бегова слаба, јер су и они Срби. Више пута долажаше му ова мисао у главу: „И они би хтели да буду властела у српскоме народу и вођи Србима! А куд и к чему да их воде?

У вир личних зађевица и метежа, а после тога

миши у рупу па нек’ седе с миром! Ех, неће Града-чевић да буде Милош, као ја! Говорих ја њему: море спремај се из ранија, не стој да не изгубиш све, јер у животу човечијем има дана и срећних и несрећних, ко се не уме користити једнима пашће под теретом других. Саветовах ја њему: ако ти је ко на путу, у-клони га! Учи се море у Швабе и Турчина: ко им год смета, на страну с њим. Већ скоро у гробу, па опет не дозволи разрачунати се ни са самим пашом Алто-мановићем, а тим даде маха противницима на борбу , против сама себе. Ако си желео бити глава босан-ским Србима, онда ти је ваљало свој пусти власте-лински понос под ноге. Херцег је паметнији од Гра-дачевића, али ће се и он преварити у рачуну. Неће изама, а уверава да је веран султану и улагива се Н ед везиром, — њему помаже против Градачевића, П?сам купи око себе јунаке, мусломане и хришћане, да за сваки случај, одбије силу силом. То му они неће никад опростити”.

Тако мишљаше кнез Милош сажаљевајући ђосну са њезине судбине: „Хај, хај — зашто не бисмо могли заједно с руком у руци, — то би била сила велика и моћна!”

Међутим Сточевић, херцег Херцеговине, сиђе с многом војском на границу Крајине.

Јелачић прибра у Загребу храбре баталијуне Срба и хрвата и ти Граничари стајаху на стражи дуж це-ле границе; маџарски хусари дођоше у Оточац и мно-ге топове довукоше на границу Крајине. Аустрија, као господар Јадранскога мора, беше утврдила савез с високом портом, мишљаше не би ли се дале при-појити царству Босна, Србија и Бугарска, те та сло-венска дивљач уловити у мрежу образованости швап-ске. Стари Метерних већ беше „сачинио” плач ће-сарев и старао се да буде исти као и онај плач Ма-рије Терезије о деоби Пољске; стари Метерних уве-раваше да у политичком свету не бива ништа ново, и према томе није чудити се што тражаше да те зем-ље дођу под ћесарску круну. Ма да и не би било Бог зна како важно дело тај полазак на Крајину у по-моћ Турчину, опет се дешава да из малог облака па-дне велика киша.

Бихаћски капетан пристане да прими низаме и пре-ђе на страну везирову, али аге не одоше на страну капетанову. Алија Кедић са сабљом Хасановом по-веде их на Бихаћ, опседнуше га, и држаху у њему капетана с његовим телохраниоцима као у притвору.

Капетани крупски и острошки, Беширевићи и Кру-пићи, купише око себе аге и спахије, не само онде из Крајине него из целе Босне, па чак и из Херцеговине, ко је год хтео уз њих пристати; није у њих оскудица у људима храбрим и самосталним. Пронесе се глас, да је Хермио Муја с Кулин-беговима и Фирдеусом са-брао многу коњицу, само се још не знађаше на чију ће страну, да ли с везиром за низам, или ће противу њега и низама.

А Осман Скопљевић већ је изаслао своје прве ордије на бихаћски пут, па за њима и сам се дигао; к његовој се војсци придружио и везир са својим се-кретарима и капиџи-башама.

VI.

Беше то 1836 године. На швапском престолу сеђа-ше ћесар Франц, а царством управљаше стари кнез Метерних, прављаше смутње међу Словенима, Маџа-рима и Румунима, једне за другима ловљаше на швап-ску удицу и говораше својему ћесару: „Све су то ро-бови, лако се дају немчити, па ћемо их дакле и по-немчити”.

Док је Метерних дражио Русе противу Турака, дотле је папин интернунције у Стамбулу пришапта-вао султану и високој порти како је босанска власте-ла самовољна, како се кују опасне намере међу Бош-њацима православне вере, како Милош Ореновић тај-
сплеткари и неке тајне договоре има с Црногор-”има и Ускоцима; па да би се свему томе стало на Ц т саветоваше нунције да се уведе низам, који би "арство одржао у јединству и целости, па мало по Ц,ало не само помусломанио но и истурчио Словене и остале народности што живе у царству турскоме. А да би уверио султана да искрено мисли, обећао му је да ће швапска војска ући у Босну, и умирити је.

" Султан је збиљски веровао да су му Швабе искре-не, пристане на њихов предлог да заједнички раде у Босни и разасла потребна писма босанском и осталим везирима, беглербезима[48], муселимима и алајбезима, верним и снажним борцима ислама.

Под Гор. Карловцима, прекрштеним из српског у швапско име, прикупи се војска ћесарска, — све сами Словени, Маџари, Румуни, — и сва та војска, као и да нема — или је заборавила својега језика, креће се и стаје по швапској команди: форверц, халт! ма да су им вођи: јелачић, Стојићевић, Филиповић, Бедеко-вић, Хуњадије, Јаблановски, Ланцкоронски, Покорни. Покорни сви и душом и срцем Швабама, и толико по-швабљени, да их је врло тешко разликовати од ка-квих Шпицпубова, Шлистова, Келера и Мајера, они их предводе, објашњавају им планове Метернихове, те да би и они урадили с Босном и везиром онако као познати вук са младићем који се вожаше у некаку ва-рош на возу, који вукоше упрегнути волови. Смисао ове басне тумачише Швабе тако: воз — то је Босна,
младић — то је везир, а волови — то су Турци. Вук хођаше путем и начини се хромим; сусревши млади-ћа, он поче молити да га пусти себи на воз да опру-жи своју болну ногу да би јој мало олакшало; добри-чина — младић пристане на молбу вукову, и овај по-ложи болесну ногу на воз и поче прискакивати само трима шапама. После неколико времена он лагано по-ложи и другу шапу те поче прискакивати већ двема шапама; затим неприметно положи на воз и трећу шапу, а на послетку се сав сподоби на воз. Кад се младић обрну на другу страну, вук му скочи за врат и удави га, а волови одмах потегоше у страну, па како су били под јармом, он их ослободи т. ј. удави их, докопа се товара и направи се господарем воза. „Овај вук беше прави правцат Швабо, радио је по политици мудрога Метерниха, па и ми смо дужни та-ко исто да радимо” — говораху Швабе.

У Гор. Карловце дође Татар-ага с дванаест Та-тара, да проведу царску војску у Крајину. Ћесарска војска брзо уста на ноге. Напред иђаху маџарски ху-сари у црвеним чакширама и доламама месне боје, а на глави црвени чакови, за чаковима место перјани-ца зелене гранчице као знак да се као храсти неће с места покренути. За њима су ишли Пољаци Ланцко-ронски у белом мундиру, за овима Румуни, Хрвати. Начелник штаба целе ове војске беше Шмит, а глав-ни командант Мамула.

Кад ова војска (а беше је пуно двадесет хиљада) пође на Крајину, Веџи-паша пошље право у Бихаћ Осман-пашу с оном војском која је победила Вида-
јића; ова војска имађаше да ослободи Мехмеда Бе-ширевића, којега аге држаху у ропству, па заједно с тим капетаном да удари на Крупу и Острожац; а Хермиу Муји поручи везир, да с четири хиљаде сво-јих спахија похита Приједору, где су устали Паши-це, и камо се упутила и војска немачка, а сам са сво-јим ћајом, капиџи-башом и осам хиљада војника по-ђе у Бањалуку, да тамо опет настави свој рад с ка-фом и свиленим гајтаном. Херцег Алија-Сточевић на~ мести на граници својега херцештва двадесет хиљада војника, који ће грунути у Босну на први позив ве-зиров. И тако више од шесет хиљада војника, са сил-ном артиљеријом, стајаху на когама, да огњем и ма-чем умире побуњену Босну.

Над Босном су висили ужасни облаци. Турци и Швабе ношаху громове за бегове сератске, а бегови — како ли се они спремаху да одбију ту бурну на-валу? Сваки је од њих, с великом свитом, похитао капетану Крупи и старом Мехмед-бегу. И у један мах прославише тамо двоје сватове. Златија пође за Џафар-бега Беширевића, брата капетана Мурат-бега Беширевића; а Сребрнка се венча за Али-бега Крупи-ћа, сина старога капетана Крупе. У мусломана се то изодавна верује, да ће бити срећан, напредан и сла-ван онај, који, полазећи у бој, ожени се младом де-војком. Он се после рата не враћа у пусти кућу, нада му се млада женица, пољупцима му брише знојеве капљице са чела, осмејком развејава суморност ње-гову, услађује му осамљеност његову, и не да да на-ново падне у тугу после оног живота на бојноме по-љу. Удовица оплаче смрт мужевљу и сачувд име ње-гово у исламу. Војници пророкови, спремајући се за бој, ступаху у брак, и тиме постајаху непобедљиви. И тај њихов обичај пређе у њихово потомство и одр-жао се међу свима последоваоцима ислама.

Убојни вранац Џафаров стоји оседлан и замишљен. а Џафарова невеста, Златија, лепа као цветак про-летњи, бела као снег, а слатка као шећер, већ је из-јавила пред имамом: „Хоћу да будем жена Џафаро-ва; кунем се да ћу му у љубави остати верна и да ћу га слушати; драгом вољом бирам га себи за мужа и драговољно признајем га себи за господара”. И Џа-фар се пред имамом заклео да ће Златију љубити и заштићавати, и стадоше у ред једно до другога по босанском обичају — невеста без покривала; пуна красоте и среће слободно гледаше на све, и сви јој се дивише, а женик се поношаше таком лепотицом и у очима свију читало се да има и зашто поносити се, и да ће бити срећан.

И пред конаком Али-бега Крупића оседлан мрк ждребац, у три ноге путоногаст, с белим ноздрвама да не би замутио воду, као и коњиц самога пророка, а и био је од самога соја нездова[49]. Нестрпљиво уда-раше копитама о калдрму и рзаше као да хтеде при-викнути своме господару, младом бег-Алији: „Баци се на мене и бојноме пољу похитајмо!”, али се Алија не пожури, јер се око њега угибаше шаљива лепоти-ца Сребрнка, сада већ ханума, јер се заклела на љу-бав верност и послушност Алији; а и он се њојзи за-верио пред Богом и имамом, да ће је љубити и чувати и бити јој заштитник.

И потом је свршен брачни обред. Младенци доне-соше лепе и богате даре и дариваху их из чистога срца; младенци се клањају родбини, клањају се го-стима. Грме зурла, бубњи и дахрета, разлежу се пе-сме босанске о лепим Босанкињама, о босанским ју-нацима, и лепој земљи Босни која је кадра да подне-се све. Јело се, певало и уживало. Нико и не мишљаше о Швабама и о везиру: „Уживајмо док смо живи; данас смо овде, а сутра ћемо можда уснут’ за навек!” Тако говораху бегови и аге, који бејаху при свадби, и весељаху се свим срцем, свом душом, — реком се лијаше вино маџарско и шљивовица српска.

При крају весеља дођоше гуслари и по старом срп-ском обичају певаху младенцима.

А кад се гуслари изгубише у сватовима, мла-денци оставише весеље и повукоше се у своја брач-на ложа. Уједанпут под прозорима коначким зачу се топот коња и пред веселе госте испаде Бабић-Мујо са два Кулинбеговића. Сви троје у јуначком оделу босанском, наоружани од главе до пете. После „се-лам-алећ, алећим-селам” и „мејраба”, тих мусломан-ских поздрава, које неће пропустити ни један босан-ски мухамедовац где му драго био, само кад се су-коби са другим мухамедовцем, Бабић оде у засебну °дају, а с њим капетан Крупа Мехмед-бег, Мурат-бег Беширевић и оба Кулинбеговића. Ту дуго о не-чему диванише, али у овај мах без чаша.
Бабић-Мујо и Кулин-бегови прејездише једнога да-на на својим босанским коњима пут од тридесет са-хата, да би се посаветовали са својом браћом, вла-стелом у Крајини. Казиваше Мујо како су на два дана измакли пред својом војском, како је везир дигао при-личну силу и своју и немачку и води је на крајишке бегове и капетане, како Осман-паша Скопљевић, по-турчењак, води војску право на Бихаћ и мора да се већ прилично примакао: казиваше даље, да ће он, сутра или прекосутра ослободити Мехмед Бихаћеви-ћа од опсаде, јер аге немају довољно снаге да одби-ју војску Скопљевића; да су се Швабе такође дигле на Бихаћ и труде се да престигну Осман-пашу те пре њега да поседну град. Швабама су јако замакле очи за Бихаћ: красан је то град, па Уна с оном добром водом, па планина Плешевица на близу, а она је кључ не само Крајини но и целој Босни. Везир ће зором кидисати, а више се узда у Швабе но у своју силу, и готов је пристати на све, па ма било то и са знат-нијом штетом по царство отоманско, али он, Мујо Бабић, никад то допустити неће, и за њега би била највећа поруга да Швабе заузму Бихаћ и угнезде се у њему. „У старим запискама има прибележено”, ве-личаваше се Мујо, „да су се његови претци Бабићи били с Немцима тамо за Рајном и на обалама Мајне још онда кад Рудолф Хапсбуршки и не имађаше на глави круну ћесарску, и ко зна шта би се још збило, да су Бабићи тамо негде наишли и на Хапсбурга, — па сад, кад ферман султански најстаријем колену ме-ђу свима династијама на свету, Бабићима, све док им
се лоза не угаси, предаде обрану босанских граница и предвођење спахија босанских, — каква би то сад грдна срамота била колену Бабића, кад би они допу-стили Швабама да нечистом ногом оскрнаве свету земљу босанску, земљу султанску”. Завршујући рече: Ја никад не могу допустити, идем, ма и против воље везирове, да одржим силу фермана и част дома Ба-бићева!”

Тако говораше Хермио Мујо, а лице му сијаше ју-начком лепотом, а у држању виђаше му се стална одлучност вође привиклога на победе; као да се Црни Мујо дигао из гроба да наново удари на Беч. Али то не потраја дуго. Мујо приђе капетану Крупи и рече му, али већ нижим гласом:

— Капетане, пристани само, па ћемо све удесити да боље бити не може; везиру ћемо показати пут, а Швабовима насадити највећа ушеса, — и поче још даље говорити Крупи на ухо, а оштрим цртама на лицу показивати му како је потребно латити се по-сла, да би се извели планови његови.

Капетан Мехмед насмехну се:

— Како то диваниш, да од Бога нађеш: попу што је попово, ђаволу што је ђавоље; све ти имаш неком да одуљиш уши, али, знаш ли, ко чим војује, оно му и главе долази. Вазда извлачећи уши другима, њихо-ве уши ни дуже ни краће, а сам ћеш једном запасти У клопку, да те ни сам ђаво избавити неће.

У тај мах две аге поскочише на ноге, бацише се на коње и одоше у Приједор, бегу Пашици, а друге аге разаслаше на разне стране, у сва места по Крајини:
беговима, капетанима и агама, да се оружају, да по-јашу коњи и што брже одјезде у Острожац и Прије-дор и друга означена места.

Изјутра рано, кад петли запеваше у прозорје, Хер-мио Мујо и оба Кулинбеговића одоше из Крупе на срет својим спахијама. Далек беше пут, јер једва око акшама (вечерње) састаше се са својим спахијама; биће времена и роса ће допунити јутрење умивање и ветар ће га осушити, док сунце покаже своје зраке иза краја земље и наступи време намаза (молитве) установљеног пророком; за време молитве коњи ода-ју, а потом се даље путује све до пред само подне, — онда опет нова молитва, лосле које се путује све до самог вечерњег намаза, када се одмарају два часа и коње похране; а најзад долази последња молитва, и тад је одмор и за људе и за коње све до самога ју-тра. Тако наређује ислам, у којем је све подешено по војнички, и с тога није чудо што су последоваоци Мухамеда ратоборни и освајачи.

Већ је било јако одјутрило, кад нови женици иза-ђоше из својих одаја срећни, али замишљени; срећни, јер им место звезда сијаху очи дражесних жена, ме-сто поветарца звонише у њиховим ушима слатки зву-ци од љубазних речи; већ за њима завеса спуштена, али драга лица чаробних жена још им трептијаху > пред очима и упијаху им се у мисли њихове. Они хо-дише тромо, ма да оседлани коњи пред конаком не-стрпљиво рзаху и копитима бише о калдрму, ма да су сабље спахијске бурно звекетале, и спахије, не са-мо тихо, већ и на глас почеле један другог звати у
конак да позову отуд бегове. Бегови протрљаше себи 0чи и стараху се да приберу своје мисли, да би уви-дели и уверили се да ли им је могућно оставити одаје, у којима им тако добро беше. И не би веровали то, да међу тим са диванхане не видеше и спахије, и ха-тове, и јасно сунце, и већ осванули дан.

Стари капетан Крупић и Беширевић седијаху на миндерлуку[50] и пише кафу из повећих чаша, по бо-санском обичају, а не из малих филџанчића[51] по оби-чају стамбулскоме. Пити из већих чаша знак је да-режљивости, а не тврдичења.

Попише кафу Крупић и Беширевић и смешећи се дочекаше наше младожење; не питаху их јесу ли здраво осванули, како су спали и јесу л’ се испавали, него, као њихови старији, просто им рекоше: седите! а слугама дадоше знак да кафу донесу.

— Попијте по чашу, гледните око себе на божији свет, на људе оружане, и то ће вас освежити!

И младожење попише кафу и посташе срчанији. Стари Крупа погледа их и браду своју поглади:

— Слава Богу и његову једину пророку, част и сила нашем падиши и његовим везирима, и свима њего-вим већилима, ако ходе путем пророковим. Ви сте испунили свету обавезу; имате жене, колено се ваше неће угасити, биће потомака, који ће одржати у вашем роду властеоство и службу исламу, а сад ва-ља одбранити наследна права томе роду, да би имао где и над чим господовати; тако су радили наши оци, тако ми, тако и ви ваља да се потрудите. Не сме се допустити ђаурима да стану на чело исламу; Не сме се дозволити неверноме ђауру да иде раме уз ра-ме с правоверним мухамедовцима; мора се одбити та нечист низамска, ти нови касапи, који не знају шта раде, или се радују низаму као не знам каквој сјајној новини, а они, који га натурују, лако могу горко над њим заплакати. Ми, од векова властела и правовер-ни мухамедовци, дужни смо бранити и ислам и наше властеоске повластице од сплетака ђаурских и швап-ских, а кад одржимо своје, онда ће и падиши бити мило, рећи ће нам ејвала! и пронеће нам се име по целоме исламу. И наше властеоство владаће и управ-љаће као што је и до сада владало и заповедало, и као што још влада и господари. Који су остарили у мухамедовском обичају веле: ко има жену, тај има и дом и потомсгво, тога ће Бог сачувати од повреде и провести кроз бојеве здрава и читава; јер Бог је ми-лостив и нерадо гради удовице и сирочад. Ви ћете се борити и за ислам и за саме себе, и имаћете се и по-сле чега и к чему кући повратити. У свакога од вас до стотину ага, наших ага босанских —• не од данас, од вајкада знају их Швабе и Маџари; имате изучених коња, кривих сабаља, пушака лакометних и пишто-ља за појасом. Пођите! А Бог нека вас води и благо-слови, као што је благосиљао ваше дедове, који тамо далеко, у самом срцу Шваба и Маџара, ношаху раз-вијен барјак пророков; и ви га развите! И сад се пожурите Да Д° н0^и стигнете на планину Плешеви-где ћете почекати на Мују Хермиа; тамо се раз-ачунајте са Швабама и Маџарима, да довека памте кад су стављали прсте међу врата и рагастов, међу нас и нашега падишу. Њему нека Бог ниспошље здравља и живот дуговечан, да буде силан и госпо-дар целога света, те да би се и те Швабе оканиле на нашој земљи расађивати оно што они само умеју, а Што великаши на високој порти не виде, или неће да виде. Хазур! ко је за путем, земан је да путује!

Стари Крупић, и још старији Беширевић, редом из-грлише и ижљубише младога Крупића и младога Бе-ширевића, пољубише их у оба образа — по српски, а младићи им се поклонише и у скут пољубише — по мухамедовски.

И појахаше Џафар вранца а Алија мркова, а за њима нагоше редом аге на брзим босанским коњима. И вранац и мрков поиграваху под својим господа-рима, или их ношаху у кас, или, устављени, скакаху упропнице и опет нестрпљиво грабљаху напред, чу-дећи се што их данас тако необично мамузају; у му-хамедоваца је такав адет: кад се ратник спрема на далеки и не једнодневни пут, ваља му у први мах с коњем лакше напред поступати, затим све више у-брзавати ход, па опет лакше ходити што се више приближује месту, где се мисли одјахати ради одмо-ра. Наши јунаци, ма да су учени и вешти, поступали су противно прописима закона и обичаја. А то с тога што их тамо иза спуштених кафеза на прозорима ко-начким гледаху светле очи, па се пред тим очима хте-
доше показати као јунаци смели и одважни. Нека ка-жу: смео коњаник, јунак силени! нек’ зажеле да им се што пре врате мужеви, бесни коњаници и храбри јунаци; а и шта не би учинио који му драго човек за оне очи, које га пре неколико тренутака очара-ваху, које је тако ватрено осипао пољупцима.

За беговима појурише коњаници из коначке авлије на дворску капију и као река потегоше путем пред њима. Коњаници у шареним хаљинама и коњи разне длаке као цвеће побацано по тој реци, а челик, злато и сребро блистају се по том цвећу као златне бубице које прелећу са цвета на цвет. Путем по земљи иђа-ше коњица босанска, а у висинама, под облаком, ле-тијаху појединце и у дугим редовима орлови, вране и јастреби, и својим крицима наговештаваху себи бо-гату част на пољима, засејаним људским телесима.

Дуго, дуго су очи гледале за том коњичком реком која путем тецијаше. Већ се не могаху разликовати боје у тој реци, која се све већма губљаше из вида, и само челик, сребро и злато што овда онда просија-ваху на сунцу кроз маглу прашине, затим се виђаху само облаци од те прашине, која се дизаше над ре-ком као таласи над површином морском; а најзад и то ишчезе из вида и само се виђаху поља и опет по-ља, и шумице, и дугачки пут који се губљаше тамо у даљини. Обе сестре гледаху и гледаху, и неки им се сињи терет свали на срце. Одоше од кафеза и једна другој падоше у загрљај.

— Златија, сејо моја, не плачи!

— Утри сузе, Сребрнко, Сребрнчице моја!
__ Проклете те Швабе!

И Ти непријатељи Маџари!

Не плачи, јер онда и мени већма сузе вркћу.

Престани, престани, сестро, јер онда ни ја не

м0Гу уздржати својих суза!

И обема капљаху сузе испод трепавица низ румене образе. Само једна ноћ, тако кратка ноћ, — и већ одоше. И опет им сузе потекоше, а ханума Фатима, њихова мати, притиште их к своме срцу и тешаше их:

Вратиће се они, вратиће се скоро; с Богом су

пошли, Бог ће их опет здраве довести, па ће с вама бити и славни и срећни.

Док су жене у харему тако тужиле и тешиле се због растанка са својим младожењама, Мурат-бег од-језди у Острожац да се спреми за дочек својих не-пријатеља; ваљало се постарати да се Беширевићи не постиде ни гостопримством ни отпором непри-јатељу.

Стари Мехмед-бег издаваше наредбе низаму у Кру-пи: где ће се који од топова наместити; од куда ће се пуцати из пушака; где ће људи стајати са косама и сикирама; где треба држати у приправности каме-ње и котлове с кључалом смолом; постави десетаре и стотинаре; разгледа хамбаре, у којима је смештен хлеб; извиде да ли добро мељу воденице, да ли су довољно простране пећи у пекарницама, и да ли је довољно приправљено волова и овнова. Хране има довољно, биће је неколико месеци: старац не забо-рави ни на воду, ни на шљивовицу и вино, све је довео у ред као добар домаћин, и посла патролу сву-да по путовима и по висинама: нека изгледају госте и дадну знак кад их опазе, да би их Крупа могао до-чекати с потпуном спремом, као што се пристоји бо-санском бегу-капетану и вештоме јунаку.

VII.

Султан Махмуд, који војеваше с Бошњацима, свр-ши живот свој и на султански престо ступи анђео ислама, султан Абдул Меџид. Султан Махмуд беше и грозан и суров, а Меџид се одликоваше ретком до-брогом срца. С Абдул Меџидом ступише на поље др-жавно и велики људи ислама, као: Мустафа Решид, у којега је срце свагда било у сагласности с мишљу; Хасан-Риза, мусломанин, који је дошао из народа и говорио да и хришћани ваља да буду грађани и вој-ници отоманског царства; Фети-Ахмед, Мехмед Али-ја везир, и још многи други.

При овим новим државницима и овом новом вла-даоцу нису били потребни ни свилени гајтани, ни о-тровне кафе, и државници, који се служише оваким мерама, бише удаљени од дужности: не казнише их смрћу, не сургунисаше их, но им наложише да с ми-ром седе у својим конацима, па више о њима и не мислише. И они, као и жене харемске, седијаху у сво-јим палатама на обали Босфора и не показиваху се, јер им стидно беше излазити у кругове чиновничке и гледити им право у очи. По цео дан би седели за завесом код прозора и пазили на каике који онуда пролажаху и на оне који се у њима вожаху: ако је ко бацао смео поглед на њихову палату, онда је то био жалостан знак, значило је да их се слабо ко при-бојава и да се о повратку њихове власти и не говори; а ако је, пролазећи мимо њихне дворе, обарао очи доле и главу спуштао, онда је у њиховом срцу ожив-љавала нада: можда се већ проносе гласови о по-вратку њихову у власт и пређашње султанске ми-лости.

Стари Мехмед-бег, капетан крупски, беше изве-ден пред лице младога султана, поклонио му се че-лом до земље и целивао му ноге; затим му у прису-ству султана донесоше кафу у огромној чаши, два пут већој од оне, из које је обично пио у својој рође-ној Крупи. Попив кафу у здравље султана и обдарен благим речима и богатим поклонима, он не оде ни у Трапезунт, ни у Синопу, но правце у своју драгу Крајину. Он већ беше изгубио наду да ће своје ста-ре кости спустити у гробницу својих праотаца, а ето већ путује тој својој домовини, бројећи на бројани-ци тридесет и три зрна у здравље султаново, триде-сет и три зрна да би био силан, а тридесет и три у славу султанова имена и славу његове породице.

Бабића Мују и Шефиревића начинише пашама, па их изведоше пред султана у низамскоме оделу. Шефи-ревићу се виђаше на лицу безусловна покорност — очи оборене доле, руке на прсима скрштене; али Ба-бић, поносит готово до дрскости, у један мах збаци са се низамско одело и сину пред султаном у свом природном босанском оделу, окићеном брилијантима, златом и скерлетом, и паде пред ноге султану.

— Ваше величанство, честити цару мој! Пред по-
томком витешких султана, господара мојих лраде-дова, не смем се показати друкчије него у оделу Ба-бића. Моји су дедови, по вољи предака твога вели-чанства, у овом истом оделу водили босанску војску у бојеве и освајали земље и градове; и ја сам таки исти Бабић. Сад како ти заповедиш, велики царе.

Султан се насмехну:

— Ко се верно држи својих предака, тај је веран и своме цару.

И заповеди те обдарише Бабића још лепшим бри-лијантима, златом и скерлетом.

Затим је Мујо Бабић ишао џиган-серашћеру, ма-бену-муширу[52] Хасану Ризи паши, да дадне рачуна о ономе што се збило на Плешевици; собом је понео широке и дугачке пергаменте, да би показао да су за Бабиће знали по Нирнбергу и свим земљама немач-ким још и онда кад се Хапсбуржанима у свету ни и-мена чуло није, да су Бабићи вазда били чувари сул-танских граница. Па како би могао он, Бабић, скр-штених руку гледати навалу на султанске земље; он би пре дао себи главу одрубити, него што би допу-стио таку срамоту на оџак Бабића. Серашћер мусло-манског света насмехну се на тако заштићавање гра-ница царства, и оба паше, Мују Бабића и Шефире-вића отпустише здраве и веселе њиховим дворима у Босну.

Осман-паша постаде везиром над трима санџаци-а над Трапезунтом, Ерзерумом и Ваном, а уз то и муширом султанове војске у Анадолу. Велика почаст по младога јунака и пространо поље за његову рад-љивост. Покојни султан Махмуд имађаше радо овога јунака, а султан Абдул Меџид узвисио га да би ука-зао поштовање вољи очиној; то је била велика част не само Осман-паши Скопљевићу, него и целој Босни, свима Србима мухамедовцима у турскоме царству.

Скопљевић се са својим харемом пресели у азијски крај. У том харему беше и његова стара мати, жена везира Сулејман-паше, из босанске породице Алто-мановића, најстарије међу породицама властеле бо-санске. Она никако не могаше да се намери на девој-ку босанске крви, да је узме себи за снаху, сину за жену; сама беше Босанкиња, па не хте да ожени си-на женом из друге какве народности; она је држала одалиске, алајкиње[53], Черкескиње и Грузијанкиње, лепе као хурије из раја Мухамедова, учене као ик-бале[54] султанова сараја: нека јој се јуначки синак на-слађује њиховим песмама, њиховом игром и лепотом. После трудова и бојева потребан је покој и разби-брижица; нека јој синак ни у чему није оскудан. „А кад постанеш везиром босанским, онако као и отац твој, онда ћу те оженити правом Босанкињом, да се не би угасило колено Скопљевића” — овако му је мајка чешће говорила, а он се надао, а и могао се томе надати.

У харему везирову беше и Фатима, ханума старога Хасана, и њезина ћерка Сребрнка, млада удовица Алије Крупића, сина старога Крупе. Сребрнка је туж-на, неутешна; као ружица, поражена пролазном хладноћом летње градоносне буре, још је непрестано лепа, али не диже више чело к небу високо, не осме-хује се оним рујним цветом на јарко сунашце, но као клонули листак тихо, приклања се к земљи.

Млада Сребрнка не учествоваше у играма својих вршњакиња, не певаше заједно с њима, не осмеваше се онда кад се оне грохотом смејаху; великој хануми указиваше пристојно поштовање, мајци својој беше одана, али највише вољаше забављати се самом со-бом, у самоћи где би се без сведока могла сита нату-жити и наплакати.

Осман-паша уважаваше права харемска, не при-ближаваше јој се, а није се баш толико ни грабио да је види; матер је питао за њезино здравље, по њој је и поклоне слао. Он је уважавао кћер старога Ха-сана, народног јунака крајишког, пазио је и удовицу Алије Крупића, побратима — Бошњака и мусломани-на, али је и његово срце тиштао некакав бол. Не го-дише му Гркиње и Черкескиње, нит’ му се милила забава и игра харемска. Завидеше његовој милости К0ЈУ Је стекао у султана, његовом јунаштву, његовом самосталном карактеру и тврдој вољи; али он зави-ђаше срећи других, зато што је он имао није, нити
је знао како да је тражи, нити је био уверен да ће је икад наћи.

Част, богатство, слава — пуне му и опкружаваЈу главу само док је напољу међ’ светом, а чим дође дома, одмах осети да је сам, да му нешто недостаје, пати, тужи и вене.

Мати се сећаше шта јој сину недостајаше, за чим копни срце његово, и не говорећи ништа, лебдијаше над Сребрнком и тешаше је, и говораше хануми Фати:

Време би било да престане плакати; Бог узео,

Бог ће и дати; не може се ништа противу његове во-ље, противу судбине; а тек до века не може остати удовица. Није само Алија био јунак, нит’ је он једини од Крви босанске; наћи ће се зар још који на свету међу живима. Сребрнку је обдарио Бог лепотом, од чувеног је и заслужног оца, а још је и млада; не би се њоме постидио ни везирски харем, могла би му бити прва ханума, а да не проводи свој век вазда тужно, удовички.

Фатима је схватила шта хоће да каже велика ха-нума, колико би то било славно и СЈ‘аЈ'но по њезину кћер, али шта сад на то да одговори? Она рече :

— Како је Бог наредио, онако мора бити. За мене маЈ’ку била би то велика срећа кад би она могла по-стати мајком велике босанске породице. Света је во-ља божија, и велика милост његова!

И обе матере, не договараЈ'ући се међу собом, ла-тише се драгога им посла, да би осигурали срећу де-ци својој.

СулеЈ'манова ханума непрестано говораше сину о удовици Сребрнки; он је радо слушаше као младиН мазио се око своје матере и седео би уз њу све док му не би рекла да је рада одморити се.

Ханума Фатима, све онако као узгред помињаше пред ћерком Осман-пашу и хваљаше славу и силу н>е-гова рода; хваљаше везира, говораше како је дареж-љив, колико поштује спомен старога Хасана, а ко-лико опет њега љуби и одликује нови султан, који је рад да буде добротвор Босни и народу босанском, и како је лепо примљен код серашћера Хасана Риза-паше, који је јако одан српскоме племену.

Све то Сребрнка слуша, повлађује, али ништа не говори; а кад би мати почела јаче на њу наваљивати, она би гњевно планула:

— Кажем ти да Алија није погинуо; срце ми каже да је он још међу живима ...

Но међутим је ипак прислушкивала све што би се о Осману говорило; својега мужа Алију љубљаше и као мужа и као јунака, али је радо слушала говорити И о Осману, јер је и он био јунак и Босанац.

Навалице ли, или случајно, тек се она готово сваг-Да сусреташе с Оман-пашом, кад год је он долазио к матери, а врло често кад је од ње одлазио.

С матерама је често пута говорила о Осману, и већ биваше с дана на дан мање тужна, а није тако ма-рила ни сама да остаје. И везир-паша постајаше све расположенији и говорљивији.

Кад се у Стамбулу извршише ове промене, Бешире-вићи изађоше из Острошца с десет хиљада наоружа-нога народа, поседоше горе и дубраве и примакоше се
самим границама херцеговачким; али граница не пре-корачише, но живеше у потпуној слози с војском хер-цеговачком, као својом браћом Србима старе Босне. Беширевићи често одлажаху у госте Сточевићима, а Сточевићи Беширевићима; можда се саветоваху о бдагу царства, да што боље послуже султану и уве-личају силу и славу ислама. 0 свему овоме добијаше Веџи-паша поуздане гласове од капетана Бихаћевића. Али у њега већ беше само десет сердара Арнаута и У СВакога по шест хиљада момака, — али на хартији којом се исплаћује „требовање”, а кад би ваљало у-стати на оружје, једва да би било у сваког сердара и шест стотина момака, којима није ни стало до служ-бе султанове. А уз то везир не имађаше на руци ни Осман-пашу, па ни Бабића Мују, а мучно је било по-уздати се у Кулин-бегове и осталу властелу босан-ску. Имајући све то у виду, везир се одлучи да остави Беширевиће њиховој судбини, нека се таворе с вој-ском близу Сточевића; можда ће се и они побркати међу собом, као што се то често дешава међу поно-сном властелом, која се радо дује старином свога ко-лена, па ће им то дотужити и разићи се својим кућа-ма: лакше је голубове ловити у голубињаку, него их гонити по пољима.

Везир је већ почео неког врага предосећати и то се предосећање његово наскоро испунило. Донесе му татарин из Стамбула — не свилен гајтан као што пређе беше, но ферман султанов, у ком му се при-кладним па чак и благонаклоним изразима каже да се скида са везирства над Босном и позива у Цари-
град. Кад је везир прочитао ферман уздахнуо је, да би се уверио да ли још глава крепка и здрава стоји на раменима. Још татарин није ни отишао, а он за-поведи да за пут спремају дењкове и сандуке, и гле: нигде се не нађе ни једна кеса с новцима. Везир је чешће изустио: „С чим сам дошао, с оним и одла-зим!” Извадивши из цепа кесу с дукатима, тужно би рекао: „С овом сам се кесом протаворио овде, с њом ћу и поћи одавде; алах нека поживи нашег падишу, он зар неће заборавити свога вернога слугу”. Тако је говорио, а међутим је још раније осигурао своје грдно благо по разним европским банкама.

Везир одмах предаде дужност тефтердару и не остаде да дочека свога заменика, Тахир-пашу.

Кад је везир полазио, искупе се само неколицина чиновника у конаку, а бегова и ага тако мало као да их је куга поморила. Чиновници испратише везира до кладенца, а одатле баш никога да пође за њим. А везирови арслани готово крепали од очајања, што се с њима почело поступати као с простим псима.

Кад су тефтердара одвели у конак, око њега се таки појавише и бегови, и аге, па и сами капетани. Веџи-паша путоваше од хана до хана, али нико за њим главе не обрташе.

И Босна, и Херцеговина, и Крајина радоваху се про-мени везира. Крајишки бегови повратише се у своје замкове, сваки у свом конаку спокојно почиваше, као да ничега није ни било, јер им о томе нико ни словца не помињаше. Тако је било заповеђено из Стамбула: да се ништа по ствари не одлучује до доласка новога
везира. И у Херцеговини би распуштена војска хриш-ћанска и мусломанска. Свуда се поврати мир и народ благосиљаше султана.

Стари Мехмед-бег поврати се у своју Крупу и поче с нова капетановати у Острошцу, а Џафар са својом ханумом Златијом уживаше медене часе свога брач-ног живота, ма да их је чешће обузимала туга за мајком, сестром и побратимом Алијом.

Златија роди сина и назваше га Хасаном, у част староме Хасану, који и после смрти оста јунак у очи-ма бегова, ага, па и самих хришћана у Крајини и по целој Босни. Мати доји дете својим недрима, љуљу-шка га у колевци и на својим рукама, успављује га и буди босанским песмама о јунацима, о лепим Бо-санкињама, о старој слободи и негдашњој слави. Џа-фар проводи читаве дане око жене и детета; ноша сина на својим раменима, зачикује га оружјем, бра-дом; пење га на вранца, и плаши га соколом. Јунак се подети кад забавља своје чедо рођено; дан за да-ном пролажаше слатко, задовољно, без дугога вре-мена. Кад год би се гости скупили у Острошцу, Џа-фар би изнео сина и њиме се хвалио пред њима.

Стари Крупа погладио би светлу косицу детињу и рекао:

— Е — и мој би Алија имао такога сина, само да је жив.

И суза би овлажила његово мутно лице, али не би огорчала, но одлакшала срцу његовом.

Бешчедни Мурат-беј радоваше се што се неће уга-сити колено Беширевића, па гледећи на брата и снаху
како су млади, лепи, како лепо живе и како топло љубе једно друго, често би поменуо у себи: „Поживи их, Боже, на много година, у славу наше драге Бо сне!”

Тако пролажаху дани у Острошцу, један као и дру. ги, ма да је сваки дан искршавало што то ново.

Једном уђе у двориште конака дервиш у мантији од жутога сукна, у високој белој шубари и опанцима. Не уђе у конак, ма да су врата увек широм отворена за госте, но седе доле на басамак један. Лице му из-гледаше као стара, спласла рана, све срубљено, али већ зарасло; ни трага од носа; место тога неугодан отвор неки, из кога су зјапили незаклоњени зуби, јер су усне биле одрезане; беше погнут и тужан; глас му диваљ и храпав; виђаше се да га стаје великих мука док искаже коју реч, али говораше језиком босан-ским, значи дакле да је родом из Босне.

Стари Крупа беше у то доба у гостима код Беши-ревића и са Мурат-бегом сеђаше иза ћошка под ли-пом и гледаше како воде коње и говоре да их напоје.

Џафар-бег изнесе и дете да види како се поје коњи и провадају; кад је пролазио поред дервиша, врисну дете, и приљуби се оцу рукама и ногама: тако је било гадно лице у дервиша, тако диваљ његов глас.

Послужише дервиша кафом, нахранише га и на-појише, али га ни за шта не запиташе. Гостопримљи-вост српска није и радознала; не питају ни којим по-слом путује, ни од куд је, ни куда ће, довољно да је гост; доста је гладног нахранити, жедног напојити, странога у дом увести — а нашто још и питати га
к0 је, од куд је и куда путује? Свет је божји, и људи

Су 60ЖЈИ.

Дервиш сеђаше све на истом месту и гледаше је-дним ОКОМ, и на том оку суза је блистала. Стари Крупа говораше Мурат-бегу:

__ дла је ово човек невољан и несрећан! Велик је

Б0Г ваљда ће се смиловати и призвати га к себи,

јер је страшно бити така наказа међу људма, а још теже бити овако слабомоћан старац као ја. Најбоље би било да нас Бог обоје пренесе тамо к моме Алији.

Џафар се не смеде ни приближити дервишу, јер се дете толико било раздрекало, да га поред њега ни у кућу унети није могао.

у тај мах изведоше из коњушнице Крупиног мр-кова; тај синак пустиње иђаше тужно, с опуштеном главом, али чим опази дервиша зарза од радости, скочи у страну, оте се од сеиза и право дојезди дер-вишу, па своје беле ноздрве принесе к његовом она-каженом лицу. А дервиш га загрли обема рукама и к себи притиште.

Стари Крупа скочи на ноге:

— Сине мој, Алија! викну иза гласа и за тили ча-сак прискочи дервишу и загрли га. „О мој драги Али-ја, говораше старац, — ми људи, па те не познасмо, а гле коњ, живинче једно, познало те! Бог је велик, а Мухамед је његов једини пророк!”

Алија раздрљи прса и показа своју рођену белегу, али је то већ било излишно: очино га је срце познало. Он беше тако уморан, да као полумртав клону на земљу; по његовој жељи простреше му на ћошци-отац се посади до његове постеље.

Џафар даде плачно дете матери, па и сам дође к постељи свог побратима, друга по оружју.

А у харему Златија љуљаше детенце и кроз плач говораше:

— О јадни Алија, о јадна и жалосна моја Сре-брнко!
VIII.

У Бихаћу има стародревни градић; запамтио је времена Немањића, времена царева и краљева, битку косовопољску, у зидовима његовим виде се крсто-видни знаци. Цела Крајина беше у рукама победо-носне војске султанове: Турци у Бањалуци, Турци у Крупи, у Острошцу, у Новоме, а Бихаћ двадесет и осам година брањаше своју независност од навале Турака, био је уточиште босанске властеле, која не хтеде изневерити своју народност или жељаше из-нова постати само босанском. Нити га могаху узети на јуриш, ни принудити глађу на предају, и прешао је у руке султану уговором између султана и оних који га брањаху. По овом уговору добише господари бихаћски спахилуке, тимарства и капетанства. За време опсаде утврдише међу собом пријатељство Бе-ширевићи и Крупићи, јер су два капетана из њихова рода управљала градом и посадом; мали, дволетни Почеповић, којему су они били стараоци, за време посаде порастао је, постао од детета младић, од мла-дића јунак, од јунака капетан — а све на око и под „,ководством Крупића и Беширевића, и посде тога РЈта капетаиом града, вароши и Варача. [55]

° кихаћ се поноси својом неосвојљивошћу, јер ]е он пш. самој предаји добровољно примио барјак сул-и Р калифе, и у његове зидове не уђе турска по-Т*” да заставу истури на кулама градским; застава Гпредана капетану Круиићу и Беширевићу а ови ,е 1пеаадоше бихаћском капетану Почеповићу. Бошњаци р заклеше бранити заставу ислама, бранити ]е по босански: Бихаћ као што је био тако и остаЈе читав

И Ка^ што се сребрна трака вије на хаљини девојке, тако и плава Уна вијуга између живописних шума и шарених ливада Крајине: плава Уна хити с босанских планина и ливада у загрљај српске реке Саве, и спзјз два краја, насељена једним и истим народом, са]е-дињава земље, али не и људе, јер су они исламом, православљем, католицизмом, деобом на бегове, аге и рају — разноличнији у свом духовном животу него што је разнобојно и разнолично оно биље по лива-дама. Ово је разједињење започело још на пољу Ко-сову и отуда се распространило до најудаљениЈИХ племена српских; и Бог један знаде кад ћс се опет ујединити, било на Косовом или на рловом

пољу.

Бихаћ, чувар војне славе босанске, простираше се на обема обалама Уне и по острву, које као да се зато помолило из средине реке, да њезина вода не
би тако брзо отицала у недра Саве, да разноликост босанскога становништва не би тако одмах ишчезла у јединству Србаља.

Стари градић има кулу, која се зове Сабела или Жабељ; на угловима налазе се друге мале кулице с мазгалама у зидовима, којима је опасана тврдиња и шанчевима свуда унаоколо, преко којих се прелази мостом што се диже и спушта; градић је на десној обали Уне и гледа преко реке на Раштељ и планину Плешевицу, обраслу непроходљивом дубравом. На зидовима се виде премазани крстови, а цркву није неимар, него царска ирада претворила у џамију, с мунаретом над кубетом, које је подесно да с њега и звоно звони и мујезин учи; у том дому божјем све је тако расположено, да се без икаке препреке може У њему певати и Алах екбер и Благословено царство — и Вјечнаја памјат старој Босни и Тебе Бога хвалим ускрснућу нове Босне из њезиних старих ра-звалина.

Као што рекосмо, град бихаћски лежи на десној обали Уне; на острву је варош, старо српско варо-шиште, а на обали реке све красни конаци бегова и ага босанских: једни сазидани по старом босанском обичају, други удешени онако по стамбулски, а на некима читава шарена смеса, која се низала читава три века од како је засновано варошиште на острву. По спољашности свакога конака може се знати и ко га је подигао — да ли властелин бег, или бег мусло-манин, или јаничарски ага, или ага спахија, или ага хајдука, каква стара Бошњачина.
На левој страни реке пружају се махале хришћан-

е. куНе и кућишта — набацане гомиле ђубрета, вр-тови, воћњаци, живе ограде, јаркови с високим на-ипима, исто као и у осталим српским земљама. СИЈУ1ост на реци спаја тврђаву са острвом и острво с кућама на левоме брегу Уне; мост је дрвен, али је на храстовим стубовима и гредама, тврдим као гвож-ђе. На обали су с једне и с друге стране моста ду-ћани, кафане, купалишта, колибице за ловљење рибе на удицу и мрежу, а на самом мосту ћепенци, у ко-јима се продаје риба, месо, воће и многе друге европ-ске источне израде. Мост је управо био на сметњи преласку из једнога у други крај вароши, тако је вазда био препун народом.

Ето такав вам је био Бихаћ и у њему, у времену наше приповетке, капетановаше Мехмед Бихаћевић, син удовице Почеповића и Индијанца, који је похо-дио Меку, Медину и Бухару, и с тога прозван хаџи-јом.

Хаџија је од изласка до заласка сунца свршавао по четири молитве — намаза, по четвртој попио би полуоку шљивовице, а за време јела пио би из сре-брног саплака, под видом шербета, до три оке ма-џарскога вина, и не би имао времена да сврши и ве-черњу молитву, јер би се обично тада појавили Ци-гани свирачи и Циганке играчице. Син тога хаџије, млади Мехмед, узео је презиме Бихаћевић по месту У ком је капетановао. По мајци је био Бошњак, а по оцу прави Индијанац. Ма да му отац беше хаџија и по готову читав светац у исламу, опет се у њему јако
истицаху навике и страсти индијске, те га с тога из-бегаваху његови суседи, босански бегови. Беговима беше неправо што је удовица старог Почеповића по-шла за Индијанца, једини само стари Хасо не забора-ви да је био тутор њезин, те с тога по смрти Индијан-чевој стараше се брижљиво о судби младога Бихаће-вића.

Кад млади Бихаћевић, по смрти очиној, поста го-сподар од себе, пробудише се и у њему индијански нагони очини: поче силом доводити девојке у свој харем, па и пуцати на своје жене и љубазнице. Хасо му даде мало прпе, и он се једном за свагда одвикну својих индијанских ћефова, али ипак не постаде она-кав какав треба да је потомак старог колена босан-ског. Никад није веровао другима, а и сам се ником не повераваше; нити хтеде отворено на страну вла-сти као Осман Скопљевић, нити противу власти као Беширевићи, сам не знађаше на коју ће страну, и с тога час на једну час на другу тако да га ни једна ни друга страна не сматраше за својега, сви се њиме користише, али га ни једни не наградише, не рекоше му честито ни „хвала”. Такав је био капетан Биха-ћевић, којега, на предлог Веџи-паше, постави висока порта пашом и муселимом бихаћскога санџака, што је о последњој побуни издао своју браћу бегове и аге у Крајини.

Мехмед паша Бихаћевић, ма да се десио у Сара-јеву при одласку Веџи-паше, опет се не смеде с њиме опростити под изговором да је слаб; но чим се по-јави нови везир Тахир-паша, одмах се нашло толико
авља, да је могао изаћи на сусрет до саме границе везирства и тамо поздравити новог султанског наме-

сника.

Тахир-паша родом из Бендара, по мислима Тата-беше честит мрнар и капудан; он би био доста учинио по турску флоту, да му Енглеска не сметаше У томе. Тахир је знао језике и обичаје западне, јер је неколико година провео у Трсту и Млеткама; ма да беше вазда намрштен, изгледа дивљег и речи опорих, опет му срце беше храбро и милостиво, и гнушао се свега што је ниско и подло.

Тахир-паша вољаше Мују Бабића ради његовога оригиналнога карактера и због речи које постојано тврђаше: — служи верно султану и исламу, с тога што иначе не може да послужи Босни, а кад би мо-гао, он би јој ставио на службу све своје услуге.

Према Бихаћевићу био је везир врло хладан, Ше-фиревића је презирао, говорећи да мрзи лисице у овчијој кожи. Због тога се појавише незадовољства, скупови, саветовања и договори врло озбиљни о томе како да се и овом везиру покаже пут. Шефиревић рече да ће на ту цељ бити у њега доста злата и да га неће штедити; Бихаћевић оде у Бихаћ с одлуком, (али по његовом обичају, не баш тако тврдом) да би добро било изнова подићи Крајину и тога ради договорити се са Сточевићем, а Мујо се Бабић и даље јуначио, и промишљајући како би се могао изиграти ®езир, који, ма да је честит човек, опет није Бошњак.

У Сарајево дође глас, да се Осман-паша, везир од
три туга[56], оженио Сребрнком, ћерком старога Ха-сана, аге крајишкога, и да султан, ослањајући се на јунаштво, знатност породице и свезу с босанском властелом, намерава послати га с војском да у Босни и Херцеговини уведе пређашњи низам, а садањи тан-зимат, и да тај јунак — везир обећава да ће се већ споразумети и погодити и с херцегом и с беговима и са агама крајишким. Овај глас прво дође у уши везиру Тахир-паши, а он га, по својој отворености одмах саопшти и многима око себе. Али му то не беше по вољи: не што би као завидео, јер у његовој души не беше ни најмање зависти, него га је болело зашто да њему не поверише тај посао, као да он не би био исто толико јуначан, увиђаван и усрдан. Он не тајаше своја осећања, а незадовољници, приметив-ши ту слабу страну његову, почеше му говорити како је у земљи потпуно спокојство, како сви желе низама и танзимата, како га Алија Сточевић већ и уводи у Херцеговини, распростирући повластице мусломана и на хришћане, и како ће довољно бити само отићи у народ, развидети и све уредити. Мисао ова допаде се везиру и он је саопшти Бабићу-Муји, а овај одмах поче удешавати планове како ће преварити везира Небошњака. Скопљак паша је јунак, он ће већ умети удесити: увешће и низам и танзимат, али неће хтети стати на чело Босне; он је везир и остаће везир сул-танов, с тога нам не може ићи на руку. У осталом, преварити Бошњака, ма и ради среће босанског на- *)
а (5ИЛо би дело несавесно: друга је ствар са овим из Бендара, који је Татарин, Турчин ли је, — њега преварити не само да није несавесно, него још то налаже непомућена савест; човек је до душе добар, али није Бошњак, а Босна треба везира Бошњака; ваља мало узнемирити султана, па ћемо тако зар и добити везира какав је за нас, и тада ћемо уредити Босну по нашки, а под врховном влашћу султана, ка-лифе исламског.

Муја посаветова везиру да иде и да све уреди, уве-равајући га да су спахије готове потпомоћи га. Везир на то пристане и буде одлучено да се путује.

Док се то тако збивало у Сарајеву, у Бихаћу, право у градску авлију дојездише два путника. Једно беше Алија Кедић, а друго — онакажени дервиш Алија Крупић; један је бег, други је ага, обојица крајишки јунаци, који дођоше на позив у госте Бихаћевићу.

Бихаћевић врло добро знађаше ко је тај онакажени дервиш, али се чињаше као да га не познаје, прими га као мусломанина, не питајући га ни како му је име, ни чим се занима, угости га као друга Алије Кедића, свога давнашњега знанца, и хтеде с њима говорити о низаму и танзимату, о томе шта би ваљало чинити да се спасе Босна од погибли.

Пре но што приступише послу, он поче говорити о Скопљак-паши, о његовим заслугама, па како се јако узвисио, како се оженио са Сребрнком, ћерком Хасан-агином, удовицом Алије Крупића. На лицу дер-вишову није се могло ништа приметити, но непре-стано прижмуркиваше оним једним оком што га још имађаше. Кедић се само као намешташе на дивану, али ни једне не рече, а кад Бихаћевић поче смотре-није говорити о новим покушајима да се уведе низам и о томе да би ваљало закратити долазак Скопље-вића у Босну, Кедић му погледа право у очи.

— Чујеш ли ме, беже, до сукоба на Плешевици можда би с капетаном бихаћским пошао многи Бо-шњак, па може бити пошли би и ми сви, јер је Бихаћ стари славни и нама тако мили град, али од Плеше-вичког сукоба, у ком од бегова крајишких јединог тебе не беше, сумњам да ће се ико за тобом повести, особито сад, кад си постао пашом и муселимом. Ста-ри Крупа неће поћи, Беширевић још мање, осим мене једнога; јер ја сам готов спрећи и с ђаволом, само да осветим смрт мога господара, старога Хасана.

Бихаћевић опусти главу, али не рече ништа у обра-ну своју, само је седео и мислио, док му не почеше долазити бегови и аге, које је позвао из вароши и околине. А онда једноме од ага обуче низамску уни-форму, која је прописана била за нову војску, и у коју је ваљало обући и Бошњаке, и показав на зид, на којем је, по његовој заповести, обијен леп, којим су премазани били стародревни крстови, рече:

— Погледајте на ово гнездо старих господара ни-кад неосвојенога Бихаћа: ови крстови што их видите, зар су они друкчији него они крстови на грудима нове војске мусломанске? Не треба нам низам, да нас учи крсте носити; ако хоћемо, може нам се то чинити и без низама; што је било наше, може наше и опет бити, али по нашој драгој вољи, а ни по чијој заповести.
Ове речи прионуше за срце: испарчаше низамски мундир на ситне комадиће, а крстове на зиду зама-заше каљу, па се заверише, да се неће подати ни ни-заму, ни танзимату, као год што се никад нису хтели нИ Швабама подати.

Тако се заче нови устанак.

За све то време саветовања сеђаше и ћуташе онај дервиш с наруженим лицем, затворио око па дрема-ше, или можда и спаваше, јер ни једанпут уста не отвори, нити погледа оне око њега, а кад они усташе и пођоше, диже се и он па оде; нико му не рече ни: алах смурладук — здраво! нити му пожеле курола — срећан пут!

Коњ иђаше тужно с опуштеном главом; он једини осећаше каква и колика туга мори његова господара. Јер Алија, кад је дошао својој кући и не застао своју младу жену, и кад је чуо где се она налази, измоли у свога оца дозвољење те јој пошље разводно писмо, које удеси тако као да га шиље из незнаног краја, у писму је заклињаше да не истражује где је он и шта се с њиме збило, но да сматра себе сасвим слободну од брачне свезе с њим, и да не одбија од себе подесну прилику која јој се укаже. Он беше уверен, да је ово разводно писмо дошло до њезиних руку, да је она дуго плакала, да су јој можда говорили да се он тамо негде у Швапској пођаурио и оженио каквом ђаур« кињом, да је и после тога дуто, дуго плакала не веру-јући тим гласовима.

Но опет му је било чудно, да је она напослетку по-веровала тим гласовима и могла испунити вољу ње-гову, па с тога би га срце заболело, кад год би по-мислио, да је другоме дала руку она жена коју је он тако силно љубио. Сам је од себе отискао, сам је себе пред њом окривио, а опет је желео да је отиснуту и њиме увређену туга убије. Човек вам је чудан себич-њак!

Уморен и душом и телом, скине се Алија са седла, и сам би се тада уставио и његов дорат. И заспао је од умора, и кад се пробудио, осетио је студену ноћ; коњ стајаше одмах до њега и дисаше својим белим ноздрвама у његово лице. Дервиш га загрли обема рукама и притиште му главу на своје срце.

— О, мој драги дорате, отићи ћу с тобом на војну, у бој, — можда ће ми се алах смиловати и смрт по-слати. Ја нисам самохран у свету, ти си са мном, мој мили дорате! А она, она, нека је срећна ...

И ту се невољник заплака, али већ осети и облак-шање у срцу својему.

Међутим стиже глас већ и у Острожац о походу на који се спремаше везир Тахир-паша и о сложној од-луци у Бихаћу да му се на пут стане силом. Капетан Мурат-бег и Џафар-бег Беширевић говораху: „За-једно с Бихаћевићем ни ногом не крочисмо, нити ћемо икад уз везира против Крајине, као што је то урадио Бихаћевић. Ми нисмо од индијског рода, него од чи-сто босанске крви. Седећемо у Острошцу, а кад нас позове Сточевић, готови смо на његов миг, јер данас ваља у Херцеговини тражити стару Босну и тамо очувати нашу старину”. Тако одлучише и тако пору-чише у Бихаћ.
Мурат-бег није никад о једној ствари двојако од-лучивао, никад одустајао од своје одлуке догод се не би извршила онако како је хтео; ради својега рачуна и тврдога карактера беше веома уважен међу босан-ском властелом. Џафар-бег, као млад јунак и вођ, не уступаше Скопљевићу ни храброшћу ни војним иску-ством; знађаше с мањом војском одупрети се већој сиј1Иј — војевао је радо, али само за Босну и с на-родом босанским. После бојева и оног војног живота, обично је бивало дуго време и њему и његовоме вран-цу, али сад је слатко проводио време причајући Зла-тији све минуле бојеве, а на вранца посађиваше свога малога Хасан-бега.

Златија сад беше још лепша него ли девојком; она заношаше дражестима младе женице, она очараваше лепотом младе матере и осећаше себе потпуно срећ-ном, само да није мислила о сестри Сребрнци и о не-срећноме Алији, а те су јој мисли мутиле њезино ведро, безоблачно небо. Шта ли је сад с њезином сестром, с којом је заједно расла, с којом је делила и добро и зло, коју је љубила као себе саму, или још више но себе саму. Она је данас велика ханума, али жена јунака, који не иде оним путем којим иђаше њезин отац — јунак од Босне, и њезин муж — први јунак босански. То их дели више но сва даљина која раставља Босну од азијских страна; можда се оне више нигда неће видети једна с другом, па кад би се и сусреле негде у веку, састале би се као жене дво-]ице противника, ма и Бошњака; а оне су сестре ро-ђене, обе Босанкиње, па то је веома тишташе на срцу.
А да ли је срећна та бедна Сребрнка? Златија би пре поверовала да ће се небо на земљу срушити но што би она могла не љубити Џафара; тако исто мисли она и о Сребрнци; та оне су обе одојене на једним прсима и расле пред очима једне исте матере. Сад је, тужна и отиснута, пристала да буде жена Османова, али кад она сазна праву истину, — како ће онда бити несрећна! Све је ово болом притискивало њено осет-љиво срце.

И на Џафаровом срцу лежаше сињи камен; веома га бољаше гледећи несрећу свога побратима; још му теже беше што му нема помоћи, нити га је лако било утешити. А уз то га још нешто поче морити: поче му бивати дуго време после оног бурног, ратног жи-вота.

Устанак објављен, али му се Џафар не придружи из зависти према Бихаћевићу. Нашав се увређен што овај не хте да се придружи његовој партији и под његовим вођством, науми показати се упоран као и брат му Мурат-бег, глава породице Беширевића. Давнашња је то завист и мржња према Бихаћевићу: та тај је Бихаћевић хтео да буде и зет Хасан-аги; Бихаћевић — тај мелез индијски, хтеде се мерити с Беширевићем, потомком чистог старог босанског колена, смео је бацити око на Златију и клети се ви-ном, које крадом пијаше, да ће она бити и његова жена! Давно је то било, па ваљало би да је давно и заборављено, јер нико о том речи не ромори, али неће да избије из главе Џафар, и он сад да се братими с Индијанцем. Не, он ни крочити неће, седеће с миром
у својим конацима. Тако је одговорио беговима и агама, и они одоше тужни и незадовољни, јер им је био потребан такав јунак као што је Џафар Беши-ревић: они су навикли бити се под његовим вођством, а навика је готово што и природа.

По њиховом одласку Џафару не беше понајпра-вије: „Зар да војују без мене?” Затим махну руком: „Нека их, нека војују!” Пољуби сина, даде га жени и пољуби је; сам одведе вранца у коњушницу, дуго је тамо око њега шмрцао, врати се, седе на ћошку, погледа на небо осветљено зраком сунчаним, и мисли га однесоше тамо ка устаницима.

Баш у само подне дојаха Алија Кедић, привеза коња на капији, а сам се поздрави с беговима, седе близу њих на дрвени трупац, и поче им приповедати шта се догодило у Бихаћу, како је донекле заједно јахао с Алијом Крупићем, и како после тога ништа ни од кога о њему чуо није; можда је одјахао у При-једор и Бањалуку да позове Пашића, Кличбеговиће и друге да се придруже устанку, а можда се отиснуо и некуда даље. — „Он, знате, нема обичај да казује кад што смисли да учини. Отишао је, видећемо шта ће учинити”, говораше Кедић.

— Кади-Уњко је паметна глава, потпора ислама, — нстави Кедић даље — он ми приповедаше да у Београду већ нема оног старог Милоша; говорили тамо што му драго, он је, браћо, заковани Србин, дао би Бог да онаки и на камену роде; оставио је Србију, јер не могаше наћи слоге међу Србима. Ми-лош је отишао, а за њим и Михаило. Мада су и били
ђаури, опет нам нису желели зла; више су волели да смо уз ислам него уз низам; помагаху нас испод руке, а кад се баш ни то није дало, а они нам бар нису сметали. Султан Абдул Меџид, то је анђ’о од човека; његови везири толико су Србе придобили за се да су готови и бити се за султанску ствар, готови су оружаном силом увести у нас низам, па, што је још горе, и танзимат, који је сам ђаво измислио да подметне ногу исламу; изједначивати ђауре, неверне, с мусломанима, чобане с агама и беговима, то је, бе-гови, последњи посао, нечувени удар исламу, удар нашој Босни! Зар да доживимо опет међу нама Иван-бегове, Петри-ефендије, ага-Николе? И шта би онда било од наших капетана, муселима и целе наше ју-начке Босне? Не дајмо се! На Србе дакле већ не мо-жемо рачунати, данас се можемо поуздати само у себе саме, ни на кога другога. Јунаци Крајине, бегови и аге, језде у Бихаћ као јата ждралова, али као год лађи крмар, као пчелама матица, тако је крајишким јунацима потребан јунак Џафар-бег Беширевић, да. би могли одбранити ислам и Босну.

Џафар заошину свој дугачки брк.

— Бихаћ је наследна капетанија Бихаћевића; сад немате у њему капетана, него Мехмед-пашу, мусе-лима; он је поджегао устанак, нека предводи, бива и устанике! Беширевићи се не могу мерити с Биха-ћевићем ни влашћу, ни ичим другим.

Чујеш ли ме, беже, ја-стреб може показати орло-вима где грабежа има, али на грабац нигде не пред-воде јастреби орлове; код Индијанца можемо јести,
пити и скупљати се као у хану, али да нас он и пред-води — не бива. Бошњаци знају говорити, могу сло-бодно казати кога хоће кога не, и кога изберу за вођу, онај ће, ваистину, и предводити.

Не, ја не полазим; и без мене ће протутњити та ваша гозба! Имате пашу, па нека сад покаже да је вредан тога пашалука. Скопљевић је везир, па и за-служио је да буде везир, јер је јунак од главе до пете. Видајић је паша; и пристоји му; никад се није осра-мотио на бојноме пољу. И Бабић је паша, ал’ је и јунак, макар да је иначе самовоља; да је повише та-ких као он, опет бисмо стигли под Будим, и са вр-хова мунаретских запевале би хоџе Маџарима: „Бог је велики једини, а Мухамед је пророк његов”. А така господа као што су Шефиревић и Бихаћевићи, нашто су вам они налик? Нека бар у овом устанку покажу да су вредни бити пашама. Широк им пут!

Устаде, оде вранцу у коњушницу, па онда у харем жени и сину, отуда и не изађе више, а Кедић сеђаше и размишљаше.

Пред вече дође кадија[57] Уњко, који је прозван тако што је уњкао; он је био пореклом властелин из по-родице Тодоровића, од којих је половина примила ислам, половина иселила се у Србију и задржала хришћанство. Отац Уњков пристао беше уз Града-чевића, разбио у прах и пепео војску анадолску, и за ту заслугу био од Турака ухваћен и награђен свиле-ним гајтаном, који га је и отпратио на онај свет; а
син његов, изучивши се у медреси[58] до ступња уле-ме[59], беше заковани мусломански софта[60], али у исто време и заклети властелин босански, непријатељ ни-зама, танзимата и свега што по ^ишљењу босанске властеле не би било босанско. Заједно с њим дођоше још неколико бегова и ага.

Џафар-бег, хтео не хтео, морао је изаћи пред њих и примити их као госте своје и угостити свесрдно и дарежљиво.

Кадија Уњко, ма да се и учио у Стамбулу, опет не имађаше стамбулских навика; иије марио на воло-вима зеца ловити. Он одмах пређе на ствар, жељаше одмах да зна на чему је, црно или бело, да или не, јер време је скупо.

— Чујеш ли ме Беширевић-беже! Сви бегови и аге у Бихаћу једногласно изабраше тебе за својега вођа. Мехмед-паша, уважавајући општу вољу, уступа теби и град и власт; а иначе не би ни могло бити, јер Бо-сна има слободу избора, а ми, са свим што је наше, припадамо Босни. Желимо да нам се ти ставиш на чело противу навале низама и танзимата. Ако је и твоја воља, онда — ево ти туг од Крајине! И ту ка-дија открије на дрво насађени туг од црних длака, који је био на врху окићен сребрним полумесецом.

— Ето туга, ми ћемо га пред тобом понети; а ако и даље остајеш упоран, Беширевић-беже, онда ти ево дарак од кадије-Уњка, обуци се у овај низам и танзимат, и седи мирно у своме харему.

И он пружи Џафару завежљај, у ком су биле жен-ске хаљине с вереџом[61], и јашмаком[62], и жутим тер-лукама[63].

Џафар се насмеја.

— Наши Бошњаци, брате кадија, до данас нису крили лица један од другога. Или је можда и тај нови адет завео низам и танзимат?

Кадија на то одрска: „И нас ће покрити пред Бо-сном, ако се подамо”.

Џафар на то не рече ни да ни не; замоли госте да отпочину, а он се целу ноћ саветоваше с капетаном Мурат-бегом, са женом и малим дететом својим. Истом се указа зора на истоку, а вранац већ чекаше оседлан у целој бојној опреми. Џафар беше оружан од главе до пете, али се не знађаше на коју ће страну, — да ли у Бихаћ, у Мостар ли, или у Херцеговину...

IX

У Мостару већ од неколико дана скупља се силан свет, па се види неки још и необичнији покрет; на обадвема обалама реке Неретве, докле год око до-пире, виде се читаве вароши од шатора разноврсних и разнобојних; од самога онога места, где река Ја-сеница, примивши у се многу воду мутнога језера,
утиче у Неретву, пружио се табор херцеговачких спахија, а на бујним, подводним ливадама пасу сочну траву читави џелепи коња спутаних у ћустецима и путима: близу шаторова виде се седла, палани[64], при-бори коњски и оружје. Тугови на шаторима показују где је предводилац овог или оног реда војске, а над шатором Зуљфикара-бега Сточевића, везирова и хер-цегова сина, вије се застава мухамедова — султан-ски барјак с полумесецом на црвеном пољу. На де-сном брегу, где почиње пут што води у Столац, ро-ђено место Сточевића, утаборила се пешадија у ре-довима, у којима се измешали хришћани с пандурима мусломанима, а над самим Мостаром намештени то-пови и остале топовске запреге; па и ту се над ша-торима вију тугови и застава пророкова. Над пеша-цима и тобџијама командују друга два сина Сточе-вићева, Ризван-бег и Суреја-бег. Свега војске три-десет хиљада и шездесет топова брдских и пољских.

Старијем сину Сточевића беше двадесет и три го-дине, а отац је био у четрдесет шестој од рођења. Отац је са сином путовао по швапским земљама, го-стили се по Загребу, Пешти и Бечу, много видели, и не без користи. Они не беху од оних мусломана, који не читају књиге и сматрају их за излишне, говорећи: ако пишу друкчије но што је у корану — погубне су, а ако је у њима исто што у корану — сувишне су. Сточевићи не знађаху ни арапски ни персијски, али су добро знали свој матерњи језик. Сточевић отац, још из детињства навикао се управљати земљом и војском командовати; ни у једној турској области не беше така реда као у Херцеговини.

Од како је Али-паша Сточевић почео управљати Херцеговином, од то доба не беше у том крају ни-каквих побуна, и границе беху сасвим слободне од туђих навала. Својим потчињеним беше као родитељ и брињаше се за све потребе народне, али је био отац строг и справедљив, није марио за излишне савет-нике и ни гроша не даде на уходе и потказиваче. Му-сломани и хришћани љубљаху га подједнако, а бо-јаху га се као царског намесника. И на Цетињу и у Боки Которској уважавали су херцега. Он могаше завојштити на Црну Гору, али он то не хтеде, и го-ворио је: „Ја нисам владалац, не склапам уговоре нити војне објављујем; султан је мој господар, који ми заповеда”. Он је био веран султану и исламу, али је пазио и немухамедовце, јер је јавно признао да је српскога порекла. Такога везира потребно је било уважавати, али је ваљало с њиме и — разрачуна-ти се.

На другој страни вароши, близу реке, чуге, шатре, хладњаци, одморци под таљигама и тма божја на-рода мусломанског: стараца, жена и деце. Све се то искупило по заповести херцеговој.

У самој вароши — бегови, капетани, имами, дер-виши, попови, трговци и еснафи[65].
На све стране пеку и једу волове и овнове, пије се шљивовица и вино у здравље султаново и у здравље честитог везира.

Час по би један другог запитао: „Зашто ли нас, море, овде искупише? Да неће херцег да се прогласи баном, па да завојшти на Црну Гору и Далмацију?”

Било је много гостију из Крајине, и из Босне; међу њима Мурат-бег Беширевић, капетан из Острошца, и капетан из Лијевна, Фирдеус. Народ је свашта го-ворио и нагађао, а највише да ће херцег да заузме Крајину и Босну, па чак и Србију.

Али се народ превари, не беше ништа од онога што он мишљаше. Друго је нешто било: Татар-ага донео је право из Цариграда танзимат, који се иначе зове хатишериф[66], и који је већ обнародован у Стам-булу и сад се има прочитати народу у Херцеговини.

Да ли је везир задовољан и танзиматом, то нико жив не знађаше, само је наређено да се танзимат прочита, и он ће се прочитати. Сточевић је у својој земљи увео и низам, не толико оделом и новим мун-диром, колико европским уређењем војске, коју је обучио у војним вештинама и строго дисциплинисао; он је примио низам, и, по свој прилици, неће се про-тивити ни танзимату.

Сутрадан изјутра, на једно четврт часа од вароши, на путу ка Пиперинском хану, а усред широкога и равнога поља, беше подигнут шембер, окренут ка истоку. Шембер је нека врста амвона, на који се пење имам и свршује подневну молитву петком и свахог већег годишњег празника. Пешадија се постројила као живи ланац око тога амвона, пред њом мусло-мани у тесним редовима, лицем ка истоку, а за пе-шадијом поређаше се гомиле хришћана, не само људи, него и жена и деце, и кроз ту грдну масу народа на-чини се пролаз од амвона према путу који води из вароши. С једне и друге стране овога пролаза сто-јали су редови војника, који потискиваху навалу на-рода. Целим путем до саме вароши беше разређена војска — пешаци и коњаници у разнобојном и жи-вописном херцеговачком оделу, а на угледним коњи-ма. Заставе и барјачићи лепршаху се у ваздуху, а туговима замршује ветар власи и блеште се на сунцу својим полумесецима. Око амвона стоје и ишчекују подне имами у зеленим чалмама и дугим зеленим џу-бетима; они час погледају у своје велике, тешке са-хате, које обично носе у корњачним кутијама на сре7 брним лаицима, тако јаким и дебелим, да би о њих могао прикачити и повеће терете.

Наскоро се појави отуда од вароши свечани поход. Напред јахаху татарин у црвеном татарском оделу, а са зеленом чалмом око главе; за њим пет спахија, један напред а остали два по два, на лепим хатовима са најлепшом коњском опремом; за овима, у растоја-њу од педесет корака, иђаше чета коњаника с тугом и заповедницима војске, па онда одличније аге, па чиновници калема,[67] па софте улемскога савета, дер-виши разне багре, чланови месне управе, па кадије; после ових јахаху бегови према важности својих ко-лена и својим заслугама, млађи напред, старији за њима; у последњем пару, као гости, јахаху Фирдеус капетан и капетан Беширевић. За њима су јахале муфтије[68], а за овим два барјактара с трима тугови-ма, знацима херцеговог везирског достојанства. За барјактарима јахаше везир Сточевић, херцег од Хер-цеговине; под њим тунијски хат, бео као млеко, са ашом златом опшивеном, са прибором сребром окова-ним; својом свиленом гривом земљу додирује, а ре-пом чисти прах по путу. Везир вас увијен у црвеном карамзину, којем се једва види лице кроз златан вез, искићен драгим камењем; на фесу му дијамантска слова, а балчак од сабље сав се прелива у брилијан-тима.

Поред сваког аге ходио је сеиз[69] и чибугџија с чи-буком у кутији; а веће достојанственике праћаше још по један слуга с чантром[70] у руци; поред бегова по четири човека пешака; поред муфтије четири софте у дугачким црним хаљинама и белим чалмама око гла-ве; поред везира двадесет и четири ич-аге и сеиза и толико исто каваза[71].

За везиром водише до три хата богато оседлана и окићена, с перјаницама на глави. После свију иђаше једно одељење сејмена[72].
Цела ова свита ходила је лагано, банда је свирала, народ је викао: „Живио везир, живио наш херцег, наш господар!”

Везир се клањаше на обе стране народу и војсци, принашаше руку к срцу, а затим је пружао према народу.

Пред капијом сви се с коња скидоше и поређаше у два реда на сусрет везиру. Везир пројаха на коњу кроз капију, одајући селам агама, беговима и свима чиновницима, затим се с коња скиде и стаде пред целу свиту на молитву.

Беше управо подне. Мујезин огласи језан, а затим се имам попе на амвон и запева молитву, за то вре-ме сви мусломани клечаху седећи на петама, положи-ше руке на прса и гледаху право ка истоку. У том су положају били све до краја молитве. Пошто се окон-ча молитва за султана, за његова оца и деду, мусло-мани се сви дигоше на ноге. Имам сиђе с амвона, стаде пред правоверне као вођ пред војску и поче се намаз; по команди имамовој сви у један мах клекну-ше, по команди ставише руке на прса, по команди ма-хаху главом и десно и лево. Кад се тако молитва до-врши, мусломани, не гурајући се, изађоше напоље из круга, затворенога ланцем пешака, и стадоше иза војничких редова; у кругу осташе само бегови чинов-ници, улеме, најзнаменитије аге, уз то знатнији хри-шћани, свештеници обе вероисповести, источне и за-падне, и јеврејски рабини.

Кад се све умири, везирски ћаја принесе кесу од црвеног атлаза, са златном китом и златним гајта-
ном; везир извади из свиле пергаментни свитак, по-љуби га с пуно поштовања, принесе га к челу, к теме-ну, па затим даде муфтији, који га рашири и лагано прочита од почетка до краја. За време читања царо-вала је мртва тишина; јер, осим улема, нико живи није разумео ама баш ни словца. Муфтија запева мо-литву; сви мусломани подигоше руке над главама, затим их принесоше к лицу. Музика засвира поздрав, а мусломани три пут узвикнуше „многа лета” пади-ши, и после свакога узвика везир им одаваше руком селам, благодарећи им у име падишино.

Ето тако је било званично обнародовање султан-ског фермана. По свршеној церемонији и везир и сва његова околина посадише се на ћилимове; донеше им чибуке и кафу. Везир је лагано пушио из дулца од ћилибара, са пет прстенова окићених брилијантима и рубинима. Међутим софте улемскога савета објасни-ше народу султански ферман, по ком ће у напредак бити сви једнаки пред законом, — чак и онај чоба-нин биће раван везиру. Тек што се пронеше народом ове последње речи, док ти некакав ага, некадашњи јаничар, привикну на кавазе, пандуре и сејмене да у-мире народ, међу којем се дигао читав жагор од го-вора. Овима је овака заповест била као кад звижнеш ловачкоме псу; докопаше ти позамашне батине па где год кога стигоше. Народ завика: „аман, аман!”, паде на колена, или се спасаваше бегством. А бегови и аге подсмехиваху се и викаху народу: „Куд сте нагли, та танзимат вели да је сваки чобанин барабар с вези-рем; па ако вас туку у име везира, а ви га се опро-
стите. А ако се не можете користити вашом равно-правношћу, онда она за вас и не вреди, и танзимат

лаже”.
Начини се ужасан метеж; разјарени везир једва је могао укротити полицаје који су се раштркали свуда по народу. Напослетку поврати се ред; добро што још не беше и мртвих глава.

Овај догађај даде повода швапским новинама, те су писале као да је везир обнародовањем танзимата јако жацнуо високу порту, и тога часа полетеше у Стамбул гласови као да везир и сва херцеговачка властела јавно исмевају танзимат и султански фер-ман, и тиме јако вређају свето име султаново. Везир, потказиваху даље високој порти, не само да никога није казнио за такав неред, него никоме ништа ни пребацио није.

Да се ово догодило за време грозне владе хромога садразама, Веџи-паша проредио би бегове и аге хер-цеговачке онако као негда у Крајини. Али су сад била друга времена, други обичаји. Висока порта поручи везиру босанском, да подробно извиди шта се то до-годило у Херцеговини и шта буде дознао да јави у Стамбул.

Међутим је Џафар Беширевић пристао био да буде вођ устаницима у Бихаћу. Он разасла улаке на све стране с позивом да се свуда дижу, и за недељу дана беше сва Крзјина под оружјем и на коњима; чак и стари Челенко доби власт да дигне хришћане и да их оружа за борбу за општу ствар. Оружајући хришћа-не, Беширевић је у овом случају чинио исто што и херцег Сточевић.

С Мујом Бабићем поведе се такође преписка; он јављаше да је наговорио везира да путује по Крајини ради увођења танзимата, и даваше Беширевићу раз-не савете; али Беширевић није марио за саветнике, саветоваше се са самим собом, а од других тражаше само једно: да га безусловно слушају. Посаду бихаћ-ску повери староме Сејфовићу, а сам с војском раз-нога оружја, свега до двадесет хиљада, пође к Ба-њалуци, где је имао везир отсести. Капетанима и бе-говима, који остадоше дома, заповеди да прикупе ре-зервну војску, па сваки у свом спахилуку да је го-тов поћи, чим се позове. Устанак се објави прво ти-ме, што су на све стране прогањали турске војнике — Арнауте.

Кад је Беширевић-бег таким начином прикупио војску да прогна везира Небошњака, Бихаћевић-па-ша, с неколико оданих ага, прибра читаву гомилу ба-даваџија, комедијаша, Цигана и Циганчура, па хајд од замка до замка, од конака до конака крајишке властеле и весељаше домаћине а и себе сама по го-стима. Сви су знали да је Бихаћевић уступио Бихаћ устаницима, а заповедништво над њима Беширевићу, и због тога кроз прсте гледаху на његова будала-штва, шта више радо учествоваху у његовим забава-ма и свуда га примаху с пуним гостопримством.

У Острошцу беше на дому Беширевића само хану-ма Златија с малим Хасан-бегом; јер њезин девер, старији брат Џафаров, Мурат-бег, беше у то доба у Херцеговини; али је Златија била ћерка старога Ха-сана и умела и у кући, и изван куће управљати. Му-сломани је поштоваху као жену бегову, а хришћанска раја љубљаше је ради њезине доброте и готовости да свакоме помогне.

Златија знађаше да је њезин муж отишао с војском у Бањалуку на сусрет везиру, да је сва Босна уста-ла, и да на све стране, као хајком зверад, гоне Ар-науте. Бојећи се изненаднога напада на Острожац, она нареди да месни становници у свако доба буду готови.

Једно јутро јавише јој да се приближује Острошцу гомила некаквих људи, пешице и на коњима. Једни говоре: наши су, други: нису наши, него Арнаути. Златија заповеди да се дигне мост и да све буде спремно за отпор, а десеторица окретнијих ага да уседну најбоље коње и да оду пред ту гомилу народа, да је питају од куда је и шта намерава. Очекујући гласове, она са својим синчићем стајаше на бедему градском.

Улаци се један за другим почеше враћати и ка-заше да народ, који се приближује, по изгледу рекло би се да нема никаквих ратних намера, и, као што кажу, носе међу собом мртво тело; међутим су се две аге одлучиле да им се сасвим приближе и да ће Те скоро тачно знати ко су и од куд су ти људи.

Златија задрхта и побледе — помислила је, ма да није казала: „Да не носе, можда, Џафара?”. Хтеде се наслонити на кога му драго, али не беше никога близу ње, погледа на малога синчића и виде где се на њу осмејкује. Златији лакну на срцу. Она наново посла аге пред онај народ, али још и не изађоше на градску капију, кад истом на пут испадоше две аге које су биле међу оном гомилом и још два друга ко-њаника.

Кад стигоше аге у тврдињу, ова два коњаника ре-коше да су они аге из Бихаћа. Поклонише се Златији и рекоше:

— Наш господар и паша Бихаћевић, по поруци твога мужа, обилази све тврдиње по Крајини, да би приволео бегове на устанак, па га је данас снашла не-срећа: зазрео му коњ, паша је пао и убио се; Богу хвала остао је жив, али му је тако зло, да се једва држи на коњу, и с тога моли жену свога побратима, ћерку својега кума, да му не откаже гостопримство и помоћ.

Златија одмах заповеди да се спреми све што му треба за дочек болеснога госта, а сама му изађе на сусрет до саме градске капије. Она се сети оних ми-нулих времена кад јој је Бихаћевић долазио и доно-сио поклоне као својој потоњој невести, и ма да ни-кад према њему не осећаше љубав или тако што, опет јој је то сећање, као и свакој жени, годило. Она се радосно осмехну, ма да и у тај пар ни на кога не мишљаше до на Џафара и свога синчића.

Болни паша непрестано је јечао и тужио се; видело се да се као јако убио. Одмах га наместише у одво-јеној одаји, којој је на зиду висило оружје, ловачка опрема и коњски прибори Џафарови. Око њега се на-стојавало с најпредусретљивијом пажњом, да би не-престано могао осећати да се налази у гостима свога побратима.

А кад наступи вече, поче свирати диганска музи-ка, а Циганке певати, да би болног пашу мало ра-забрале; Циганке певаху славу Џафару и лепој Зла-тији, и прорицаху златну будућност њиховом сину Хасан-бегу, који ће временом прихватити и даље уз-висити част старог колена Беширевића и пронети славу имена њиховог.

Златија, по обичају, спусти сина у колевку, и пође да походи болника, да види како му је и да ли му је још што потребно. Чим је она ушла у одају где је Бихаћевић, цигански музиканти тога часа очистише се, а за њима један по један и све аге што су биле у одаји.

Бихаћевић оста око у око са Златијом.

У Босни се очувао још стари, патријархални оби-чај: што на срцу, то и на језику. Бихаћевић се диже са постеље и стаде на ноге здрав здравцит. Очи му севнуше као у вука, а вазда бледо му лице обли ру-менило. Он хтеде ухватити Златију за руку, може бити и загрлити је, говорећи јој:

— Ја те љубим, Златија; вазда сам љубио тебе и никоју другу. Смилуј се на мене, Златија моја, и љу-би ме!

Али Златија у тренутку прискочи к дувару (јер је Бихаћевић собом запречио излазак на врата), докопа са зида једну од обешених пушака (а у Босанаца су оне свагда напуњене), одапе ороз и нанишани право на Бихаћевића.
— Куцнуо ти је последњи час, опаки човече! Тако ти поштујеш кућу и гостопримство свога побратима, тако поштујеш спомен свога кума, старога Хасана... Од руке кћери његове погинућеш, опаки човече!

Лице Златијино беше у том тренутку тако грозно, тако пуно презирања према Бихаћевићу, да је одмах пао на колена и почео молити не љубави, но милости.

Златија држаше у десној руци пушку јаничарку на-перену право у груди Бихаћевића, а левом хитро ски-де коњско путо с целим прибором.

— Одмах да си се прућио у постељу, никакви чо-вече, и намакао на ноге ово коњско путо; сапни га тврдо и закључај; па кључ амо баци, иначе си — из-губио главу!

Бацивши путо пред њега, стајаше с напереном пу-шком, готова и да изврши своју грозну претњу. У њезином оку и на њој целој виђаше се така решљи-вост, да Бихаћевић не смеде више ни зуба помолити за милост, и журећи се да учини што је заповедила, дркћућом руком намаче себи путо на ноге, закључа га и кључ хитну Златији.

— Сад се покри јорганом и болуј!

Рекавши то, Златија пљесну длановима, заповеди слузи који дође — да позове две аге. Кад дођоше, рече им да поскидају са зида све оружје; јер је капетан Бихаћевић опасно болестан, пада у некакво лудило и лако може учинити себи зло.

Затим Златија заповеди да се отпусте кућама ци-гански музиканти и Циганке играчице, а бихаћске аге да се разместе по приватним домовима, док не оздра-ви њихов капетан; заповеди да се позове лекар из Раштеља и јави његовом харему како је изненада оболео. Својим агама строго заповеди да болесника марљиво надгледају и да се од њега не удаљавају, да му се не би догодило какво зло.

Наредбе Златијине извршише се најтачније: не-срећни љубазник лежаше окован, а нико то и не зна-ђаше. Расправа је била одгођена до повратка мужа увређене жене, или до доласка жене коју је хтео из-неверити.
X

Диван вам је то град та босанска Бањалука; пуна је народа и богата, а негда беше столица босанских банова; око ње су се кршиле две силе, српска и ма-џарска, и у савету речима и на бојном пољу оружјем, и ни једна другу не претече, а обе потисну сила му-сломанска. Врбас тече око Бањалуке и своју бистру воду слива у Саву; негда ношаше шајке пуне дома-ћих плодова на очи банова, а сад на очи мусломана, садашњих господара градских. Као што је у средњем веку сваки могао наћи дочека у манастирским зиди-нама, тако су се у храстовим и чамовим конацима старе Бањалуке гладни нахрањивали, жедни напаја-ли, уморни налазили одмора. Такав беше стари оби-чај од давна и давна, па се такав још и данас одржао. Коме дозлогрди у својој домовини, који год принуђен беше да избегне гоњење своје владе, сваки налазаше у Бањалуци гостопримство, тамо су га примали као свога рођенога; у кући, где би га примили, осећао се као у својој рођеној.
У овој дакле вароши настани се везир. Породица бега Џинића прими га као госта свога. Џинићи су били господари над триста и више читлука,[73] да су преко целе године могли ићи из читлука у читлук, а да готово ни у једноме два пут не ноће. Ту је везир сазвао све капетане, али их дођоше свега тројица: Видајић, Атамановић и Кулиновић, а осталима ни трага ни гласа где су и како су; али је везир напо-слетку прозрео да неће добро бити што они не знам где по буџацима плету и шију.

Везир није крио својега немира; сто пута би волео напустити свој положај, него што би се одлучио да огњем и мачем умирује земљу. Овога се не би латио и зато, што се то не слагаше ни с намерама младога султана.

Везир још не могаше да прекине: или-или! а међу-тим су му већ стигли гласи, да су чете устаничке на обалама Врбаса, четири сахата од бањалучкога пута.

Мујо Бабић раздражен, изјави везиру да одлази да их сукоби, весело се баци на коња и поведе спахије, а везир ишчекиваше, размишљаше и саветоваше се. Позвати у помоћ Србе, хришћане, то му се чињаше противно исламу; дозвати Арнауте, то би опет било непријатно падиши, а и кад би их пустио, све би по-робили. Посланик из Србије саветоваше везиру да се што скорије уклони из Бањалуке.

Везир слушаше речи посланикове, слушаше и миш-љаше; све једна и иста турска мисао вртијаше му се по глави: али ако се мусломани здруже с хришћани-ма, Срби са Србима? Онда би био крај османлијској сили и властели; капетани, бегови и аге навратиле би све на своју страну и рекли би тада као Срби са оба-ла Саве и Дунава: дозволите нам да сами собом у-прављамо, а ако не допустите, сами ћемо себи до-зволити.

Везир се ломио и очекивао.

Улак за улаком долазаше од Бабића, гласи све црњи и гори. Сила устаничка велика, придружују им се све нове и нове чете, али се узда у Бога и у своју бритку сабљу, и нада се да ће му изаћи за руком да их покори. „Здрав ми буди, везиру; мирно једи, пиј, и одмарај се; ја ћу стајати на стражи и само преко мога трупа и трупова мојих спахија могу устаници кидисати на Бањалуку”.

Најзад дојезди један од Кулин-беговића тако жур-но, да је свога коња уморио. Кулин-бег је дошао ве-зиру и јавио да је већ Бабић отворио бој. „Спахије се бране од устаника као крда дивљих вепрова кад их вуци нападну и већ су са свију страна опкољени; жестоко виче Бабић и заповедио ми је да најбржим касом дојурим до тебе да те уставим, да те замо-лим да часа не часиш, већ што брже да отпутујеш и уклониш од опасности твоју драгу везирску главу”.

Не мину ни један час, а у град уђе гомила спахија, међу њима један ношаше на седлу рањенога Мују Бабића. Главом везир изађе му на сусрет, сам помо-же да га спусте у постељу, и захте да му пред њим ране разгледају. Али Бабић, као и да не осећаше сво-јих рана, мољаше везира да прелази одмах у Србију.

Везиру врло жао беше Бабића, али је његов савет послушао. Све се спреми за полазак, а срећом уста-ници не журише се да освоје град. Везир оде с целом својом свитом, а с њима и паша Шефиревић. Бабића положише у воловска кола, да би га лакше пренели на једно од добара Џинићевих и тако уклонили да га не нађу устаници, а везир срећно стигне у Србију. Ту ишчекиваше заповест високе порте. Срби се озбиљно спремаху за рат, али порта не хте примити услуге Србаља и позове везира у Цариград на усмени разговор.

Одласком везира из Босне намера устанка беше по-стигнута. Капетани и бегови одлуче се да се разиђу кућама, али пре свега напишу књигу султану, којом му изјаве покорност и жељу да дуго поживи и да бу-де славан, а што се Босне тиче, да у њој нема ни јед-нога поданика, који би се смео противити његовој вољи, па чак и увођењу танзимата; али сва Босна бије темена пред ногама свога падише и моли, да би за босанског везира био постављен Осман Скопљевић или Тополић, јер су обојица из земље босанске, па могу управљати Босном по стародавним обичајима те земље.

Међутим се из Херцеговине врати у Острожац Му-рат-бег. Златија му приповеди шта се збило с капе-таном Бихаћевићем и дала му кључе од окова.

Кад год би Мурат-бег походио Бихаћевића, овај би задрктао као да га тролетница тресе, увијао би око -себе своје хаљине, а Мурат се чињаше као да ништа
и не знађаше, сажаљеваше свога суседа, говораше с н,име о стварима у Крајини, о стварима домаћим, о лову, па и о лепом времену, саветоваше му да устане и да се мало прође: „Свеж ће ваздух јако пријати његовом поремећеном здрављу”.

Али му се Бихаћевић захвали на савету, рече да се осећа све горе и горе, и једно га само моли, да би га што пре отправио у Бихаћ. Мурат-бег му обећа учинити по вољи, али дан за даном пролажаху, а он то не учини.

Може бити да Мурат-бег у својим младим година-ма није боље од Бихаћевића судио о правима жене: хришћанство га није просијавало својом науком, а ислам гледа жену као створење саздано на уживање мужу, затворио је у кафез као гиздаву тицу певачицу, заклонио јој лице од туђих очију и открива га само пред њезиним заповедником и господарем, који је доби куповином или женидбом. Ислам је створио од жене невољницу, коју ваља издржавати, љубити или казнити по њезиној заслузи, забављати се њоме док је млада, а после је отурити од себе и заборавити је. Бошњаци, не по каквом свесном убеђењу, него по свом српском срцу, нису толико крили својих жена, сматрали су их као другарице свога живота, као ма-тере своје деце; но при свем том и Босанци имају врло збркане појмове о жени.

Мурат-бег није у себи толико осуђивао поступак« Бихаћевића, јер је ханума Златија била и млада и лепа, али је у исто време знао и то, да његов брат Џафар не би отрпио срамоту његовој жени и матери ина његова. Да је Џафар застао у постељи Бихаће-вића и дознао рашта се начинио силом болестан, Би-хаћевић не би изнео главе из Острошца, па с тога, да би отклонио убиство, пусти кући Бихаћевића, а Зла-тију замоли да мужу ни речце не прослови о свему што се догодило.

После дуге болести у Острошцу, врати се Бихаће-вић своме дому сух као шибљика, лица пожутела, а погледа узнемирена, дивља; постао је још непристу-пачнији и избегаваше сваки разговор; по вечери мно-го пијаше, али већ без свирке и чочека, све у највећој тишини и осамљености, далеко од људскога ока, она-ко по турском обичају, да не би дао рђава примера другима. Сви, који га познаваху, говораху:

— Боли га срце, а има и рад чега. Он, капетан, отишао из Бихаћа, да други у њега улегне и себе прослави. Мора да му је тешко; он је бег а при том и паша; можда су га држали у Острошцу као таоца, јер ко зна шта се то тамо збило. Сад су Беширевићи искочили, и они, с правом, могу се сматрати као бани од Крајине.

Наскоро дође у Бихаћ Џафар-бег, а с њим бегови и аге, враћајући се својим селима.

Мехмед-паша Бихаћевић дочекао је Џафара у Би-хаћу, али не баш тако срдачно.

— Беже, рече му при сусрету — поздрављам те у Бихаћу; ои данас припада више теби него мени.

— Припадао је, пашо, мени док трајаше устанак, а сад је твој исто ка’ и пређе, јер данас, слава Богу, настао је мир; Бог би само дао да нам буде дуго-вечан.
__ Ја сам, беже, био гост твој у Острошцу; капетан Мурат испратио ме је овамо савршено болна.

у Острошцу су врата широм отворена за сва-

кога госта, а још више за спахије и Босанце. Држим да је паша тамо свега имао.

Било је, слава Богу, свега Бихаћевићу у дому

Беширевића, као и Беширевићу у замку Бихаћевића.

Тако се опростише један с другим два бега, два суседа, хладно, не баш по суседски. А да би хладно-ћа била очевиднија, Џафар оде на аду бегу Сејфови-ћу; тамо га дочекаше они бегови и аге, које је оста-вио Бихаћ да чувају, тамо се опростише с њиме и они, који су учествовали у делу и заједно с њим дођоше у Бихаћ да се отуда разиђу својим кућама. На том праштању пила се ракија и вино, јели печени овнови и веселило се до мркле вечери. Џафар је одлучио да полази кад наступи вечерња хладовина, да не би вру-ћином морио својега вранца, а да би сутра на уранку пољупцем разбудио Златију.

Месни бегови и аге, по српскоме обичају, до по пута испратише свога драгог госта, али им је још ја-ко зујало у глави, те су непрестано брбљали све што им је на језик падало. Свима је Бихаћевић био на је-зпку, сви му се подсмеваху, разбијаху главу тиме, шта ли му се сиромаху морало догодити у Острошцу; мора да је што то било, кад су разјурили његове сви-раче и чочеке, удалили и његове људе, а самога њега држали као у кафезу. Неки зуцну да је Бихаћевић макао у Острошцу путо вранчево, а Мурат-бег то дознао, очитао му добру буквицу и отправио га у Бихаћ.
Све је то ушима слушао Џафар, али се свему не-вешт чињаше.

Пратиоци Џафарови један по један опростише се с њим, тако да је на уранку остао готово сам са својим људима. Дан је мало по мало освитао и јарко сунце указа се на небу. Бег уетави коња, скидоше се и оста-ле аге; росом умише лице, руке и ноге, и помолише се Богу. Свршивши намаз, бацише се опет у седла и ве-ликим касом појурише у Острожац.

Ето се указа и Острожац и весело их поздрављаше својим белим кућицама. Многи се народ слегао у ули-це да дочека бега. Џафару се оте поглед на гомилу и устави се на Златији, која беше напред ишетала с малим Хасом на рукама. Џафар скочи са својега вран-ца, поздрави се са Златијом, пољуби Хасу у русу гла-вицу, посади га на коња и заједно с њим упути се шатору, где га очекиваше његов брат, Мурат-бег. Џа-фар заједно са сином целиваше скут старешини сво-га колена и после кафе, селама и мејрабе с мухаме-данцима и хришћанима сви се скупа упутише у 0-строжац.

У Острошцу је Златија наново поздравила мужа и господара пред конаком, и све слуге здравише се с њим, љубећи му руке, скуте, крај од хаљине, онако како је коме пристојало. Затим су сви ушли у конак, па убрзо оставили Џафара на само са женом и сином.

Златија му ништа не рече о бављењу Бихаћевића у Острошцу, а он је о томе ништа ни питао није. Зла-тија је дала реч Мурат-бегу да неће говорити мужу о оном што се догодило; она мишљаше: „Казаћу му
ако ме успита”, а он опет очекиваше да му она сама све приповеди. Ово ћутање падало је тешко и њему и њој, загорчавало елатке часе њиховога састанка.

Ишли су из одаје у одају — све је на свом месту, а где би било неке промене, она би му испричала кад је и зашто то учињено; најзад дођоше у одају назва-ну оружница, где су увек одводили отмене госте да се одморе, а том приликом да виде и оружје бегово.

Џафар погледа на оружје, поглед му запе онде где висаше прибор коњски, и запита Златију:

— А где ли је то путо од мојега вранца?

Она порумене као крв и ниједне не рече; он се на-мршти, али своје питање не понови.

XI.

Џафар-бег, јунак на гласу, не умеде дрешити чво-рова, али му је ишло од руке замрсивати их. Кобно путо његова вранца увртило му се у главу и спутало му и срце и мисли, размрсити те узлове није умео, а још мање могаше их пресећи . .. Питао је жену јед-ном, два, — али му она одговори околишом, не гле-дајући му у очи; обећала је не говорити и држаше се свога обећања, ма да је знала жестоку нарав својега мужа и прибојавала се последица тог његовог гњева. Капетан Мурат, човек разуман, а при том глава у ро-ду, растумачио јој шта је чека ако узговори — мали Хасо остао би пре времена сироче; зато је она ћу-тала. Ово ћутање и њој се није свидело, али је то чи-нила из љубави према мужу и детету.

Питао је Џафар све оближње аге, питао и слуге,
али из њиних разних одговора не могаше сазнат’ ни-шта поуздано, јер и они сами не знадоше поуздано оно што се догодило. Говорено му је да је Мехмед-паша јако био оболео, не само да из собе не излажа-ше, иего се, лежећи на постељи, ни испод јоргана није мрднуо. Бојећи се да од бола не потегне на се пушку или нож, изнели су све оружје из собе, па може бити да је онда изнесено и путо, које се по свој прилици тада забацило; лако га је сподобио који од слугу па-шиних.

Кад год би Џафар говорио с Мурат-бегом о том проклетом путу, брат би му се само насмехнуо и за-вршио тиме, да је то тако рећи проста измишљотина, која не вреди колико једна сламка.

-— Није сад време врчати један на другога пута ради, па баш да је од сухога злата; врчати сад, кад нам можда свима у Стамболу кују путо, у које ће нас зацело и спутати, ако не буде међу нама слоге и јединства: у слози смо јаки, поцепамо ли се — сви смо у њиховој мрежи. Ја нисам брат Бихаћевићу, али је он капетан, и то још од Крајине; мој ти је савет — остави до врага то проклето путо па набави ново.

Ту би се насмејао, заћутао, и чувао се сваког да-љег разговора.

А то би Џафару још теже падало на срце, још јаче би га стезало то несрећно путо. Одјахао би право Бихаћевићу да се с њиме лично објасни, али се боја-ше да га народ како не исмеје. Жена му није казала истину, и то га јако узнемираваше . ..

Кад је код жене и сина, онда је бивао весео и за време би заборавио не само на Бихаћевића, него и на цео свет, али чим би опет остао сам, проклето пу-то наново би притисло његове мисли, и непрестано би га гонило као оно зујање комараца у летње доба. Тада Џафар не би могао мировати код куће, но би на-гао у лов у планину с хртом и соколом. Али и ту би се стекле разне случајности да га киње и гоне: хрт, који је лако излазио на крај с вуком, још лакше ло-вио лисице и зецове, сад редовно испушташе звери, трчао би у ветар, скакао и батргао ногама као да му је неко путо на врат намакао, а соко, као да су му крила спутана: нити би се као негда залетао, нит’ би вешто и лако ноктима докопао плен... Џафар, срдит и зловољан, пошао би дому. Што год почне, не иде!

Једном, дошав с лова, беше Џафар необично за-мишљен и узнемирен, претијаше да ће пуцати на Би-хаћевића, да ће га свега на комаде исећи, али се од-мах привидно умири и готово кроз плач мољаше жену да му каже сушту истину о том путу, јер му се по глави врте Бог зна какве чудновате мисли. То-лико беше на њу навалио, да већ заусти да исприча све како је било, али он одједанпут шкрипну зубима, поче страшно грдити Бихаћевића и тако ужасно сећи очима, да сиротој Златији заста речца у грлу и оне-свесла паде на земљу.

Ова несвестица беше и сувише тежак удар за Џа-фара. Он брзо излете из двора, и кад Златија дође к себи и поче питати за мужа, казаше јој да је још с двема агама усео на коња и отишао право Бихаћу,
али собом није повео ни хрта ни сокола, није дакле отишао у лов.

Златија отрча Мурат-бегу и приповеди му све што се догодило између ње и мужа. Капетан одмах запо-веди коња оседлати и готово с целом четом наоружа-них момака појури Бихаћу, али пре тога рече Злати-ји да буде спокојна, јер неће допустити њеном мужу да учини ма какво дело злочино.

Златија се мало поумири и оде да надгледа мале-нога Хасу, али јој ни храна ни сан не падаху на ум; сеђаше уз колевку својега сина и сва се саздала у слух и гледање. Залаје хрт — учини јој се да долази њезин господар, истрчи на ћошку — али свуда на све стране глуха тишина. Опет се враћа у одају, седа по-ред љуље детиње, гледа како мирно спава и броји дахе његове. У једанпут соко залепрша крилима на диванани, — мора да се приближује бег. Опет Златија истрча на ћошку, сиђе доле у двориште, прикучи ухо ближе ка земљи, али се из даљине не чујаше ника-кав коњски топот. И она се опет лагано успе у своју одају.

У немиру проведе Златија целу драгу ноћ. Узалуд би излазила на капију коначку, узалуд би упирала своје погледе у непрегледну помрчину ноћи. Свуд у наоколо глуха тишина, већ и зора засвитила тамо на истоку. Разбуди се малени Хасо, отвори лепе очице, пружи ручице матери, а она га погледа и бризну плакати.

Тешише је слуге: господар тек што није дошао, може бити да је већ ту близу конака, али њега ни од
куда чути ни видети. Пред вече се врати из Бихаћа капетан Мурат-бег; нигде се не сусрео с Џафаром, ништа не чуо о њему, али је поручио бегу Сејфовићу да присмотри у својој околини: Сејфовић је стари његов дост,[74] њему може поверити све, у њега се може поуздати као у самога себе. Тешио је и успоко-јавао Златију, мољаше је да се за време склони у ње-гов харем. У друштву са женама разабраће се од сво-јих брига и биће јој лакше тамо него да самује с де-тетом.

Тужно пролажаху дани у Острошцу; о Џафару ни трага ни гласа, а Златија провођаше дневи и ноћи у сузама; малени Хасо тражаше оца свога, али га нигде наћи не могаше. Још не говораху, али већ помишља-ху: бедна удовица, бедна сиротица!

Тако мину неколико недеља, док једанпут стиже књига од Мехе и Ахе, браће Златијине, у којој јој поручују да ће доћи у Пећ њихова мати ханума Фа-тима, да ли сама или са сетром Сребрнком — не зна се поуздано, али је свакојако моле да не часи часа већ да одмах дође, да види мајку у очиној кући. Јављају јој уз то, да је Скопљак-паша позван из Азије у Стам-бол и да лако може доћи у Босну за везира. Каква би то радост била за целу Босну, каква част и слава за породицу Хасанову и све његове сроднике. Браћа моле да Златија дође с мужем и с капетаном Мурат-бегом, кога такође моле да никако друкчије не чини већ да с њима пође. Мурат-бег световаше Златији да учини браћи по вољи, он ће је пратити у путу, а мо-жда ће дотле и Џафар видети шта је учинио, па се дома повратити. Али се Златија изговараше једним те једним:

— Ни крочити нећу, догод не чујем шта се с њиме збило: нећу оставити Острожац, јер је то гнездо Бе-ширевићима, а ја мати Беширевића. Ја сам удовица, а он сирота, — овде је нама место и нигде на другој страни.

Тако прође неколико дана. Једном, рано изјутра, падоше у Острожац кадија Уњко и Алија Кедић. Уњко дуго говораше с капетаном Мурат-бегом, пока-зивао му некаке хартије, и читао му их; капетан је, преко обичаја, брзо ходио тамо амо по соби и сукао бркове.

— Вала му у глави није најчистије. Гледај ти, мо-лим те, шта чоек погради!

— И ја тако мислим, капетане, рече кадија, — али се с Џафаром не да беседити; што му једном суне у памет, одмах кидише онамо, и не одврати га манита, док год га само време не разувери.

— Боље отуримо сву ту јазију,[75] па оставимо вре-мену и чекајмо.

— Али то не бива, беже! Закон ислама не допушта таку работу, па и савест друга ...

— ДРУГ Је дужан своме другу очи отворити, пре-киде га Мурат-бег; — не сме му допустити да под изговором права згази у блато срећу и добро име. *)
— Та оно је тако кад узмеш беговски, и онако по босански, али по шеријату[76], беже, раками су друк-чији; а ја сам слуга ислама, стражар шеријата.

— Ич, не бива! Ја ћу разбистрити ту ђавољу ствар; испричаћу голу истину, у длаку онако како се је де-сило. Вељу то не бива.

— А коме ћеш, беже, испричати истину?

— Самоме Џафару; нека дође амо да појегленише-мо, да му кажем све. Право да ти кажем: ја сам крив, што до сад чуо није што жели да зна. Нека дође амо; наговори га, кадија, да што скорије дође к мени на диван.

— А где да га нађеш сад? Растасмо се ћа на Кле-ку; седе у ђемију и навезе се на море. Алах би знао куд га далга однесе, а и сам не знађаше куд ће и како ће. Праштајућ’ се рече: „Широк ми је свет; кад се ис-крцам из лађе на обалу, путоваћу даље и даље, до год траје земље под ногама, и тамо ће зар опет бити мора и опет земље, али у Острожац моја жива нога неће више крочити. Иит’ ми се надајте, нит’ за мене питајте, јер о мени гласа чути нећете. Ја сам себе отправник у сургун[77]. Дај јој ову јазију: нека јој је Богом просто, нашто да је држим у путима? Кад за ме нема правде у њезином срцу, бађава ћу тражити и љубави. Боље и не чекати то, боље за раније обр-нути леђа заједничкој несрећи. Нека учи маленога Хасу љубити своју земљу Босну, а ви га с Мурат-бе-гом учите да буде јуначан. Сузе му тецијаху из ока, кад овај аманет изговори; опрости се са мном и оде У лађУ- Ја стајах на брегу, догод лађу могадијах видети.

Намршти се Мурат-бег:

— Ова ће је књига убити!

— Док је детета у матере, нико је, беже, не пора-зи ван једини алах или убилачка рука чојечија; нема тога дерта који ће је саломити, до год јој живо и здраво детенце. Срце материно не плаши се смрти: она живи у својој деци, и за своју децу.

Капетан Мурат опет наже живо грести по одаји, кадија држаше у рукама хартију, окрете се неколико пута, задуби се у њу, па онда рече одлучно:

— Нека буде по његовој жељи! И одмах оде снаси у харем. У харему већ знађаху да су дошли гости и надаху се од њих добрим гласовима о Џафару. Зла-тија држаше на рукама сина и нежно га приљубљи-ваше к својим недрима.

Мурат уђе и стаде пред њу, погледа је сузним очи-ма, и потресеним гласом рече јој:

— Златија, нема нам нашег Џафара; ево ти књиге разводнице од њега. Ти си слободна, али не заборави да си мати Беширевићу.

Затим јој спусти књигу на колено, и посрћући иза-ђе напоље; јер му је у глави било тако мутно, да го-тово ништа није видео пред собом.

Златијиним ликом осу се самртничко бледило; у-прла укочен поглед некуд тамо у даљину, ни сама не знађаше куд. Дотрчаше слуге с водом, да јој помогну,
али мали Хасо дрекну, заплака се, мати дође к себи, примакне лишце детиње к својему, љубљаше га, и сво-је пољупце залеваше сузама ... У њој премину жена, роди се мати.

Она оде Мурат-бегу и преда му књигу разводницу.

— Нека ову књигу чува старешина рода Бешире-вића; сад већ нисам жена Џафар-бегова, али сам би-ла и остајем мати Хасан-бега Беширевића.

Рекав то, замолила је, да јој буде дозвољено од-мах отићи у Пећ, да се види с матером.

Мурат-бег јој то одобри без сваког поговора. Она сама спреми своје ствари, прође по свима собама, на-реди да све стоји нетакнуто као што је Џафар оста-вио, забрави све, кључе даде верноме аги и опрости се са свима, не пустив ни једне сузе, ма да су је мла-ђи са сузама испратили. Верно псето Џафарово ли-заше јој руке кад се пењаше у кола. Алија Кедић, са још неколико другова, испрати је до саме Пећи.

Тек кад је изашла из Острошца и из вида се изгу-био град са својим белим кућицама, тврдињом и ко-нацима Беширевића, а мали Хасо заспао, истом онда потекоше јој поточићи суза, и она дуго и горко пла-каше.

Док се у Острошцу догађала ова породична драма, дотле у Стамболу разбијаху главу портини већили, како да уреде ту немирну Босну. Једни световаху от-ров, свилен гајтан и сургун у далеке азијатске земље; другима је и то мало, па би све листом под огањ и мач — да се истреби све, да се створи нешто ново, што би једном за свагда учинило крај свима побуна-ма. Чуше се и пријатељски савети страних држава.

Али је султан тога пута имао и своје мишљење и одлучи се прекинути ствар наименовањем новога ве-зира за Босну. Тога ради позваше из Трапезунта Османа Скопљевића, а из Дамаска Изета Тополића; а У исто време стиже у Стамбол молба босанских бе-гова да се у Босну пошље везир Босанац. Ова молба уздрма султана у намери његовој; чинило му се да би било попуштање кад би се задовољила. Османа по-слаше за везира у Солун, а Изета-пашу за везира у Београд: обојица су били рођени Бошњаци, обојицу послаше у области суседне Босни, али ни једног ни другог не послаше баш у саму Босну, да би показали Бошњацима да неће бити онако како они хоће, већ онако како султан жели. У Босну послаше за везира Черкеза Хафис-пашу.

Хафис-паша учио је војне вештине од самога Молт-кеа, који се у последње време тако јако прославио, а којњје дуже времена био у турској служби пре него Је стао у војску пруску; али ни лекције самога Молт-кеа не могоше истесати из Хафиса војводу, јер беја-ше такав мухамедовски затуцањко, тако „благоче-стив правоверник, да за њега не беше на свету ни-каквога прогреса. Пре је био серашћер и садразам турске војске у рату против мисирског вице-краља, Ибрахим-паше. Кад му војску спопаде мисирска ко-њица, место да распореди борце по плану Молтке-овом, он се скиде с коња, ста се уердно клањати и молити, и дохватајући прегршт по прегршт песка, бацаше га према непријатељској коњици све док вој-ска не поче већ приметно узмицати и док га с поља силом не нагна у бој добручка коњица.

Такав вам беше тај нови босански везир. За помоћ-ника му дадоше потурчењака Омер-пашу, родом из Крајине хрватске. Омер-паша, пре него оде у Турке, беше прост наредник у аустријском отокарском гра-натирском пуку и неко време рађаше при канцеларији тога пука; завади се с једним официром из својега пука и мораде побећи; ступи у службу код удовице неког бањалучког аге и прими мухамедовство. У Ба-њалуци му много нанесоше вреда, многу тугу зада-доше босански бегови и аге, које омрзну из све душе своје и којима се закле осветити, ма га главе стало. С том намером остави Бањалуку и ступи у редовну војску. Ту га потера тако добра срећа, да је за крат-ко време постао паша и изишао на глас као ваљан генерал. Пошав у Босну, повео је собом потурчене Маџаре, Пољаке, Јевреје и Румуне: све су то били људи енергични, који су, исто као и Омер-паша, грам-зили за благом и сјајним положајем у животу, не об-зирући се много на средства, којима ће до те славе доћи. Они пођоше за Омером као за својим вођем, и он се могаше у њих потпуно поуздати.

XII.

И опет се састаше у Пећи обе сестре, Златија и Сре-брнка, и оба брата, Ахо и Мехо, и ханума Фатима, само што није било старога Хасе, који је отишао Богу на истину. Не беше ни онога што је било у ње-гово време, ћерке му нису више млађане девојке које скакућу, певуцкају и торочу као птичице из божјега раја, него су младе лепушкасте хануме. Оне су пре-стале певати и цвркутати, нити ходе више тужне и замишљене, као хурије седмерих небеса, кад очекују правоверног мусломанина, којега им је усуд наме-нио. Фатима се већ погрбила под теретом дугих лета и јако се постарила; непрестано приповеда својим синовима и старом Челенку, који дође у Пећ да још пре него што умре пољуби скут удовици свога друга Хасе и да је замоли да каже тамо своме мужу Хаси да му је стари Челенко остао веран на овој земљи, ма да се, као хришћанин, и неће можда срести на оном свету с њиме као мусломанином. Приповеда ха-нума о Стамболу и Босфору, том драгом камену из божјега света, о мраморним дворовима, о вртовима, у којима блешти и мирише цвеће свакојаке боје, о џа-мијама с витким мунарима што као стрела стреме право у плаветно небо, о мујезинима што са њихових врхова призивљу верне на молитву, о шумама кипар-ским, о плавој, прозрачној води босфорској, по којој плове хиљадама галија с белим једрима и разнобој-ним заставама, а међу њима вечно шиљкају кајици по сред читавих стадб делфина, који се праћкају по површини морској, чикају се на сунчаним зрацима и прскају воду као шмркови. Слушаоци слушају и чуде се раскошу стамболских великаша, позлаћеним кару-цама султанових жена, сили и моћи великог падише.

А кад је стара ханума говорила о своме зету Осман-паши Скопљевићу, онда не беше краја њезиним при-чама о томе, како је знатан и силан велможа, како му
се сваки клања, како од њега траже савета и садра-зам и стамбулски министри и како и сам падиша с њиме беседи. Ко зна, може вам он још постати и сам садразам.

Челенко је слушаше и час по говораше: „Бог му среће дао!”

Ахо и Мехо напустили своје домаће послове, чисте оружје, јашу и поучавају коње, или срчу кафу и пуше из дугачких чибука као прави бегови.

Мурат-бег Беширевић често долазаше у Пећ у го-сте, и стари Крупа дошао би на високом хинтову да поздрави хануму Сребрнку — жену везирову, своју негдашњу снаху. Мурат-бег не знађаше ништа шта се збило с Џафаром, знао је толико исто колико и Златија, и обоје ни словца не рекоше о њему, ма да су често погледима водили читав говор о њему, не-вино милујући маленога Хасу, сина Џафарова. Стари Крупа није знао ништа шта се догодило с његовим Алијом и ниједне не рече о оном онакаженом дер-вишу. А Сребрнка не смеде ни да пита за свог негда-шњег драгог мужа; можда је се негде пођаурио или помаџарио, мишљаше јадна жена. Па и што да пита за њ, кад му није верна остала. Она је већ жена дру-гога, жена везира Осман-паше.

Па чак и паша Бихаћевић дође у Пећ с харемом и са својом остарелом мајком. Дође с највећом помпом, али опет са свима знацима покорности, и беше лепо дочекан, као негдашњи васпитаник старога Хасе. О оном несрећном путу у Пећи нико ништа не знађаше, и да знађаху, не би тога ради одрубили главу Биха-
ћевићу. Бихаћевић се одмах удружио с Мехом и Ахом, пијаше с њима кафу и шљивовицу, хођаше у ловове не гледећи на то што он беше паша, а они просте аге и ништа више.

Стара мати Бихаћевића одаваше хануми Фатими најдубље поштовање, а ово је њојзи, као пуници ве-зирској, јако годило. Фатима приповедаше, а гошћа стрпљиво слушаше, па затим и она Фати казиваше успомене из прошлости и сажаљеваше што се све сад тако изменило.

Једном мати Бихаћевића, прекинувши причу о вре-мену давно прохујалом, рече хануми Фати:

— Ханума! Једна је твоја ћерка већ за пашом и везиром, зашт’ и другу не би дала за пашу? Муж јој Бог би знао где, а послао јој је и писмо разводно. Златија је у најлепшем цвету, румени се као зора јут-рења, красна као ружица, мати — да се у њу угле-Дају све матере, а и красног је сина родила. Биће дете чудо од јунака, а таких делија потребно је Босни, коју тако љубљаше твој покојни муж.

Виде одмах Фата куда циља стара Бихаћевићка, али како да јој одселами? Одбити је просто, не иде! Промисли се мало, па онда проговори:

Златија је господар од себе, како она рече, ’нако нека буде; све зависи од ње, првом приликом говори-ћу с њом, питаћу је.

То је изговорила тек да нешто каже, а не даде ни-кака знака да се као томе радује, још мање да се Би-хаћевићка чему понадати може.

Златија се није повлачила, није избегавала Мехмед-пашу Бихаћевића, али му и не дозвољаваше да јој се приближи, а кад јој приметише да је паша наумио просити је, говорилаје:

Зар је већ до тога дошло да удовица Беширеви-

ћа и Џафар-бегова буде жена паше Бихаћевића? То само бити неће никада! Ако немам мужа, ја имам сина Беширевића; кад ми није дано да будем срећна жена, ја бар могу бити и остати поносита мати.

Узалуд су били сви говори, — она ништа не хте ни да чује о томе.

Мехмед-паша јој не досађиваше, али је често по-мињао браћи њезиној и све се већма њима приљуб-љиваше.

Међутим је стигао у Босну Јусуф-паша и с мусло-манском свечаношћу ушао у Сарајево, где су га Бо-шњаци дочекали опет по мусломански.

Нови везир дође у Босну као брат Бошњака, без турских низама, без заптија и велике свите Черкеза, у чистом и лепом оделу, с богатим оружјем, на ко-њима крви њихове. Ово им се јако допаде. Он пође од џамије до џамије, дељаше милостињу, слушаше чи-тање корана и у своме дворцу свршаваше с беговима намазе како заповедаше закон мусломански. Све то мило беше босанским агама и беговима, који јако миловаху ислам, а осим тога је везир био Черкез, дакле витез који војну љуби, па и то је по вољи било јуначком роду босанском.

И дођоше опет паше, капетани и муселими, бегови и најзнатније аге, да поздраве новога везира у Сара-јеву. У то исто време стиже и кобан глас, да се отуд
од Призрена и Приштине приближују Сарајеву Ар-наути, иду Турци и Гоге, коњаници и пешаци, а Се-ницу и Нови Пазар притиснули читави табори низама.

Омер-паша дође Дунавом и Савом до обала бо-санских, па сухим оде до Бањалуке. У варош је ушао свечано, а пре дванаест година изишао је из ње бедан и невољан.

Са свију страна рупише у Босну султанове војске, и табори низамски, и орде башибозучке, и коњаници, и пешаци. Сердари отпочеше занат који обично те-рају у војни, само не онако разбојнички као негда, него сподобљаваху све што им шака падаше, г јадан народ прибеже низаму, а низами дочекаше све бе-гунце као бунтовнике, који оставише куће да се ску-пе у гори па да отпочну грозно хајдучко четовање; хватаху их, везиваху и отправљаху у град, где их че-каху турске куле и вешала. Старешине појединих тур-ских војсака трше руке од задовољства и журно ис-праћаху рапорте о својим бојевима с бунтовницима и о читавом низу победа.

Узруја се цела Босна оваком неочекиваном нево-љом. Капетани и муселими одјездише новоме везиру Јусуф-паши да чују из његових уста шта се све то збива, а он им утврдо говораше: „Све се то ради без мојега знања, идите Омер-паши, он је командант вој-ске, њему се жалите!” а кад Омер-паши, а он их ши-ље везиру говорећи: „Идите Јусуф-паши, он је глава, а ја плеће њезино; ја чиним само што он заповеди”. Трчећ’ узалуд од једног к другоме, босански капета-ни и муселими просто изгубише главу.
Међутим хапсише аге и бегове, муселиме, па и саме паше, и под стражом слаше у Сарајево, у Травник, у Бањалуку, па послаше ћату с пратњом из арнаутске коњице, да прође свуда на све стране и да попише чифлуке, тимаре и спахилуке с њиховим целим ди-мирбашом.[78] Затим поставише за управитеље свију тих имања Арнауте, да би они наставили газдовање за време док се не врате пређашње њихове саибије.[79] Већ је неколико паша лежало у кули бањалучкој, и сам Бихаћевић беше већ у клопци. Он дође у Бања-луку да пољуби скуте Омер-пашине, послужише га кафом и чибуком, па га замолише да се неко време по-задржи у Бањалуци, да би после заједно с Омер-па-шом отишао у Бихаћ.

Од босанских паша само двојицу љубазно прими Омер-паша; то су били: Тузла-паша и Мујо Мустај Бабић. Бабић одмах сабра све своје спахије, њих около две хиљаде, а Омер-паша остави га да буде и командант тог коњичког пука.

Почеше хватати Бошњаке и на самом сну, и, не дав-ши им ни да се разаберу, одведоше их у хладовину.

Народ поче на све стране роптати и таман да пла-не устанак по целој Босни, кад уједанпут пуче глас да су у Крајини већ дигли буну Алија Кедић и Кади Уњко и на чело устанка с нова поставили Бешире-вића. Бошњаци се опет почеше прикупљати у Биха-ћу, који је, као и пре, изабран за зборно место уста-ника. Име Беширевића беше врло потребно да би устанак узео што бољи мах, а међутим не беше у Босни ни Џафар-бега, ни Мурат-бега Беширевића: Џафар се још није био повратио из свога својевољ-нога прогонства, а Мурат-бег се није склонио да по предлогу Кедића и Уњка буде глава устанка, па се уклонио у Херцеговину своме другу херцегу Сточе-вићу. У овакој муци Кедић и Уњко одоше у Пећ и за-молише Златију да насамо с њоме коју проговоре. Златија их прими држећи свог маленог сина на ру-кама. Кад видеше они малишу, узвикнуше: „Да живи наш вођ, наш бан, Хасан-бег Беширевић!”

Зачуђена Златија погледа их разрогаченим очима, али кад Уњко исприча како је име Беширевића по-требно да да јачу снагу устанку на Турке, образи се Златијини заруменеше од радости.

— Ти си ћерка нашег старог Хасе, ти си жена Џа-фарова, ти си мати будућег бана босанског — гово-раше Уњко, — помогни и ти Босни, коју су твој отац и муж свагда тако ватрено љубили, не ускраћуј сво-ме сину славне будућности.

— Јест, ја сам жена Џафарова, а ћерка Хасанова, рече узбуђеним гласом Златија; ево вам и мене и мо-јега сина. Сви смо ми Бошњаци и готови уза њ сви да изгинемо за нашу рођену Босну.

— Живио Хасо Беширевић, бан босански, живела његова славна мати Златија! повикаше обојица у глас и одоше пуни радости да попричекну док се она са сином за пут опреми.

Бадава мати и сестра мољаху и преклињаху, Зла-
тија оста непоколебљива у намери својој, и не хте да порече што изусти пред вођама устанка. Она баци на лепа плећа богато окићени долман,[80] на главу метну фес, а криву сабљу за пас припаса, опрости се с мај-ком и сестром, па се баци на рамена белом коњу арапском, метну преда се свог маленог Хасу, новог бана босанског, па ћа из Пећи ка устаницима.

Где год пролазаше са својом убојном свитом, по селима и пољима, и народ мусломански и народ хри-шћански остављаше своје њиве и своја стада и радо и весело пође за њом, кличући иза гласа: „Живео бо-сански бан, Хасо-бег Беширевић, живела његова слав-на мати Златија!”

И одјеци овог урнебеса разлегаху се гором и дубра-вом, и дизаху народ у Крајини, « чете устаничке с дана на дан умножаваху се под Бихаћем, на ком се свечано лепршаше застава босанска, застава босан-скога бана Беширевића.

Бези Сејфовићи изађоше на сусрет новом бану бо-санском и предадоше му кључеве од града.

Сасвим је друкчије текла ствар у Херцеговини. Као и пре, тако и сад одлучи херцег Сточевић да не на-гиње ни на једну страну, да остане сасвим неутра-лан. Оста покоран врховној власти султановој, али се и закле да ниједан Арнаутин, ниједан Турчин, неће живе главе прегазити граница херцеговачких. А да не би дао повода јавној размирици, посла оба своја сина у Босну, једног, Суреј бега, везиру, другог, Риз-ван-бега, Омер-паши. Везир ласкаво прими послан-ство Сточевића, погости сина његова и отпусти на-траг с богатим поклонима и са одговором, каквим се обично одазива везир везиру. Није тако поступио и Омер-паша. Он додуше врло учтиво предусрете Риз-ван-бега; даде га послужити кафом и чибуком, али га одмах затим стави под надзор, надзор строг, како његов гост не би могао излазити из конака, у који је упућен, и око којег је била ударена јака стража. Ње-говог пратиоца, каваз-башу, дао је бацити у кулу и подврћи најстрожијем испиту, а херцегу не посла никакав одговор.

Од јутра до мрака седи Омер над мапом Босне и Крајине, шиље своје ађутанте на све четири стране и таре руке задовољан што му све тако иде за руком као намазано. ,,Сва је Босна већ под мрежом хорда арнаутских и низамских, мишљаше ова потурица; — похватао сам босанске бегове и аге као исту рибу, а и ово што је остало неће умаћи”.

Удесивши тако, Омер се одлучи да пође право у Бихаћ, па једним одсудним ударом до ноге да разбије устанике и да све уреди онако како му срце жели.

ХИЈ.

Златија са својим маленим сином, баном босан-ским, седи у Бихаћу, усред тога стана устаничког. Није то више она девојчица Златија што негда у Пе-ћи сеђаше на обали потока, лист по листак кидаше са цвета и гаташе њима да ли ће јој дојездити дра-ган, па их онда хитнула низ ветар што дуваше према
Острошцу да би отуда дозвали младога Џафара; ни-је то сад жена која љуби и нестрпљиво очекује војна да јој дома дође; није ни нежна мати, која својом белом и малешном ручицом чешља и глади праву и злаћану косицу свога лепушкастог детета. Сад је то дична ћерка народног јунака Хасан-аге, мати мало-летног бана, која у име његово управља делима на-роднога отпора. Схватила је величину дела којега се латила, и то јој даваше мушке снаге те је смело су-сретала сваку опасност, и с јуначним одушевљењем беше готова да кидише у сечу као Босанкиња за сло-боду Босне, као мати за будућност свога сина, у ко-јега је сав свој живот положила. И сви устаници че-каху на њезин један миг, па да полете у бој за на-родну слободу.

Беше петак, дан празнични; у џамијама пуно право-верних, па чак и на уласцима тискао се многи народ, клањао се, свршавао намаз и топло молио да би алах послао победу народноме устанку.

Истом се народ по молитви поче враћати кућама и у стан устанички, док испаде неки коњаник на вра-тима од бихаћске тврђаве; вас му коњиц у белој пени огрезао.

Још се с коња добро и не скиде, а већ поче стражи журно говорити:

— Водите ме брзо бану Беширевићу! Морам одмах с њиме говорити и казати му важне гласове.

Изведоше коњаника пред Златију и младога бана. На Златији долама; обучена је и наоружана онако
по јуначки, а малечки бан у гуњу босанскоме, при-тегнутом поврх груди брилијантским копчама; гуњ падаше до црне земљице и покриваше одсуство саб-ље и пиштоља; на главици бановој црвен фес, изве-зен златом, с перјаницом окићеном драгим камењем.

Кад коњаник изађе пред Златију, поклони јој се до црне земљице, пољуби је у скут и у руке, и успра-вивши се принесе десну руку к срцу и рече:

— Послао ме је к теби Мујо Бабић; силна војска султанова ступа амо на Бихаћ, пред њом је Омер-паша и његови саветници, Швабе. Ваља нам бити на опрезу. Скендер-бег, Пољак, али проклети потурче-њак, води шест хиљада Арнаута и низама с коњи-цом и топовима; он ће да обиђе Бихаћ па да га на-падне отуд с планине Плешевице, а сам Омер-паша има под собом више од двадесет хиљада људи; и са свом том силом кренуо се из Бањалуке амо на Би-хаћ. Бабић заповеда предњим четама, те тако, под изговором да поправи путеве и мостове, у стању је да на неколико дана задржи главну силу Омерову. Скен-дер-бег је усијана Пољачина, па ће преухитриги 0-мера и сам кидисати на устанике; да би тиме себе прославио, па зато вам Бабић саветује да се кори-стите случајем, и да нападнете сад један сад други део непријатеља, прво Скендера, па онда, с божјом помоћу, јуришите на Омера.

Златија је пажљиво саслушала речи посланикове, и у војном савету, који је одмах сазвала, беше одлуче-но да се прихвати план Мује Бабића, а у помоћ да се узме и сам посланик Муја. То је био онај каваз-баша Али-паше Сточевића, којега је Бабић опростио затвора и послао у Бихаћ као улака. Он беше врло храбар и довијаран ратник, зато га је херцег врло и уважавао.

Златија размести своју војску у три крила: старији годинама и слабији здрављем и порастом стављени бише под команду бега Сејфовића да чувају тврђаву: то су били све сами пешаци с неколико десетина ко-њаника. Остали део устаника, — коњица, под коман-дом каваз-баше, разместила се око моста на реци Ва-рочу и подигла пикете према планини Плешевици и путу што води у Раштељ, а пешаци, са својим вођем Али-Кедићем, расуше се по обалама реке Уне и чу-ваху Бихаћ од противне стране. Један део лаке арти-љерије налазио се напред заједно с пешацима, а те-шки топови бише намештени на опкопима тврђаве.

Златија с маленим баном налазаше се у главном табору устаничком, над којим је заповедао Кедић Алија.

Омер-паша са својом војском креташе се врло ла-гано, три до четири часа дневно, а не могаше брже напредовати; сердари и јузбаше арнаутске, који бише постављени место муселима и ајана[81], не могоше прибављати храну на време и на места, која су за то била одређена. Спахије бихаћске, разаслане на све стране да храну прикупљају, са велике хитње ишле су и ноћу, те с тога пометале пут, блудиле и тума-рале и ка војсци врло доцне стизале. Омер-паша не хоћаше да му војска путује с празним желудцем, и с тога ишчекиваше да се прибере потребна количина хране, и тек онда креташе се даље у напред, кад је био снабдевен заиром[82] за неколико дана.

Путови се искварише; нагонише хришћанску рају да их оправља, али раја не би вична таком кулучењу и путови се поправљаху и лагано и сасма рђаво, да се по њима једва могаху вући топови; ломљаху се точкови и осовине, а да се оправе, требало је опет времена.

Преко реке Врбаса беше на брзу руку намештен мост. Спахијама Бабића Мује беше заповеђено да га ноћу чувају, и они су пажљиво мотрили, али неки ђаво одреши синџире који га држаху, и мост однесе река. Потребно је било изнова га дизати и опет че-кати.

И Омер трпљиво чекаше. А он и не имађаше оби-чај жестити се, а и као зашто да се баш толико пе-че: та ни Бихаћ, па ни устаници неће умаћи, а ако их међутим Скендер разбије и Бихаћ освоји, тим боље.

Полазећи из Бањалуке, Омер се веома наљути, што из куле умаче каваз-баша бега Сточевића, и труђаше се много да би сазнао кога пропусти, али његово из-виђање оста јалово. Разјарен многим недаћама, Омер заповеди, да место каваз-баше стрпају у кулу сина Сточевића, Ризван-бега, али кад му стиже хабер да
је каваз-баша у Бихаћу и предводи устанике, а он кликну од радости:

Слава Богу, сад је све јасно као дан. Нека се

херцег окане уверавања да је понизан слуга падиши, Кад је послао овамо свога сина с каваз-башом, да се ставе на чело устанка.

Пољаци и Швабе, што се налажаху око Омера, о-добраваху му све, дивљаху се његовој бистрини и срећи, јер није шала толико благо Сточевића, благо, које се збира од толико векова и прелази од оца на сина.

Омер је тро руке задовољан, што му све иде од руке као намазано, и диктираше своме секретару ра-порте за Стамбул, у којима се хваљаше како је ушао у Траг договорима херцега Сточевића са устаници-ма, и како овај смера да од Херцеговине начини^то, што је учинио Мехмед Алија од Мисира. Ђатиб је писао све те извештаје и смешкао се, јер, сиромах, надаше се да ће и он своје руке огрејати у Херце-говини, а може бити уловити и какву помаснију службицу.

Међутим стигоше гласови Омер-паши, да је сила устаничка с дана на дан све већа, да се Бихаћ све јаче утврђује, да је међу устаницима најстрожији ред, да су од некуда добили врло веште тобџије и да сваки дан очекују помоћ из Херцеговине. Ове гла-сове доношаху скиталице Цигани и Цинцари, који све то својим очима видеше, сопственим ушима чуше како се устаници хваљаху: да ће се од миле ласти повући клипка са Омером, само док им помоћ дође
из Херцеговине. Говораху како су устаници скроз о-душевљени, како је дивна, храбра и паметна Злати-ја ... „Омер се не жури да даље полази, врста одмор за одмором”, говораху многи у војскама његовим; — „зацело се боји да вођ устанички, она лепотица и ју-накиња, не падне у боју; паша је више желео, да му лепотица без борбе, жива и здрава, допадне шака. Тада би је учинио пашиницом, својом педесет шестом женом, те би из тога савеза потекао нови род још до сад невиђених јунака”.

Тако се говорило у редовима војске Омерове, а људи из његове најближе околине саветоваху му да не часи часа, већ да заузме Бихаћ и одмах улегне у Херцеговину. А Скендер-бег, небрига, повукавши по-више чашица шљивовице, устреми се на Бихаћ, где ју отрпео коначни пораз.

Омер, хладно, али ипак пажљиво саслуша ове са-вете, али не само да није похитао напред, него, како Је ^ио само пет часова далеко од Бихаћа, нареди да се чини одмор и изасла Јакуб-агу са три ескадрона татарскога пука, да би добро уходио положај и силу војске устаничке.

Кад се Јакуб-ага врати са свог ухођења, рече Омер својим саветницима, — тада ћемо усиљеним маршем једне ноћи подићи Бихаћ и разбити устанике.

Јакуб-ага упути се висовима поред реке Уне. Та-тарска коњица иђаше одважно, а Јакуб-ага, сећајући се како је његов пук не једном одлучио ратну срећу, сањао је да ће његови Татари и сад образ осветлати. Беше рано у недељу кад се коњаници агини поја-
више пред Бихаћем, и дадоше знак, да се неприја-тељска војска, под командом Скендер-беговом, при-ближује тврђави и да није даље од једнога часа.

Устаници искочише сваки на своје место, коњици уседоше коње, а тобџије сташе код топова. Каваз-баша заповеди да један део пешака заузме домове, па отуда да бије у месо непријатеља, ако би му испа-ло за руком да у град улегне. На вашаришту наме-стила се коњица, очекујући знак па да напада. Сеј-фовић је део свога гарнизона извео за сами мост, на острво, да буде резерва војсци која се за отпор спре-мила. А кад стиже глас, да се већ виђају непријатељ-ске предстраже, беше поручено Кедићу да са својом коњицом изађе напоље, па кад се непријатељ при-макне бедемима, да га напада са деснога крила. И чим се с поуздане стране дознало, да се на три часа око тврђаве нигде не виђа непријатељ, Златија, око које беше устанички штаб, беше поуздано уверена, да ће имати посла са Скендер-бегом, па зато, с пу-ном надом у победу, изађе пред фронт своје спремне војске.

Наскоро се указаше коњаници низама и башибозу-ка, дижући путем голему прашину, и све се више при-мицаху Бихаћу. Већ се из прашних облака указа и сам Скендер-бег на свом белом ждрепцу, час по при-миче устима дозивало и командоваше војскама, го-миле Арнаута и низама расуше се десно и лево и по-стројише се у колоне за нападај; артиљерија постро-јаваше се пред фронтом војске; коњица на крилима збираше се у густе масе, а само неколико ескадрона
упутише се к Варочу и реци. Добовање и звуци од трубе долажаху у град од стране, на коју се напада Коњица, која налред ступаше, појури касом к реци, али је с противног брда дочекаше устаници, који пу-цаху иза скривених дрвета; неколико коњаника падо-ше под коње, неколико коња срушише се испод ја-хача и нападачи окретоше плећа, побегоше натраг војсци. Кад је низаме потерало у бој устаничко пу-цање из пушака, они пођоше на Вароч, али их до-чека здружена паљба из топова устаничких. Ђулад се зариваху у земљу по сред среде колона, које се за часак поколебаше, али одмах с нова пренуше и још храбрије појурише напред, кад са шанчева, што се међу њима налажаху, одговори паљба султанских то-пова. Скендер-бег командоваше: јуриш! и низамске колоне полетеше на мост громко вичући: „алах! алах!”. Из шанчева, подигнутих тамо за мостом, осу се на њих туча картеча; читаве гомиле падоше као снопље, зајаукаше многи рањеници, али Скендер, као челичан кип, не мицаше се на свом белом коњу и о-чајно командоваше: напред, напред! Поновљени ју-риши, поновљена киша из картеча!

У том тренутку изроди се ужасан метеж на десном крилу нападача; Али-Кедић са својим усташима ки-дисао на десно крило турско и нагнао турску коњицу на пешачке колоне, које већ беху у највећем нереду. Сердари завикаше: назад, назад! а Арнаути надали плећа па се спасавају најуспешнијим бегством. Скен-дер-бег, у највећем очајању, повика да се отступа. Пре него се турска војска прибра од првог неуспе-
ха, устаничка коњица здраво пређе мост; под зашти-том градских топова, она учини јуриш на пешаке и отсече их од осталих редова, који су већ пре тога би-ли у највећем нереду. Овај нападај коњице подупи-рали су пешаци позади. И војска низамска и Арнаути обратише се у најочајније бегство.

Сви устаници, па чак и бег Сејфовић, са већином градске посаде, дадоше се за устаницима, па и тоб-џије, које стајаху поред топова на бедемима град-ским, оставише своја места и потегоше преко моста да се користе добитцима на бојноме пољу.

Међутим је Јакуб-ага са својом татарском коњи-цом ходао обалом Уне, па како дубоко речно корито беше готово пресушило, он своје војнике поведе реч-ним коритом, а на обали остави само неколико ома-њих четица, које пажљиво иђаху напред, пењаху се на брежуљке и с њихових висова разматраху сва о-колна поља.

Јакуб-ага чу пуцање из пушака, а затим почеше долетати мала парчад од испуцаних фишека; није он једанпут био у биткама, врло добро познаваше знаке убојне трубе, па с тога се пожури да помогне Скен-дер-бегу. Али, кад се приближи Бихаћу, војна се му-зика поступно удаљаваше од њега. Јакуб-ага у први мах поче двоумити, прислушкиваше пуцање пушака које се губљаше у даљини, па онда одлучи да пође на Бихаћ. Ето се већ пред њим указа и Бихаћ, ено и шанчева градских, али на бедемима ни живе душе, а градске капије широм отворене, и пред капијама и-грају се дечица сасвим спокојно по песку. Јакуб-бег
заповеди својим Татарима: напред! и преко моста улегне у град.

Жене, старди и деца, видећи татарску коњицу, по-бегоше у куће, или падоше на колена и викаху: аман аман! тражећи милости. Јакуб-бег не имађаше вре-мена да се с њима забавља: он се укопа у тврдињи и тек тада га опази оно мало војника од посаде, који се веселише са издржане победе. Изненађена ужасом, посада и не покушаваше да се брани, и беше зароб-љена. Јакуб-ага одмах заповеди да се поруши мост, напуни топове; истури на бедемима заставу султаи-ску, и посла Омер-паши улака с књигом, којом му јавља да је Бихаћ освојио.

О заходу сунца почеше се враћати Бошњаци ка своме Бихаћу и не сањајући о ономе што се догодило. Победом опијени, устаници гомилама приближаваху се тврђави. Међу њима не беше никаква реда. Пу-стише их да се приближе самоме граду, па осуше на њих картечима, пре него су приметили да на реци нема моста и да се на граду вије султанова застава.

Пренеражени оваквим изненађењем, поражени у-жасом, устаници ухватише гору и дубраву.

Сутрадан на уранку гледаше Јакуб-ага с бедема бихаћских како се рађа сунце на истоку, а његова ко-њица клањаше се у џамији бихаћској. Свуда у околи-ни беше мртва тишина, ни живе душе на пољанама бихаћским. Тек после подне указа се војска Омер-пашина. Банда се разлегаше, султански се барјаци више, војска парадним маршом уђе у Бихаћ, заузе тврђаву и утабори се на ади и у Варочу. У славу по-
беде, осим обичнога таина и обредног оброка, дадо-ше војницима пилава и зерде[83].

Заједно с Омер-пашом дође и бег бихаћски, Мех-мед-паша Бихаћевић, и кад Омер уђе у град и одсе-де у његовом конаку, он му с највећом понизношћу поднесе кључеве од града. Ето ти и Омерових Шва-ба, Пољака и Чивута да га поздраве. Радостан Омер частио их је кафом и чибуцима, и одмах јави сера-шћеру, садразману и султану, да је пао Бихаћ, који је толико освајан турским војскама али свагда безуспе-шно, и да се на њему вије султанова застава.

Бихаћ беше заузет са свима топовима и заиром, али Омеру не паде шака ни један од правих устаника, па с тога посла један део лаке коњице да гоне раз-бегле Бошњаке. Немило му беше, што му је Златија исклизила из руку. Стаде мислити како да накнади тај губитак. Још из ранија чу од Бихаћевића, да се ханума Фатима налази у гостима у Пећи, и да је за-једно с њоме и њезина кћи Сребрнка, жена везира Скопљевића. С тога посла тамо Вели-бега, родом Маџара, с великим бројем војника, а њему даде под надзор и Бихаћевића, како би овај помогао да њего-во тражење буде успешиије. Вели-бег и Бихаћевић и-мадоше казати хануми Фатими да се војска шиље у Пећ једино за то, да заштити харем тако знатног ве-ликодостојника као што је Осман-паша Скопљевић. Ханума не треба да се узнемирује због судбине Зла-тијине, јер Омер не војује са женама, особито с тако чувеном лепотицом као што је Златија, него, напро-тив, желео би да она њега освоји и да он буде њоме покорен; с тога нека му ханума изда Златију, ако је У Пећи> а ако 00 гДе на другом месту налази скри-вена, нека је склони да се одмах врати у Бихаћ.

Скендер-бегу испаде за руком да умакне устаници-ма. Прикупио око себе остатке своје разбијене војске па чувши да је Бихаћ већ у рукама Омеровим, сам поче гонити устанике, да би тиме колико толико за-гладио свој пређашњи пораз. Под Крупом сукоби се са устаницима, које је предводио каваз-баша. У нај-већем боју сукобише се оба вођа и почеше мегдан делити. У први мах Скендер тешко рани коња свога противника; каваз-баша хтеде да се скине с коња на земљу, али у истом тренутку даде му Скендер смрт-ни ударац. Каваз-баша, заједно с коњем, опружи се на земљу. Одмах му, по турском обичају, одрубише главу и бацише у зобницу. Сам Скендер претресе по-јас и ћемере кавазове, нађе у њима многе важне хар-тије, запечати их, и заједно с главом каваз-башином посла врховном вођи, Омер-паши. У писму, којим је ово спровео, рече како је он напао на Бихаћ, па за-тим у реду повлачио се, да би измамио устанике из тврђаве и собом завео што даље, како би војска Оме-Р°ва што лакше могла заузети Бихаћ без боја и на бедемима развити султанову заставу. План му је, ето, потпуно испао за руком, благодајећи вештини, коју је изучио у својега великога учитеља и начелника. У °вај мах успео је да разбије најјачу војску устаничку под каваз-башом, гони бунтовнике који су се распр-сли на све стране, сагнао их је у гору дуж граница херцеговачких, и очекује заповест: да или прекорачи границу, или да остане где је, очекујући даља наре-ђења.

0 Златији Омер само толико сазнаде, да је њезино крило имало неколико чарака са султанском војском; у једној од ових малих битака Арнаути сасвим оп-колише војску Златијину, њу су опазили на белом коњу С малим баном на рукама, хтели је живу заро-бити, али она, придржавајући леву ручицу свога си-на на седлу, десном је потегла сабљу из корица, и тако се очајнички бранила, да је неколико Арнаута саставила са земљом. Да потраја још неколико трену-така, би малаксала и жива ропства допала, али у тај исти мах нагрну на Арнауте нека одморна чета Бошњака и одбије их. После овога Златија упути се у гору.

Омер-паша, после овога, разви врло живу радњу. Лично примаше писма, која доношаху татари; сам го-вораше са заробљеницима, опходећи се с њима ласка-во; мање кривце пушташе кућама; већи кривци нити су били бијени, ни оковани, ни у кулу бачени, него се с њима поступало људски и давао им се таин уредно. овака човечност према устаницима беше задивила це-лу Босну.

Омер није требао ни читаче ни драгомане[84], сам читаше писма и рапорте, не казујући ником ништа у околини својој, а најмање Швабама. Једно јутро позва к себи Мују Бабића, предусрете га врло л>у-базно, понуди га да седне, дадоше му чибук и кафу и ДУго је с њиме говорио, али ни једну не спомену о устанку и устаницима; а кад Бабић пође од Омера, притрчаше му, на миг Омеров, четири велика Арна-утина, па га тако снажно докопаше за руке, тако хи-тро разоружаше и утискаше у суседну собу, да је за-препашћени Бабић једва к себи дошао, тек пошто по-чеше прегледати и претресати одећу на њему. Одне-соше све што нађоше при њему, замолише га да мир-но седи и поставише стражу. Бабић, духом клонуо, сеђаше мирно као вук кад вучје јаме допадне. Не ми-ну ни по часа, а врата се од његова затвора отво-рише и унутра уведоше пашу Шерифовића: њега та-кође прегледаше и претресоше и узеше све што се нађе при њему. Кад осташе обојица сами, ухвати се Шерифовић за браду и рече:

— Ко војује с мачем, од мача ће и погинути.

— А што ли, бива, тебе амо посадише?

— Да с тобом јегленишем, лепи мој Бабићу; нас за-једно притворише да један с другим и у злу будемо. Беседи све што знаш, можда ћеш умети и себе и ме-не курталисати овог кијамета.

Насмехну се Мујо први пут од како га ухапсише.

— Ич од моје беседе; но дед ти проспи своје благо, да ако нас оно зар и избави.

Њихов разговор прекиде се појавом новога госта. Уведоше пашу Бихаћевића. Мало час се и сишао с ко-ња, пријавио и поздравио Омера, и каза му шта је дознао о Златији. Пошто је рекао да Златије нема у ГТећи и да тамо ништа о њој не знају, Омер-паша му милостиво захвали на труду, и, праштајући се с шиме, рече му:

Пођи, пашо, и одмори се; теби је потребан од-

мор.

И тако сад сва тројица седе и одмарају се. Ма да је све ово свршено брзо, и с таком преваром, да се мислило нико то дознати неће, ипак пуче глас по ва-роши да су паше с оне стране катанца. Срећном чо-веку и ово је пошло за руком. Ласкаво опхођење 0-мерово сматрали су, као што то обично бива, више као знак слабости а не као човечност, али затварање паша беше у очима њиховим доказ власти и силе. Хришћани се зарадоваше, мусломани муком замук-нуше, јер су затвореници паше низама који је њима мрзак. Швабе поздравише Омер-пашу због тих енер-гичних мера; они не могоше да забораве ствар на Плешевици и жељаху да доживе и злу судбину ви-новника те несреће.

Омер-паша је имао у својим рукама сва писма Му-је-Бабића, којима наваљиваше на херцега Сточевића, да се и он придружи с војском коју је искупио, и чим се добије прва битка над султаноком војском одмах да удари са свом својом силом на Омера; имађаше Омер и она писма, која је Мујо писао Али-Кедићу и кадији Уњку, и у којима им казиваше шта да чиие они, а шта ће опет он чинити. Све је било као на дла-ну, излишно би било тражити доказе. У писмима се помињу имена паша Шерифовића и Бихаћевића, на које се такође може рачунати, ако до невоље дође, као што они сад и имају кад да заједно говоре у

хладовини.

Омер беше врло радостан што му падоше шака овака писма, услед којих сад може на дуже време у-мирити и Босну и Херцеговину и разрачунати се с упорном властелом, коју познаваше још из доба кад живљаше у Бањалуци и коју из све своје душе мрза-ше. Једно му само задаваше бриге, што не могаше да нађе повода, па да одмах кидише на херцега Сто-чевића. Дигао би се он и без повода, да не имађаше у џепу јасан указ садразамов: не ударати на Херце-говину. Мислио је Омер и мислио, пушио и пушио, и напослетку се одлучи: ако се не може к њему ићи, а ми ћемо га амо домамити.

Одмах наименује Дервиш-бега за заповедника све султанске војске у Херцеговини. Јакуб-агу посла Скендер-бегу на херцеговачкој граници, којем посла заповест, да се саједини с војском Махмуд-агином, а сам с довољно јаком силом упути се к Сарајеву, во-дећи за собом, као заробљенике, већину босанских паша, ајана, капетана, бегова и ага.

XIV

Мурат-бег Беширевић и остала босанска властела, која не хтеде пристати уз устанак, склонише се у Хер-цеговину и живљаху у маломе месту Коништу. Још пре пада Бихаћа дођоше у Кониште две хаџије, два побожна мусломана, (јер су непрестано говорили: „Бог је један, а Мухамед његов пророк”.). По њихо-вом оделу, по бројаницама из Меке, по кутицама пу-ним мириса из Медине, по нојевим перима из Мисира,

могло се лако увидети, да су дошли са далеких

морских страна и да су постали хаџије. У једнога лице покривено свиленим велом, — доказ да се заве-товао на пророковом гробу да неће никад откриеати свога лика, па ни на највећој врућини; у другога ли-це јако пегаво, граорасте очи као да се угасиле са велике жари, а длаке у бради и брковима као да је спржила сунчана жега по пустињама арапским; ли-це му беше тужно, замишљено, пуно видних трагова силне душевне борбе. Али обојица бејаху високи и лични, чинило се као да су им мишице и сувише јаке. Народ, који обично трчи за хаџијама и дервишима, гледао их је обично из пристојне даљине.

Обе хаџије уђоше право у конак Беширевића, дуго с њиме нешто на само говораху и осташе у конаку до дубоке ноћи. Ноћ је била тамна; цело небо превуче-но облацима, и кроз њих не провириваше ни једна звездица на земљу, која лежаше у густој помрчини. Беше превалила поноћ, кад Мурат-бег заповеди да се оседлају два коња: вранац и мрков, и да спремне буду за полазак све аге што дођоше с њима из Кра-јине.

Рзаху коњи пред конаком, удараху копитама у зе-мљу, а кад се појавише на дворишту хаџије, коњи зар’заше тако радосно, као да их појахаше људи који их дуго тимараху. Мурат-бег се опрости с хаџијама, загрли се с њима по бошњачки, и неколико им пута зажеле срећан пут. Хаџије поседоше коње и трком изјахаше на капију, где их већ очекиваху до четрде-сет ага на добрим коњима, оружаних од главе до пете. Један од хаџија узвикну им нешто, коњаници се постројише по четир у ред и појурише за хаџијама великим касом. После тога све се опет ућута, само се још из даљине чујаше коњски топот, па најзад и тога нестаде, и беше мртва тишина у целој околини.

Неколико дана после овога што се догодило, у гра-ду Стоцу, стародревном гнезду породице Сточевића, везир и херцег Али-паша Сточевић с усрдним госто-примством дочекаше посланике босанског везира и Омер-пашине. У посланству су била четири лица: ве-зирски ћаја Али-беј, по крви Черкез; Хаири ефендија, војни тефтедар; Дервиш-бег, потурчени Бугарин; и Скендер-бег, потурчени Пољак. Черкез имађаше тако добродушно лице, тако се од срца кунијаше својим благородством да и сам у њега вероваше, а затим је и ДРУге желео уверити да је он доиста племић, и да може, ако желите, то и доказати. Скендер-бег беше прави правцата хвалисава лажа, да се боља'пожеле-ти не може. Друга двојица беху прави Турци, лукави и до зла Бога сујеверни.

Посланици предадоше херцегу ,,ираду’’ садразамо-ву, којом захваљује херцегу што одржа мир у Херце-говини, изјављује жељу да земљом управља од сада као и до сада, и мољаше да херцег лично оде до Са-рајева на договор с босанским везирем, ради уређења Босне, и како да се у напредак доведу у сагласност ствари обеју суседних земаља, а такође да се пораз-говори и са сердар-екремом Омер-пашом, заповед-ником целе војске размештене по Босни.
Писмо везирово на херцега беше пуно ласкавих из-раза и топлих изјава братских осећања; везир га та-кође мољаше да га што пре походи ради разговора о неким пословима.

И Омер посла писмо везиру не толико учтиво, ко-лико пуно поштовања; он титулисаше херцега муши-ромг[85] мољаше га да прими под своју команду вој-ску која је на граници од Херцеговине и да с њоме учини расположење како нађе за потребно.

Чинило се као да је херцег равнодушно прочитао сва писма из Сарајева, и бадава се посланици упи-њаху да прозру у упечатке душе његове; ни радост, ни страх не могаху опазити на његовом спокојном лику. А херцег их је примио веселим лицем и госто-примљиво.

Беше већ у велико ноћ, кад херцег позва своју око-лину да се с њом посаветује. Међу овима су били Мурат-бег Беширевић, стари Челенко и кадија Уњко с Алијом Кедићем, који се после онога пораза с теш-ком муком докопаше Херцеговине. Херцег им показа сва писма која доби, и питаше их шта да предузме. Мурат-бег и Алија Кедић саветоваху му да се не ми-че из Херцеговине, иначе ће допасти оне исте клопке, у коју се дао ухватити покојни стари Хасо. Кадија Уњко, и већина чланова из тога дивана, толико су били уверени о његовој сили и важности, о његовој срећној звезди, да су већ видели у њему везира сје-дињених вилајета Босне и Херцеговине по заповести султановој, и саветоваху му да одмах пође у Сара-јево. По мишљењу њиховом не би било тога, који би смео херцега лишити слободе. Сасвим је нешто дру-го Хасо, он беше обичан ага и ништа више. Вал>а ићи и користити се наређењима садразама и милостима које на њега излива падиша. Можда се већ досадили султану ти чести устанци по Босни и жели да ми је-дном учини крај, па зато управу тих области даје херцегу, којега су управљачке способности врло до-бро познате високој порти.

Стари Челенко, као вођ хришћанске војске херце-гове, видев да се херцег већ склања на полазак у Са-рајево, махнув рукама, рече:

- Пођи, али мучно да ћеш натраг доћи. А што да гледаш из туђих руку, па ма оне биле и саме султа-нове; реци само једну реч, и сви ми хришћани уста-ћемо до једнога и нашом помоћу бићеш ти независан господар.

Али савет Челенков прође на лијо у дивану. Херцег сумњаше, да би кадар био савладати Турке, кад би до боја дошло.

Остав сам херцег још дуго размишљаше, али ни-шта не могаше смислити. Тамо га чека везирство над Босном и Херцеговином или лишење слободе, а може бити и насилна смрт; овде опет рат на живот и смрт, пораз и бегство к Швабама, који би га одмах издали Турцима. Тако мишљаше херцег готово целу ноћ.

Другог дана, кад се пријавише посланици да се опросте с херцегом, они тако живо и непопустљиво наваљиваху на херцега да друкчије не чини, већ да
походи Сарајево. Ово га склони те се одлучи на од-лазак.

Спрема беше врло кратка и брза. Херцег поведе врло незнатну пратњу. Ето је близу пред њим херце-говачка граница. Шта ли га чека тамо у поноситој Босни?

Тек што херцег пређе линију турске војске, разме-штене на границама херцеговачким, кад се та грани-ца од часа укиде. Дервиш-бег и Скендер-бег тога ча-са рупише у Херцеговину са својим војскама, а за њима нагрнуше орде арнаутске, и по њој почеше газ-довати онако по њиховски. Пре свега почеше обезо-ружавати хришћане, говорећи мусломанима да то чи-не што је херцег, дајући оружје хришћанима, пони-зио ислам и окрњио права бегова и ага. Чинећи од ђаура војнике као што су они, херцег и цело његово колено заслужило је прекор и казну, јер он је у души прави ђаурин и толико времена обмањиваше само свога најмилостивијега султана. Доказиваху да није Омер-паше, тог стуба исламског, ислам би пропао у Херцеговини, а с њим и свете повластице бегова и ага.

Турци тако својски обезоружаваху хришћане, да су узимали од њих не само старинско, неупотреб-љиво, оружје, него чак и друге разне металне ствари и друго што беше од веће вредности, уверавајући да се из метала даје сковати оружје, а опет за скупо-ценије ствари дало би се набавити. Коње поотимаше под изговором да би Херцеговци лако могли од њих образовати коњаничке чете, мале ескадроне, а си-нију стоку опет под изговором да је султанској вој-сци врло потребна месна храна ...

Вођи турске војске сабраше се у конаку херцего-вом, занесоше се толико, да нису знали да ли су на земљи или на седмоме небу; толико је било богаство, прибрано кроз толика столећа породицом Сточевића. Оног часа почеше делити пљачку, одвајајући лавов део на страну Омерову, али, разуме се, ни на се не заборављајући.

У аровима[86] херцеговим беше иа стотине чилих ждребаца, а у ливадама су пасли читави чопори коња. Све то беше ухалапљено и одведено из Херцеговине. И никога да на пут стане томе грабежу.

А кад Турци доведоше у ред хришћане и херцегов двор и имање његово, онда заокупише бегове и аге, ради чијих се повластица тако брижљиво стараху, док су обезоружавали хришћане. Обезоружаше. лепо и бегове и аге, и опљачкаше их до голих костију.

По одласку херцегову дохватише се црногорских граница и Мурат-бег, и кадија Уњко, и Алија Кедић, и сви ускоци из Крајине. Тамо се потуцаху од немила до недрага, док су међутим по Херцеговини мусло-манили хришћане и потурчивали помусломањене Србе.

Ханума Фатима и ханума Сребрнка још се налажа-ху у Пећи. Осман-паша, који међутим дође у Солун и поче управљати вилајетом као везир, посла свога ћају, такође Бошњака, из породице Бековића, да узме у обрану везирски харем и да га здраво доведе к ње-V Солун Али ханума Фатима с дана на дан одга-^аУшУе полазак, изговарајући се сад овим сад оним И Сребрнка се није журила своме мужу — паши, он га уважаваше, не беше према њему непријатељски оасположена, испуњаваше његову вољу, али су дав-нашње успомене слетеле на њу као голубиЈа Јата, ко-ја ма како да би залутала, опет би се повратила под рођену стреху. Њој се хтело знати, — пре не™1и можда на веке остави своје рођено место, - шта се збило с оним човеком, кога је она тако жељно љуби-ла и од којега је грозна судба тако брзо растави. Да ли’ је доиста он напусти, да ли га је друга замилова-ла да ли је он заслужио можда да га друга милуЈе. Такога мужа може жена само мрзити, али га забора-вити никад не може, и често пута у срцу остављене жене ускипи љубомора, захте себи задовољења и пла-не још јачом љубављу према невери. „Какав сад мора бити и снажан и красан”, мишљаше често пута Сре-брнка; „Овде у Пећи, близу швапске границе, лако могу стићи гласи о њему - било оцу, било његовим друговима; ето је и буна престала, може се и натраг повратити, може какав Шваба или Маџар тумарну-ти амо трговине ради, па ће зар што знати и о њему рећи, како он тамо негде живи, — љуби ли којУ и је ли та новија љубовца срећнија од ње”. С тога сре-брнка непрестано говораше матери: „Почекнимо још који дан; може бити сазнаћемо што то о Злзтији и о маленоме Хаси”.

И ханума Фатима живљаше у тој истој нади, и дана на дан изгледаше какве гласове о њезиној ријој кћери, али гласови не дођоше ни откуда, и ето опет и мати и ћерка одгађаху свој полазак из Босне У Пећи беше посада султанске војске низама; ћаја Осман-пашин беше и сам паша и с тога туда не мо-гаху зазјавати и они људи, од којих би се можда до-знало, шта се збива тамо у земљи и иза њезиних гра-ница. Ове врсти људи прибојаваху се сувише радо-зналости, особито ако би та њихова радозналост па-дала у очи војницима и вођама низамским. Мехо и Ахо разговараху се са сестром, објашњаваху јој то, као и то да се нема шта тражити у Бихаћу где је султанова војска, ни у Острошцу, где су се утаборили Арнаути, а Беширевића нема; једино у Крупи што нема Турака, јер су од старца пограбили све што се дало понети, а њега самог оставили на миру, да још оно мало дана, што му је остало, проживи у покоју. Арнаути једногласно рекоше да над старим Крупом одавна стражари смрт и да му сигурније страже не треба. Сребрнка поче наваљивати да оду до старога Крупе, и сви се сагласише да треба походити старца, тог верног и давнашњег друга куће Хасине.

Стари капетан беше мало живахнуо кад му се оно поврати син, али кад опет тумарну у свет, он наново дохвати бројанице и претури се у дервиша. Као та-кав богомољац дочекао је и госте који га походише; они га здравише, говорише ко су и од куда су, он их само гледаше, чињаше се као да их је познао, али се ни с места не мицаше и настави своју пређашњу молитву: алах екбер и т. д. Жене почеше газдовати по конаку и харему као да су баш у својој кући, и од-мах почеше распитивати о Крупином сину. У запу-штеном конаку створи се живот какав одавна из ње-гових зидина ишчезе: дођоше из вароши жене, стар-ци, људи, једни долазе, други излазе из конака, а стари Крупа, као и дотле, сам за се седи на ћошци и шапће у браду молитве, као да ништа не види, ништа

не чује.

Хануме дознадоше од очевидаца, да Је било сукооа између устаника и Скендер-бега, да је Каваз-баша логинуо, да је затим Златија с малим баном и још довољно јаком четом коњице отишла у гору Гоми-љу, а Скендер-бегова је коњица непрестано гонила. Устаници, бежећи најјачим касом, пуцаху на своје гониоце, али их Скендер главном својом силом дове-де у такав теснац, да већ дошло беше до гушања. Начини се ужасан метеж. Устаници се бораху као ла-вови, падаше противничко трупље као снопље по зем-љи крвљу орошеној, и коњи без коњаника чопором бегаху преко поља. Редови устанички непрестано се проређиваху, и већ их не остаде ни цела стотина, кад Скендер, с једним делом своје коњице, тако жестоко потеже унапред да је пресекао пут устаницима. Зла-тија усред бораца, који се око ње прикупише, диже дете у вис и очајно повика: „Браћо, не издајте ме, напред!”, затим левом руком притиште дете на своја прса, десном потеже из корица сабљу и устреми се на Скендер-бега, који је дочека са свој‘им приста-лицама. Устаници се не макоше од ње. У том тре-нутку иза Скендербегових чета загрме громко: „алах, алах!” Они погледаше зачуђено, и гле! из горе Гоми-ље као бура појури на њих нека нова војска против-ничка, пред њом некакав дрни коњаник на враноме коњу. Пре него је Скендер к себи дошао, сва његова коњица дође у највећи неред и окрете бежати, а и сам он беше онесвешћен жестоким ударцем и паде с коња у гомилу мртвих трупова. Онај црни коњаник дојаха к Златији, прихвати из њезиних руку сина пољуби га, рече јој: „За мном!”, па се упути у гомиљ-ске шуме. Кад већ ишчезе из вида коњица босанска, низам се поче дизати са земље; дође к себи и Скен-дер-бег, брзо преброја своје, не прикупи ни мртве ни рањене, па брзо нагна право према Острошцу. Ра-њени Бошњаци, и они који изгубише коње, захвалише Богу, па један за другим, — ко на босанском или турском коњу, а ко пешице, — ћа ка своме оџаку! Околни сељаци сахранише мртве, рањене Турке од-везоше у Острожац, и сад хвале Бога што их је по-штедио од арнаутске посаде.

Таки су се гласови могли чути о Златији. А о Али-Ји нико ни једне! Долажаху у Крупу разни тргов-ци говораху Крупљани —, долажаху из Ћесарије с мали-м товарима, огледалцима, лекаријама, разним домаћим тајнама, знађаху сву Границу и Маџарску као кљусад своју, знали су и све знатније Бошњаке и Крајишнике по имену њиховом, по породици и ко-лену њиховом, познаваху и старога капетана Крупу и све Круповиће, али Алију нити су видели нити што о њему чули.

Ханума Фата и Сребрнка одлучише да остану у го-стима још који дан, све држећи да ће ма од куд ис-крснути какви таки гласи о Алији.
Једне ноћи, баш кад млад месец залазаше за гору, Крупљане је разбудио пуцањ из пушака. Све што мо-гаше ходити, скочи на ноге. Из далека се чу често пуцање из топова, добовање и војничка вика. Жене отворише капке на харемима и трудише се да радо-зналим погледима продру кроз поноћну таму; људи изађоше у авлије, прислушкиваху тај далеки пуцањ, принашаху ухо к земљи и казиваху разна своја миш-љења о даљини, с које сви ти крици долажаху. Разна мишљења сложише се у тој једној мисли: да су Тур-ци напали на устанике у гомиљском лугу. До самог сванућа, ноћни одјек донашаше у Крупу шум од да-леке битке, док се пуцањ сасвим не прореди, удали се на противну страну од Крупе, рекао би у дубину гомиљских лугова.

Стари капетан Крупа, по свом обичају, изађе на ћошку да молитвом дочека рађање сунца, узе броја-нице и поче да шапће молитву за молитвом, одваја-јући на бројаницама зрно по зрно.

По готову у исто доба, а на отворена авлијска вра-та, дојаха неки коњаник на знојаву коњу. Коњ као да већ одавна познаје овај двор, јер је одмах потегао право к степеницама што воде горе на ћошку. Коња-ник се љуљаше на седлу, пригибаше се ка ункашу, као да га је спопао неодољив дремеж, или се још није опростио упечатака поноћнога дивана при ча-шици вина.

Устави се коњ баш пред самим степеницама, а ко-њаник, чим се сиђе, одмах потеже лицем на земљу, усиљаваше се неколико пута да се усправи, допужа
до под саму ћошку, и поред свега усиљавања, не мо-гаше се дићи са земље. Стари Крупа упре поглед у коњаника који лежаше пред његовим ногама, јако се У3РУЈа> али се с места не макну, и само што изрече молитвени узглас. Притрчаше људи да подигну коња-ника, али он махну рукама, као да им хтедијаше ре-ћи: махните се човека, нека се мало одмори!

Дотрчаше и хануме с највећом готовошћу да по-могну рањенику. Сребрнка је прискочила готово пре свију, и чим опази коњаника и коња, пљесну рукама, паде на колена пред рањеника и викну: „Мој Алија, мој драги Алија!”

Рањеник, као да се пробудио из дубоког сна, уз-руја се, и пружив руку Сребрнци, проговори:

— Сребрнка, драга моја Сребрнка, опрости ми, и буди срећна! Ја сам твој Алија; свагда сам био твој; опрости ми!

Глас му се поче прекидати, два три пута зајеча, уз-дахну дубоко и бурно, и умуче. Сребрнка му притрча ближе, али кад опази његово лице, цикну и паде у несвест.

Алија већ беше мртав. Сребрнку, обнезнањену, од-несоше у харем, и ханума Фатима поче лебдети над њом.

Стари Крупа сеђаше и не мицаше се; прсти његови не бројаху више зрна на бројаницама, уста његова не шаптаху молитве: и он је заспао вечитим сном.

1 ако одоше и отац и син; тако се раставише са земљом оба Круповића.

Окупаше им тела по муслиманском обичају, и још тога дана еахранише у гробницу породице Круло-вића.

Дуго није могла к себи доћи Сребрнка, али, нај-зад, кад је почела сазнавати све што се око н>е до-гађа, мати јој исприча све о Алији. Дуго је слушала, а затим дуго, дуго ћутала, и гледала безначајно у даљину пред собом, па онда, бледа као смрт, врисну као рањена кошута: „0, мој Алија, мој предраги А-лија! Још ти мене љубиш, о мој драги Алија!” — Да-леко се разлегаше њена кукњава.

Сутрадан, болну преболну, посадише је у интов

Ћаја Осман-пашин одлучно се одупре да прати ха~ нуме у Пећ и упути се право у Солун.

XV.

Вођи турске војске, која нагрну у Херцеговину, за-пленише небројено благо херцега Сточевића. Опљач-каше све хришћане и све мусломане. Шта да чине са толиким благом? Једи, пиј, уживај; с дана на дан све нови џумбуси с музиком, игром и играчицама — чочецима! Душа тих турских весеља беше потурче-њак Скендер-бег. Толико се беше занео, да му суну у главу луда мисао: да се ожени у Босни и да узме Босанкињу. Може бити, да му се у онако замагљеној глави пробудило његово словенско осећање: касапио је своју браћу Бошњаке до миле воље, па хајд’ да се с њима мири женидбом! И позва госте на свадбу, а сам још не знађаше невесту, ни место где се она на-лазаше.

Од Мостара до границе босанске води Сточевића пут. По њему су даљине означене хановима[87]. По том путу мишљаше Скендер-бег учинити једну шетњу, па зар ће се где год на путу и жена каква наћи. Извезе се из Мостара као оно херцег на херцеговом интову и коњима, за њим се дао цео караван пратилаца, оки-ћених мостарским вином и шљивовицом и обиљем херцегових подрума и херцегових успрема. У сваком хану стани, одмарај се, играј, скачи, уживај танац чочечки. Тако прође младожења цео пут од Мостара до Коњица, а нигде да га намера нанесе на какву невесту. А кад дође у ово местаице, Скендер поче о том већ мало повише мислити. Сад да видиш чуда! У кући неког богатога аге беше млада лепушкаста девојка, чу да иде Скендер са својом тевабијом[88], па је ђаво копну да види какав је то чудновати стра-нац. Скендер је спази онако природну, невину, па му се учини да има неке ђаволске дражи, које га при-мамљују к њој.

— Ето, то је она! викну Скендер својим пратио-цима.

Зауставише се. Не прође часак два, — и невина девојчица беше у Скендеровом загрљају; од страха лијаше сузе из оба њезина лепа ока.

— Не плачи, не плачи, лепо моје дете; ти си моја невеста; ти ћеш бити моја ханума. Тако је тешаше Скендер-бег. Одмах дозваше оца и имама. Оцу не-вестином не дадоше ни да уста отвори, без сваког поговора даше му на знање: „Бег се жели оженити твојом ћерком!” Бег пружи невестином оцу једну-две прегршти злата, а својој невести даде невеснички

дар кутију с брилијантима и ситним бисером, и

заповеди да се кућа застре ћилимовима, а невесту да обуку у свилу и кадифу. Све се учини као што заповеди бег. Брачни обред изврши се тачно по за-кону, по пропису шеријата, и по танзимату.

И отпоче се свадбено весеље, и би такав џумбус, такав урнебес, какав никад ни у сну снио није ни сам Скендер-бег. На варошким улицама пекли су овнове и волове, точило се вино и ракија, вукло се све у ако-вима, а пило се оним ђуровачама[89]. Народ, и хриш-ћански и мухамедовски, у кућама је плакао, а на-пољу играо ...

Тако се то збивало у Херцеговини, у наследној др-жави херцеговој, а у исто време беше весеље и у Шехер-Сарајеву. Везир и Омер-паша слављаху до-лазак херцега Алије Сточевића у ту древну престо-ницу босанску. Алија је више од тридесет година мирно управљао Херцеговином, више од тридесет година чувао царску границу свога великога госпо-дара, чувао од туђих повреда и насртаја. И гле сад! Без суда, без доказане кривице, дохватише старога херцега, посадише на магарца, лицем к репу, запо-ведише му да узме репину у руке, а његовом сину, Ризван-бегу, заповедише да води магарца кроз све улице, сокачиће и пазаре. Бошњаци се збише у куће а Арнаути гомилама нагоше за том парадном лити-јом, непристојном виком грдише и срамотише хер-цега, и пљуваху за њим, а његова сина, Ризван-бега, свакојако гонише да смелије води оца у овој парадној шетњи по улицама старе престонице босанске.

После ових грозних церемонија одведоше херцега под стражом у логор, посадише га у везирски шатор и опколише јаком стражом. Зла је судба тако хтела да је један од стражара, не умејући руковати новим оружјем, нехотице избацио пушку: лудо ђуле урило се баш у само срце херцегово и учинило крај његовој срамоти.

У Стамбул су поручили да је херцег погинуо не-срећним случајем, а његово мртво тело сахранише са свима почастима, које доликују достојанству везира у турскоме царству.

ОбјашњењаУреди

  1. Капетан каже се по турски: муселим. Али народ у целој Босни зове и данас муселиме капетанима.
  2. Чамашир-ага води бригу о робљу, о постељама; тутунџи-ага стара се за духан; кафеџи-ага о кафи; ич-ага је пехарник; софраџи-ага стоник; гајваз се брине за десерт; сеиз је коњушар; каваз телохранилац; ћатип — писар; ђумрук-џија-царинар; а сараф-мешач новца.
  3. Тако се зову евнуси, ушкопљеници, због боје шихова лица.
  4. Челенка је златан знак, који се носи на фесу, а даје се у награду за храброст; даје се и хришћанима.
  5. Имам је мухамедовски свештеник, прва глава у меџету.
  6. Ферман је то што и царски указ.
  7. Шеик-ул ислам, то је муслимански папа.
  8. Тимари, то су земље с обвезом ићи на војску у време .рата.
  9. Разна права на сопственост земаља.
  10. Турска обућа.
  11. Нишан -— ифтихари, то је први знак високога звања, ордена.
  12. Ћаја значи управитељ.
  13. Хазнадар значи благајник.
  14. Ханума — жена.
  15. Одалиска — милосница.
  16. Јашмак — покривало турских жена.
  17. Вереџа — плашт којим се жене заогрћу.
  18. Арбах — носила, која служе место подвоза.
  19. Каик — лађа.
  20. Први писар.
  21. Овај велики везир био је човек од великог утицаја и велики пријатељ кнеза Милоша.
  22. Тако зову Господара у целој Старој Србији, која је ослобођена, и која још није ослобођена.
  23. Намесник
  24. Ага-паша био је врховна глава свију јаничара, а после је овај назив остао као титула.
  25. Кола и коњи с товарима (багажијом).
  26. Ово је био последњи поглавар јаничарски, који је 1821—23. утаманио јаничаре. Кад га је султан упитао: је ли уништио све јаничаре?, одговорио је: „Све осим двојице. Та двојица су: ти и ја!” Султан га је после задржао у највишем благовољењу. Послан је доцније на тромеђу, где се сучеља-ВД!У Србија, Турска и Влашка; столица му је била Видин. Кад је кнез Милош први пут обилазио места новодобивених округа, и дошао према пашалуку видинском, изашао је ага-паша у село Брегово, књаз му је отишао на виђење, и при-мио преко њега од стране султанове 7 великих ордена за се-дам тадашњих наших виших чиновника.
  27. Допуштење
  28. Умивање пред молитву.
  29. Зелен.
  30. Гвоздена решетка.
  31. Селамлук је мушки, а харем женски део двора.
  32. Соба за примање.
  33. Лекар.
  34. Тумач.
  35. Прибор
  36. Предсобље
  37. Ејуб је део Стамбола где је гроб пророка Ејуба и џа-мија, у којој се султани венчавају на царство и храни мач пророков.
  38. Бајсактар значи заставник, барјактар.
  39. Капиџи-баша — то је придворни чиновник.
  40. Низам зове се војска регуларна, с униформом по европски.
  41. Висока дервишка капа.
  42. Јала је дворац над Босфором.
  43. Емирхан је крај, у коме је био дворац Хозрев-пашин, где је умро Решид-паша.
  44. Благајница
  45. Начелник евнушки, господар девојака.
  46. Пасош
  47. Прогонство
  48. Кнез кнезова
  49. Сој коња арапских.
  50. Диван.
  51. Филџан је мала шоља за кафу, без дршке, која се угла-ви оздо у дршку, која се зове зарф. Филџан стоји у зарфу као обарено јаје у малој зато удешеној чашици.
  52. Мушир значи фелдмаршал, али има невојничких муши-ра, којих је у Турака врло много. Мабену-мушир значи: дворски министар. Серашћер је то што у нас војни министар. Џиган-серашћер то је изванредно, почасно звање, које је, у времену кад се ово по Босни догађало, имао једини Риза-паша.
  53. Алајкиња је робињица; одалиске су собарице.
  54. Икбала значи: изабрана.
  55. г) Село, које је насељено око града.
  56. Туг је коњски реп.
  57. Кадија значи судија.
  58. Медреса је виша школа мухамедовска.
  59. Улема је виши духовни ступањ у вери мусломанској.
  60. Софта је што и назови-светац.
  61. Вереџа је огртач, обично црвен, до земље.
  62. Јашмаком буле завијају главу и лице.
  63. Терлуке су женска горња обућа, на коју се навлаче папуче.
  64. Палани су опет друга врста седала, познатих у нас под под именом турских.
  65. Редови занатлијски зову се еснафи.
  66. Хатишериф је био нов уговор султанов с европским дворовима.
  67. Калем је перо, дакле канцеларијски чиновници.
  68. Муфтије су духовници вишег реда.
  69. Сеиз, слуга који коња негује — тимари.
  70. Чантра је портфељ.
  71. Кавази су жандарми.
  72. Сејмени су жандарми на коњима.
  73. Читлук — имање.
  74. Друг.
  75. *) Писану хартију.
  76. Шеријат је каноничко право мухамедовско, изведено на основима корана.
  77. Заточење.
  78. Ивентар целога имања.
  79. Саибија зове се господар имања.
  80. Долман је кратак ћурак, кожом постављен.
  81. )Ајан — управитељ округа.
  82. г) Заира је то што и провијант.
  83. Зерде је опет пиринач, кухан на меду.
  84. Преводиоце.
  85. ) Мушир значи фелдмаршал.
  86. Ар значи коњушница.
  87. Хан је велика кућа од камена, на два спрата, крчма за путнике, а у случају потребе служи као тврђавица за од-брану.
  88. Дружина.
  89. ) Чаша од највећих, какве се данас виђају.

НапоменеУреди

  • Ова приповетка је објављена у збирци Приповетке IV, Београд, 1880.

ИзвориУреди

  • Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига четврта, страна 105-324. Библиотека српских писаца, Народна просвета.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 124 године.