Hasan-aga

Hasan-aga Pisac: Milorad Popović Šapčanin

Hasan-aga

ISTORIJSKA PRIPOVETKA PO ČAJKOVSKOM, KUNIBERTU I PRIČANjU DRUGIH SUVREMENIKA

I

     Šta su dani, šta su godine — ceo red stoleća rinu u večnost posle slavne bitke na Kosovom polju. Kosovo je gluho i pusto za sve, ali ne i za srpsko uho, srpsko oko i srpsko srce. Lab i Sitnica teku i danas kao nekada. Levo od velikoga druma iz Prištine k Vučitrnu beli se grobni spomenik sultana Murata, a celo polje pokriveno je tužnim uspomenama, — grobnica carstva Stefana Dušana, velikih i srpskih Nemanjića. Gavrani srpski sletaju tamo svaki dan, proklinju svojim gakanjem izdajstvo Vuka Brankovića, i opet lete u srpsku zemlju, u sredinu srpskih plemena; gakanjem kazuju im zloslutničke bede koje predstoje, ili svojom pesmom oplakuju njihovu zlosretničku sudbinu.
     One godine, iz koje polazi naša priča, ovi gavrani leteše po jedan po dva s polja Kosova ka onoj strani zemlje Bosne, koju su Turci prozvali Serat; leteli su nekoj pustoj, divljoj i vetrovitoj visoravni i jatimice sletali nad Peć, neznatni gradićak u Krajini, ali gnezdo age Hasan-age.
     Krajiški Haso ne beše ni kapetan^[1], ni muselim; nit’ poreklom vlastelin bosanski, ni od roda begova-poturčenjaka; beše junak iz naroda, čovek narodne slobode. Kad izdajstvo Vuka Brankovića baci pod kopite muhamedovskih džameta i carsku krunu srp-sku i narodnu slobodu bosansku, vlasteli bosanski, jednomišljenici Vukovi i saučesnici njegove izdaje, primiše muhamedovstvo, da bi postali derebegovi-ma i spahijama sultanskim, onako isto kao što su bili vlastela i kapetani kraljeva bosanskih i ca-reva srpskih. Jedne je na ovo navela slava muhame-dovskih pobeda, sila i veličina pobedilaca, druge istine korana koje više godiše njihovom slavoljub-lju nego istine jevanđelske s njihovim bratoljubljem i smirenošću, a neke naposletku navede opasnost koju predviđahu kao neizbežnu posledicu izdaje u-činjene otadžbini. I kao što su na bitku kosovopolj-sku povukli sobom čitave čete bosanske, tako su so-bom odveli u muhamedovstvo veliki deo narodne ma-se. K svojim pređašnjim pravima i povlasticama prisajedinivši nove, oni ne kazaše onima koji po-đoše za njima u bitku i islam: „Bratski ćemo s vama podeliti sve; što naše, to i vaše”, nego su im be-sedili: „Vi ste naša braća po islamu, postaćete age — sami svoji gospodari, ljudi naši; služićete nam kao panduri, a moći ćete postati što i mi; hrišća-ni će biti za sve neverni đauri, a za nas sultanska raja — naši podanici”. Ovakim načinom postaše u Bosni tri zasebna reda: begovi — vlastela, zemlje-posednici i gospodari, age — gospoda, koja uživahu potpunu ličnu slobodu, služiše i vršiše volju be-gova, i hrišćani, koji su, po starodavnom običaju, bili sopstvenost begova, a po šerijatu — podanici begova i aga.

Ali ova sva tri reda naroda bosanskog teško ste-njahu i proklinjahu izdaju Vuka Brankovića, kad u Bosnu dođoše veziri, muselimi, azijatski Turci, a s njima čitave gomile čamašir-aga, tutundži-aga, ka-fedži-aga, ič-aga, sve pravih pravcatih Turaka, a s njima Grci sofradžije, Jermeni gavazi, Arapi seizi, Arnauti kavazi, ćatibi stambulije, đumrukdžije, sarafi^[2] i drugi golaveri Bog te pita s koga kraja sveta, a kao prida k svemu tome haremi s crnim i be-lim agama^[3] te sav taj sijaset poče po miloj volji gazdovati po Bosni, grabiti ko je šta mogao i kako je mogao, sve u ime carevo, savršeno kao u zemlji osvojenoj, a sve pokličući: „Bosna može sve to po-neti i sve održati”.

Ma da nisu otvoreno govorili, ipak u sebi često pomišljahu: „Blažena su bila vremena minula, — ah, kad bismo ih mogli opet povratiti. Teško je, teško; grobni nas je poklopac jako pritiskao!” Da su se mogli ujediniti duhom i srcima i od put se dela latiti, može.biti da bi i mogli spasti od pro-pasti starodrevnu slobodu bosansku, ali, na žalost, toga nije bilo. Begovi su gledali samo da održe po-vlastice i vrhovnu vlast; oni su doista bili Boš-njaci koji ljubiše svoje narodno ime, ali ne Bošnja-ci Bosne radi, nego da bi Bosna bila njihova. Sve njihove pobune i ustanke izazvao je i upravljao lič-ni interes, nošahu na sebi samo senku narodnosti,, bejahu sasvim strani težnji za samostalnost narod-nu. Podjarmljeni hrišćani, odvojeni verom od ostala Dva reda, ma da su i živeli na bosanskoj zemlji i svim srcem ljubili tu sveizdržljivu Bosnu, opet su tražili zaštite za granicom kod srpske braće i otuda očekivali da im dođe vođ. Jedine samo age bile su Bošnjaci bošnjačke zemlje i bošnjačke slobode, i na koju su stranu oni potezali na onoj beše i sav oosanski narod, jer su oni bili jedini bajsaktari, nosioci bosanskoga znamenja.

Hasan-aga, celom Bosnom nazvani Haso zbog njego-voga džinovskoga rasta i đavolske sile, — živeo je u mestancu Peći. To su mesto tako nazvale Švabe i Madžari, koji češće do tih strana dolažahu, i svag-Da naiđoše na taku vatru iz pušaka, da su đavol-ski opareni jedan drugom govorili — Švaba Ma-džaru, a Madžari Švabama: „Hej ne idite tuda, jer ta-mo vraški žeže — peče”, i tako tim povodom na-zove se to mestance Peć. U njemu je Haso imao svoje
dobro, — kuću prostranu i velikolepnu, kao konak pašinski ili zamak kapetanski; množinu staja i ko-ševa, prostranu zemlju i stada mnogobrojna. Oko dele Peći prostirahu se njive i livade. Haso je orao, sejao i žnjeo, i sve to uživao sa svojom braćom u slavu i čast Bosne. Na prostranom otvorenom mestu, pred samim konakom, stajahu dva bronzana topa — jedan otet od Švaba drugi od Madžara, a oba tobdžije posekao đavolski Haso na svom konju lastavici, i bo-sanski begovi i bosanske age jednodušno odlučiše, da se oba ta topa stave pred Hasinim konakom u znak junaštva njegova. I tako su ti topovi tu stajali.

U Hase nije bilo ni pandura, ni hajduka, ni oru-žanih i uređenih četa, a imao je samo čeljad za rad, orače i pastire, i dva sina — Muju i Mehu, ili po turski rekavši: Mustafu i Mehmeda. A bile su u njega i dve kćeri, jošte nedorasle: Zlatija i Sre-brnka. Ali kad god mu je zatrebala vojska na Švabe i Madžare, ili makar na koga mu drago, tada bi sam punio puške, i sam palio iz pušaka, i čim bi okol-ni bosanski narod čuo pucanje njegovo, odmah bi sve živo i zdravo povikalo: „Eno Haso pali iz puša-ka, zove nas, valja pohitati.”. Jedni s karabinkom pešice, drugi sa sabljama na konjima, potegli bi k Peći, — s toga što je Hasi pomoć nužna kada tako iz pušaka bije. Pohitale bi age iz cele Krajine: Brzićevići, Krupići, Sejfovići, Bigoćevići, begovi i kapetani vodili bi sobom silne naoružane čete. Hadži-Risto usadi sultansku čelenku^[4] za crveni fes
i povede pravoslavne hrišćane, a franciškanski monasi, sa odabranijom manastirskom braćom, ispra-te mu bosanske katolike. Pohitaju k njemu i imam^[5] i otac franciškanac, oba s mastionicama i perima, u imama pero za čalmom, u franciškanca za uhom; to su sekretari Hasan-agini. Još suton i ne dođe, a već hiljade oružanoga naroda utabori se u Peći. Čekaju dok se Haso ne baci na svoju lastavicu, a ta-da pođu svi onamo kuda ih povede. Ni kolenovićstvo, ni bogatstvo, ni carski ferman^[6], već bosansko sr-ce, — to je bio onaj talisman osvojljiva sila, kojom je vladao Haso, koji je vojevao samo za slobodu Bo-sne, za bosanska prava; zato su se i veziri i begovi povijali pred Hasan-agom kao pred vezirima, k’o pred begovima.

Kada ono reče Husein kapetan, Husein Gradače-vić: „Bosna može biti bosanskom”, Haso mu je odgo-vorio: ,-,I biće, ako samo ushtem”! I toga časa skoči na svoju lastavicu i dovede mu iz Krajine trideset hiljada pešaka i konjanika, pođe s njima u boj na Turke i Arnaute, i prosto izgoni iz Bosne i Turke i Arnaute, a s njima i vezira Ali-Namik-pašu. U Sarajevu predade vlast Husein-kapetanu i reče mu: „Upravljaj zemljom po bošnjački, da bi nam Bosna bila bosanskom”! A sam se vrati u Peć, obesi o zid stari mač, na kom beše natpis: „Isus”, uze blago-slov i od imama i od hrišćanskog sveštenika, za-povedi konja-lastavidu privezati k jaslima, zastre puške grubim pokrivačem, pa se opet prihvati plu-ga — zemljoradnje. Haso htede da Husein-kapetan upravlja zemljom po bošnjački, da bi povratio Bo-sni pređašnju slobodu i minulu slavu, ali kad do njega dopreše glasovi da Husein-kapetan veziruje po turski i ni o čemu drugom ne misli no samo da po-stane vezir na mesto onoga prognanoga, Haso se jako ožalosti, zamisli i uzdisaše. A kad dođe Hadži-Risto, Haso mu poveri svoju tugu i reče: „Brate moj rođeni! Gradačević delo pogani: hoće da je Husein-vezir, a ne Gradačević; vezirstvo on dobiti neće, a stvari će bosanskoj nauditi. Mi jednu veru ne ve-rujemo, ali smo svi deca jedne Bosne; ostaje nam da tužimo i plačemo, jer smo gotovo svi već ostarili, mučno da ćemo doživeti bolja vremena, vremena bo-sanska”.

Hadži-Risto beše takođe junak na glasu, drug Ha-sanov po oružju, njegov suratnik po svima bojevima; žestoko je kidisao na Švabe i Madžare i za to ju-naštvo dobi od sultana zlaćanu čelenku tropernu, koju je kao pero zadevao za fes u znak da je junak carski, junak bosanski. I njega je bolela sudba zem-lje Bosne; uzdišući reče: „Uzalud muka; prokleti Vuk sasvim iskvari ove naše begove, naše kapetane; nije to više pređašnja vlastela, pred kojom su drh-tali svi u kojima ne tecijaše bosanska krv; pali smo i mučno da ćemo se podići; a kad nam se popnu na grbinu, svi ćemo popadati pod tim teškim tere-tom. Dogod se age ne stave na čelo narodnome po-kretu, i svi listom delo ne prihvatimo, dotle nema spasa Bosni ni bosanskom narodu”.

Mašući glavom reče Haso: „Age-poturčenjaci, to nisu begovi, deca negdašnjih kapetana drevne vla-stele bosanske. Hoćemo našu staru Bosnu, a toga radi valjalo bi razviti našu staru bosansku zasta-vu i dati je u ruke unucima onih junaka, koji su je negda nosili na slavu i silu drevne Bosne; novu Bo-snu mučno nam je stvoriti, ali zato možemo staru Bosnu vaskrsnuti”. I obojica biše se po pameti ka-ko tu minulu staru Bosnu da vaspostave, kako da puste orla bosanskoga, koji bi i hteo i mogao biti bosanskim, onakim kao što bejahu orlovi bosanske vlastele do izdajstva Vukova. I oba proklinjahu Vu-ka i njegovo delo, jedan u ime Isusovo, drugi u ime prorokovo, a oba jezikom bosanskim, jezikom srpskim.

Molbe Huseinove nisu našle ni najmanje odziva u Carigradu. Za vezira bosanskog bi naznačen Vedži-paša, muhafis beogradski, kojega poslaše u Bosnu da bi uzeo u svoje ruke zemaljsku upravu i umirio buntovnike. Husein potraži pomoći u Hasan-age, a u zamenu obeća zlatna brda za bosansku stvar. Haso mu e ’vako otpisao: „Ja nit’ sam sultan turski, ni sadrazam; vezire turske niti postavljam, nit’ ih o-državam, a kad Gradačević, i kapetan i kapetanski sin, toliko meseca držaše vlast u rukama svojim pa ne mišljaše o prošlosti Bosne, ni o bosanskoj kruni, sanjajući samo o turskom vezirstvu, i Haso ne može poturčenjaka-bega pretvoriti u plemića-Bošnjaka. Bošnjaci će se biti za slobodu, za slavu,
a ne za vezira. A ako po nesreći dođe da Husein-ka-petan mora bežati Švabama ili k Madžarima, to će kuća Hasan-agina gostoprimljivo dočekati kape-tana gradačkoga, i sam Haso sprovešće ga do švap-ske granice, i lakše će mu biti poželeti Huseinu srećna puta u zemlju ćesarsku, no da čuje kako su ga pozvali na čašu kave ili mu poslali svileni gaj-tančić”. I tako tada u Peći ne behu puške izbače-ne, niti opremahu konja lastavicu za vojnički zbor, a kad je Husein u najvećoj tišini došao u Peć, Ha-san-aga sam pojaha konja i otprati ga na austrisku granicu, i tek tamo, na zemlji ćesarskoj, rekao mu: „srećan put!” Zatim se opet vrnuo u Peć, i tu on i Hadži-Rista pušahu, piše šljivovicu i razmišlja-hu o tome što je bilo, što jest, i što će tek da bude.

Međutim je Vedži-paša već došao u Bosnu i vezi-rovao, zbacio je sa se zvanično-tursko i obukao bo-sansko gospodsko odelo, veličavao se po pitomome Sarajevu, a begovi i kapetani jedan za drugim dola-žahu k njemu na „poklonenije” i prinašahu mu dare; dođoše mu i same age, ali Hasan-aga ne dojaha.

S večera, pri samom zahodu sunca, kad mujezin o-glašavaše večernji namaz, počeše paliti iz pušaka Hasan-aginih u čast nastupile svečanosti, i muna-reta zasijaše jarkim osvetljenjem. Na žicama, po-vučenim među kulama munaretskim, plamenim slovi-ma beše napisano: „Bog veliki, Bog grozni, Bog je-dini, a Muhamed njegov prorok”. Arapska slova, na-crtana u vazduhu raznobojnim plamenovima, kao neko božje znamenje, privukla su na se pažnju i misli
pravovernoga islama, i ceo narod šaptaše tiho tu molitvu i padaše na kolena pred Bogom i njegovim prorokom.

Na dva časa po zahodu sunca iznova paljahu iz pu-šaka Hasan-aginih, mujezini s munareta ponovo na-glašavahu slavu božju i proroka namesnika, a na-rod činjaše namaz i zatim otide da počine, da se priugotovi za sutrašnji barjam.

Kurban-Barjam, žrtveni praznik, spomen žrtve Avramome — praznik je veliki. Bogati i stočni lju-di kolju toga dana ovnove i razašilju sirotama i susedima, a sami od žrtvenih životinja ne mogu je-sti mesa, osim srce i bubreg, u znak da rado, iz či-stog srca, razdaju svoju sopstvenost, i da žele biti odlična gospoda i odlično gospodovati.

Na prostrano dvorište Hasan-agiko još s večera dovedoše do 120 ovnova s belim, do zemlje opušte-nim trakama a išaranim lepim crvenilom; rogovi im behu pozlaćeni. Vođahu ih sve o gajtanima svile-nim i bacahu pred njih denjkove sena i sipahu pozla-ćeni ovas: da se pokrepe, da se nahrane i tako pri-ugotove za Kurban-Barjam. Oko njih čobani svirahu U pastirske frulice i pevahu o Koči i Malkoči, bu-dimskim vezirima, strašilima Švaba i Madžara, i o njihovom rodu Sejfovićima, koji se posle veličine i slave preseliše u Bihać, plakahu nad grobom slave bosanske i s tugom jeđahu hleb svoj, zarađeni znojem lica svojega; pevahu i prošlost Muje-Crnoga, koji s bosanskim junacima prokrči put do samoga Beča, dok opet Slovenin, Jan Sobjeski, ne priskoči u po-moć Švabi protiv Slovena, te pomože sahraniti ih pod razvale Beča, da ovaj opet do kosti oglođe slo-venska plemena, da bi pošvabio upola izmoždeni slovenski narod i od njega počinio sluge, robove švapske. Čobani su pevali tužne pesme bosanske, pe-sme srpske, jer su i oni bili list gore bosanske, gore srpske.

Pred izlazak sunca nanovo zagrmeše puške Hasan-agine, i mujezini s vrhova munaretskih oglašavahu pesmu ezansku, praznik islama.

Digoše se gomile naroda sa obala Une i Vrbasa: potegoše i Muje i Meje, i Hase i Huse, Ahmeti i Alije iz pograničnoga Bihaća, iz plodorodne Bran-kovine, iz Ostrošca stočnoga, iz Izačića mesta lo-vačkoga, iz Mutnika mutnoizvorskoga, iz Trgača, gde se Švabe i Mađari stiču na sajmove, iz Bjele Stjene, gde su kuće ozidane na starodrevnim kameni-tim temeljima, iz Vranograča, odakle se neprijatelji nikad živi ne vraćahu, iz Bužina, legla bosanskih junaka; iz Male i Velike Kladuše, gde je tužno gro-blje s hiljadama sahranjenoga naroda; iz Todorova, postojbine Todora junaka, koji je sam^samcit kidi-sao na Švabe i Madžare, i, vrnuvši se otuda s tova-rima zlata i srebra čistoga, sagradio grad u slavu svoga imena; iz Jezerskoga na glasu ribom jezerskom; iz Carina omiljenoga lepoticama bosanskim sa div-nih i jedrih momaka — i šta dalje da ti ređam — potegoše, brate dragoviću, sokoli-junaci iz cele lepe Krajine uzduž i popreko, hođaše i jahaše sav taj narod Peći na Kurban-Barjam, iđaše i narod pravovernoga islama, i deo narod šaptaše tiho tu molitvu i padaše na kolena pred Bogom i njegovim prorokom.

Na dva časa po zahodu sunca iznova paljahu iz pu-šaka Hasan-aginih, mujezini s munareta ponovo na-glašavahu slavu božju i proroka namesnika, a na-rod činjaše namaz i zatim otide da počine, da se priugotovi za sutrašnji barjam.

Kurban-Barjam, žrtveni praznik, spomen žrtve Avramome — praznik je veliki. Bogati i stočni lju-di kolju toga dana ovnove i razašilju sirotama i susedima, a sami od žrtvenih životinja ne mogu je-sti mesa, osim srce i bubreg, u znak da rado, iz či-stog srca, razdaju svoju sopstvenost, i da žele biti odlična gospoda i odlično gospodovati.

Na prostrano dvorište Hasan-agiko još s večera dovedoše do 120 ovnova s belim, do zemlje opušte-nim trakama a išaranim lepim crvenilom; rogovi im behu pozlaćeni. Vođahu ih sve o gajtanima svile-nim i bacahu pred njih denjkove sena i sipahu pozla-ćeni ovas: da se pokrepe, da se nahrane i tako pri-ugotove za Kurban-Barjam. Oko njih čobani svirahu U pastirske frulice i pevahu o Koči i Malkoči, bu-dimskim vezirima, strašilima Švaba i Madžara, i o njihovom rodu Sejfovićima, koji se posle veličine i slave preseliše u Bihać, plakahu nad grobom slave bosanske i s tugom jeđahu hleb svoj, zarađeni znojem lica svojega; pevahu i prošlost Muje-Crnoga, koji s bosanskim junacima prokrči put do samoga Beča, dok opet Slovenin, Jan Sobjeski, ne priskoči u po-
moć Švabi protiv Sloveia, te pomože sahraniti ih pod razvale Beča, da ovaj opet do kosti oglođe slo-venska plemena, da bi pošvabio upola izmoždeni slovenski narod i od njega počinio sluge, robove švapske. Čobani su pevali tužne pesme bosanske, pe-sme srpske, jer su i oni bili list gore bosanske, gore srpske.

Pred izlazak sunca nanovo zagrmeše puške Hasan-agine, i mujezini s vrhova munaretskih oglašavahu pesmu ezansku, praznik islama.

Digoše se gomile naroda sa obala Une i Vrbasa: potegoše i Muje i Meje, i Hase i Huse, Ahmeti i Alije iz pograničnoga Bihaća, iz plodorodne Bran-kovine, iz Ostrošca stočnoga, iz Izačića mesta lo-vačkoga, iz Mutnika mutnoizvorskoga, iz Trgača, gde se Švabe i Mađari stiču na sajmove, iz Bjele Stjene, gde su kuće ozidane na starodrevnim kameni-tim temeljima, iz Vranograča, odakle se neprijatelji nikad živi ne vraćahu, iz Bužina, legla bosanskih junaka; iz Male i Velike Kladuše, gde je tužno gro-blje s hiljadama sahranjenoga naroda; iz Todorova, postojbine Todora junaka, koji je sam^samcit kidi-sao na Švabe i Madžare, i, vrnuvši se otuda s tova-rima zlata i srebra čistoga, sagradio grad u slavu svoga imena; iz Jezerskoga na glasu ribom jezerskom; iz Carina omiljenoga lepoticama bosanskim sa div-nih i jedrih momaka — i šta dalje da ti ređam — potegoše, brate dragoviću, sokoli-junaci iz cele lepe Krajine uzduž i popreko, hođaše i jahaše sav taj narod Peći na Kurban-Barjam, iđaše i narod
muhamedovski i narod hrišćanski, narod srpski, jer u Peći slavi Kurban-Barjam Hasan-aga, Haso bosan-ski. K njemu jašu i begovi i kapetani. Meho Biha-ćević, kapetan bihaćki, mladić visoka porasta a o-čima, brate, inđijanskim; govori se da ga je udovica poslednjega iz kolena Počepovića, što poginu pod Cetinjem u boju sa Švabama, zavolela tu na oči Ha-sanove i pošla za njega, te od to doba ulegoše Po-čepovići u Bihaćeviće. Haso beše staralac i majci i sinu, a kad presta staraoštvo i mladić Meho zače kapetanovati, planuše u njemu inđijanski ćefovi, i on poče pucati na ljude pa i na svoju ženu rođenu. Kad to čuo Haso, dade haber iz pušaka, sabra četu i ode s njome u Bihać, pa ti našeg Mehu tako umek-šao, da odoše svi inđijanski ćefovi kao nožem podrezani, i naš Inđijanac poče živeti kao i osta-la mu braća, posta čestit Bošnjak kao i ostali ko-lenovići. I on je hitao u Peć na konju zelenku, bot gato okićenom, a za njim poveća četa konjanika i pe-šaka.

Krupa-kapetan vožaše se u švapekom intovu, cr-venom spolja a žutom iznutra, na četiri gojna konja, sa priborom konjskim, 'nako po nemački. U Krupe ka-petana bosansko je srce, ali su ga noge malo poizda-le, pa hteo ne hteo morao uzeti švapsku majstoriju. Oko njega Krupovići na konjima, i ljubimče očino, mladi Alija; protegljasto momče s prvim nausnicama poskakivaše pored intova na konju doratu, vrane grive i vranoga repa, a sa crnom prugom gore na gr-bini.
Jahahu i oba brata Sejfovići, od kolena Malkoče vezira, a sa njima i nejako dete Haso; tek je navr-šilo šestu godinicu, a već piše po persijski i po arapski, kao kakav imam stari, te ga babo i braća mu prozvaše pisarom, ćatom stambulskim.

Iz Novoga žuriše se Kličbegovići. Zveckaju sab-ljama ’nako po madžarski, te im se korice iz daleka blistaju. Iz bosanskog Pariborskoga digla se sta-rina od osamdeset leta, kapetan Hadži-Pašić-beg, učenik i pomagač Hasan-agin u svima bojevima; on jahaše na konju đogatu, a na sedlu od kadife sker-letne, okićenom zlatnim resama; s njim jahahu do šest mlađanih begova — predstavnika i izaslanika tri drevna bosanska kolena, koji hitahu da učine poštu stoletnome Hasi, trudu i borbama, što ih već punih sto godina podnosi za stvar i slavu bosansku. Eto i Sokolića, Topalića i Kulin-beg Kulinovića; prva dvojica krvlju i oružjem potomci Muje-Crnoga: u Sokolića dolama zapetljana još onim istim safi-rima, koje dade Crnome Muji sultan Osman za pobede nad Madžarima; u Topolića još ona ista đorda ko-jom mrskaše lubanje madžarske i švapske. Sokoliću beše ime Mujo-Ahmo, a Topoliću Meho-Ičo. Kulin-beg je potomak onih alaj-begova, koji su, prevođeni beglerbegom, vodili bosanske graničare u nemačke krajeve planina štirskih i dolina koruških; svi ti graničari (akenda) bili su kletvenici Kulin-be-govi, i svi bolji pastusi po oblastima turskim behu poreklom iz ergela begler-begova vakupa. Koliko Kulin-begova, toliko u mladosti alaj-begova, a u starosti muselima. To je bilo staro koleno.
Jahaše i mlađani Mujo Babić, sin naslednoga vo-đa bosanskih spahija; nošaše svoga oca barjamni po-klon Hasan-agi; otac mu je, pobivši najpre Madža-re, podlegao docnije madžarskom tokajcu, patio od podagre i razmišljao kako li će biti pod vladom novoga vezira, preslatkoga Vedži-paše. Koleno Ba-bića veoma je staro; još u šesnaestome veku pri-čalo se junaštvo viteza Babića po nemačkim zamci-ma nad Majnom i Rajnom, i matere plašahu malu de-cu tim strašilom iz daleke Bosne, a u Niribergu pokazivahu komendijaši u svojim panoramama viteza od glave do pete u čeličnom oklopu, na bojnome konju opet u čeličnim štitovima, i tom prilikom uzvi-kivahu: „Ovo je vitez Babić, divlji Srbin, iz divlje Bosne”.

Napokon su konje jezdili do pet Beširevića, a međ njima od sviju ponajmlađi Džafar: sve prirođeni be-zi i kapetani u bosanskoj Krajini. Dogod Bosna beše bosanskom, sve dotle Beširevići, otac pa posle sin, kapetanovahu u Krajini, ali po izdaji Vuka Branko-vića primiše islam, jer ga je primila i ostala bo-sanska vlastela, pa i oni takođe odrekoše se kape-tanstva, ne primiše alaj-beštva ni muselimstva, no ostaše prosto Bešir-begovići i stopiše se u na-rodne, bosanske begove. Džafer-bega milovaše stari Hasan-aga. A vaistinu imađaše koga i ljubiti; beše to mladić od osamnaest ljeta, visok, crnomanjast, oka sokolova, a vrane kose kao u gavrana; retko bi mu se lice zažarilo, a čelo vazda mutno i zamišlje-no. Beše pod njim vrano ždrebe gizdavo i strojno,
stupaše spokojno, a iskre mu biše iz očiju kao, po-bro, iz kamena draga, pa kao da htede reći svome milom gospodaru: „Idem korak po korak, jer ti tako hoćeš, gospodaru; ali kad ćeš pustit da i ja malo šetnem; o pusti me, pusti, pa da oba odletimo sta-rome Hasi na radost, a mlađanoj Zlatiji da jače za-kipi ono vrelo srce u nedrima”.

Ma da je stari Haso već navršio bio celo stoleće i bio tako pun da bi ga jedva dvojica obuhvatila, opet sam bez ičije pomoći bacio se s kamenitoga bi-nektaša na svojega konja; konj je rzao, nekoliko puta pokušavao da se otme u kas, a zatim pošao hodom ravanskim. Hasan-aga pođe k džamiji na namaz, a za njim sa sviju strana tiskao se narod. Stari Haso da-vaše selam i desno i levo, a narod priklonio glavu metnuv ruke na prsa, u znak da ga osobito poštuje.

Na prostranom megdanu pred džamijom narod se stavio u redove jedan za drugim, a u redu čovek do čoveka, kao no u vojsci. Na sredi poljane uzvišeno mesto, a na njemu imam s golom sabljom u ruci peva-še kroz nos molitvu namaza, i pretijaše sabljom na sve četiri strane sveta. Posle svakog „alah ikber” (bože silni) svi redovi naroda s priklonjenim gla-vama padahu na kolena, i opet se dizahu na noge. Po molitvi za nepobedljivoga padišu, oca mu i deda, klečećki se narod klanjaše napred, zatim pravljaše selam na levo, dizaše ruke preda se u znak moljenja, i time se svršila molitva te vojske islamske. Po izlasku iz džamije, gomile naroda pođoše pravo u dvo-rište doma Hasan-agina, a stari Haso prolazeći kroz redove narodne, čas po bi rekao: „Bumbareki — olsun-barjam! tvoj da ti bude sretan borjam!” I svi koji biše okolo njega celivahu ga u skut i u ruke, a koji mu se ne mogoše približiti, taknuše ga vrhovima puščanih šipaka i oštrih sabalja, a po tom ljubljahu ono mesto na oružju, koje se dota-klo skuta Hasan-aginog.

Potom se narod klanjao begovima po starešinstvu njihovih kolena i važnosti njihovih ličnih zaslu-ga, a naposletku celivahu drug druga po adetu tur-skom i jedan drugom iskazivahu srdačne želje, ali već ne po arapski, no onako po bošnjački. Među mu-hamedovcima bilo je i Bošnjaka hrišćana, jer su oni svi narod jednog plemena, narod srpski.

Po svršenom obredu bratskoga zdravljenja, izve-doše pred Hasan-agu tri ovna tovna s pozlaćenim rozima, a okićena trakama raznolikih boja, i done-soše mu jatagan oštar kao brijačica. Stari Haso zasukav rukave od dolame do samih lakata, uze de-snom žilavom rukom jatagan i trima udarima odru-bi glave ovnovima; iz njih šiknu vrela krv, ne da-doše ni glaska od sebe i padoše mrtvi na zemlju. Zatim begovi i age, a sve po znanom starešinstvu, rezahu glave ostalim ovnovima, i njih okolo dve sto-tine platiše glavama. Oderaše kože sa ovnova i pokloniše ih džamijama, imamima za džubeta, da bi im toplije bilo moliti se Bogu. Rogove kupljaše na-rod, kao kakve svete ostatke, za spomen barjama Ha-san-aginog, a meso u čerecima razdavahu i razaši-ljahu na poklon. Nekoliko trenutaka — i meso iš- 'čeze, kao da i ne beše žrtvenoga barjama na dvoru starog Hasan-age. Odmah zatim izvaljaše na dvori-šte velike bačve šljivovice i vina, jer je o Kurban-Barjamu i muhamedovcima dozvoljeno piti jača pića. Avram se opio od radosti što mu se dozvoli ovna mesto sina prineti na žrtvu, i u spomen toga dozvo-ljava praznik i najpravovernijim muhamedovcima piti i opiti se. Izneše i grdne velike kotlove s goveđinom i sinije s halvom posutom belim šećerom. Narod je jeo i pio do mile volje, blagodario Bogu i slavio staroga Hasan-agu.

I begovi, i ostala veća gospoda, a sa njima i stari Haso, svi zajedno jeđahu s narodom ta ista jela, pi-še to isto vino i šljivovicu za dokaz da su svi jedna braća bosanska. Posle časti poče uživanje — sehir. Ljuljanje, svirka u frulice i cimbale, egede i zurle, i igre u velikim kolima; žensko i muško sve se izmešalo. Zapodenu se i maškarada isto kao na karnevalima mletačkim: tamo brat Boško u medve-đoj koži vodi o lancu jednoga Švabova s repom li-sičjim, a drugo dvoje potčikavaju ga palicama da poigra valcer: ajn, cvaj, draj, pripevajući mu pri tom: jedan, dva, tri! Tamo se opet raskoračila neka Madžarina pa zove na sablju Gospoda Boga i staroga dabu, pa tek ujedanput opazi Srbina-hajduka, nagne begati u sav mah, uhvati se u zamku, koja mu stegne glavu kao no prepeličiju. Ciganke obučene u švapska odela trče među begove i mole ih da s njima poigraju valcer, a begovi od smeha da popadaju, pa gledaju da ih ištipaju valjano, kao prave Švabice.
Na divanu posadio se preodeveni Turčin i pušta-še dimove iz dugoga čibuka, kao sadrazam; pred nje-govo gospodstvo dovode razne ljude u čalmama i ka-pama; on svakoga ulagljivo pozdravi, onima u kapama nežno stisne ruku i okrenuv se k svojemu doktoru rekne mu: „Kostaći, dajte mu piti kafe, al’ od one dobre”. Prinesu kafu, gost je ispije, okrene se, po-vije se i padne, i trup mu, kao bajagi, ponesu na groblje.

Dalje malo sedi Turčin porezdžija, s desne strane Jermenin-menjač, s leve Grk, primilac desetka, a od-ostrag Jevrejin-trgovac. Donesu se kese s novcima — to je desetak za tursku kasu. Polovina se odvoji na stranu za poreždžiju, sve ostalo podeli se na sa-putnike turske, a na narod udara se nova poreza: neka plaćaju sinovi goli, a koji bi se god osmelio da zapita od kud nova dažbina, odmah s njim pod rezu! Eto to je slika turskog uterivanja poreze!

Zatim mlade age i begovi počnu džilitati se po arapski, boriti se sabljama po madžarski, biti s ko-nja u nišane, kladiti se ko pre da obori s konja švapske glave u kapama, koji brže da potrči pešice i na konjima.

Pri trci — košiji — sve je prestigao Džafer-beg Beširević, a posle njega drugi beg, Krupić, sin kapetana Krupe.

Stari Haso seđaše na doksatu svoga konaka zaje-dno sa starim Krupom i sa starinama begom-Paši-ćem i Hadži-Ristom, njih su dvorile dve mlađane kće-ri Hasanove, Zlatija i Srebrnka. Dugo i dugo ne i-mađaše Haso vremena da pomišlja na porodični ži-vot, na sebe, toliko je bio zanesen vojnom i stvarju bosanskom: s boja na narodni dogovor, otuda opet na nove megdane; u svojoj sopstvenoj kući beše više gost, služilo ga zdravlje, i vreme mu nikad ne beše dosadno. Tek u dubokoj starosti seti se da će nasta-ti nemoć pa doći i smrt, i kad padne u postelju, da onda neće biti nikog ko bi nadgledao starca, a kad sklopi oči, da će onda i imanje, i ime, i slava, i sve njegovo preći u tuđe ruke. Zato, ne mareći šta će reći svet, koristi svojih radi, oženi se svojom komšinicom, ćerkom nekakva age, i dobro mu je bilo. Bog mu blagoslovio brak: imao je dva porasna sina i dve lepe kćeri, a suviše dobru i čestitu ženu, te se tada više ne bojaše ni bolesti, ni smrti, oče-kujući je s čistom savešću, tiho i spokojno: ne bude li njega, biće njegovih sinova — njega samoga.

Zlatija je već bila ušla u četrnaestu godinu; oči joj treptahu čarobno kao dva safira, kosa crna kao krilo vranino, na purpurnim usnicama sladost še-ćera, po mlečno-belom lišcu igraše se rumen kao rujne jagodice, čelo zamišljeno, a i sva izgledaše kao zasenjena nekom potajnom tugom, kao vrba žalo-sna. Ko ju je god pogledao, zanosio se čarima njezi-nim.

Srebrnka je bila devojčica od dvanaest leta; u nje crne oči, kosa plava, lice rumeno kao malina i vaz-da veselo, ne mirovaše na jednom mestancetu, nepre-stano se vrćaše i sobom i mislima — još pravo pravcato, ali lepuškato detence. Ona beše uteha
materina, a obe ćerke voljaše od srda njihov stari babo, Hasan-aga.

Ove dve lepe devojčice ne behu Pariškinje, ali čestite ženske, ma malo i podivlje: svaka je od njih jednoga sebi izabrala i nošaše ga u srdu kao da je već njezin rođeni. Vižljavoj Srebrnci dopao se ju-nački Alija Krupić, kapetanski sin, a zamišljenoj Zlatiji ponositi Džafar Beširović, beg od kolena staroslavne vlastele. Obe su bile i mišlju i pogle-dom uza svoje izabranike, ali ni rečma ni znacima ne smedoše se odati da imaju već svoje viteze; svaka pevukajući pominjaše svojega junaka, kao no Kosovska devojka kad je po krvavom razboju tražila junake.

Tako se u Peći barjamovalo četiri dana i četiri noći, tako muhamedovci provođahu njihov Kurban-Barjam, a međutim i srpske vrane, gosti s Kosova po-lja, sva četiri dana nošahu se iznad Peći: one ga-kahu tugu i zloslutu, predskazivahu novu borbu, i spominjahu Vuka Brankovića. Ove crne tice kao da hteše pomutiti praznovanje i to budalasto zadovolj-stvo naroda, kom bi više dolikovalo da tuži i pla-če; za sve četiri minule noći one čučahu na okolnim drvima i očekivahu da se što to jutrom dogodi, a pe-toga dana, kad se gomile naroda počeše razilaziti svojim domovima, odleteše vrane, po jedna, po dve, u ostale srpske krajeve.

Petog dana već je bilo vrlo malo gostiju u kona-ku Hasan-aginom. Na doksatu seđaše stari Haso: de-sno Krupa-kapetan, levo Hadži-Risto, nešto malo mlađi od njih dvojice. Pred njima su sedeli na asuri kadija Guntija i franciškannac Filip Patašić.
Krupa-kapetan beše predstavnik onoga dela bego-va koji primiše koran, da bi zadržali prava na upravu zemlje i svoje sopstveno imanje, a kojima je Bog bio jedan, a njegovi proroci Hristos i Muhamed, Muhamed i Hristos, kako je kad potreba iziskivala, samo da im se ne bi iz šaka istrgle stare povlasti-ce; a s toga su bogatiji prizivali i imama i hriš-ćanskog sveštenika, i metali ih do sebe to desno i levo, kako je kad nužda nalagala, — desno popa kad hrišćani trebaju, a opet desno imama kad osile muhamedovci. Oni su gotovi bili da budu i čestiti Srbi, samo da im se ostave dobra i gospodstvo koje imaju.

Hasan-aga predstavljaše onaj deo Bosanaca, koji se ne odmetoše u islam povlastica radi, nego radi slave ratničke pomuhamedaniše se. Opijeni tom var-ljivom slavom, u prvom zanosu zaboraviše i slobodu Bosne i svoje srpsko ime, ali, kad dođoše sebi od toga zanosa, ostaše muhamedovci prosto da bi se-kli i iskorenjivali Madžare i Švabe, te zaklete ne-prijatelje naroda slovenskih, a vojujući pod imenom sultana od kolena Nemanjića, makar i po ženskoj krvi, hteše time sprati sa se ljagu izdaje Vukove i opet ostati Bosancima, pa toga radi gotovi biše na svaku žrtvu za slobodu Bosne; bili su dakle pravi i istinski vitezi bosanski.

Hadži-Risto, pravoslavni Srbin, beše starac ono-ga dela srpekoga naroda u Bosni, koji ovom dušom ljubi svoju rođenu zemlju, svoj narodni jezik, sve što nosi srpski tip, ljubi i preuznosi sve što je toliko
bilo bosansko, koliko je bilo srpsko; ni pritisak, ni nevolje, ni glad, ni kuga, ne mogoše ih odlučiti od njihove rođene zemlje. Prirasli za nju i srcem i dušom, radili su znojem lica svoga, trpeli svaku silu i služili svakog gospodara Bosne, a svagda i vazda gotovi na mig da Bosnu oslobode, da je opro-ste vlasti carigradske.

Kadija Gunto sa Carina beše glava softama, fa-natičkim privrženicima korana, muhamedanskim na-zovi-bogomoljcima. Islam za njega bejaše put u nebo: što nije islam, nije vera. Kalifi-sultanu klanjao se kao istom Bogu, kao sretnom osvajaču, a Turke je smatrao kao osvajače u ime islama; i on, i njegova stranka, gotovi behu seći i trebiti đaure -— hriš-ćane, ali su radi bosanske slobode vazda voljni bili poći s đaurima protivu osvajača i nasilnika; ma da su bili privrženici korana, opet nisu prestali biti i sinovima stare Bosne.

Franciškanac Filip Patašić beše ponos i glava katolika bosanskih. Ovi, uređeni rimskom crkvom, smatrahu papu kao jedinoga božjeg namesnika, la-tinski jezik kao sveti jezik, poštovali su vlast ka-kvu mu bilo, ne po ubeđenju i nagonu srca, no po nuž-di, da bi im lakši bili dani života. Nisu se klo-nili zborova i dogovora za domaću stvar, ali ne za to da bi oni što tu poradili, no da bi saznali sve, i sve to upotrebili u korist vasionske kato-ličke apostolsko-rimske crkve. Oni su rado držali stranu ćesaru i puštali se u boj na poziv katolič-koga vladaoca -— bio on Srbin ili ne, samo nek je
katolik. Oni su dobro stojali s begovima, tražeći u njih da im pomognu ugnjetavati sve ostale verois-povedi i tim prinudili ih da traže zaštitu i vla-du ili u pape ili u katoličanskoga monarha. Fran-ciškanci su katolički duhovni red, pogotovu sli-čan onom jezuitskom. Za njihove interese treba da su katolički Bošnjaci pre svega katolici, isto ona-ko kao i drugi katolici po ostalom svetu. Rimska crkva i u opšte i u pojedinostima gleda da sve na-rode odnarodi, pa onda da zbije u jedno testo — u katolicizam.

Eto takvi su bili predstavnici Bosne, i take su u njoj bile partije. Vrane, leteći iz Peći, gakahu nad konakom Hasan-aginim: „Ne povratilo se novo Kosovo polje!”
II.

Travnik, mali Carigrad, stolica kraljeva i ba-nova bosanskih, po padu Bosne beše napušten i za-boravljen, ali sad nanovo prenu iz velike i duboke žalosti, razdragan radošću i nadom; jer Husein-kapetai, potomak vlastele gradačke, Gradačević-beg, pošto proteraše sultanskog vezira Ali-Namika, prenese stolicu iz Sarajeva u Travnik i tu namesti i uredi svoju vladu. Tu se skupi dvoranstvo iz vla-stele, kapetana, begova i hrabrih aga da proglase bana bosanskoga; tu dođoše i pravoslavni Srbi da pozdrave gospodara Bosne, ali Husein-kapetan ne hte primiti krune kraljevske, ne hte sam sebe proglasi-ti, a ne dozvoli ni da ga izviču za kralja bosanskog,
nego i dalje zadrža ime kapetan i pisaše pisma u Stambul visokoj porti, šeik-ul-islamu^[7], sadraza-mu, pa i samome sultanu, i slao ih preko Šefirevi-ća, tatarskoga kolena, koji su prvi međ onima, koje sultani pobošnjačiše, darovavši im velike tima-re^[8] u Bosni s obvezom da čuvaju emirstvo, a s pra-vom da nose čalme zelene kao potomci prorokovi. Šefirevići se izmeniše u Bosni, govoriše jezik srpski, nazivahu se Šefir-begovićima, ali, pored svega toga, još na milju hoda osećaše se njihov mon-golski zadah; jer od jastreba nikad ne načini sokola, kao ni od Tatarina Srbina. Preko istih Šefire-vića ispraćaše Husein-kapetan i pisma i porezu, preko njih je otud i obećanja dobivao, usmeno, ali ni-kad pismeno.

Po franciškancima sla Husein pisma i knezu Meterniku i samome ćesaru, i uveravaše ih o iskre-noj želji da održi dobro susedstvo, i moljaše ih da se za nj zauzmu kod visoke porte. Fratar Bazišić odnošaše pisma i poklone u zlatnoj i srebrnoj mo-neti, i natrag donošaše srdačne poklone, želje da bude zdrav i dugovečan, ali o svemu tome ništa na-pismeno.

Čekao je pa i dočekao Husein-kapetan, da je posla-nik ćesarov posavetovao u Carigradu visokoj porti, da u Bosnu pošlje novoga vezira s vojskom te da zba-
ci buntovnika i umiri buntovnike, i obećao, u slu-čaju nužde i samu vojnu pomoć od strane ćesarske. Kako se savetovalo, onako se i učinilo. Šefire-vići zaplašiše begove velikom vojskom portinom i neumoljivim gnjevom sultanovim protivu Huseina, i obećavahu u ime sultana samure, vakupe, muselimstva i kadiluke^[9] svima koji budu na strani Stambula. S druge strane franciškanci pretiše vojskom švapskom i madžarskom i da će biti popaljeni i op-ljačkani svi koji budu na strani Huseinovoj; fratro-vi su onako po katolički raspirivali odavna utrnu-lu zavist i mržnju, potisnuli lično samoljublje, ra-spalili strasti o čistoti i starini porekla, i Gra-dačević, pošto ga ostavio i sam Hasan-aga, ne ima-đaše zaklona ni u samome Gradačcu. Tada mu fran-ciškanci nagovestiše kako ga u Stambulu čeka svi-leni gajtan ili fildžan kafe, a u Budimu, ili Pe-šti, primili bi ga gostoprimljivo i bogato obda-rili, i Gradačević, u mesto da se načini vezirem, skloni se te s franciškancem ostavi zemlju i pređe u ćesarsku. Šefirević posta emir i paša, a fratar Bazišić biskup cele Bosne i Hercegovine. Vedži-vezir prenese slolicu u Sarajevo, a Travnik nanovo opuste i oneme, i u njemu beše opet tako tužno, tako tužno.

Sarajevo nanovo ožive, ali životom turskim: ko-nak pašin posta jedino svetlište toga bosanskoga sveta. Kao što o Vaskrsu hitaju gomile vernih u Va-tikan svetoga Petra, tako tu dolažahu i odlažahu gomile bosanskoga naroda od rana jutra do mrkle ve-čeri. Kao što se iz Vatikana izliva blagoslov pa-pin na drevni grad i ceo svet, tako se iz konaka rasprostiraše milost sultanova na grad Sarajevo i na celu Bosnu. Hitahu kapetani na hatovima i in-tovima i stupahu u vezirski konak s ponositim li-cem da bi pokazali narodu kako se sve radi po nji-hovoj volji, kako je visoka porta poslala vezira po njihovoj želji, i kako je njihovim navaljivanjem Gra-dačević morao ostaviti Bosnu. Za svakim kapetanom čitava četa aga na konjima i gomila pešaka đaura, koji za njima nošahu čibuke, pribor kafeni, množi-nu ruha za preobuku, rezervu oružja, a svi oružani do grla, ma da su im haljine bile izveštale i zakrp-ljene. Jahalo se to sa velikom praskom, s važnim li-cem slazilo se s konja i intova, a čim se prešlo pre-ko konačkoga praga, pri samome ulasku, Arnauti-ka-vazi, naoružani do grla, bez molbe i okolišenja izu-vahu begovima i kapetanima kondure^[10] s nogu, a u koga su bile cipele — onome i cipele, i puštahu ih dalje samo — u čarapama. To je bio prvi znak ple-mićske ponositosti; ne toliko važna okolnost, ali je tako porazila sve sa neočekivanosti, i mnogi se time osetio suviše ponižen, i ne jedan od begova mišljaše u sebi: „Kad su mi skinuli obuću, mogu i glavu s ramena — Turci ne znaju za šalu”. Izgle-daju kao pobijeni prolazeći između redova naoruža-ne vezirske čete, sve brkajlije s crvenim modrim no-sovima, presecahu očima kao divlji zverovi, straho-ta ih bilo pogledati; svaki je i nehotice zadrhtao u srcu, I kao što sneg kopni na sunčanom zraku tako i njihova gordost omekšavaše ispred oka ovih sam-sara, i kao što se ispod snežanice pomoli prla zem-ljica, tako se iza iščezle ponositosti pojavila po-gruženost i pokornost. A kad raskriliše perde (za-vesu) ispred sobe vezireve, svi, pa i najoholiji be-govi, i najsmeliji kapetani, posgaše skromni kao zaplašeni zečići, i vrlo zgodno mogoše sebe pore-diti s onim vukom, koji dopav izdajničke jame vu-čije, šćućurio se pokorno do podle laskavosti.

Vezir beše čovek i opak i grozan, poreklom tur-koman, predstavnik onoga reda upravljača, koji odr-žavaju u poslušnosti i strahu milijune osvojenih naroda, raznih jezika i vera. On seđaše s podavitim nogama poda se na minderluku, prevučenom amarant-materijom, po kojoj su zlatom i srebrom izvezene pal-me, a na krajevima višahu iste take rese; na njemu je bilo džube s crno-riđom lisičinom od svile otvore-no-žute, a na svima prstima puno prstenova s dra-gocenim kamenovima — brilijantima, safirima i rubinima. Do vezira ležaše na mindreluku oružje mu: sablja, jatagan i pištolji, okovani i srebrom i zlatom, a okićeni dragim kamenjem; držaše u usti-ma čibuk jasminov, dugačak do sredine sobe, s ćili-barom, koji je optočen prstenovima, posutim brili-jantima i rubinima; pred njim zlatali kovčežić što se sijaše kao zvezda od brilijanta, a na njoj nišan-iftihari^[11] na crvenoj lenti, vredi, brate, na hi-ljadu kesa. Do divana, na mekim smirnanskim ćili-movima skerletne boje, poluležala, polusedela su dva verna psa, i gledahu u oči veziru, kao da očeki-vahu zapovesti njegove. Za vreme dok su ulazili u salu i bezi i kapetani, vezir je pri ulasku neke do-čekao stojećki i prišao do ćilima, druge je primio podignuvši se nešto malo sa divana, neke je sedeći i ne mičući se samo pogledao, a neke nije ni udosto-jio pogleda gledeći sasvim na protivnu stranu. Oni, pred kojima je ustao, celivaše ga u noge; drugi, ko-jih se radi samo malo digao, ljubiše mu krajeve od haljine; oni, koje je samo pogledao, ljubiše rese ni-žega dela od divana; a ostali, od kojih je odvratio svoje lice, celivahu ćilim pred nogama njegovim. Be-govima i kapetanima od prva dva reda, mahnuv rukom na desno ć[ levo, dade znak da sednu; prvi red se po-kloni i popne na divane i posadi se, podavivši no-ge poda se; onaj drugi red isto tako posadi se gomi-lice dole na zdstirku; oni Jfećeg i četvrtog reda padoše na kolena, prekrstiše ruke na prsi i oči oboriše dole, u samim vratima udariše još jedan-put čelom u zemlju, pa hajd’ za perde, — kako su do-šli onako i otišli. One što seđahu na desno i levo pozdravi vezir rukom lagano, gotovo neprimetno, kao da muhe odbija sa lica, a oni ga otpozdraviše klanjajući mu se, prinašajući ruku k srcu i glavi i priklanjajući glavu ka kolenima. Ovom prvom redu gostiju donesoše vezirske čibuke od crna i jasmi-nova drveta, optočene prstenjem s dragim kamenjem. Pre nego je koji od njih primio čibuk u ruke i usta, ponovo se klanjao veziru, držao je čibuk, ali ne vu-kući iz njega ni dima puštajući. Zatim doneše i kafu na poslužavnicima srebrnim, zastrvenim ve-zenim peškirima od crvene svile; svi ibrici od či-stoga zlata sa umetnutim dragim kamenjem, a fildža-ni od belog fajansa, a u njima moka-kafa zelenka-stog cveta. Kafedži-aga, unevši poslužavnik, skide s njega pokrivač i prebaci preko ramena, dvanaest ič-aga, slugu vezirovih, uzimahu fildžane sa služavni-ka i prinašahu gostima, dajući ih levom rukom, a desnu prinašajući k srcu u znak usrdne gostoprim-ljivosti vezirove. Veziru su, pre sviju, podneli ko-kosovu šoljicu. Gosti, pre nego prinesoše fildžane k ustima, učiniše poklon, i opet su se klanjali pre-dajući fildžane ič-agama. U sali je carovalo najsve-čanije ćutanje. Vezir je govorio o lepom vremenu, o stanju atmosfere; svi su aminali mrdajući glavama, a kad se jedan od gostiju poosmeli da malo glasnije probesedi, vezir glednu svoje verne pse, a psi kao lavovi pririknuše, te ti nanovo tišina i strah među goste. Opet oni što su pobliže veziru klim-nuše glavama; taj je poklon bio nemo pitanje, da li vezir dozvoljava svojim gostima udaliti se. Vezir pljesnu dlanovima; gomila slugu ukaza se na dani joj znak, pokupiše čibuke, i kad ih odneše, svi se gosti digoše sa svojih mesta i jedan za drugim pristupi-
še te vezira u noge il’ skute, već kako je kome u čast dopalo. I vezir ustade, pozdravi se sa svakim kako je s kojim pristojalo, i zatim mili gosti pođoše na-zatke, licem k veziru, ali ne pogledajući ga, sve dok tako ne stigoše do zavese; tu se duboko pokloniše, pa — ća za perde! A tu ih odmah, kao razjareni lo-vački psi divlje zverove dočekaše vezirove sluge, ka-vazi i ostala gomila golavera, i pruženom rukom iskahu: bakšiš! pa grabljivo istrzahu iz ruku be-gova zlatan i srebrn novac. Begovi i kapetani pro-lažahu kroz te redove zvaničnih grabilaca kao kroz šibu, i kad se dokopaše svojih konja i intova, jedva odanuše kao iz mrtvih, kao utopljenici kad ih voda izbaci i nogom stanu na tvrdu zemlju. Oni su tako bili uzbezeknuti vezirovom silom, bogatstvom i raskošnošću, njegovim ćutanjem i divljom veličan-svtenošću, rikom pasa, otimačinom bakšiša, celom svečanom dekoracijom svemoćnoga gospodstva i vla-sti, da ne smedoše ni oka podići na gomile narodne koje ih susretahu, i tek pošto se povratiše k svo-jim kućama, zatvoriše vrata za sobom, spustiše za-vese na prozore i uverivši se da su sami samcati, počeše, onako po bošnjački, proklinjati i vezira, i tursku vladu, i Osmanlije, a sve tako tiho i kroza zube da ne mogahu čuti ni sami zidovi. Vezir i gro-zan i strašan, a Osmanlije prvo te opljačkaju do go-le duše, pa ti istom onda — odrube glavu.

Eto takim načinom ta gomila činovnika drma s trideset milijuna naroda, ne upravlja silom oružja, a ni pravdom, no gipkim računom, pred kojim bi se
mogli pokloniti i Makijaveli i Meternih, i Napo-leon III. Oni su majstori da vladaju bez vojničke si-le, bez zakona pritvrđenih zakletvama, da zaplaše i ućutkaju, da umire bez vike i pretnje, bez beseda krasnorečivih, bez aktova dobro stilisanih, da po-stignu, ako ne poverenje, a ono poslušnost. Lenji, dremljivi i bezbrižni, a opet zapovedaju narodima trudoljubivim, energičnim i radnim; bojažljivi su, a opet vladaju nad vitezima i junacima; neznalice i nevični u računima, a opet drže pod nogama stare majstore računanja — Jevreje, pa i one najpreprede-nije sarafe — Jermene. Oni su nekako od prirode vični da vladaju, kao psi lovački divljač goniti.

Tako i Veci-paša, ne bivši ni kralj ni ban, s pro-stom gomilom slugu i kavaza, (jer druge vojske nije ni imao), jednim samo dočekom u konaku zbrisao je sve zamisli ponositih begova i kapetana, i poslao u Stambul izveštaj ovakog sadržaja: „Mir i poredak povraćeni su; vladam bez ikakve opasnosti i glavom svojom stojim dobar, da će biti tačno izvršeni svi nalozi visoke porte, i očekujem ih”.

Eto taka je izgledala ta nema proklamacija vezi-rova, i pokazala se praktičnijom od sviju pečata-nih proklamacija civilizovanoga zapada: na ove se daje odgovoriti i usmeno i pismeno i štampanim protestacijama, a da bi se odgovorilo na nemu pro-klamaciju vezirovu, valjalo je imati ista ona sred-stva koja imađaše sileni vezir; a kako ta sredstva nisu bila nikakva ubojna sila, no sila uma koji ve-što gospodari, s kojom se bosanski begovi i kape-
tani ne mogahu boriti s podjednakim oružjem, to su oni, ubezeknuti i zaplašeni, smirili se i potčinili se, ma da su u sebi bili nezadovoljni i Turke pro-klinjali.

Ovakim načinom Vedži-paša utvrdi svoju vladu i rasprostrani je na sva sela i gradove po Bosni i Hercegovini. Na sva državna zvanja postavi Turke Osmanlije, ili Grke — neofite islama, ili potur-čene Arbanase, na sve strane rasturi hiljade baši-bozuka, a s njima Jevreje i Jermene. I tako siroti Bošnjaci ispaštahu stare grehe svoje, pa jednima dadoše razrešenje, a drugima opet malo epitimije da ne bi opet u greh upadali. No sve ovo izvršilo se bez huke i buke, bez roptanja i velikoga spremanja — sve ćutom, tiho i hladnokrvno.

Rođak kapetana Huseina, Gifči-beg, bi pozvan u vezirski konak i dugo beše na samo s vezirom: neko-liko su puta izmenjali čibuke i dva puta obredili kafom. To je bila velika počast. Dugo su sedeli oko u oko, kao da su imali mnogo da kazuju jedan drugome. Kad je Gifči-beg polazio iz konaka, ispratio ga je vezirov ćaja^[12] do samoga intova, dva ič-age držahu ga za ruke i posadiše u kola, a haznadar^[13] Gifči-begov razdavaše pred konakom bakšiše vezirovim slugama i telohraniocima, sve u novcu srebrnom i zlatnom. „Zacelo će postati muselim ili herceg cele Krajine, kao što su Stočevići hercezi nad
Hercegovinom”, -— tako govoraše iskupljeni narod oko konaka. Još u putu spopade Gifči-bega neka drhtavica, zapovedi da ošinu konje, i, došav kući, jedva imađaše snage da se spusti na postelju, i tu, pokriven toplom haljinom, dušu ispusti. Eto ža-losti, zacelo bi bio muselim, a možda i herceg; ali ne hte pričekati, ne imađaše strpljenja, i ode među blažene. Na ukop posla vezir svojega ćaju i serdara s Arnautima. Mora da ga je veoma ožalostila izne-nadna smrt pokojnikova i s toga mu ukaza tako retku počast posle smrti njegove.

Posle Gifči-bega imao je vezir poduži razgovor s Teskeredžić-begom. Po varoši se u veliko govorilo da će mu se dati krajiško herceštvo, i mora da je uživao veliko blagovoljenje vezirovo, jer osta i na ručku u konaku. Vezir ga je tako zavoleo, da mu dade i počasnu pratnju kad se krenu doma; s njim se odve-zoše ćaja i muhurdar, i dugo sedeše na samo s Te-skeredžićem. Kad odoše ovi nezvani gosti, uđoše sluge begove u spavaću sobu svoga gospodara, i vi-deše gde spava na postelji; a kako i da ie počine posle tolike pijakke s vezirskim činovnicima. Sva-nu i drugi dan, a beg još ne izlazi iz svoje odaje. Uđe sin u spavaću sobu očinu i nađe ga hladna kao led ledeni. I ovaj dakle još i ne sede na stolicu hercešku, a već ode među blažene.

Pade morija na age i begove, ponajviše one što bejahu pristalice Huseinove, i s njim zajedno gotovo celu godinu drmahu sudbinom Bosne i Krajine. Može
biti da ih je izdala snaga posle tolikoga postoja-noga truda, ili su oslabili moralno posle tako va-trenog izliva patriotičkih osećanja, te je usled toga među njih ušlo rastrojstvo, iznenadne smrti, kojima uzroke takođe ne mogahu lekari objasniti. Vezir kao namesnik vrhovnoga gospodara zemlje poplaši se za život i zdravlje poverenoga mu naroda, pa da bi iz-bavio starešine njegove od te nepojmljive zaraze, po-slao ih je radi promene vazduha u Aziju i na ona ostrva Arhipelaga, koja još nisu bila zaražena na-prasnim umiranjima, ali su se lako mogla okužiti tom epidemijom. To se, kao što vidite, zove otača-sko, patrijarhalno staranje.

Pomoću grčkoga vladike i biskupa katoličkoga, ispalo je za rukom veziru da uteši hrišćansku raju da ne oplakuje tako jako smrt svojih begova i aga; kazaše, da će joj biti lakše kad ostane manje go-spodara koje su oni ishranjivali svojim teškim tru-dom i koji su svojevoljno raspolagali njihovim gla-vama i imanjima; pa i samoj vladi, koja vodi brigu o blagu i slobodi raje — podanika visoke porte, lakše će biti da smanji nedela nekolicine, nego li nekolike stotine samovoljnika, priviklih na gra-bež i zloupotrebe. A to je bila istina, koju su vrlo dobro shvatili hrišćani, jer su samovolju begova svaki dan osećali na samima sebi; no oni su držali da to tako mora biti i da je tako i ostaloj hriš-ćanskoj raji pod Osmanlijama. Sad su im otvorili oči, kazujući im da su begovi i age, ma i cvet na-roda bosanskog, ipak njihovi ugnjetači i otimači. S
druge strane draženi su begovi i age na sirotu raju; njIma je govoreno: „Pazite zajedno na tu hrišćansku rajU> t0 SU đauri, koji se mogu složiti sa ostalim đaurima, i onda ćemo svi rđavo proći”. Begovi i age zaboraviše da su jedne krvi sa hrišćanskom rajom, pa ne razumevajući ni islam ni korana, digoše hajku na đaure samo za to što su đauri. U ostalom to se sasma slagalo s njihovim naravima i plemićskim na-vikama.

Pošto se tako utvrdio u Bosni, vezir poče po-mišljati i na Krajinu, i na staroga Hasan-agu. „Sta-riji je godinama od sviju Bošnjaka”, mišljaše u sebi, „ima glasa u narodu; više voli Bosnu i bo-sansku stvar nego visoku portu i muhamedovstvo; bio je najveštiji i najsrećniji vođ u svima bosanskim ustancima, a još je na čelu onim begovima i agama, koji sanjaju o slobodi Bosne... Pa kad gora nije došla da pohodi Muhameda, Muhamed se digao te sam pohodio goru; kad je obraz podnosio njemu, zašto da se ja gradim veći i ponosniji, a stvar se i onako tiče islama i celoga carstva”.

Sutradan učiniše se pripreme za put vezirov po celoj zemlji koja mu je poverena. Otpraviše pismo u sandžak BabirZ, gde življaše stari Beglerbej-paša, nasledni vezir bosanskih spahija; poručiše mu, da do četiri sahata izjutra bude u Sarajevu dve hiljade spahija s toliko konja i mazga i s naoružanim če-tama za njihovu obranu; dalje se poručivalo da po-šlje spahije na sve veće drumove da spremaju dočeke, jer se ne zna kojim će upravo putem vezir putovati;
samo se u sigurno znalo, da će se krenuti u četvrtak, jer toga dana svaki muhamedovac rado polazi na put, držeći da će mu onda na putu biti sve srećno i po-voljno. Tako veruju dva velika naroda muhamedovska, Tatari i Arapi, i to verovanje sačuvalo se među njima i do dana današnjega.

Mujo Babić, nazvani Hermio, tačno u sunčev rođaj stiže na polje sarajevsko s dve hiljade spahija, ode-tih u ruho okićeno i srmom i zlatom, a naoružanih sabljama, jataganima i dugačkim karabinkama; nji-hova oprema beše tako bogata, da bi kakav stari Je-vrejin dao i dušu i vas Jerusalim samo kad bi mogao strpati u svoj sanduk to zlato, to srebro, to drago kamenje, što treptaše na spahiskome oružju; pod njima su rzali konji većinom kulaši, pogotovu svi iz Kulenbegovskoga vakupa, iz ergele Kulinovića, sve potomci onih pastuha, koji su negda nogama gazili švapske njive, kada ih ono crni Mujo i drugi alaj-bezi vođahu na Budim i Beč. A lica u spahija behu tako ozbiljna, tako junačna, a oči tako orlovske, da bi od jednog njihovog pogleda plašljiv Švabo pao nazatke, a zastrašeni Macar pobegao u svoje daleke pustare. Hermio seđaše na konju kulašu, a za njim vođahu jedek konja tako isto lakih i od čiste krvi. Hermio svaki dan menjaše konja pod sobom; to be-jaše običaj bosanskih alajbegova kadgod polažahu u vojnu ili u pohode, a Hermio beše od starina alaj-beg i plemić. Kao i njegovi pradedovi, tako i on predvođaše bosansku vlastelu kad ona polažaše na konjima. Ovo pravo počasti prelažaše od oca na
sina, i tu im povlasticu otomanski sultani utvr-đavahu svojim fermanima.

Hermio beše plemić bosanski, ljubljaše Bosnu kao i ostala drevna vlastela, ali je u isto vreme bio i beg, okužen otrovom Vukova izdajstva, te je svoje stare povlastice toliko cenio, da je gotov bio za ših sve i sva žrtvovati; ali je ipak živo osećao da je od srpske krvi, potčinio se strancima, pri-klonio glavu pred njima, i izgledalo je kao da je u svako doba gotov krenuti se na njihov mig, pa ipak U sebi je neprestano mislio kako bi to dobro bilo otresti ih s vrata; na svoje ljude gledaše suviše ozbiljno i strogo, ali ih međutim od srca ljubljaše i vazda gotov beše pomoći im, samo ako se to ne bi mašalo povlastica njegovih. Katkad mu je bilo vrlo ugodno gospodarstvo stranaca, i ne samo da nije sme-tao, io često je i pomagao Osmanlijama da pljačkaju raju i da joj se narugaju, samo da bi osetila važnost plemića-begova i navikla se poštovati ih.

Hermio beše tako reći ludo hrabar, ali se nikad ne zanese tim ludilom da je glavu izgubio; beše po-lumuhamedovac, poluhrišćanin, i s toga na dvoru imađaše i hodžu i sveštenika. Imam bi ga zabavljao pričama Nasradin-hodže, dajući mu od prilike ovako glavolomno pitanje: „Zašto Bog nije dao kamili kri-la’’?, na koje bi opet sam i odgovorio: „Kad bi bile krilate, mnogo bi naudile svetu, i mnogi bi od njih glavom platio”. Sveštenik mu je čitao drevne bo-sanske listine, objašnjavao mu staru heraldiku; a guslari pevahu mu pesmu o Kosovom polju, o kralje-vima i kraljicama srpskim, o kulem-begovima — So-koliću i Babiću. Eto takav vam je bio taj alaj-beg Mujo-Mustafa Babić, vođ naoružane sile, koja spro-vođaše vezira u njegovom putu po Bosni.

Glava bosanskoga kulema ili sekretarijata, koji sprovođaše vezira, beše mladi Šefirević-beg, sin emira bosanskih emira. On imađaše bogatoga oca, a i sam beše bogat, ali je turska krv tekla u žilama njegovim: ma da imađaše pune sanduke zlata i raznih dragocenosti, opet beše taka tvrdica da je svaki komadić gvožđa ili kožice dizao sa zemlje i u kuću donosio i ostavljao. Dohotci s njegovih i očinih do-bara iznošahu godišnje na hiljadu kesa, a međutim nije mu bilo stidno primati dvesta pedeset groša izdržanja, samo da ne služi badava, da vuče platu, da pripada redu činovnika koji imaju pravo na po-rezu. Još stari njegovi pra-pradedovi imađahu obi-čaj reći: „Kap po kap, i načini se čitava reka i je-zero; groš do groša narasti čitava hiljada, mili-jun”. On se u sebi podsmevaše Muji-Hermiji, koji služaše badava i još činjaše poklone vlastima i onima što su bliže oko vlasti, da bi se samo odr-žao u službi u kojoj je; ajluk je Hermio smatrao za poniženje, s toga što je bio vlastelin, gospodin čisto narodne krvi, krvi srpske. Hermio je svojim konj’ma, svojim rahtovima i ratnom opremom, sjajnim ruhom svoje čete i divotom svojih pratilaca nad-mašio i samoga vezira, a Šefirević prikaskivaše na nekoj već obronuloj mazgi, u olinjaloj šubari sa zelenom čalmom, a za njim jedva šestinu momaka. Ali
se ipak Šefirević više dodvorio veziru, i ima-đaše vezirsku dozvolu da grabi što god mu se prohte od imanja đaurskih, kao ’no dobar kovandžija, koji odvađa saće iz košnice da se čele, sa velike goto-vine, ne bi suviše olenjile. On, kao činovnik, nije mario što mu babo leži na samrtnoj postelji, no se odlučio da prati vezira na celome putu, jer to izi-skivaše služba njegova. I vezir ga ljubljaše ljubav-lju činovničkom, koja ceni i uvažava potčinjene dok se nalaze u službi, a posle nikom ništa. Nije takav bio Hermio, ne primaše plate, istina vojevaše za sultana i otomansko carstvo, ali vojevaše kao ple-mić, kao vlastelin, i ne jedanput pomišljaše vezir u sebi: „I ovog goluba valja mi počastiti kafom, čim mi bude izlišan”.

Za vezira, njegov harem i odličniju gospodu iz nje-gove svite, spremiše intove žuto-crvene, i zelene, i crvene, i golubaste, išarane zlatnim i srebrnim ukrasima i svakojakim cvetovima, a sve po dva, po tri, po četiri konja upregnuta. Poneše i tahtari-vane, prosto reći izmolovane sobe, koje se nose na mazgama: gde su brda i vrleti, tamo kola rastoče i komad po komad na drugu stranu prenose, a harem bi se posadio u te tahtarivane, te bi se načinio tako svečan pohod, veličanstveniji od one papske litije u Rimu, pri kojoj dužnosti mazga-teglilica vrše papski sveštenici i manastirska braća raznih redova. Još uz to izvedoše mnogo osedlanih konja i mazga čisto arapske krvi, pa i belih misirskih ma-garaca. Sva ta grdna sprema radi jednog jeditog čo-
veka, za vezira! Gomile slugu i činovnika i tolike raznorodne životinje gotovi da na jedan mig jurnu na sirotu podjarmljenu raju. Pa kako da ne zadrhću pred grdnom silom, kako da se ne pokore njemu, koji je tako i moćan i silan?

Cela pratnja vezirova iznošaše do pet hiljada ljudi s dva put toliko konja jahaćih i teglećih, i sve to, po starodavnome običaju, valjalo je da dočeka gostoprimljivo građanstvo onih mesta, kroz koja pro-lažaše pratnja vezirova. Putem, kojim prolažahu tatari, na nekoliko sahata i levo i desno, rasturili se konjanici i pešaci iz vezirove pratnje. Kud je-danput pregazi orda tatarska, tamo više trava ne nicaše, a u današnje vreme, kud progrmi vezir s te-vabijom svojom, tamo kroz više godina ama ni ko-koške, ni guske, ni patke, a ovnovi postanu retki kao bele vrane. Posle pokladovanja vezirove čambole, narod bosanski bivao bi osuđivan na vrlo dugačke poste, da bi pokajao svoje grehe, a i grehe svojega vezira. Vezir sve vrlo dobro znađaše: on sam do-zvoljavaše svaku otimačinu, ne primaše žalbe i smejaše se zloupotrebama svojih činovnika i suzama ugnjetenih. Po njegovom nalogu svud je govoreno na-rodu: „Vezir oblazi zemlju da bi je umirio posle ne-reda koji se dogodiše pri Husein-kapetanu; i kad se očima uveri da je mir i red, tada će se povratiti u svoj stoni grad, i tamo će sedeti sve dok se ne bi pojavili u zemlji novi neredi”. A narod slušaše što mu govorahu i odgovaraše klanjajući se: „Mi
ćemo sedeti s mirom i izdaćemo svakog buntovnika, samo da vezir zemlju ne oblazi; i njemu će biti spo-kojnije, a i nama bolje”. Ovako oblaženje jeste jedna od onih silnih mera, kojima se zemlja osiromašava i drži u stezi.

Putovanje vezirovo išlo je lagano. Putovalo se dnevno po dva, po tri, po četiri časa, i činili se česti odmori — doručci, ručkovi, užine i večere; gde god se palo, svuda najtačniji doček, svega i za ljude i za stoku: jelo se, jelo se i pilo i koliko ne treba. Sve muškinje onoga mesta posluživaše svoje drage goste, koji ih odadirahu palicama i malji-cama, a žene i devojke uhvatile goru te se skrile u debele lugove.

Vezir je temeljito razmatrao zemlju, sve poistija; raspitivao je i što je trebalo, i što nije trebalo; učaše narod ne rečima, no delom samim: da bi sedeo s mirom, slavio Boga, pokoravao se sultanskom pra-viteljstvu, i ljubio vezira, ili, ako ga ne bi hteo ljubiti, a ono da ga se pribojava. I doista su ga se i bojali; svugde, otkud polažaše, šaptahu: „Ne po-vratio nam se više!”

U Peći, pored reke, a u hladu ispod zelenih grana, igrahu se pored matere dve mlade devojke — Zlatija i Srebrnka. Stari Haso dao im je taka srpska imena, jer je vrlo dobro znao od koje je krvi, i voljaše svoje, ma da verovaše veru Muhamedovu.

Devojčice nakidale cveća i venčiće oplele. Zla-tija je svoj venčić pustila niz vodu, ka onoj strani, gde se dizahu starodrevni dvori Beširevića. „Plo-vi, plovi, moj zeleni venče; odnesi „dobro jutro” Zlatinom dragom Džafaru, i kaži mu: neka bude vi-tak i uzorit kao ružičasti mak, tako mio kao ova poljska ljubičica, i neka misli o svojoj dragani kao ovaj vodeni krin na vodu, iz koje je nikao”.

I Srebrnka je venčić oplela, ali ga ne mogaše poslati uz vodu ka Krupićevom dvoru; kidaše list po listak i puštaše da ih vetar ponese k mladom Aliji: „Probudite ga, listići moji, ako ga u snu za-tečete, pa neka misli o svojoj dragani. Haj, kad bi ma i u snu snevao o svojoj ljubaznici!”

Njihova mati zvala se Fatima. Žena u cvetu svo-jih leta. Haso ju je doveo pošto se povrnu s bojnih polja i ratova. Dok je vojevao i lovio, dotle mu nije žena trebala, — a našto mu još i ta nevolja? Ta morao bi pre vremena polaziti od kuće, a pre vre-mena vraćati se, jer bi ga vukao magnet koji čoveka vezuje za kuću kao prirodni magnet železo. A to nije za živa mladića! Dok je čovek jošte mlad, žestoko konja goni kao pravi junak — malo mari da ima sve svoje pri sebi. Ispali pušku i odmah se otvaraju vratnice pri čijoj bilo kući, zamahne sabljom — i toga časa unosi se sofra s pečenom ovnovinom i go-veđina na kiselom kupusu; a isturi l’ pištolj iza pasa — odmah poteče vino i rakija kao voda na Uni; udari li dlan o dlan — taj čas izlazi nevesta da te dvori do sutra. Ali kad čovek počne stariti, a noge krutiti se i kolena klecati, kad se bez kamena i ba-kračlija ne može da usedne konj, kad se počne ose-ćati udaranje puške po plećima i pištolji za poja-som otežaju, tada osetimo, i to jako osetimo potrebu da imamo sve svoje uza se, — svoju kuću i svoju ženu. Ovaku je potrebu osetio i stari Haso, i Bog ga je blagoslovio. Ma da je i po ženidbi kašto hitao u boj i u lov odlazio, opet mu teško padaše ostavljati kuću, i svagda bi i sebe i druge savetovao da žive u slozi i miru, i kazivao bi da je Bogom najblago-sloveniji rad — zemljoradnja; jer je zemljoradnik na svojoj njivi i u svome domu dostojan čovek pred Bo-gom i koristan po čovečanstvo. A što ovda-onda od-lažaše u lov i bojeve, to činjaše više radi toga, da se ne bi odučio od svojih starih, tolikogodiš-njim trudom stečenih navika, pa i radi zdravlja i svoga sopstvenoga zadovoljstva; jer mu milo beše ose-ćanje: da još nije sasvim ostario i da još može obraz osvetlati.

Baš kad se Fatima odmaraše u hladu i sa svojim lepim kćerima uživaše zadovoljstvo seoskoga ži-vota, u konaku Hasan-aginom svi se neobično užur-baše. Od Džinića iz Banjaluke stigao glas, da će vezir Vedži-paša doći u Peć da pohodi starog Hasan-agu. Stari Džinić, davnašnji drug Hasanov po boje-vima, uveravaše da je čuo iz samih vezirovih usta da on, uvažavajući godine i zasluge Hasan-agine, želi pohoditi ga i u njegovoj ličnosti odati po-štovanje deloj Krajini, koja ima toliko poverenja i uvaženja prema starome junaku. Na kraju knjige veli / Džinić, da bi Haso bio sasvim spokojan, ali, za svaki slučaj, da je ipak na oprezu; jer ne imati ni malo vere ni u koga, to je rđavo, ali poverovati svakome i u svemu, to je opet nešto još grđe.
Taj čas dođe i Hadži-Risto, nazvani Čelenko, i reče "vome pobratimu: „Ne veruj, pobratime, Osmanliji; Osmanlija je Osmanlija; on dolazi s oružanom si-lom, pa valja nam silu silom dočekati, da sila sili u oči pogleda. Vezir je čovek uviđavan, odmah će vi-deti na čemu je, uzeće se na um i postati dobar gost, i kao mio gost i otići dalje svojim putem. Dopusti da sazovem hrišćane iz Krajine na kosidbu, na žetvu, tako oko pet hiljada ljudi; onda ćemo moći dočekati vezira i kako on hoće i kako mi hoćemo, inače, uzmi se na um, aga, ma da je on musulman, čovek vaše vere. Ja Osmanliji ne verujem — samo zato što je Osmanlija”.

Haso mahnu glavom: „Našto sve to, pobratime; ni-sam ja više onaj negdašnji Haso, a Osmanlije su mu-dri ljudi, staraca se ne mašaju; rad je da vidi star-ca, koji je već jednom nogom u grobu. Dok me vidi, zadovoljiće svoju radoznalost. Pobratime, ne zame-ćimo igre pred kapijom smrti: oslonimo se na volju božiju!”

Ne minu ni polovina časa a.dojaha Džafar Beši-rević, a odmah za njim i Alija Krupić; u obojice konji oznojeni, kao da su vodom brodili, i sve ih bela pena popala. Obojica zaželeše da nasamo probesede s Hasanom; svaki je potrgao iza pasa pismo Muje-Hermije. I Mujo-Babić ne veruje Osmanliji, boji se da je na zlo pošao, pa navodi da bi lako bilo sada izvesti vezira u čisto polje i izbaciti ga iz Bosne, samo ako na to pristaje i stari Hasan-aga. „Neka se digne Krajina, neka se iskupe konjici, a moje će se
spahije njima pridružiti. Oni će poteći gori Ple-ševu, sobom dokopati vezira, koga je posle lasno pu-stiti Savom do Beograda. Neka se tamo, ako može, istutnji sa svojom strogošću, a mi da gazdujemo opet po naški, samo ako na to pristaje i Hasan-aga”.

Hasan-aga pognuo slavu i slušaše, dao je te mu se pismo čitalo nekoliko puta, a zatim je mahnuo rukom od sebe i rekao: „To nije put Hasanov, takim putem nije nikad hodio; ako je baš potrebno, on će, starac, skočiti s koga bilo mosta u najdublji vir, ali ne ume kopati jame drugome, niti hoće toga da se laća, a Hermio neka se čuva da ne bi i sam kad-god jame dopao; jer ko drugome jamu kopa, lako i sam u nju upada. Hvala vam, Džafare, i tebi Alija, pa po-đite svaki svome dvoru da vas vezir ne bi ovde za-stao. A ti, moj stari Čelenko, ako si voljan, ostani; nas dva starca, koji proživesmo tolike godine s čelenkom, ne ćemo ni u kome pobuditi ni sumnju ni strah. Dočekaćemo vezira i reći mu: hoš-đeldn, sofa-đeldn .. . dobro došao, ulazi sa srećom, i po-štovaćemo zastupnika sultanova, da se svrši volja njegova i volja božija. Mi nećemo još dugo biti go-sti na ovom božjem svetu: Bog je jedan i Muhamed je njegov prorok!”

III

U Peći tiskao se i brujao narod, a u konaku Hasan-aginom toliko se tumaralo i spremalo, kao ono pred praznik kurban-bajrama, samo što je duh ovoga spre-manja bio sasvim drukčiji. 0 barjamu dolažahu da
pozdrave staroga junaka bosanskoga i vlastela i na-rod muhamedovski i hrišćanski, narod bosanski, svoje krvi i jezika, a sad došli Osmanlije, Arnauti i Arapi, mnogobrojne pratnje besnoga vezira, koji poštuje sedu starinu, poštuje — ali kako?

Kao što mačke razjareno gledaju pse, tako Arna-uti ispod oka ciljahu na bosanske spahije; ne gledaju se oko u oko, no samo kradom presecahu jedno drugo pogledom zavisnim i gnjevnim; bosanske spahije po-digle glavu pa kao psi mačke gledahu na Arnaute; gledahu ponosno, grozno i brke zasukujući. Kapetan-beg serdar mirno stoji pred Mujom Hermiom, oborio glavu, a Hermio sa visine svojega veličanstva po-gleda ga kao prašinu, izdaje zapovesti svojim pot-činjenima i naziva ga serdarem, ma da se on zove ka-petan-beg i poreklom je od kolena Džemova.1) A Turci — gde god koji našao hlad i travu meku, i otvoren izgled pred sobom, onde i priseo na ćilimak, pri-palio čibuk i pušaše, a odmah se tu našao Arnaut il’ Bošnjo, te im kafu pecijahu, dodavahu vodu radi mijenja. Arnautin služi da bi se ulagao Turčinu i dobio kaku taku nagradu, jer je na bakšiš navikao kao Osmanlija na vlast i gospodstvo; Bošnjak služi iz svoje srpske gostoprimljivosti. A Osmanlija sve to prima kao da mu po pravu pripada, ne iznenađuje ga taka predusretljivost, no tek ovda onda reći će: „Ejvalah!” Hladnokrvno gleda na sve oko sebe i osme-huje se s nekim ponosom, kojim je rad pokazati da je
gospodar svega što je oko njega, zato što je tako božja volja, i što tako biti mora.

Turci hoće svakom prilikom da pokažu, pri po-slovima i državnim i privatnim, da je njihovo ple-me, pleme Džingishana i Tamerlana, rođeno da vlada i gospoduje, a svi drugi narodi, bilo to Srbi ili Bugari, Grci, Arapi ili Jermeni, sazdani su samo da slušaju njihove zapovesti i ispunjavaju sultanovu volju. I prema tome tako uporno drže svoje državne običaje i ne dozvoljavaju nikome mešati se u dr-žavne poslove, osim jedino Osmanlijama. Dopusti Slovenima da vojuju, Jermenima i Čivutima da tr-guju, Grcima da diplomatišu, ali sve pod gospodar-stvom i imenom turskim, na slavu i čast Osmanlija, a ni na čiju drugu. Svi ostali narodi samo su sun-đeri zasićeni zaslugom i slavom, koje isceđuje Osmanlija, da opet ostanu prazni sunđeri; njemu pripada sve, jer on radi sve, ma da upravo on sam baš ništa ne radi.

Vezir je govorio s Hasan-agom oko u oko, niko nije bio pušten pred njih dvojicu: njih dvoje sami jedoše, sami kafu piše i čibuke pušiše. Pred slu-gama ni jedne, a čim bi se osamili, odmah bi poveli življi razgovor. Ali po licima njihovim ne mogaše se primetiti da nije sasma zadovoljan, a Hasan-aga izgledaše u nekoliko težak i umoran. No zato se opet u haremu smejalo, sviralo i veselilo; stambul-ske hanume^[14] i odaliske^[15] zabavljahu se seoskim obi-čajima, zanimahu ih i novi ljudi i novi predeli. Znate što su žene; imaju li promene — onda su i zdrave i srećne i pune života, bez promene one tuže, venu i umiru. Hasan-agin harem, i Zlatija i Srebrn-ka, razdragale se novostima došavših Stambulki-nja. Stambulkinje ih zaviju u jašmake,^[16] u veredže,^[17] a one se daju oblačiti i poučavati igrama stambul-skim; Stambulkinje slušaju gajde i pesme bosanske, ma da im ni slovca ne razumeju, pričaju o čarobnim lepotama bosforskim, o vrtovima i letnjikovcima sultanskih paša i efendija, o pozlaćenim arbahama^[18], o velikolepnim kaicima^[19], o tom daleko čuve-nom stambulskom svetu, koji je lepši i od raja i od sedmog neba; one pričaju, a devojke slušaju sve te priče kao ono Šeherezadu — pripovetku iz Hiljadu i jedne noći, kao priču o čudesima sveta „volšebno-ga”, pa se zanesu kao lepim snom. Zlatne mašte, ša-rene želje! One su bile srećne u svojim maštama, isto kao Stambulkinje novinom svega što ih okru-žavaše. Neprestane igre i zabave to u haremu, to na travi zelenoj; u snu odmarahu samo svoja tela; uskipele duše i u snu im se zabavljahu najlepšim slikama, a na javi neprestano kretahu se i telom i dušom. Puna tri dana prođoše u tim zabavama. Ra-doznalost privlači porodicu Hasan-aginu k Stam-bulu, a zanimljiva okolina zadržava vezirov harem u Peći.

d baš-ćatib^[20] vezirov, Šefirević, vazda seđaše U sobici do vezirove odaje. Da bi se bolje ulagao ve-ziru i dokazao mu kako smotreno hrani sve državne tajne, premestio je sve pisare u treću odaju, a sam je, noću, dletom i svrdlima, probušio u zidu toliku pukotinu, da je kroz nju mogao i čuti šta se govori i videti lica onih koji govore; danju je neprestano sedeo u svojoj sobici, da bi gotov bio na poziv vezi-rov, i strogo je zapovedao da se pažljivo spušta perde (zavesa) od one odaje, u kojoj su pisari. Še-firević beše od onih primernih činovnika, koji su i revnosni službom i strogo se drže adeta činov-nika Stambulija, adeta koji je isto toliko moda ko~ liko porok turskih činovnika pa čak i po samim naj-udaljenijim vštajetima otomanske carevine. On je dakle, kao i svi turski činovnici, ispražnjivao ma-lim rakijskim čašicama četvrt, poluoku, pa i celu okanicu rakije, komovice ili šljivovice, podsti-čući u sebi sve veću žeđcu suhim i slanim pršu-tama; pio je mnogo, a ponekad bi se i toliko nalio, da se ne mogaše držati na nogama, niti bi i naj-manje osetio kad bi ga gdegod na odmorluk položili kao ukočenu kladu. Večerom bi povukao dobru meru vina s ljudma iz vezirove okoline, ne libeći se ni onih poslednjih aga, pa ni od samih gavaza, jer ga je svaki od tih mogao još više približiti veziru;:
neka svaki od njih ma jednom u mesecu izusti: „Še-firević je verna sluga, pravoveran muhamedovac, odan tebi i dušom i telom”, pa je to dovoljno da se pridobije naklonost vezirova. S Bošnjacima se sla-bo mešao, izbegavao je njihovo društvo koliko je više mogao. Tome se niko nije ni čudio, jer su mu Bošnjaci tu nedavno oca ubili, te je tako pre vre-mena ostao siroče, naslednik i gospodar tolikih dobara svoga bogatoga oca. Ovo mu, naravno, nije bilo baš najnemilije, ali je ipak u srcu ostao vazda gnjevan na Bošnjake.

Hermiju se nekako sve to nije svidelo. On je ot-pratio knjigu Hasi, a gle tu nije ni Beširevića, ni Krupića, ni Džafara, ni Alije, ni jednoga bega, ni jednoga kapetana, ni jednoga age. Vezir ih je, kao kakva zaražljiva čuma, razagnao u šume, u planine, uz to sa starim Hasom nije mogućno bilo govoriti, a opet stari Čelenko em nije Bošnjak em je čovek s kojim se ne da udesiti nikakva — ujdurma. A Hermio je međutim goreo od želje, da vezira prebaci tamo na švapsku stranu, na divan Husein-kapetanu Gra-dačeviću. A kao zašto da i on ne bi mogao biti ono što je bio Husein-kapetan? Ta i on je pravi bosan-ski vlastelin, iz isto tako starodrevnog kolena. Nije sudio po sebi samom; iz svega što se zbivalo pred očima njegovim uverio se da bi se još dalo uspe-ti, pa s toga posla knjigu franciškancu Filipu i kadiji Guntiji i Bećir-imamu, da što brže dođu radi dogovora i tvora; jer se ovde sve napućilo kao sapunični mehuri, a on se sam samcit skamenio, ni-kog nemađaše da se posavetuje; suviše mu je rizika da sam kidiše i ne ostajaše mu ništa drugo do da gleda i čeka. Ali i to mu još ne beše dovoljno. Da mu je se moglo, bi kamenjem zasuo Šefirevića, ma da je znao da on sam i nije svemu tome baš toliko kriv; ta samo zato bi mu živu kaiše s leđa derao, što nije Bošnjak, što je Turkuša. Ali k čemu bi baš sve to vodilo? Hermio se dosta priučio švap-skoj politici od oca franciškanca, a od vezira i Osmanlija priučio se malo i politici. Usled toga zapovedi nekojim od svojih spahija da nabave žežene rakije, šljivovice otud iz Srbije i koju bocu vina tokajskoga. Iz Betača doneše rakiju, iz Raštela po skup novac dobaviše vino — vino tokajsko, žuto kao zlato, a čim ga naspeš a istom se uhvati na kra-jevima čašinim zlatan kotur, boje limunove, pa mi-riše prijatno, a kad ga se napiješ, sam se jezik lepi za nepce. Hermio se odluči da pri čaši vina govori sa Šefirevićem oko u oko, ali pre toga pokaza mu maleno staklence dragocenog pića, dobavljenog probe radi iz Raštela, pruži mu ga da mu vidi boju, i otčepi da ga omiriše, ali mu ne dade ni srknuti ga. „Dođi, reče, k meni, pa ćeš ga i piti”. Šefireviću poteče voda na usta i on — dođe!

Hermio nije mario ni piti, ni zapijati se. On je vlastelin, u njega je sve odmereno i promišljeno. Kad mu se je prohtelo piti — pio je koliko mu je srce iskalo, ali nije imao običaj da zamagljiva glavu da bi ućutkao tugu u srcu, ili da se zapija pri ve-selju kakvom, — pio je kad je bio oran, ili kad se baš nije moglo izbeći.
Hermio zapovedi da se spremi ukusno meze. On je bio gospodar Babićevog sandžaka i nasledni begler-bej spahija, pa se nije proturao s takim oskudicama i mukama kao Šefirević. Gde mu drago bio, svud se žurahu da mu gospodstvo podvore: spahije su vaz-da oko njega, gotove na svaki njegov mig, a kesa se njegova ispražnjivaše.

Kad je Šefirević došao Hermiu Babiću, pio je rakiju, i pio je dosta, a Babić ga pažljivo gledaše i nuđaše: „Pij, brate!” A za malo pa nije ni tre-balo gosta nuditi: sam je ispražnjivao s najvećim zadovoljstvom, a Babić, kad je opazio da se gostu je-zik odrešio, pa već i zapletati počeo, a vince mu unišlo u lice, tada ga je, kao bajagi sasvim slu-čajno, i tek kol’ko da se govori, zapitao: „O čemu li se to vezir savetuje s Hasan-agom?”

Da se Šefirević držao zakona muhamedovskog te ne pio vika, možda bi na pitanja neprestano i odgo-varao: „Ne znam!” te se prijateljski razgovor ne bi okončao baš sasvim po prijateljski, s toga što je u Babića bilo i čibuka i kamdžija, i što beg bosan-ski nerado gleda da pred njim ćuti onaj koji bese-diti ume; ali ovako Šefirević, čim je nalio glavu rakijom i latio se tokajca, poče izbrbljavati se kako vezir sklanja staroga Hasana da podigne begove i age, čak i samu raju, pa da dođu u Hercegovinu, te u ime sultana da se razračunaju sa Stočevićem; jer — šta imaju da traže po Bosni hercezi. Herceg — to je švapsko ime, i porodica se njegova već suviše druži sa Švabama i Madžarima, a to je stidno i
sramno po ime bosansko. Kad bi Haso drmnuo stari-nom, i kao što je negda naučio Bigoćevića kako se služi koristima Bosne, tako sad da pročeše uši i tim Stočevićima, kako ne bi više zapevali švapsku i madžarsku na zemlji sultanovoj, na zemlji bosanskoj,

tada bi i vezir ušao u Hercegovinu, stao bi na

put neredima tamošnjim, jednom na svagda oslobo-dili bi se pošvabljenog i pomadžarenog kolena, sve bi uredio po zakonu i po spravedljivosti. Potrebno bi bilo samo da to delo pokrene Haso sa svojim Bo-šnjacima, a uspeh njegov biće veliko delo pred Bo-gom, pred sultanom i pred celom Bosnom. Ali stari Haso odgovara jedno te jedno: on je, veli, samo prost, siromašan aga, nema toliko vere ni u aga ni u be-gova, pa čak ni u same raje, a i ostario je jako, pa mu porušeno zdravlje ne dopušta ni da misli na kakve ratne pohode; ali, ako je to zapovest sulta-nova, on će poći svuda kuda mu se kaže, i glavu će svoju dati za sultana, jer je njegova. Najzad reče Haso, da Stočević, kao i svi njegovi pretci, uredno plaća danak sultanu, na prvi haber kupi vojsku i sam je svagda predvodi u ratu; Stočević bodro čuva granice sultanove zemlje, i ma da lepo živi sa su-sednim državama, kao što to obično biva među su-sedima, ipak nikom ne ustupi ni pedalj sultanove zemlje. Ma da se Stočevići i zovu hercezima, opet su zato zatucani pravoverni i pravcati Bošnjaci, te sultan, Bosna i islam svagda mogu na njih raču-nati i račun im nigda neće izaći na lijo. A da bi sasvim odvratio vezira od tih zlih umišljaja, reče mu još i to, da ne samo javan napad, no i druge mnogo blažije mere prema Stočevićima mogle bi izazvati sukob sa bečkim ćesarom, jer je bečkoj gospodi po-godan takav komšija, koji drži u škripcu svoje po-danike i ne da hrišćanima da se ližu s onim ozgo Crnogorcima; da nije Stočevića, švapski bi ćesari već odavna grunuli otud s kotorskog primorja.

Vezir je dugo mislio. Poslednji ga je razlog dosta pokolebao te presta dalje nagovarati Hasana, samo mu reče: „Star si, biva, čoek i delija — ejvala! ama eto moramo da te šiljemo u daleki Stambul: i sul-tan i stari sadrazan Hozrev-paša^[21] i svi tamo ri-džali veoma će se radovati kad vide staroga slugu i deliju islama i iz šegovih usta čuju šta se zbiva amo po Hercegovini, a niko im ljevše ispričati ne more od tebe, čestiti aga; a sam ću se još više ra-dovati tvojemu putu u Stambul, jer onda neću mo-rati okretati na Mostar”. I na tome su oba zastali. Da li je to sad drago ili nedrago veziru i starome Hasanu, o tome ne znam reći ni jedne, ama mi se čini kao da je obojici nemilo, jer su se ućutali kao ka-menovi. Eto tako je govorio Šefirević.

Hermio ga je pažljivo slušao, zavijao, i kad Še-firević završi besedu, rekao mu: „Ču li, pobrati-me; slavno bi to bilo rupit’ u Hercegovinu. Zemlja bogata, lasno joj je podnijeti sve ka’ i našoj Bosni; tu bi bilo golema šićara, a Stočevići znaju ugo-stiti, a imaju i čime; stari su to begovi, uz to i hercezi. Vezir neka ostane pri svome, to je njegova dužnost vezirska; za tebe je njegovo uho vazda otvo-reno, a ja ću pokušati ne bi li sklonio staroga Hasu, ne bi l’ se još jednom pred smrt bacio na bojnoga konja”.

Šefirević je pristao na sve, i sve je obećao: sve-jedno mu beše, samo nek je vino u Mostaru kao i ovo rašteljsko; može biti da je tako, a možda još i bolje; a tad bi ga se dobro nalio.

Mujo Babić ne imađaše običaj išta odlagati na sutra; iz onih stopa posla odvažne spahije na br-zim konjima u Ostrožac i Krupu da Džafar i Alija što pre dojezde ovamo u Peć, a jednoga od svojih naj-pouzdanijih aga otpravi Stočeviću u Mostar ili Stolac, napisa dugačko pismo i preda agi, a što je važnije kaza mu usmeno; potom je skroz nakvašenoga Šefirevića dao odneti u dušeke, pa potpuno ras-položen poče živo hodati po svojoj odaji, — bio je zadovoljan sa sobom, ma da upravo ne beše još ništa učinjeno. Ljudi vrele glave, kao što je Hermio, čim im dune kakva misao koja im se dopada, bez dužeg razmišljanja hitnu prvo seme svojega useva; palo ono gde mu drago, njih zavarkava misao da će se sve zbiti po njihovoj želji.

U Hercegovini nije ni gore ni bolje, no što je u Krajini, u Staroj Bosni i u Crnoj Gori. U svima ovim zemljama živi jedan i isti narod srpski. Ma Da je jedan narod, opet je svaka od ovih zemalja sa-čuvala svoje običaje i raznolikim istorijskim doga-đajima dobila svoje unutarnje uređenje. Teško ih je danas onako tesno šljubiti u jedno kao što su bile pod Nemanjom — dogod se opet ne rodi kakav drugi Nemanja.

Današnja nezavisna Srbija nema vlastele. Stara se istrošila u ratovima, ili je raznim gonjenjima istrebljena i prognana, a nova je u klici satrvena, merama i blagim i oštrim, kako se gde potreba po-kazivaše. Nema u današnjoj Srbiji starih Jugovića i Obilića, — iščezli su zajedno s Nemanjićima, ne ostavivši posle sebe naslednike u muškome kolenu, isto kao i Nemanjići. Sam narod je izvojevao Srbiji slobodu, a državnici, pravnici i trgovci dali su joj poredak i dobro blagostanje. Odvažnost, svest i bogatstvo stvorilo je tu granitnu celinu — zbijenu, dobro uređenu, slavoljubivu, koja se trudi, da oko sebe prikupi sva neoslobođena plemena srpska.

Stara Srbija je tamo gde teku Lab i Sitnica, gde se bele Prizren-grad, prestonica, Priština, njegova sestrica, Niš slavni grad, gde su grobovi srpskih careva i ono kobno polje Kosovo — grobnica car-stva srpskoga. U Staroj Srbiji što još nije oslo-bođena, živi raja što ore i kopa, u njoj nema haj-duka, ni pravnika, pa ni trgovaca; nad svima je tur-ska vlast, a Arnauti s planina poseli one po ravni-cama, viju se nad njihovim glavama kao Damoklov mač, i kad god podignu oči k nebu, k Bogu, uvek opaze taj strahovit mač, i oni spuštaju pogled k zemlji, i oru i seju i žnju, na korist drugima, a sebi na
gorku muku i nevolju, a sve očekujući spasa od Sr-bije, od srpskoga ,,kralja”^[22]

Iza Save i Dunava opet živi srpski narod, ima svoje Stratimiroviće, Rajačiće, Tekelije i Mile-tiće, ali mu je teško odupreti se suvišnom nasr-tanju Madžara, izviti se uplivu nemštine, koja se među njih širi kroz nauku, umetnost i radinost.

U Crnoj Gori ustanoviše Srbi nezavisnu državu. Ona je postala većinom od stare srpske vlastele, uskoka i hajduka. Večno boreći se s ljudima i s ovim svetom, oni su izabrali sebi za vladaoca sveštenika, da bi tako više ugodili Bogu i utrli sebi put kroz vrata apostola Petra, kamo teže i dušom i srcem svi pravoslavni hrišćani, i ma da je danas u njih svetovan knez, opet oni tegle starim utrenikom, na-stavljaju borbu za slobodu srpsku.

Stara Bosna, sa svojom srpskom vlastelom, još je sposobna za podvige, ali se njezina životna sila trati uzalud. Bosanska vlastela, na dobro ali i na zlo brza, gotova je kidisati na sve đavole, pa i na samoga Boga, kad je potrebno zaštititi svoje vla-stelinske povlastice. Nije umela, a mogla je dovo-diti u sklad svoje gospodstvo s onim po ostalim srp-skim krajevima, nije stekla sebi u susedstvu ni sa-veznika ni pokrovitelja, pa s toga je postala neka vrsta Don Kihota: bije se s vetrenjačama i napušta svoj narod, svoj rođeni srpski narod, koji je kadar sve da podnese u Bosni, prezren i pritisnut najža-losnijom sudbinom.

I u Hercegovini je na prvi pogled izgledalo tako, ali ipak Stočevići, ma i pomuslomanjeni, vladahu u njoj još od vremena Kosovske bitke. Oni su imali sveze s Dalmatincima, s Hrvatima, s celom Iliri-jom, naseljenom sve samim srpskim plemenom, istim, koje je i u Hercegovini. Stočeviće su zvali herce-zima i smatrali kao samostalne knezove; oni su ima-li uza se predanje, istoriju i franciškaice, koji su im katolicizmom otvarali vrata na zapad. Her-ceg Stočević, o kom se govori u ovoj pripovetci, nije proterao svoja mlada leta po lovovima i deti-njastim borbama junačke smelosti, kao što to či-njahu Babići, Sokolić — Kulenović i ostali begovi Bosne i Krajine; on je putovao po stranim zemljama, pohodio je i Peštu i Beč, bio je čak u Padovi i Mletkama, učio je mnogo i dosta je znao. Stajao je u užim svezama s vlastelom dalmatinskom i hrvat-skom, s Judenićima, Damnjanićima, Kneževićima, Filipovićima. Sve to davaše Stočevićima neku višu važnost i silu i uvođaše Hercegovinu u novi svet, a za njom pođoše i ostali obližnji krajevi srpski, i Bog zna čim bi se završila ta težnja Sr-balja k Stočevićima. Sedam milijuna Srbalja, sje-dinjenih pod vlast čoveka koji bi, kao herceg i na-sledni gospodar od toliko vekova, imao više nego iko prava da stane na čelo svojega naroda — to je bogme zadavalo dosta brige Osmanliji i turskome
carstvu, zasnovanom silom prava osvajačkoga i do-brovoljno priznatom pomusulmanjenom vlastelom. Porta bi ga radije videla gdegod tamo u dalekom Anadolu, pa ma tamo bio i gospodar Bagdada, ili baš i čuvar groba prorokova, samo da nije herdeg nad Hercegovinom. Želela je svaku mogućnu zakačku pa da grune svom silom na Stočevića, ali on tome ne davaše ni najmanji povod, a potrebno je bilo ima-ti ma kakvog takvog povoda.

Vezir je ispunio sve što mu je u tom pogledu bilo zapoveđeno. A zapoveđeno mu je bilo: ne raditi brzo, već lagano okolišeći da izmuči i zamori zeca i onda da ga živa uhvati — obična taktika svake turske vlade. Ne može li se danas, odgodi delo na sutra, a sutra iznovice vrati se onom jučerašnjem, pa od toga ne ostupaj. A u tome i leži prava stalnost, a u njoj moć.

Vezir je znao da je teško pokrenuti Stočevića iz Hercegovine, i s toga pomisli u sebi: „Ako ne mo-žemo privoleti hercega da ostavi Hercegovinu, a mi ćemo iščupati Hasu iz Krajine; ma da je to osta-reli dub, ipak mi je suvišan na ovome kraju, i ne smem ga ovde ostaviti”. ..

I Hasi bi dozvoljen samo jedan dan da se spremi sa svojim haremom na daleki put. Vezir mu je dozvo-lio da ostavi na imanju svoja dva sina, da rade i ču-vaju dobra, da bi se stari otac imao gde povratiti, ako on, bajsaktar^[23] Bosne, ne bi saizvoleo da osta-tak dana svojih provede na Zlatnome Rogu, pri baj-saktaru prorokovu; a dogod se tamo bude bavio, po-treban mu je i njegov harem, jer ko bi ga stara tamo podvorio.

Eto ti sutradan u Peć i Džafara, a pred veče i Alije, koje je Hermio pozvao. Milostivo ih vezir predusreo, kao potomke onih starih Bošnjaka, koji su proneli silu i slavu islama po celome svetu, i kojih junaštvo može islam trebati i u današnje vreme. Ne samo da ih je primio ljubazno, nego ih je još pozvao da zajedno s njim uživaju prijatnosti putovanja, i to im je izjavio tako prijateljski, tako po vezirski, da nije ni mogućno bilo odgovoriti se.

Hermio ne mogaše pokolebati Hasan-agu, koji na sva njegova navaljivanja odgovaraše jedno te jedno: „Ja sam, reče, star, više odmažem no što pomažem Bosni, jer vi se uzdate u mene pa ne radite ništa, a ja, na žalost, ne mogu da vam pomognem ni na konju, ni pešice, pa baš ni savetom, jer su i saveti moji starački, nemoćni. Jesam li ja na smetnji, a Bog neće da me primi k^ sebi, neka Osmanlije brigu brinu, a vi ste dužni prihvatiti stvar. Neka bude božja volja! Nema zla, bez dobra!”

I onda se krene iz Peći, ne u Hercegovinu, no natrag put Travnika i Sarajeva.

Stari Haso imao je intove nemačke i tehterivan (nosila) za svoju sopstvenu udobnost, a njegovog uboj-nog konja, pokrivena hašom, vođahu za uzdu; na haši je stari soko stajao, prestareo da već ni prepelice ne bi dognao. Za konjem su išla dva mršava hrta; visokorasna, i toliko omatorela, da ne hteše ni s puta zalaziti, van u kakav proređen šumarak ili gustu šumicu. I konj, i soko, i hrtovi, svi su opu-stili glave, svi snuždeni, kao da im neko na uho šaptaše: „Ne povratiste se više u Krajinu!”

Stari Haso praštajući se sa starim Čelenkom, rekao mu je: „Pobratime! Već mi se više ne svidi ovde u Krajini, no ako se bude poštovalo junaštvo tamo na onom svetu, u raju ismailskom, u nebu li Hristovom, nas ćemo se dvojica i tamo naći da se dogovorimo o junaštvu, ili još o kakvim novim ju-naštvima”. I oba se starca zagrliše i zaplakaše. To su bile suze junačke, ne uzdah očajanja, već tuga koja obuze srce posle mladosti, posle preživeloga života, posle istrošenih sila. Starim junacima nije lako rastati se jedno od drugoga i od ovoga sveta.

Hermio, Muja i Alija jahali su krajevima širo-koga puta, konji s oborenim glavama i istegnutim vratovima hodili su krupnijim korakom, a jahači ni jedne ne govorahu jedan s drugim: nešto im je i teško i tužno, jer ih neizvesnost moraše, a u ne-izvesnosti ima istina i trenutaka kad se na nas nada osmejkuje, ali nas ponajviše mori neka tužna, ne-snosna neraspoloženost.

Za vezirovim hintovima dao se dugačak red kola i tehterivana s haremima. Vezirova hanuma (žena) uzela je u svoj hintov mladu Zlatiju. To je bogme bila velika milost, veliko odlikovanje. Mlada de-vojčica osećaše se u prvi mah nešto skučeno, ali se
mladost na svašto brzo privikne. Ne prođe dugo, pa vam ona bogme poče i ćeretati:

„Beše to davno, vrlo davno, može biti tamo pre svojih stotinu godina, jer ne pamte ni stari otac Haso, ni njegov drug, starina Čelenko. Iz Ostrošca, zamka Beširevića, ukradoše ćerku Beširevića, koja se zvaše Zlatija, isto kao ja, ukradoše je nekakvi švapski kapetani i odneše na švapskim kolima. Uzruja se malo i veliko u gradu Beširevića. Jedan ha da kupi vojsku na đaure, drugi bi da odjezdi ka-petanu u Bihać, jedni potrčaše muselimu, drugi čak ocu franciškancu u Lijevno; jedan se samo nađe junak među njima a to beše najmlađi Beširević, koji se zvaše Džafar, isto kao i moj mladoženja i dosta nalik na nj; — osedla svog konja pomamna, konj mu isti kao onaj u mog mladoženje, pa pripasa ubojno oružje i kroz sela ispade na švapsku cestu prema Pleševici. Sedam švapskih posekao glava, a mahnuo i njihova kola, i njihovo blago i njihove konje — ni ispreć’ ih ne htede, neka Švapska nosi što je šva-beće. Posečene glave za sedla priveza, a Zlatiju pre-da se na konja posadi, pa se vrnu ka svome Ostrošcu. Baš na ovom mestu ovde, kod ovoga bistrog potoka, gde se razgranala ta visoka topola, ustavi se mladi Džafar da umorni konji odahnu. Skinuv se sa vranca skide i Zlatiju pa je spusti na mekanu travu, a sa sedla uze posečene glave i metnu ih sve jednu okolo druge. Užas beše pogledati izbuljene oči, zakrvav-ljene onom krvi užasne smrti, pa zamršene brkove, pa ona zakrvavljena usta iz kojih provirivahu sti-
snuti zubi. Dugo ih gledaše mladi Beširević, pa rukom taknu rastuženu sestru: „Pogle, sestrice, po-gle, Zlatija: oni ljubazni i glatki Švabovi, pa ka-kva užasna strašila, a sve to učini sablja bosan-ska”. Ona i ne ču šta on govoraše, obliše je suze i gorko jecaše. Rasrdi se Džafar i reče joj: „Ta ti, more, plačeš za Švabama, begala si s njima, pa do vraga putuj za njima!” Trže jatagana i jednim uda-rom odrubi joj glavu, glava joj se otkotrlja tamo među one posečene. Pogleda on opet i vide glavu se-strinu među odrubljenim glavama. Rastuži mu se srce i viknu: „Sestrice, o sestrice, povrati se opet u život, pogledaj me i oprosti što ti učinih; ne oprostiš li mi, smoždiće me Bog i proći ću kao i ti, sestrice!” Čudom nekim, ni sam ne znam kakim, pripoji se glava ka svojemu telu i zajedno sa drugim glavama uroni se u zemlju, a u isti mah potera iz zemlje ova topola, niknu baš na istom mestu, tako tužna, visoka, kao što je eto vidite, a onda gde pa-doše sedam glava potekoše do sedam izvora i eto ih još sad teku i žubore. Napite se samo, voda eto slana kao ljudske suze, leči svaku ljudsku boljku, oso-bito bolove srca, tugu i žalost. Džafar se ne napi iz ovih izvora i srce mu s tuge prepuče: kako je ob-grlio rukama topolu tako je i izdahnuo; tako ga i nađoše gde je mrtav obgrlio topolu. Vranac mu se napi iz izvora i otkasa u Ostrožac da odnese glas, da mu gospodara nije u životu. Tu pod belim mra-morom sahranjeno je telo Beširevića, i to mesto zove se Kiseljak, kisela voda, voda čudo lekovita”..
Tako je ćeretala Zlatija, čas po je gledala tamo na svoga Džafara Beširevića. On je tužan i zamiš-ljen oborio glavu, a i konj mu glavu opustio. Neve-seo prilažaše grobu Beširevića, približavaše se k Zlatiji i gledaše to na grobak, to na nju, koja stajaše usred topolina hlada. I sve hanume, i sve žene koje čuše ovu pričicu, taknu neka ledena stu-den u srce, a čim se napiše te kisele vode razvese-liše se i postaše opet torokljive, a kroz žubor lišća topolina kao da se čulo neko preklinjanje i neko moljenje.

IV.

Lijevno je dosta jadno, ali starodrevno mesto. U njemu je zamak Firdeus-kapetana, s prostranim zi-dovima, kulama i pokretnim kapijama; on je zapam-tio starodavna minula vremena, ali ništa što bi bilo starodrevnije od porodice Firdeusovića, koja se već davno i davno pominje u letopisima bosan-skim. Firdeusovići su i zamak podigli, a pod nji-hovom zaštitom i Lijevno se podiglo. Do samoga mosta hanovi i čaršija, a za trgom, baš pred samim mostom, katolička crkva i^ manastir otaca franje-vaca. Dakle sasvim po plemićski: božja kuća do đa-volje jazbine, a gospodar plemić sa svojim zamkom lebdi nad njima kao pomirilac — Bogu je podigao crkvu a đavolu krčmu, a u krčmi Cincarina. A radi bolje sloge s vlastelima, kapetani i begovi onoga vremena bili su punovlasni u svojim okolinama; sud i suđenje pripadalo je državi, a oni su vešali i
davili kako im se kada svidelo. Kolac, vešala i gajtan, to je išlo jedno za drugim, ravnom merom jedno kao i drugo.

Oci franciškanci, ni uzmi ni ostavi, kao oni benediktinci za vreme Kapeta i Merovinžana. Ze-maljski letopisi i porodički rodoslovi, to je bilo u njihovim rukama. Oni brižljivo zapisivahu u knji-ge pergamentom povezane; zapisivahu sve što se do-gađaše u zemlji bosanskoj, u zemljama u susedstvu Bosne, među Srbima i ostalim Slovenima. Nekoliko franjevaca, s perom za ušima, svagda su bili pri-premni da otvaraju dobijena pisma, da ih pročitaju, i što im se javlja da u svoje knjige upisuju. Otac Marcijan Šumić, učeni filolog, vičan starim i novim jezicima, upravljao je tim pisačkim brat-stvom. Ovaj zanat franjevaca beše poznat po svoj Bosni, i s toga im sa sviju strana ispraćahu mnoge knjige o svemu što se događaše, a mnogi im dola-žahu da usmeno kažu šta se dogodilo.

Tako jednoga dana dođe ocu Šumiću neki čovek u punim godinama, srednjega porasta, dobro razvijen, posuhonjav, oka graorasta, tamne kose, mrka, ali od-važna, gotovo ponošljiva lica, ovde onde išarana ospom. On seđaše i govoraše, a Marcijan Šumić ovako beležaše:

Usmeno kazivanje Ali-Kedića, rodom iz Buzina u Krajini, koji je dvadeset i šest godina star i bio prvi sluga u Hasan-age iz Peći, onog junaka bosan-skog, kojega hrišćani nazvaše vojvodom bosanskim.

„Kada Hasan-aga ode sa vezirom, ja ostah u Peći
da dovedem u red poslove domaće, pa teraj za gospo-darem, koji već stigao beše u Travnik, gde se vezir zadrža. Hasan putovaše dotle sa svakom ugodnošću i u svemu ga vezir visoko poštovaše. U Travniku počinusmo nekoliko dana, pa se onda dalje otiskosmo po najvećoj žezi. Beše to baš u pola jula. Do Novog Pazara beše nam, ama baš u svemu, potaman. Hasan-agu, kao veliko lice, pratila su do dva naša bega: Džafar Beširević i Krupić Alija. Počasna straža biše spahije bosanske, na čelu im Mujo-Hermio, a uz njega Šefirević kao baš-ćatib. Oko starca cela svita bosanska; iđahu da učine temena velikom caru našem, padiši. Sve iđaše krasno. Dok ti među Se-nicom i Boćavinskim hanom naš stari soko poče u-darati krilima, zaklikta, pa se vinu nebu pod obla-ke, oblete do tri put nad kolima u kojima se Haso vo-zijaše, pa kao strela letnu natrag u Bosnu. To nas tužno teknu: soko koji tolike godine s nama živ-ljaše i lovljaše da nas od jedanput ostavi. Svi se zamislismo, pa bogme se i stari Haso jako sneveseli. Mujo Babić pogna konja ka intovu i reče mu: „Aga, naš dragi junače, kao da soko reče kuda nam je put; on je Bošnjak kao god i mi, pa nam lepo po bosanski kliče: obodite konje pa ća za mnom! Odleteo je pra-vo u Hercegovinu, hajdmo tamo, Stolević će nas lepo dočekati. Vratimo se, aga; bolje će nam biti među svojima no među tuđinima”.

Aga se nasmehnu: „I tamo ćemo biti među svojima, u našega cara; nisam vičan poreć’ što sam rekao; obećah veziru sići se u Stambul, i idem tamo po svo-joj dragoj volji”.
I pođosmo dalje. Nekako baš pod Senicom naš stariji hrt naže da preskoči ogradu, ali skoči tako nesrećno da se zaglavi među vrljikama. Ne bismo ni znali da se drugi hrt, kučka Una, ne otrže s lanca i poče zavijati kad vide da ostade sama. Nas nekoliko vrnusmo se i nađosmo pseto, ali već lipsalo. Una tužno zavijaše nad mrtvim drugarom i ne mogosmo je otrći od njegove lešine. A sami se ražalismo. Ostavimo kod nje JTazara, da je dovede kad se izjada nad mrtvim drugarom, — znate i zver tuguje za dru-gom i oseća gubitak, koji se više ne vraća. Šta ćete mu, i ono je stvorenje božje. Za malo bi pa eto nam i JTazara, reče nam da je i Una skapala od tuge. Sitni-ca je to, ama tek nekako ne bi nam pravo, sneveseli-smo se, a Hermio poče s nova govoriti: „Za sokolom valja nam se vrnut’, a ne ići k Novome Pazaru!” Iz-nenadna smrt hrtova jako ožalosti staroga Hasu, ispitivaše Lazara kako je lipsao mužjak, kako li Una, pa onda obori glavu i kao da sam sebi reče:

„I mi ćemo njihnim tragom; svemu mora doći kraj, što je postalo mora se i svršiti. Jedini je Bog kom nema početka ni kraja”.

Opet Hermio dogna konja Hasinom i reče mu: „Ni-je drukčije nego da obrnemo za sokolom: za sve ti jamčim evo svojom glavom, a posle kako dadne Bog. Svaka koka na svom gnezdu jača, proračunaćemo se mi i sa tim vezirovim arslanima. Ja ti jamčim, aga. Osloni se na mene. Obrnimo natrag!”

Stari aga umuknu, ne reče ni jedne, vide mu se po licu da mu je teško na srcu, ali se mi već primako-
smo k Novome Pazaru; već se videše i njegova visoka munareta, kad pred nas, reći iznebuha, ispade čita-va vojska konjanika. To ne biše više spahije bosan-ske, no spahije anadolske, na belim i riđim konjima, u raznovidnim haljinama i raznorodnome oružju, ali im konji besni i pomamni. Beše ih mnogo i jahahu bu-tun bez svakoga reda. Grozno li izgledaše alaj-beg na čestitom konju lastavidi; prišav upita nas: „Ko je ovde Hasan-aga, Džafar i Alija begovi?” Rekosmo mu. On ama baš ni selam-alećim, kao da smo psi a ne muslomani, pa se okrete Hermiu-Muji i reče mu:

— Sad su oni pod mojom stražom, vi pođite s Bo-gom, a ja ću ih odvesti aga-paši^[24]. Tako mi je zapo-veđeno.

Hermio se diže na bakračlijama: „Ja ga valaj ne ostavih ća do padiše!”

Anadolac se nasmehnu i reče: „A ti pođi s nama!” i zapovedi svojoj ordiji te opkoli i hintove i delu našu seksanu^[25], a lasno je mogla, jer s Hermiom be-še svega četrdeset i četiri spahije bosanske, a Ana-dolada poljem oko nas više od dve hiljade, a pod gra-dom viđahu se šatori i tma druge vojske.

Ta da nam dozvoliše samo, bismo kidisali na prokletu ordiju anadolsku, uhvatili bismo se bogme u koštac ma kol’ko ih bilo, i tada bi nam bilo lak-še na srcu, jer bismo izginuli kao ljudi, kao delije.
Htedosmo, ali ne dadoše, te smo tako išli mirno i pokorno, kao kakvo roblje, a obrazi nam goreše od stida. Naš aga reči ne prozbori, a Hermio se gnje-van namrštio, rekao bi kose mu sede od stida i gnje-va. Ćuta kao kamen sinji, ne potrže đordu nit’ obo-de konja u ordiju: gledao je samo u Hasan-agu i čekao da mu dadne mig, gledao ali uzaman. Anadolac hlad-no, bez vike i besa, a sve smešeći se i ponajlak ko-mandova, i tako se primakosmo tamo ka taboru. Husein-aga^[26] utaborio se pod gradom. U njegovoj ordiji četrdeset hiljada pešaka, dvadeset hiljada konjani-ka i sto dvadeset topova. Njom je umirio Arnaute i Uskoke, pa se digao k Dunavu, k Moldaviji, od kud zaduhnuše protivni vetrovi. Pređašnji aga janičar-ski, a sada aga-paša, beše pod šatorom. Grozan čo-vek, smicao je ljude kao sitne muhe. Našeg starog agu izvedoše preda nj s dvojicom begova. Ne rekoše mu ni „otur”, nit’ ga posadiše, nit’ mu kafu donesoše.

Aga-paša samo glednu našega junaka pa se na-smeja:
— Gle kako si gojan, puniji od mene! Možda te u Stambulu čeka srećna sudbina. Pođi s Bogom! Moje nije mešati se u vašu raspru bosansku. Moj prija-telj, hromi Hozrev-paša, s tobom će se tamo narav-nati.

Tu prestaše sve počasti, koje dotle ukazivahu Ha-san-agi po vezirovoj zapovesti. Odatle nas dalje is-pratiše kao proste sužnike, na svakoga od nas po dvaest Anadolaca, a Hermia i spahije njegove otpra-tiše opet Anadolci, ali ovamo nazad u Travnik.

Samo Šefirević dobi izun^[27] da se vrne kud mu drago, kojim hoće putem. Kad se probudismo na prvom konaku, ne nađosmo uz nas svojega oružja. Tad posta-smo pravi apsenici. Kad odoh da obučem našeg sta-roga agu, verujte mi, plakaše k’o dete.

— A vide li, Kediću, šta se s nama zbi? Pravo reče moj Hermio Babiću: svaka koka na svom gnezdu jača. Star sam, danas sutra rastao bih se s Bosnom, ma bio u sred Sarajeva, ama mi je žao što izgubih zube te ih ne mogu pokazati sada kao ono nekada. Prođoše vremena junačka! ... I starac gorko pla-kaše. Pa odulji dalje divaniti: „Valja otplakati stare grehove; ti si, hvala Bogu, i čio i mlad, u na-rodu si se rodio i odrastao, kao i sam što sam, i ni-kad nisi svoje zemlje ostavljao. Na te neće niko ni gledati, ti si moja sluga i ništa više; Bog zna šta će biti od mene, šta li od Krupića i Beširevića: oni su stara slavna vlastela, kapetani i begovi,
mučno da će ih ikad pustiti pa ma se ja i upokojio, ali tebe će zacelo pustiti, čim mene ne bude više na svetu. Od toliko si godina uz mene, poznaješ moje srce, znaš šta sam želeo i radio, pa kad dođeš u Bosnu, a ti radi kol’ko više možeš; ne libi se be-gova bosanskih, to su, Kediću, pravi Bosanci, nit’ preziri ikad raju hrišćansku” ... I još bi mnogo bio govorio da ne uđoše Džafar i Alija... Starac ubrisa suze, hte se i nasmejati, ali ne mogaše. — Milije bi mi bilo da vas ovde nije, okrete se njima dvojici, ali je sad uzalud sve, što bi bi; slutio sam ja da će ’vako ispasti, ali vi ne hteste starca po-slušati. Padiša je i velik i silan; setiće se zar i zasluga vaših otaca koji prolevahu krv svoju za islam, za silu i slavu predaka njegovih — careva našega carstva; silni vladaoci nikad ne poborav-ljaju zasluge predaka, nagrađivanje njihove dece čini da su mu sluge vernije. A naši su u Stambolu mudri i pametni, bolje pamte i nagrađuju zasluge no ikoja druga carevina, pa i zato se eto toliko dugo i drži naše carstvo, i vekovima će trajati dok god ne bude skretalo sa ovoga puta”.

Odreši se jezik starcu i mnogo i mnogo govoraše; ta govor je u nevolji isto što i čaša vina, — sta-rac se opijaše besedom i laknu mu malo na srcu. Stari su vam ljudi ka’ i mala deca, potreban im je plač, pesma, govor da ih tuga ili očajanje ne bi smr-vili. Ćutanje u tuzi — to je najteža bolest po dušu i srce.

Posadiše nas u kola, tehterivane i na konje, pa
nas tako otpraviše na daleki put, a Anadolci nas neprestano praćahu. Put je bio dosadan i zamoran, i pust i žalostan vilajet kojim prolažasmo, a i pratioci sumorni i neveseli, jedne salomio nekakav dert pa od tuge glave oborili, drugi sumorni i div-LzI utrkivahu se po onoj pustinji, tražeći možda put, ili onako, Bog bi znao zašto.

Čudnovato, ma da putovasmo u Stambol, opet ne-prestano sretasmo na putu čitave karavane kola, pa ni jedne ni stići ni prestići; to se isto zbi i sa stadima ovaca — sva su išla glavama okrenutim od nas. To je reći ništa, ne vredi o tom ni govoriti, ama tek predskazuje kakvu takvu nesreću.

Izađosmo na sofijski put. Njime putovasmo više od mesec dana, dok istom trideset šestog dana opa-zismo kiparsku goru i čitavu šumu visokih munare-ta. Tulbeta munaretska blistahu se na suncu kao slava i sila islamska, a kiprovi tužnog zelenila bacahu hlad na mramorne i granitne spomenike na ljudskim grobovima. S desne strane od nas pukla mor-ska voda, a za morem — brda i beli domovi Azije i Skutara s kiparima i munaretima, s leva opet pro-strane džamijske porte, a za njima Konstantinov grad, koga mi zovemo Carigrad, jer u njemu sedi car, a Tur-ci ga zovu Islambol, jer je pun slave islamske, — grdan i silan, jedini u svetu, padiša gradova, kao što je i padiša celome svetu onaj, koji vlada Islam-bolom.

Dovedoše nas na prostrani trg, koji Turci zovu At-Megdan, a Grci Hipodrom; tu nas smestiše u ne-
kakav sasma prostran han. Odaja dosta, pa sve pro-strane i krasne da se rahat smestismo. Svakom od nas dadoše i krevet i legen i ibrik za avdes^[28], i još svakom ćilim za klanjanje. Hrane i dobre i izo-bila; čorbe, zerzevata,^[29] đevreka, pilava, svaki dan si se mogao nabacati kol’ko ti srce iskaše, a vodu smo dobijali iz azijskih gora, iz Čatlidže. Divno be-še pogledati kroz okna tamo na more, na daleka brda azijska, na tri kule džamije sultana Ahmeta i stari grčki stub. Po trgu tumaraše silan narod ka’ mravi po mravinjaku, narod razna soja i kolena, u haljina-ma razne boje i raznoga kroja; videti je bilo šta, ama strogo zapovediše da se kafesi^[30] spuste i utvr-de i na selamluku i na haremu,^[31] da nam sunce ne bi naudilo, i tako mi sve videsmo, a nas nije mogao vi-deti radoznali svet. Da bismo se mogli odmoriti od tolika puta, zabraniše nam iz kuće izlaziti: vrata sa ulice zaključaše, a poveći broj Anadolaca brinjaše se za naše glave. I tako nam se valjalo od-marati, jesti, piti, spati i badavadisati sve u zdravlje cara čestitoga. Bili smo vam ka’ no sokoli u kavezu, mi sokoli bosanski, koji navikosmo dihat’ u slobodi. Kako nas smestiše, tako nas, rekao bi’, i zaboraviše, samo što nam hranu uredno donošahu; a Anadolci ćute kao zidovi, ama ni jedan ne reče da smo u hapsu.
Hasan-aga ne izlažaše po deo dan iz selamluka,^[32] vas duge dane dremaše, mišljaše i ćutaše. Hanuma imađaše posla od rana jutra do mrkle večeri, ota-ljavaše sav domaći posao; Zlatija i Srebrnka kao ptičice pevahu pesme bosanske, a Džafar i Alija na-slone uho na zid pa slušaju. I kadi-Guntija beše s nama prihapšen, svakog dana udaraše pet puta te-mena, brojaše čitave sahate brojanide i vračaše nekakve đavolje vradžbine. JTazar je hranio, čistio i timario konja Hasan-aginog, ja sam uvek ulazio u selamluk te gledao da li će što trebati agi, ili će imati što da kaže, ali on ništa nije tražio, ni-šta govorio. Drugi mu hranu donošahu, a po jelu odlazaše da se odmori. Jednom u nedelju kupahu se muški, a jednom ženskinje. Tako prolažahu dani i nedelje. Svaki dan nas, jutrom i večerom, polažahu aga od Anadolaca i hećim^[33] Kostaći, Grk, domaći lekar i poverljivo lice velikog vezira, hromoga Hozreva, rođenog Čerkesca. Jednom nas je pohodio nekakav veliki efendija Nizri s terdžomanom^[34] viso-ke porte Stefanaći begom, Bugarinom rodom iz Ka-zanluka. Pitahu nas kako se zovemo i čim se zani-masmo u Bosni. Posle toga nas opet zaboraviše.

Proživesmo tako čitave dane, nedelje i mesece, dok ti jedno jutro aga Anadolac zapovedi da se o-sedla junački konj staroga Hase, i po zapovesti sad-razamovoj predloži našem agi, našim begovima, me-ni i Lazaru, da obučemo naše najlepše odelo, jer će nas, veli, da vodi sultanu. Anadolac beše tako učtiv i predusretljiv kako nikad dotle; ne beše kao do ta-da natmuren i mučaljiv. Nada nam srce obuze; mi-šljasmo u sebi: puste li nas iz ovoga hapsa, odosmo ti odmah u Bosnu. Aga se beše dosta u licu izgubio, no toliko se već bio usedio dugim neizlaženjem i ću-tanjem, da smo ga morali navlačiti kao polumrtva, i samo kad donesmo staru bosansku sablju te mu pri-pasasmo nasmehnu se starac, razveseli se, skoči na noge kao da mu trideset leta s pleća dole spadoše, opet postade onaj pređašnji aga, i mi se počesmo ra-dovati gledajući u njega. Džafar se samo nešto poza-mislio; on već nije izgledao ozbiljan kao ono veliki junaci, u njemu još beše onaj ponos bosanskoga vla-stelina; kad ga gledaš čini ti se e niko mu ravan, niko li ga uvrediti ne sme, jer niko od njega veći osim Boga i cara: Bog se radi njega sići neće, a car mu može oduzeti život, ali ne i vlastelinsku čast, vlastelinski ponos. Alija beše zamišljen ka’ i uvek što je, ali ponošljivo gledaše; da vazda mišljaše na dostojanstvo svoje viđaše mu se i na licu i po njegovu gospodsku držanju. I za begove opremiše konje sa bogatim konjskim takumom.^[35]

Starog agu ponesmo na sedlo, i kad se vide na svo-jemu konju, pretvori se opet u pređašnjeg Hasu bo-sanskoga, a konj mu se razigra starom svojom poma-mom; obojica kao da će u boj za svoju domovinu Bosnu.

Nismo dugo hodili; nekoliko stotina koraka kroz ulice, oko Aja-Sofije, pa stigosmo na prostrano dvo-rište sultanskoga dvorca, u konačić, u kojem je sul-tan Mehmed, pobedilac i osvajač, utvrdio temelj sili i slavi islamskoj, i iz kojega se ta sila i slava rasprostrani po celom svetu. Tamo, u drugom konaku, zadržaše nas skoro pola časa, pred prozorima ko-načkim, koji bejahu zaslonjeni kafesima; rekoše mi da je tu sultanov harem i da je sam padiša glavom gledao otuda na nas Bošnjake i na našega staroga junaka, agu-Hasana.

Zatim nas odvedoše u neki drugi konak, u istom redu sa onim konačićem; tu s naših konja posilazi-smo. Našega agu odvedoše pravo sadrazamu, a begove ćaji sadrazamskom; ič-age sadrazamske uzeše Hasan-agu pod ruku, sadrazamski činovnici pozdraviše ga u divan-hani,^[36] a sam hromi vezir stajaše na vrati-ma svoje prostrane odaje za doček, i ma da hramuca-še opet i ne videh kad priđe te zagrli Hasan-agu, koji htede pokloniti mu se pred nogama, ali ne mo-gaše; vezir ga zagrli, poljubi, uvede u svoju odaju i perde za njima spustiše. Ne mogosmo videti šta se tamo zbivaše, šta li govoraše, ali je morala biti među njima živa beseda, jer se neprestano unošahu čibuci, kafa i šerbet. Najzad vezir pljesnu dlano-vima, zapovedi da dozovu hećima Kostaća; jer je, veli, stari aga nešto zanemogao. Htedoh da mu pri-trčim u pomoć — ne dadoše mi; rekoše: „Hećim će mu pomoći, pao je samo u laku nesvesticu”.

Baš dobro čuh kad sadrazam reče: „Kostaći, dobro vidi šta je bolesniku, sam mu lekove donesi; ti mi odgovaraš za zdravlje našeg vernog age; želimo da bi ga što skorije videli pašom”.

Hećim se povrati s lekarijom u kafenoj kašičici. Naš aga ispije je i posle nekoliko trenutaka izgle-daše mi živ i krepak kao što ga skoro ne videh; mogaše se čak i sadrazamu pokloniti do kolena, ali mu sadrazam ne dade, zagrli ga obema rukama, poljubi ga i na pragu mu reče: „Bud’ mi zdravo i veselo, dra-gi aga-pašo, sutra ću te prikazati padiši, da mu poljubiš noge pre no što pođeš u Bosnu”.

Begove zadržaše u ćaje, a naš aga, sada aga-paša, povrati se s nama u gostionicu. Skoro pred samim vratima spotače se konj Hasanov, koji dotle iđaše živo i veselo, pa se prući onde na kaldrmi. Pritr-časmo te koliko mogosmo prihvatismo starog Hasana, i ma da rekoše da se nije mogao ubiti opet izgle-daše veoma uzbuđen, — te ga na rukama odnesosmo u gornje odaje, a Lazar osta dole kod konja.

Starca odnesosmo u harem i položismo u postelju, i hanuma dođe s kćerima da vide što mu je, pa poče-še onde jecati i plakati. Strčim na ulicu, al’ naš konjo već opružio kopita, i Lazar skidaše s njega celu opremu; potrčim opet gore, al’ tamo plaču i na-riču. Naš dobri Haso izdahnuo, gledam — obema rukama uhvatio se taman ispod grudi. Poslednje su mu reči bile: „Ovdi me boli, izgoreh, vode, vode! Oh, moja draga Bosno!” ...
Naskoro dotrčaše i činovnici sadrazamski, i he-ćim i sluge mnoge, ali uzalud: nit’ se stari Haso u život povrati, nit’ kljuse dignu na noge.

Srce u meni da prepukne kad videh gde silom mo-radoše otrći hanumu, Zlatiju i Srebrnku od mrtva tela Hasina, i silom ih strpaše u zatvorena kola i odvezoše u harem sadrazamov.

Dođoše imami i derviši, kao da im je zapove-đeno; okupaše mrtva starca, položiše na nosila i odnesoše u džamiju. I kad tamo nad njim otpevaše molitve, odnesosmo ga u Ejub^[37] gde je grobnica. Sadrazam, po velikoj svojoj milosti, beše naredio, da se Haso ukopa blizu prvog bajsaktara^[38] proroko-vog, jer je on bio bajsaktar islama.

S našom pratnjom sukobi se i druga pratnja, u ko-joj su opet bili sve sami Bošnjaci. Upitam ih na-šim jezikom:

— Koga sahranjujete, braćo?

— Gradačević bega, Husein-kapetana.

Iz daljega govora doznadosmo da je Husein-kapetan iz Švapske dopao u ruke Stambulu: da li što je on tako hteo ili su ga Švabovi izdali, to nam naša braća ne znadoše reći. U Stambulu je proživeo dva puna meseca u drugoj nekoj gostionici, na istom hat-megdanskom trgu, samo na suprotnoj strani. Mi ima-đasmo izgled na more i na munareta od džamije sul-tana Ahmeta, a on gledaše na aja-džamijska kubeta i konačić sultanski; mi ne znađasmo za njih ni oni za nas; ali, tako vam je to kad je čovek u tuđini.

I Husein-kapetan beše gost hromoga sadrazama, isto kao i naš stari aga; i njega je sadrazam gladio po glavi, ka’ i našega agu; i njega vidaše onaj isti hećim Kostaći, obojici htede da održi i zdravlje i život, ali šta ćeš, kad im ne beše suđeno da još koju godinu prebudu na svetu. Davno se njih dvojica rastadoše, a sad se opet jedan s drugim sastadoše, jer su im grobovi odmah jedan do drugoga.

Zasusmo im zemljom grobove; neka im je laka ta crna zemljica; haj kad bi mogli iz grobova ustati i opet doći u svoju zemlju bosansku! Okropismo im gro-bove suzama i zastrsmo pesmama kosovopoljskim; jer to beše Kosovo za naš narod bosanski.

Telesni ostatci Hase i Huseina, junaka bosanskih, troše crvi na stambulskom groblju, a Vedži-paša podgriza naš narod bosanski na bosanskoj zemlji. He, možda nam je tako suđeno? O ti, bedna naša zemljo Bosno, sazdana na samu muku i nevolju!

Pošto ukopasmo našeg kapetana i našeg junaka — na nas fukaru niko ne pogleda, pustiše nas ser-bez kud je kome volja. Nit’ pitahu od kuda ste, ni kuda ćete; šetasmo se ulicama stambulskim, i svaki nam muslomanin, gde god poiskasmo, dade i konak i hrane: nazvasmo se gostima; doduše nas ne zvaše, ali nas i ne teraše — takav je običaj u svih muslo-mana.

U gostionici gde mi tako dugo stanovasmo bilo je
sve počišćeno i oprano, pa onako pusta iščekivaše opet nove goste. Tamo ne umedoše ništa kazati o hanumi Hasan-aginoj i našim dvama mladim bego-vima. Ne prođe dva tri dana, pa se sve to zaboravi kao da nikad ni bilo nije. Čuješ samo gde govore: obesili ovog ili onog Grka, otsekli glavu tom i tom Arapinu, sultan otišao u lov na prepelice. Pa onda i to prođe kao što sve na ovom svetu prolazi.

Tumarajući po gradu nekoliko dana, naiđem na neke čestite ljude koji mi rekoše: da je naša dobra hanuma sa kćerima zatvorena u haremu hromog sadra-zama, a Džafar-beg, naš Beširević, naša nada i ute-ha, da je surgunisat u Trapezunt, negde tamo daleko na Crnome Moru, a Ali-Beg Krupić, sin staroga Kru-pića, da je odvezen u Sinopu. Kao vetar plevu, tako Osmanlije razvejaše našu bosansku gospodu tamo po vilajetima azijatskim; sad im nisu nužni, jer su spregli s Madžarima i sa Švabama. Mudro li ti oni gazduju: kad nas trebaju, glade nas i maze, a kad ne trebaju, onda nas biju i napuštaju.

Dokopam se nekako eto ove sablje našeg starog age. To mi je sve nasledstvo od njega. Bude l’ božja vo-lja, pokazaću kol’ko mi je draga narodna sloboda. Po-vratim se u Bosnu, jer nigde u svetu nema druge Bo-sne. Idoh, idoh, dok do vas ne dođoh; mi smo bosan-ski junaci, a vi letopisci, zapišite kako okončaše dva naša Bošnjaka u dalekom Stambulu. Nek’ čitaju unuci i praunuci, da znaju kakve imađahu stare; neka znaju da im pretci behu Bošnjacima, pa da i oni ne žele ništa drugo biti do opet Bošnjaci”.
Tu ućuta Kedić, a otac Marcijan Šumić zapisa sve i pročita što je zapisao. Kedić klimnu glavom Da je tako, pokloni se i ode.

Dođoše i drugi muslomani i hrišćani i pokaza-še što je koji imao, o raznim događajima i slučaji-ma, o letini, o čudnim pojavama na nebu i u prirodi, . Otac Šumić sve je zapisivao.

Otac Nedić otpečaćavaše razna pisma, čitao ih, i što mu se sviđaše važno, beležaše u knjigu. Iz toga posle sklapao se dnevnik, koji je i bio letopis franjevaca bosanskih.

U prostranoj sali manastirskoj, koja je poznata bila pod imenom knjižiica, u dolapovima što sto-jahu jedan nad drugim, bile su razređene listine sviju vlasteoskih porodica bosanskih, s natpisom nad svakim razdelom; kao: Altomanovići, Brankovi-ći, Kulenovići, Filipovići, Beširevići, Krupići, Sokolovići, Topolići, Sejfovići, Babići, Džinići, Teskeredžići i ostala imena porodica vlasteoskih. Iz ovih listina moglo se videti poreklo svake poro-dice, sve što se kad s njom zbilo i kad se ugasila, ako je to jest bila izumrla. Ovim zbiranjem spome-nika o porodicama vlasteoskim stekli su franjevci dosta ugleda među bosanskim muslomanima i pomu-slomanjenom vlastelom. Ie beše nijednoga imućni-jeg bega, ni jednoga kapetana, a da mu se u konaku nije češće viđao otac franciškanac. On im je bio sa-vetnik, poverenik po svima delima, učitelj i vaspi-tač vlasteličića. U školama franjevaca učiše se koliko deca katolička, toliko deca aga i begova. Po-moću ovakih franciškanaca, katolici su se odelili od ostale svoje hrišćanske braće kao neka privile-gisana raja, koju muslomani ne nazivlju đaurima, kao što obično zovu pravoslavne hrišćane, no ih nazi-vaju ljudma bosanske vere, a franciškance zovu po-povima bosanskim. I još bi se u Bosni bio većma raširio katolicizam samo da franjevci nisu šuro-vali sa Švabama i Madžarima, i da su uveli sloven-sku službu umesto latinske; ovako pravoslavni ne-rado gledaju franjevce kao švapske i madžarske pri-stalice a protivnike Srbiji, od koje oni, pravoslav-ni, očekuju spasenje zemlji bosanskoj. Oni tvrdo ve-ruju da je Srbiju sam Bog odredio, da sve Srbe sje-dini u jednu državu pod novim Nemanjom na čelu.

Nijedan duhovni red u svetu nije možda toliko sačuvao osobine starih monaha — vitezova — kao monasi u Bosni. Oni nose plašt i visoke čizme s ostrugama, za pojasom jatagan i pištolje, o bedrima sablju, a na glavi fes. U svakoga konj s ubojnom opre-mom, a prati ga momče na konju, oružano od glave do pete.

Tako oni idu k bolnim sa svetim darima, na uko-pe, svadbe i krštenja; tako dolaze manastiru i da službu služe.

Franjevci žive sasvim otvoreno, njihovo gosto-ljublje postalo je pričom. Svi begovi i svi kapetani svrću k manastiru; kuhinja im beše slavna, jela da se objedeš, vino i šljivovica lijaše se potokom; pilo se i zborilo, sviralo i pevalo. U manastirsku .gostionicu primahu svakog nevoljnika, bio on kato-
lik ili muslomanin, nahraniše ga i napojiše, dado-še mu postelju, i još mu spremiše što i na put.

Pri svima zemaljskim zadevicama i sukobima franciškanci svagda stojahu uz svoje age i begove, i bili su u redovima vojske njihove. Nije dakle čudo što Turci vole ovake verne kaluđere.

Bosanska vlastela, ma da je pomuslomanjena i iz-gubila osnovu pod svojim nogama, opet je dosta i do-sta slična onoj srednjevekovnoj vlasteli; ona je pri-mila islam, ali se ne poturči, no osta verna svome jeziku. I kad bi sad ustao car Lazar i video tu da-našnju bosansku vlastelu, bi rekao da je to ona ista stara srpska vlastela, koju je on poveo iz Vučitrna na polje Kosovo.
V.

I opet se navukoše crni oblaci nad nebom bosan-skim; i opet doletahu gavrani s Kosova u oblasti bosanske i gakahu: „Nema više Husein-kapetana, ne-ma junaka Gradačevića; uzalud straći svoje mlade godine, pogibe beslavno tamo u Stambulu”.

„Nema više ni Hasan-Alije, vođa junaka bosan-skih; nema više nosioca bosanske narodne slobode! I njegov se slavan život ugasio u Stambulu!”

„Eto vam novih jada kosovskih! Plačite, ali du-hom ne klonite i u očajanju ne gasi se život Bošnja-ka, još oni žive, i treba da žive, do god Bosna ne postane njihovom, kao što željaše nosilac bosanske slobode!”

Tako gakahu gavranovi, leteći iznad Peći ka Ostrošcu, gradu porodice Beširevića.
U Ostrošcu upravljaše zamkom i gradskom obla-šću kapetan Murat Beširević, stariji brat Džafa-rov, čovek gvozdene volje, junak bosanski i krvlju, c srcem, i dušom. K njemu dođe Kedić Alija pravo iz Lijevna i donese tužan glas, a za njim doleteše crni vrani s polja Kosova.

Toga časa razasla Murat-beg krajiške spahije s knjigama na kapetane, begove i na same age, da dođu na dogovor, i očekivaše ih u svojemu zamku.

Od pozvanih još niko ne dođe, ali ispade jedan od nezvanih: dođe stari Čelenko s ocem Filipom Pata-šićem i bogatim čorbadžijom Ivanom Marinovićem.

Doček beše gostoljubiv, kao obično kod slovenske vlastele: što je kuća imućnija, tim radija gostima, usrdnija i darežljivija. Govoriše o letini, o kupo-vinama i prodajama, o zemljoradnji, a ni rečce o lovu, o opštim stvarima i o prekrasnom polju, kao što obično o tome govori vlastela s vlastelom; a kad bi gosti što i zapitali o stvarima opštim, Mu-rat-beg bi ućutao ili toga časa obrnuo razgovor.

Otac Filip, koristeći se povlasticom koju je o-bičajem prisvojio svome položaju, reći će:

— Čestiti Bešireviću, bosanski kapetanu! Skrna-va dela počiniše se u našoj jadnoj Bosni. Gospodare banjalučke, Gimdži-efendiju i Mustaj-bega tefterda-ra, pre vremena ugušiše tamo u vezirovu konaku: posle kafe i čibuka — svilen gajtan i dželat kapidži-baša.^[39] Tek treći dan, pošto biše udavljeni i već kopani, pročitaše smrtnu presudu s potpisom sul-Uanskim’. Obojica se muški borahu za slobodu Bosne, T gle oba brata pogubiše kao izdajice. Musulmani banjalučki s Huseinom-begom, Gimdži- efendijevim sinom, digoše se na oružje; Ali-paša Vidajić, po-bratim poginuloga u Stambulu Husein-age Gradače-vića, ne ustupajući ni u čemu pokojniku, sabrao je spahije bosanske u svojemu gradu Beljini. Husein se pridružio Ali-paši Vidajiću, i tako oba drže na okupu do dve hiljade junaka bosanskih. Naš je Alija-Vidajić pravi vojvoda i po srcu i po veštini u voj-nim delima; da je njega slušao Husein-aga Gradače-vić, i da mu je dozvolio da uništi pašu Altomano-vića, ne bi bilo danas ove pocepanosti, i Gradače-vić bi još i danas bio vezir od Bosne. No zbilo se drukčije! Karajet-Mahmud odagnao Bosance zajedno s njihovim vođem Gradačevićem. Pa ipak ta nauka ode u vetar, a ne u glave i srca bošnjačka: čim nestade Altomanovića, dođe Osman, sin Sulejman-paše, pre-đašnjeg našeg vezira Skopljevića od kolena Sokolo-vića, pa dok vezir Vedži-paša kafom i gajtanom, on oružjem tera u škrip svoju rođenu braću Bošnjake. Čorbadžija Ivo dođe iz Beljine ovo šesti dan; nek ti kaže, beže, šta se tamo zbiva. Oh, ta bedna Bosna, dokle li će podnositi ove grdne nesreće.

Beširević skupi obrve, pa obori oči dole, ali sve sasluša pažljivo i mahnu rukom Ivanu, da kazuje što je čuo i video.

— Ali-paša i Husein-beg bili su hrabri vojnici •— poče Ivo govoriti, — ali oni ne pozvaše i hri-šćane na oružje, koji su Bošnjaci i vole Bosnu, te tako nam i ne dođoše hrišćani u pomoć. Sva njihova vojska iznošaše do dve hiljade musulmana; govoriše im: more pozovite i hrišćane kao što je radio Gra-dačević-aga i kao što čini naš slavni herceg Sto-čević; dogovoriti se s Milošem Obrenovićem, jer je i on Srbin, iz sveg srca pružiće ruku nama, bo-sanskim Srbima. Badava se samo reči trošiše! Hu-sein-beg gotov beše da istrebi đaure, svoju rođenu braću bosansku, u slavu i silu islama; on ne mišlja-še o blagu zemlje Bosne, digao se samo što beše pro-tivan nizamu.^[40] Vidajić je ovako odgovorio knez-Mi-lošu: „Gledaj ti to što je pred tobom, što ti milo-stivo udeliše naši dedovi; mi smo obrnuli naše čanke, ali ne želimo da ti pokupiš i pozoblješ na-še ogrizine; bolje neka ih sam đavo uzme, ako se ne uzmogbudemo njima vajditi. Ne treba nam tvoja đor-da, jer su naše sablje već odavna bile iskrzane o ne-prijateljske lobanje, kad i tvoju još i ne mišljahu kovati; sedi bolje s mirom, ako ti je dobro, i slavi nizam koji mi hoćemo da uništimo, i uništićemo ga!” Posle ovaka odgovora ne osta ništa drugo do osloniti se samo na svoju silu; to se i uradilo, ali sva ta sila iznošaše jedva dve hiljade oružanih. A međutim iđaše Osman-paša s dvadeset hiljada raznovrsne vojske, vojske od Arnauta, Anadolaca i spahija, a sobom nošaše ukaz o uvođenju nizama, ko-gim se uništavaju spahiluci i timari, obećava na-rodu sloboda, daje zemlja na uživanje i potpuna lič-na sloboda, a uz to jednakost za sve, a nad svima samo jedan jedini gospodar, silni padišah. Narod svuda govoraše Osmanu: „Da Bog pomože onome, koji nam dobro donosi!”

Badava je Ali-paša zvao paše i begove bosanske da se požure k njemu u Beljinu, da zajednički prihva-te narodnu stvar: „Mene ne diraju”, govoraše svaki od njih, „ne svrbi me perčin na glavi; kad dođu, tada ćemo videti!” Pa i sam Mahmud Vidajić, paša zvor-nički, ne dođe u pomoć k svojemu bratu, nego mu od-govori: „Kako stereše, onako ćeš i spavati”.

Baš beše subota; muhamedovci se odmarahu posle prazničkoga dana, a hrišćani se spremahu za nedelju. Sunce sijaše jasno, na nebu ni jednog oblačka, ali se zato nadvijahu oblaci od vojske pošav od Visokoga k Beljini. Vojska pritisnula Orlovo polje, a oružje se prelivaše na sunčanom zraku. Orlovi se sa svoje-ga polja uzviše pod oblake, i otuda radoznalo pogle-dahu vojsku, očekujući da se što skorije zametne krvavi boj, te da se gladni osmoče. Konjički eskadro-ni razdelili se po krajevima desnoga i levoga krila, zatvarajući vojsku u polukrug, kao da htedoše uhva-titi Beljinu živim kleštima; među pešacima topo-vi, a za pešacima opet konjanici. Pred vojskom mo-gaše se videti Osman-paša na belome hatu. Mladi paša izgledaše kao pravi junak; divno bi ga bilo videti, samo da nije pošao na Bošnjake sa osmanskom sabljom.
Vezir Vedži beše ostao u konaku sa svojim kapi-dži-pašom, spremajući kafu i svilene gajtane za ka-petane i begove bosanske.

Sve to gleda Vidajić iz Beljine, meri okom vojsku osmansku. I on je junak, vičan vojnim poslovima. Za-povedi te izađoše na gradsku kapiju desno u polje pet stotina konjanika s mlađim Kulin-begom — sta-riji su ostali u kulinovićskom vakupu i očekivahu zapovest. Mladi Kulinović predvođaše age bosanske, od kojih je svaki već izdržao po više bojeva.

A lepo k vinogradima pođoše drugih pet stotina spahija s jedincem sinom Ali-pašinim, Hasan-begom, nadom i slavom doma Vidajića. On napred jahaše na besnom konjičku, a njega praćahu očevo oko i srce; ta on je još golobrado dete! Ali paša sve hitnuo na sreću: i sebe, i sina, i svoju vojsku, i Beljinu.

On postavi na šančevima beljinskim kod topova Huseina banjalučkoga i s njim pet stotina ljudi, a sam sa ostalih pet stotina junaka, u zbijenoj koloni, izađe na Orlovo polje, desno prema vojsci Osman-pa-šinoj; iđaše laganim hodom, a sve pozastajkujući. Naskoro opazi gde Osman-pašina konjica pođe u najvećem neredu nazad, a Kulin-beg i Husein-beg ih slavno napadaju sa svojim krilima. Tada se i on svo-jim krilom baci na Osmana.

Grunuše puške i dva i tri puta, a zatim se iz-mešaše svi, i ču se samo pucanj od pušaka i ne-strojna vika. Tako to trajaše skoro ceo sahat, a po-tom počeše u najvećem trku juriti k Beljini, iznaj-pre po jedan po dva, a zatim po više njih konjanika. Oni donošahu crne glasove: pod starim Vidaji-ćem ubijen je konj, a sam, teško ranjen, dopao je rop-stva; Kulin-beg ubijen zrnom puščanim, a Hasan-beg, na očine oči, izdahnu pod teškim ranama. Jedva jedan stotinak aga povrati se sa bojnoga polja. Te-žak to beše udar porodici Vidajića, a i celoj Bosni.

I Osman-paša dobi ranu u levi obraz od ruke Ali-pašine, ali mu ne smetaše da sedi na konju, te je dalje svoju vojsku predvodio.

Husein-beg i junaci banjalučki branjahu šančeve do poslednjih sila, ali uzalud sve usiljavanje — te-ško je plovit’ uz vodu; jedan, ma koliko hrabar, ne obori stotinu junaka. Beljina bi uzeta, a Husein-beg zarobljen.

Odmah tu noć, ma da je Vidajić bio ranjen, otpra-više oba zarobljenika u Stambul, a ne veziru Vedži-paši u Sarajevo. U Osmanu Skopljeviću probudilo se srce bosansko. Vedži očekiva zarobljenike na kafu i svilene gajtane, a sultan ih može primiti i milo-stivo, jer on je padiša: u rukama mu je život i smrt sviju pravovernih.

Tako se svrši ta bitka na Orlovom polju.

Vezir je imao dogovor s knezom Milošem u Zvor-niku i javio mu da polazi na Krajinu, da je umiri i da kazni buntovnike. Osman-paša stoji utaboren na Orlovom polju i otuda će pravo na Bihać. Mehmed Bihaćević zna za to, i vezir se uzda u njega; njemu je obećan pašaluk. Miloš iz Srbije šilje mene k vama i poručuje vam ovo: u njemu bije srpsko srce za sve Srbe bosanske; bez razlike vere dignete li se svi, svi listom — onda računajte na njega, on će vam se staviti na čelo; nema li izgleda da ćete se dići svi — onda se, za sad, potčinite veziru, ublažite ga kako znate, a knez Miloš će posredovati među padi-šom i vama, on dobro stoji kod sultana, a vama, kao i svome narodu, svako dobro želi.

Ovako govoraše čorbadžija Ivo, a Murat-beg ga slušaše. U srcu mu se savi tuga i duboko se zamisli. A kad ućuta Ivo, Murat-beg mahnu glavom i reče:

— Hvala begu Milošu na ljubavi njegovoj; ma da nije muslomanin, opet je Srbin srpski, kao što smo i mi Srbi bosanski. Kad bi on s nama zajedno ustao na oružje, mi ga ne bismo ostavili, no bi, kao Sr-bi, listom za njim, da pokajemo jade kosovske; ali to-ne ide da ga mi zovemo u pomoć, u borbu protiv Tu-raka; nek’ se drži onoga što mu je u rukama; a posre-dovanje njegovo ne treba nam dogod je zdravih ruku i naših starih sabalja. Nek’ dođu ovamo vezir i taj Skopljeviću — dočekaćemo ih!

Na to će poluglasno reći otac Filip Patašić:

— I s vezirom, i sa Skopljevićem možemo se još i izravnati, jer su ne samo nezadovoljne age nego su veoma ozlojeđeni i katolici bosanski; katolici li-jevnjanski nezadovoljni su što je Firdeus uklonjen s kapetanstva i predan Skopljeviću. Firdeus je bio i ostaće kapetan bosanski, a Skopljević nek’ je i pa-ša, opet je udvorica vezirova. No evo mi stigoše još važniji i istiniti glasovi: Švabe i Macari dadoše reč sultanu, da će u isti mah ulesti s voj-skom u Krajinu, i zajedno s turskom vojskom boriti se dotle, dok ne uvedu nizam u Bosni i unište tima-re i spahiluke, a s njima kapetane i begove. Sad nam ostaje ili predati se sultanu, ili Madžarima, ili po-tražiti saveznika i podići narod, a uz to valja ra-diti za vremena, a ne hraniti psa kad je u lov da se polazi. I mi smo Bošnjaci, i mi smo dobra radi Bosni; svaki udarac na vas i o nas se odbije.

Beširević zaošinu brke.

— No, slava Bogu, pa ako nam i dođu u goste Šva-be i Madžari, primićemo ih tako iskreno da se ni je-dan neće nazad povratiti; svi će u Krajini ostati. Vezir napušta đaure, Švabe i Madžare, na pravo-veran islam, a dužan bi bio da brani islam i da kazni svakoga koji se protiv njega diže.

Nasmehnu se otac Filip, ali mu se jezik ne odre-ši; no stari Čelenko progovori:

— Ja sam stari Bošnjak, po oružju pobratim sta-rome Hasi, junak koga cela Bosna zna, jer ne jednom prolevah svoju krv za svoju braću. Ma da nas i vi zo-vete đaurima, mi smo isto što i vi, Bošnjaci te Bo-šnjaci. Ja sam došao da te molim u ime sviju što su uz mene: pozovi ti i nas hrišćane, da se zajedno bo-rimo za slobodu Bosne.

Beširević hladno odgovori:

— Ne mogu vas zvati radi onog istog, zbog čega bih želeo da pobijem Švabe i Madžare; mi želimo da nanovo poslužimo islamu borbom protivu đaura, i ne želimo da svoje zasluge slabimo zajednicom sa đaurima, ma da su i oni naši zemljaci.
Naoblači se lide u starog Čelenka.

— I vi mislite da služite islamu a i Bosni; vi ne želite zemlji slobodu, no samo da se protivite uvođenju nizama? Kad je tako, radite kako znate, mi peremo ruke. Ali ja, stari Čelenko, uveravam i tebe i sve tvoje pristalice, ako mislite savladati Turke bez nas hrišćana, onda ste se ljuto prevarili.

Dolazak kapetana Krupe učini kraj govoru, i kako prava vlastela ne mari ni govoriti ni savetovati se suvim grlom, to odmah donesoše nekoliko stakala onog starijeg. Nališe u čaše vino, koje se prelivaše kao najčistiji ćilibar. Stari Krupa obično dosta pije, a malo govori, a kako je bio istih godina kao i Čelenko, a i junaštvom mu ravan, to se svi na njega ugledaše i čaša se mašiše. Ispražnjivahu staklo po staklo, a među njima nasta potpuna sloga i živ razgovor: svaki imađaše nešto da pripovedi, smeja-li su se dosta i zdravice ređali. Jednom rečju: bili su veseli. Danas tako, a kako će biti sutra — sutra ćemo videti.

Pred veče stigoše novi gosti, ni zvani ni očeki-vani, ali dobro došli. To su bile tri žene u stam-bulskoj nošnji, u veredžama s jačmacima, u kratkim ogrtačima od žute habe i visokim kuljačama^[41] a s njima još do dva nepoznata junaka. Svi petoro dojez-diše na onim ponosnim konjma anadolskim, koji u-živaju kad putuju.

Tek što putnici uđoše u odaju, u kojoj se pilo i veselilo, stari Krupa viknu veselo:
Alija, moj dragi sine, moj Krupiću! i sin već

beše u zagrljaju očinom.

Murat-bej zagrli svog brata Džafara, a stari Če-lenko zdravljaše se sa hanumom Fatom, udovicom po-kojnoga Hase, i sa dvema kćerma njegovim — Zlati-jom i Srebrnkom.

Ne dadoše putnicima ni odahnuti, ni otresti onaj putnički prah, već osuše na njih čitavu kišu od pi-tanja: kako se to zbi, kako se moglo dogoditi da oni opet dođu u Krajinu, opeg među svoje rođene?

Hanuma i obe njezine kćeri bile su u gostima, pra-vije u zatvoru, u haremu hromoga Hozreva, sadrazama i ljubimca sultanova; tu imađahu svega dosta: boga-tih haljina, haremske muzike i haremske zabave; uči-še ih raznim haremskim veštinama, ali nikako ne mogahu iz njih istesati Stambulkinje, kao što to lako ide s Čerkeskinjama i Grkinjama. Krasne i ra-zumne, one se ne dadoše doterivati kao kupljene ro-binje. Zimu provedoše u sadrazamskom konaku, a leto u Jali,^[42] u Emirhanu,^[43] tom čudu iz Hiljadu i jedne noći. Ispod prozora konačkih viđaše se Bosfor i po njemu čitave varoši od galija, s belim dimovima i raznobojnim zastavama; pa kajici tamo amo s vesla-rima u šarenom živopisnom odelu; pa beli talasi, koji biju obalu hitajući belu penu čak u okna harem-ska; pa delfini, koji, igrajući se s talasima mor-skim, pomaljaju glave i opet se zagnjure dole u puči-ne. Na Bosforu je večita žurba, isto ono tumaranje tamo amo kao i po ulicama, a s druge strane dvorca vrtovi s lehama od trave i cveta razne boje i vrste, a tako divnih, da ne možeš oka da odvojiš; u vrto-vima divna neka drva, a tamo dalje vide se šumice i lugovi. Sve to beše divno i primamljivo, ali ne i za naše Bosankinje: divlja Bosna njihovom je oku mnogo divnija.

Prolažahu dani i nedelje — tužno, neveselo; ni od kuda kakva glasa o dalekoj Bosni i o Bošnjacima.

Jednom pozva k sebi naše Bosankinje velika hanu-ma, žena sadrazamova. Bila je prema njima veoma predusretljiva i učtiva, ponudi ih da sednu, Zlati-ju i Srebrnku milovaše po obrazima, laskaše im da su lepe i da su se lepo namestile, pa im onda reče da je volja sultanova, da se Zlatija uda za pašu dijar-bekirskog, iskusna, bogata i zaslužna čoveka, koji će joj biti i muž i otac; a Srebrnka da pođe za tefter-dara damaškog, učenoga efendiju, kojega ceni i uva-žava visoka porta, pa i sam padiša. I ne čekajući šta će njih dve na to reći, velika hanuma svetova-še im dalje, da se zahvale Bogu na tolikoj milosti, a ona da je već zapovedila haznadarci^[44] sadrazam-skoga harema da spremi miraz nevestama.

Izađoše Bosankinje, i kad ostaše same, devojke se počeše tužiti materi i gorko plakati. Tešaše ih mati da će možda biti srećne s tako velikim 1
Đudma i svagda imati na usluzi njihovo blago i go-spodstvo. Kojoj materi ne bi bilo milo, kad joj se kćerima ukaže tako sjajna budućnost. I stara bi se hanuma radovala, pa možda ne bi ni krila svoje ra-dovanje, da joj ne padahu na pamet reči staroga Ha-sana: „Zlatija neka bude žena Džafarova, a Srebrn-ka Beširevića Alije. Beširevići i Krupići — dva su najslavnija kolena bosanska; te dve bračne sveze biće mi najveća nagrada za sve što učinih za Bo-snu”, Ove reči nikako ne slažahu s pameti hanumi Fatimi: „Volja muževljeva — volja je sveta”.

Zlatija plače i govori: „I umreću, ali ničija bi-ti neću, osim Džafarova: tako je otac rekao, a ja sam
se Džafaru i zaklela”.

A mlađana Srebrnka preti i sadrazamu i samome padiši, i kune se da ničija biti neće, samo Alijina.
Međutim doneše u harem damašku svilu, kašmir-ske šalove, atlas, brilijante, rubine u perima, griv-nama, đerdanima, ne znaš šta je lepše šta li sku-
pocenije.

Ali devojke ne gledaju sve te dare, već jedno te jedno: „Ja hoću Džafara, ja hoću Aliju!”

Tužne su bile devojke, a haznadarka, dobra i mi-lostiva srca, primeti tu tugu njihovu; da bi ih raz-veselila obeća im pokazati njihove mladoženje, koji su već došli u Stambul radi ženidbe i danas će se prijaviti sadrazamu i pokloniti mu se. Ma kako da su tužne, žene ostaju žene, one su radoznale — to je njihov prvorodni greh, inače one ne bi bile kćeri Evine. Čim čuše to, obe devojke potrčaše k
prozorima što gledaju u konačku avliju — sedoše i počeše gledati iza kafeza.

Prvi se pojavi dijarbekirski paša, Anadolac, r0-dom iz Šparte, (ne one u Grčkoj nego u Maloj Azi-ji) omalen debeljko, pravi medved, taman za cigansku akademiju! Zlatija, videvši taku nepriliku, u malo što ne pade u nesvest, udali se od kafeza i prođe je svaka dalja radoznalost.

Zatim se ukaza tefterdar, tako visok i suv čovek, da bi, čini ti se, pao na zemlju dok bi ga ma naj-manje gurnuo; lice bledo, bradica poretka, oči ze-lene, nos crven, a ruke dugačke do kolena. Vrisnu Srebrnka i pade u zagrljaj svoje matere: „Oh neću ga, neću, ta kako je gadan i odvratan — hoću Ali-ju! Šta bi sa mnom bilo pored takog muža! Taman da ga ukopaš u grašak za strašilo, da plaši vrap-ce i drugu tičiju”.

Obe sestre zadrhtaše od pomisli da je još samo nedelja dana do njihove udadbe.

One, sirote, ne mogahu ni jesti ni piti; njihova tuga tištala je i mater njihovu; čitave su noći pro-vodile kod prozora i iza kafeza gledale tamo na Bosfor. Još samo tri dana ostaše do užasne svadbe, kad iznenada, jedne noći, čuše one sa Bosfora glas bosanske pesme. Pevač pevaše o devojci Džegvi, koju nagoniše da pođe za kapetana bihaćskog, a koja ljub-ljaše Muj-agu iz Stene, kojem su je roditelji bili i obećali. Zatvorili Džegvu u kuli na obali Une; kad eto ti jedne noći Muje u ribarsku ruhu, primače se kuli, pa zamoli svoju nevestu da se kroz prozor spu-
sti k njemu dole. Džegva prozor otvori, priveza ko-nop o prozorska ćerčiva i po njemu se spusti do po-lovine kule. Mujo se pripe k njojzi uz kulsko kamenje, obgrli je svojim snažnim mišicama i položi na dno čamcu, a da bi izbegao poteru, pobaca njezine haljine u vodu. Drugi dan potražiše Džegvu, i kad o-paziše njezine haljine koje talasi izbaciše na oba-lu, pomisliše da je s kule skočila u Unu, i udavila se’ Kapetan bihaćski brzo zaboravi utopljenicu, a Mujo s Džegvom požive u Steni mnogo leta srećno i zadovoljno . . . Pevač završi svoju pesmu strofom, u kojoj reče da Zlatija.i Srebrnka treba tako isto da čine, da će druge noći doći Džafar i Alija, da će se primaći prozorima haremskim isto kao Muja pod prozorima od kule — samo da budu spremne i na oprezu.

Devojke su slušale, i kad čuše tu poslednju stro-fu, počeše svakat’ od radosti i pljeskati rukama, pa onda zadrhtaše od pomisli da im valja bežati iz harema; opet se primakoše oknima i dugo prisluš-kivahu neće li se iz daleka čuti još kakvi glasi od pesme, i svaka htede u glasu pevačevu da čuje gla-se svoga ljubaznika. Kad minuše prvi izlivi rado-sti, devojke zagrliše svoju majku i počeše se spre-mati na opasan put.

Dođe i željena noć. Silan severni vetar dizaše velike vale na Bosforu te pljuskahu u sama okna pro-zorska. Stanovnice harema čvrsto pritvoriše sve prozore i skriše se u unutrašnjost konaka da bi iz-begle opasnosti bure, koja često hita lađe na domove
u kraj Bosfora, i ruši ih; ali naše tri Bosankiše ne zastrašiše se, pažljivo izgledahu da čuju glas svojih izbavilaca. I dođoše Džafar i Alija, i pri-teraše velik kaik pod same prozore haremske. Bura iđaše na ruku njihovome begstvu; i mati i kćeri spustiše se kroz konački prozor po užetu svijenom od čaršava, a begovi ih primiše i uneše u kaik; uvijene čaršave, po kojima se spustiše, istrgoše iz prozora, a na obali ostaviše i mati i kćeri svoje gornje haljine, da svedoče kako su se udavile u va-lima bosforskim. Ma da su vali bili golemi i bur-ni, ma da je ozgo i kiša lila, naši begunci sve te prepreke srećno savladaše i zdravo dođoše do Se-dam Kula, gde ih očekivahu pet osedlanih konja i mlađani Sejfović, takođe beg bosanski, prijatelj dvojice mladih begova — Džafara i Alije. Begunci posedoše konje, oprostiše se sa Sejfovićem i odjez-diše pravo k Bosni. U putu čuše oni kako su iz ha-rema sadrazamskog, za ne znam kakvu krivicu, tri Bosankinje bačene u more; a šta su upravo skrivile, to još ne mogaše niko doznati. Međutim neki govo-rahu, da ih je dala smaći sadrazamova hanuma, jer su bile vrlo lepe i dopadale se sadrazamu; a drugi opet kao da ih je sa sveta uklonio kizlar-aga^[45] s toga što su Bosankinje, po gotovu đaurkinje, a lako bi mogle očarati srce u vezira. Jednom rečju: one su pogubljene.

Džafar i Alija pripovedahu, da su se sastali u *)
Ginovi, i u Stambulu preobukli u derviško ruho. t*mo U Galati, nađoše se s mladim begom Sejfovi-ćem sekretarom u visoke porte, i on im reče šta

zbilo sa udovicom i kćerima Hasan-aginim i da će se skoro obe udati. Sejfović im dobavi konje i te-skeru^[46] i pomože u svemu što bi potrebno da se opasna namera izvrši. I eto tako se oni povratiše u Bosnu.

Pripovedahu još i o tome, kako im ne dadoše ići na ukop pokojnome Hasan-agi, kako su im u Stam-bulu i po putu pripovedali, da su Haso i Husein-kapetan još živi i zdravi, da su ih poslali da žive U trapezuntu, pa otuda premestili u Erzerum, da će i tu ostati samo kratko vreme, pa odmah biti po-vraćeni u Bosnu.

Stari Krupa, uvaženi sa svojeg iskustva stečenog dugovremenim životom, savetovaše da se ovaj srećan događaj hrani u gajnosti. Džafar i Alija ostaše derviši, do zgodnijeg vremena, a udovica Hasan-agina i njezine kćeri skupiše se u harem staroga Krupe i kapetana Mehmed-bega.

Pošto pade Beljina i nestade Ali-paše Vidajića — iščeze malo pomalo savez paša, begova i kapetana za borbu protivu nizama. Još se među sobom, u če-tiri zida, govorilo mnogo protivu nizama, ali kad je valjalo otvoreno reći da ili ne, begovi i kapetani sve dragovoljno obećaše i obećavahu, samo da im ve-zir ne bi došao u pohode. Većina ih seđaše doma i
očekivaše šta će s njima biti; badava age vikahu-„Nećemo nizama! Na to gone našeg padišu samo strani dvorovi i đauri; potrgnimo oružje i hajdmo mu u pomoć! Kad ga oprostimo tog upliva stranskog reći će nam: ejvala!” Begovi ih neprestano uzdrža-' vahu: „Nije vreme da se dižemo; sedimo s mirom da nam se ne dogodi isto što i Vidajiću i banjalučkom Huseinu. Bolje nam je s mirom u Bosni, nego u surgun^[47].”

Knez Miloš žaljaše što je sila begova slaba, jer su i oni Srbi. Više puta dolažaše mu ova misao u glavu: „I oni bi hteli da budu vlastela u srpskome narodu i vođi Srbima! A kud i k čemu da ih vode?

U vir ličnih zađevica i meteža, a posle toga

miši u rupu pa nek’ sede s mirom! Eh, neće Grada-čević da bude Miloš, kao ja! Govorih ja njemu: more spremaj se iz ranija, ne stoj da ne izgubiš sve, jer u životu čovečijem ima dana i srećnih i nesrećnih, ko se ne ume koristiti jednima pašće pod teretom drugih. Savetovah ja njemu: ako ti je ko na putu, u-kloni ga! Uči se more u Švabe i Turčina: ko im god smeta, na stranu s njim. Već skoro u grobu, pa opet ne dozvoli razračunati se ni sa samim pašom Alto-manovićem, a tim dade maha protivnicima na borbu , protiv sama sebe. Ako si želeo biti glava bosan-skim Srbima, onda ti je valjalo svoj pusti vlaste-linski ponos pod noge. Herceg je pametniji od Gra-dačevića, ali će se i on prevariti u računu. Neće izama, a uverava da je veran sultanu i ulagiva se N ed vezirom, — njemu pomaže protiv Gradačevića, P?sam kupi oko sebe junake, muslomane i hrišćane, da za svaki slučaj, odbije silu silom. To mu oni neće nikad oprostiti”.

Tako mišljaše knez Miloš sažaljevajući đosnu sa njezine sudbine: „Haj, haj — zašto ne bismo mogli zajedno s rukom u ruci, — to bi bila sila velika i moćna!”

Međutim Stočević, herceg Hercegovine, siđe s mnogom vojskom na granicu Krajine.

Jelačić pribra u Zagrebu hrabre batalijune Srba i hrvata i ti Graničari stajahu na straži duž ce-le granice; madžarski husari dođoše u Otočac i mno-ge topove dovukoše na granicu Krajine. Austrija, kao gospodar Jadranskoga mora, beše utvrdila savez s visokom portom, mišljaše ne bi li se dale pri-pojiti carstvu Bosna, Srbija i Bugarska, te ta slo-venska divljač uloviti u mrežu obrazovanosti švap-ske. Stari Meternih već beše „sačinio” plač će-sarev i starao se da bude isti kao i onaj plač Ma-rije Terezije o deobi Poljske; stari Meternih uve-ravaše da u političkom svetu ne biva ništa novo, i prema tome nije čuditi se što tražaše da te zem-lje dođu pod ćesarsku krunu. Ma da i ne bi bilo Bog zna kako važno delo taj polazak na Krajinu u po-moć Turčinu, opet se dešava da iz malog oblaka pa-dne velika kiša.

Bihaćski kapetan pristane da primi nizame i pre-đe na stranu vezirovu, ali age ne odoše na stranu kapetanovu. Alija Kedić sa sabljom Hasanovom po-vede ih na Bihać, opsednuše ga, i držahu u njemu kapetana s njegovim telohraniocima kao u pritvoru.

Kapetani krupski i ostroški, Beširevići i Kru-pići, kupiše oko sebe age i spahije, ne samo onde iz Krajine nego iz cele Bosne, pa čak i iz Hercegovine, ko je god hteo uz njih pristati; nije u njih oskudica u ljudima hrabrim i samostalnim. Pronese se glas, da je Hermio Muja s Kulin-begovima i Firdeusom sa-brao mnogu konjicu, samo se još ne znađaše na čiju će stranu, da li s vezirom za nizam, ili će protivu njega i nizama.

A Osman Skopljević već je izaslao svoje prve ordije na bihaćski put, pa za njima i sam se digao; k njegovoj se vojsci pridružio i vezir sa svojim se-kretarima i kapidži-bašama.

VI.

Beše to 1836 godine. Na švapskom prestolu seđa-še ćesar Franc, a carstvom upravljaše stari knez Meternih, pravljaše smutnje među Slovenima, Madža-rima i Rumunima, jedne za drugima lovljaše na švap-sku udicu i govoraše svojemu ćesaru: „Sve su to ro-bovi, lako se daju nemčiti, pa ćemo ih dakle i po-nemčiti”.

Dok je Meternih dražio Ruse protivu Turaka, dotle je papin internuncije u Stambulu prišapta-vao sultanu i visokoj porti kako je bosanska vlaste-la samovoljna, kako se kuju opasne namere među Boš-njacima pravoslavne vere, kako Miloš Orenović taj-
spletkari i neke tajne dogovore ima s Crnogor-”ima i Uskocima; pa da bi se svemu tome stalo na C t savetovaše nuncije da se uvede nizam, koji bi "arstvo održao u jedinstvu i celosti, pa malo po C,alo ne samo pomuslomanio no i isturčio Slovene i ostale narodnosti što žive u carstvu turskome. A da bi uverio sultana da iskreno misli, obećao mu je da će švapska vojska ući u Bosnu, i umiriti je.

" Sultan je zbiljski verovao da su mu Švabe iskre-ne, pristane na njihov predlog da zajednički rade u Bosni i razasla potrebna pisma bosanskom i ostalim vezirima, beglerbezima^[48], muselimima i alajbezima, vernim i snažnim borcima islama.

Pod Gor. Karlovcima, prekrštenim iz srpskog u švapsko ime, prikupi se vojska ćesarska, — sve sami Sloveni, Madžari, Rumuni, — i sva ta vojska, kao i da nema — ili je zaboravila svojega jezika, kreće se i staje po švapskoj komandi: forverc, halt! ma da su im vođi: jelačić, Stojićević, Filipović, Bedeko-vić, Hunjadije, Jablanovski, Lanckoronski, Pokorni. Pokorni svi i dušom i srcem Švabama, i toliko po-švabljeni, da ih je vrlo teško razlikovati od ka-kvih Špicpubova, Šlistova, Kelera i Majera, oni ih predvode, objašnjavaju im planove Meternihove, te da bi i oni uradili s Bosnom i vezirom onako kao poznati vuk sa mladićem koji se vožaše u nekaku va-roš na vozu, koji vukoše upregnuti volovi. Smisao ove basne tumačiše Švabe tako: voz — to je Bosna,
mladić — to je vezir, a volovi — to su Turci. Vuk hođaše putem i načini se hromim; susrevši mladi-ća, on poče moliti da ga pusti sebi na voz da opru-ži svoju bolnu nogu da bi joj malo olakšalo; dobri-čina — mladić pristane na molbu vukovu, i ovaj po-loži bolesnu nogu na voz i poče priskakivati samo trima šapama. Posle nekoliko vremena on lagano po-loži i drugu šapu te poče priskakivati već dvema šapama; zatim neprimetno položi na voz i treću šapu, a na posletku se sav spodobi na voz. Kad se mladić obrnu na drugu stranu, vuk mu skoči za vrat i udavi ga, a volovi odmah potegoše u stranu, pa kako su bili pod jarmom, on ih oslobodi t. j. udavi ih, dokopa se tovara i napravi se gospodarem voza. „Ovaj vuk beše pravi pravcat Švabo, radio je po politici mudroga Meterniha, pa i mi smo dužni ta-ko isto da radimo” — govorahu Švabe.

U Gor. Karlovce dođe Tatar-aga s dvanaest Ta-tara, da provedu carsku vojsku u Krajinu. Ćesarska vojska brzo usta na noge. Napred iđahu madžarski hu-sari u crvenim čakširama i dolamama mesne boje, a na glavi crveni čakovi, za čakovima mesto perjani-ca zelene grančice kao znak da se kao hrasti neće s mesta pokrenuti. Za njima su išli Poljaci Lancko-ronski u belom mundiru, za ovima Rumuni, Hrvati. Načelnik štaba cele ove vojske beše Šmit, a glav-ni komandant Mamula.

Kad ova vojska (a beše je puno dvadeset hiljada) pođe na Krajinu, Vedži-paša pošlje pravo u Bihać Osman-pašu s onom vojskom koja je pobedila Vida-
jića; ova vojska imađaše da oslobodi Mehmeda Be-širevića, kojega age držahu u ropstvu, pa zajedno s tim kapetanom da udari na Krupu i Ostrožac; a Hermiu Muji poruči vezir, da s četiri hiljade svo-jih spahija pohita Prijedoru, gde su ustali Paši-ce, i kamo se uputila i vojska nemačka, a sam sa svo-jim ćajom, kapidži-bašom i osam hiljada vojnika po-đe u Banjaluku, da tamo opet nastavi svoj rad s ka-fom i svilenim gajtanom. Herceg Alija-Stočević na~ mesti na granici svojega herceštva dvadeset hiljada vojnika, koji će grunuti u Bosnu na prvi poziv ve-zirov. I tako više od šeset hiljada vojnika, sa sil-nom artiljerijom, stajahu na kogama, da ognjem i ma-čem umire pobunjenu Bosnu.

Nad Bosnom su visili užasni oblaci. Turci i Švabe nošahu gromove za begove seratske, a begovi — kako li se oni spremahu da odbiju tu burnu na-valu? Svaki je od njih, s velikom svitom, pohitao kapetanu Krupi i starom Mehmed-begu. I u jedan mah proslaviše tamo dvoje svatove. Zlatija pođe za Džafar-bega Beširevića, brata kapetana Murat-bega Beširevića; a Srebrnka se venča za Ali-bega Krupi-ća, sina staroga kapetana Krupe. U muslomana se to izodavna veruje, da će biti srećan, napredan i sla-van onaj, koji, polazeći u boj, oženi se mladom de-vojkom. On se posle rata ne vraća u pusti kuću, nada mu se mlada ženica, poljupcima mu briše znojeve kapljice sa čela, osmejkom razvejava sumornost nje-govu, uslađuje mu osamljenost njegovu, i ne da da na-novo padne u tugu posle onog života na bojnome po-lju. Udovica oplače smrt muževlju i sačuvd ime nje-govo u islamu. Vojnici prorokovi, spremajući se za boj, stupahu u brak, i time postajahu nepobedljivi. I taj njihov običaj pređe u njihovo potomstvo i odr-žao se među svima posledovaocima islama.

Ubojni vranac Džafarov stoji osedlan i zamišljen. a Džafarova nevesta, Zlatija, lepa kao cvetak pro-letnji, bela kao sneg, a slatka kao šećer, već je iz-javila pred imamom: „Hoću da budem žena Džafaro-va; kunem se da ću mu u ljubavi ostati verna i da ću ga slušati; dragom voljom biram ga sebi za muža i dragovoljno priznajem ga sebi za gospodara”. I Dža-far se pred imamom zakleo da će Zlatiju ljubiti i zaštićavati, i stadoše u red jedno do drugoga po bosanskom običaju — nevesta bez pokrivala; puna krasote i sreće slobodno gledaše na sve, i svi joj se diviše, a ženik se ponošaše takom lepoticom i u očima sviju čitalo se da ima i zašto ponositi se, i da će biti srećan.

I pred konakom Ali-bega Krupića osedlan mrk ždrebac, u tri noge putonogast, s belim nozdrvama da ne bi zamutio vodu, kao i konjic samoga proroka, a i bio je od samoga soja nezdova^[49]. Nestrpljivo uda-raše kopitama o kaldrmu i rzaše kao da htede pri-viknuti svome gospodaru, mladom beg-Aliji: „Baci se na mene i bojnome polju pohitajmo!”, ali se Alija ne požuri, jer se oko njega ugibaše šaljiva lepoti-ca Srebrnka, sada već hanuma, jer se zaklela na lju-bav vernost i poslušnost Aliji; a i on se njojzi za-verio pred Bogom i imamom, da će je ljubiti i čuvati i biti joj zaštitnik.

I potom je svršen bračni obred. Mladenci done-soše lepe i bogate dare i darivahu ih iz čistoga srca; mladenci se klanjaju rodbini, klanjaju se go-stima. Grme zurla, bubnji i dahreta, razležu se pe-sme bosanske o lepim Bosankinjama, o bosanskim ju-nacima, i lepoj zemlji Bosni koja je kadra da podne-se sve. Jelo se, pevalo i uživalo. Niko i ne mišljaše o Švabama i o veziru: „Uživajmo dok smo živi; danas smo ovde, a sutra ćemo možda usnut’ za navek!” Tako govorahu begovi i age, koji bejahu pri svadbi, i veseljahu se svim srcem, svom dušom, — rekom se lijaše vino madžarsko i šljivovica srpska.

Pri kraju veselja dođoše guslari i po starom srp-skom običaju pevahu mladencima.

A kad se guslari izgubiše u svatovima, mla-denci ostaviše veselje i povukoše se u svoja brač-na loža. Ujedanput pod prozorima konačkim začu se topot konja i pred vesele goste ispade Babić-Mujo sa dva Kulinbegovića. Svi troje u junačkom odelu bosanskom, naoružani od glave do pete. Posle „se-lam-aleć, alećim-selam” i „mejraba”, tih musloman-skih pozdrava, koje neće propustiti ni jedan bosan-ski muhamedovac gde mu drago bio, samo kad se su-kobi sa drugim muhamedovcem, Babić ode u zasebnu °daju, a s njim kapetan Krupa Mehmed-beg, Murat-beg Beširević i oba Kulinbegovića. Tu dugo o ne-čemu divaniše, ali u ovaj mah bez čaša.
Babić-Mujo i Kulin-begovi prejezdiše jednoga da-na na svojim bosanskim konjima put od trideset sa-hata, da bi se posavetovali sa svojom braćom, vla-stelom u Krajini. Kazivaše Mujo kako su na dva dana izmakli pred svojom vojskom, kako je vezir digao pri-ličnu silu i svoju i nemačku i vodi je na krajiške begove i kapetane, kako Osman-paša Skopljević, po-turčenjak, vodi vojsku pravo na Bihać i mora da se već prilično primakao: kazivaše dalje, da će on, sutra ili prekosutra osloboditi Mehmed Bihaćevi-ća od opsade, jer age nemaju dovoljno snage da odbi-ju vojsku Skopljevića; da su se Švabe takođe digle na Bihać i trude se da prestignu Osman-pašu te pre njega da posednu grad. Švabama su jako zamakle oči za Bihać: krasan je to grad, pa Una s onom dobrom vodom, pa planina Pleševica na blizu, a ona je ključ ne samo Krajini no i celoj Bosni. Vezir će zorom kidisati, a više se uzda u Švabe no u svoju silu, i gotov je pristati na sve, pa ma bilo to i sa znat-nijom štetom po carstvo otomansko, ali on, Mujo Babić, nikad to dopustiti neće, i za njega bi bila najveća poruga da Švabe zauzmu Bihać i ugnezde se u njemu. „U starim zapiskama ima pribeleženo”, ve-ličavaše se Mujo, „da su se njegovi pretci Babići bili s Nemcima tamo za Rajnom i na obalama Majne još onda kad Rudolf Hapsburški i ne imađaše na glavi krunu ćesarsku, i ko zna šta bi se još zbilo, da su Babići tamo negde naišli i na Hapsburga, — pa sad, kad ferman sultanski najstarijem kolenu me-đu svima dinastijama na svetu, Babićima, sve dok im
se loza ne ugasi, predade obranu bosanskih granica i predvođenje spahija bosanskih, — kakva bi to sad grdna sramota bila kolenu Babića, kad bi oni dopu-stili Švabama da nečistom nogom oskrnave svetu zemlju bosansku, zemlju sultansku”. Završujući reče: Ja nikad ne mogu dopustiti, idem, ma i protiv volje vezirove, da održim silu fermana i čast doma Ba-bićeva!”

Tako govoraše Hermio Mujo, a lice mu sijaše ju-načkom lepotom, a u držanju viđaše mu se stalna odlučnost vođe privikloga na pobede; kao da se Crni Mujo digao iz groba da nanovo udari na Beč. Ali to ne potraja dugo. Mujo priđe kapetanu Krupi i reče mu, ali već nižim glasom:

— Kapetane, pristani samo, pa ćemo sve udesiti da bolje biti ne može; veziru ćemo pokazati put, a Švabovima nasaditi najveća ušesa, — i poče još dalje govoriti Krupi na uho, a oštrim crtama na licu pokazivati mu kako je potrebno latiti se po-sla, da bi se izveli planovi njegovi.

Kapetan Mehmed nasmehnu se:

— Kako to divaniš, da od Boga nađeš: popu što je popovo, đavolu što je đavolje; sve ti imaš nekom da oduljiš uši, ali, znaš li, ko čim vojuje, ono mu i glave dolazi. Vazda izvlačeći uši drugima, njiho-ve uši ni duže ni kraće, a sam ćeš jednom zapasti U klopku, da te ni sam đavo izbaviti neće.

U taj mah dve age poskočiše na noge, baciše se na konje i odoše u Prijedor, begu Pašici, a druge age razaslaše na razne strane, u sva mesta po Krajini:
begovima, kapetanima i agama, da se oružaju, da po-jašu konji i što brže odjezde u Ostrožac i Prije-dor i druga označena mesta.

Izjutra rano, kad petli zapevaše u prozorje, Her-mio Mujo i oba Kulinbegovića odoše iz Krupe na sret svojim spahijama. Dalek beše put, jer jedva oko akšama (večernje) sastaše se sa svojim spahijama; biće vremena i rosa će dopuniti jutrenje umivanje i vetar će ga osušiti, dok sunce pokaže svoje zrake iza kraja zemlje i nastupi vreme namaza (molitve) ustanovljenog prorokom; za vreme molitve konji oda-ju, a potom se dalje putuje sve do pred samo podne, — onda opet nova molitva, losle koje se putuje sve do samog večernjeg namaza, kada se odmaraju dva časa i konje pohrane; a najzad dolazi poslednja molitva, i tad je odmor i za ljude i za konje sve do samoga ju-tra. Tako naređuje islam, u kojem je sve podešeno po vojnički, i s toga nije čudo što su posledovaoci Muhameda ratoborni i osvajači.

Već je bilo jako odjutrilo, kad novi ženici iza-đoše iz svojih odaja srećni, ali zamišljeni; srećni, jer im mesto zvezda sijahu oči dražesnih žena, me-sto povetarca zvoniše u njihovim ušima slatki zvu-ci od ljubaznih reči; već za njima zavesa spuštena, ali draga lica čarobnih žena još im treptijahu > pred očima i upijahu im se u misli njihove. Oni ho-diše tromo, ma da osedlani konji pred konakom ne-strpljivo rzahu i kopitima biše o kaldrmu, ma da su sablje spahijske burno zveketale, i spahije, ne sa-mo tiho, već i na glas počele jedan drugog zvati u
konak da pozovu otud begove. Begovi protrljaše sebi 0či i starahu se da priberu svoje misli, da bi uvi-deli i uverili se da li im je mogućno ostaviti odaje, u kojima im tako dobro beše. I ne bi verovali to, da među tim sa divanhane ne videše i spahije, i ha-tove, i jasno sunce, i već osvanuli dan.

Stari kapetan Krupić i Beširević sedijahu na minderluku^[50] i piše kafu iz povećih čaša, po bo-sanskom običaju, a ne iz malih fildžančića^[51] po obi-čaju stambulskome. Piti iz većih čaša znak je da-režljivosti, a ne tvrdičenja.

Popiše kafu Krupić i Beširević i smešeći se dočekaše naše mladoženje; ne pitahu ih jesu li zdravo osvanuli, kako su spali i jesu l’ se ispavali, nego, kao njihovi stariji, prosto im rekoše: sedite! a slugama dadoše znak da kafu donesu.

— Popijte po čašu, glednite oko sebe na božiji svet, na ljude oružane, i to će vas osvežiti!

I mladoženje popiše kafu i postaše srčaniji. Stari Krupa pogleda ih i bradu svoju pogladi:

— Slava Bogu i njegovu jedinu proroku, čast i sila našem padiši i njegovim vezirima, i svima njego-vim većilima, ako hode putem prorokovim. Vi ste ispunili svetu obavezu; imate žene, koleno se vaše neće ugasiti, biće potomaka, koji će održati u vašem rodu vlasteostvo i službu islamu, a sad va-lja odbraniti nasledna prava tome rodu, da bi imao gde i nad čim gospodovati; tako su radili naši oci, tako mi, tako i vi valja da se potrudite. Ne sme se dopustiti đaurima da stanu na čelo islamu; Ne sme se dozvoliti nevernome đauru da ide rame uz ra-me s pravovernim muhamedovcima; mora se odbiti ta nečist nizamska, ti novi kasapi, koji ne znaju šta rade, ili se raduju nizamu kao ne znam kakvoj sjajnoj novini, a oni, koji ga naturuju, lako mogu gorko nad njim zaplakati. Mi, od vekova vlastela i pravover-ni muhamedovci, dužni smo braniti i islam i naše vlasteoske povlastice od spletaka đaurskih i švap-skih, a kad održimo svoje, onda će i padiši biti milo, reći će nam ejvala! i proneće nam se ime po celome islamu. I naše vlasteostvo vladaće i uprav-ljaće kao što je i do sada vladalo i zapovedalo, i kao što još vlada i gospodari. Koji su ostarili u muhamedovskom običaju vele: ko ima ženu, taj ima i dom i potomsgvo, toga će Bog sačuvati od povrede i provesti kroz bojeve zdrava i čitava; jer Bog je mi-lostiv i nerado gradi udovice i siročad. Vi ćete se boriti i za islam i za same sebe, i imaćete se i po-sle čega i k čemu kući povratiti. U svakoga od vas do stotinu aga, naših aga bosanskih —• ne od danas, od vajkada znaju ih Švabe i Madžari; imate izučenih konja, krivih sabalja, pušaka lakometnih i pišto-lja za pojasom. Pođite! A Bog neka vas vodi i blago-slovi, kao što je blagosiljao vaše dedove, koji tamo daleko, u samom srcu Švaba i Madžara, nošahu raz-vijen barjak prorokov; i vi ga razvite! I sad se požurite Da D° n0^i stignete na planinu Pleševi-gde ćete počekati na Muju Hermia; tamo se raz-ačunajte sa Švabama i Madžarima, da doveka pamte kad su stavljali prste među vrata i ragastov, među nas i našega padišu. Njemu neka Bog nispošlje zdravlja i život dugovečan, da bude silan i gospo-dar celoga sveta, te da bi se i te Švabe okanile na našoj zemlji rasađivati ono što oni samo umeju, a Što velikaši na visokoj porti ne vide, ili neće da vide. Hazur! ko je za putem, zeman je da putuje!

Stari Krupić, i još stariji Beširević, redom iz-grliše i ižljubiše mladoga Krupića i mladoga Be-širevića, poljubiše ih u oba obraza — po srpski, a mladići im se pokloniše i u skut poljubiše — po muhamedovski.

I pojahaše Džafar vranca a Alija mrkova, a za njima nagoše redom age na brzim bosanskim konjima. I vranac i mrkov poigravahu pod svojim gospoda-rima, ili ih nošahu u kas, ili, ustavljeni, skakahu upropnice i opet nestrpljivo grabljahu napred, ču-deći se što ih danas tako neobično mamuzaju; u mu-hamedovaca je takav adet: kad se ratnik sprema na daleki i ne jednodnevni put, valja mu u prvi mah s konjem lakše napred postupati, zatim sve više u-brzavati hod, pa opet lakše hoditi što se više približuje mestu, gde se misli odjahati radi odmo-ra. Naši junaci, ma da su učeni i vešti, postupali su protivno propisima zakona i običaja. A to s toga što ih tamo iza spuštenih kafeza na prozorima ko-načkim gledahu svetle oči, pa se pred tim očima hte-
doše pokazati kao junaci smeli i odvažni. Neka ka-žu: smeo konjanik, junak sileni! nek’ zažele da im se što pre vrate muževi, besni konjanici i hrabri junaci; a i šta ne bi učinio koji mu drago čovek za one oči, koje ga pre nekoliko trenutaka očara-vahu, koje je tako vatreno osipao poljupcima.

Za begovima pojuriše konjanici iz konačke avlije na dvorsku kapiju i kao reka potegoše putem pred njima. Konjanici u šarenim haljinama i konji razne dlake kao cveće pobacano po toj reci, a čelik, zlato i srebro blistaju se po tom cveću kao zlatne bubice koje preleću sa cveta na cvet. Putem po zemlji iđa-še konjica bosanska, a u visinama, pod oblakom, le-tijahu pojedince i u dugim redovima orlovi, vrane i jastrebi, i svojim kricima nagoveštavahu sebi bo-gatu čast na poljima, zasejanim ljudskim telesima.

Dugo, dugo su oči gledale za tom konjičkom rekom koja putem tecijaše. Već se ne mogahu razlikovati boje u toj reci, koja se sve većma gubljaše iz vida, i samo čelik, srebro i zlato što ovda onda prosija-vahu na suncu kroz maglu prašine, zatim se viđahu samo oblaci od te prašine, koja se dizaše nad re-kom kao talasi nad površinom morskom; a najzad i to iščeze iz vida i samo se viđahu polja i opet po-lja, i šumice, i dugački put koji se gubljaše tamo u daljini. Obe sestre gledahu i gledahu, i neki im se sinji teret svali na srce. Odoše od kafeza i jedna drugoj padoše u zagrljaj.

— Zlatija, sejo moja, ne plači!

— Utri suze, Srebrnko, Srebrnčice moja!
__ Proklete te Švabe!

I Ti neprijatelji Madžari!

Ne plači, jer onda i meni većma suze vrkću.

Prestani, prestani, sestro, jer onda ni ja ne

m0Gu uzdržati svojih suza!

I obema kapljahu suze ispod trepavica niz rumene obraze. Samo jedna noć, tako kratka noć, — i već odoše. I opet im suze potekoše, a hanuma Fatima, njihova mati, pritište ih k svome srcu i tešaše ih:

Vratiće se oni, vratiće se skoro; s Bogom su

pošli, Bog će ih opet zdrave dovesti, pa će s vama biti i slavni i srećni.

Dok su žene u haremu tako tužile i tešile se zbog rastanka sa svojim mladoženjama, Murat-beg od-jezdi u Ostrožac da se spremi za doček svojih ne-prijatelja; valjalo se postarati da se Beširevići ne postide ni gostoprimstvom ni otporom nepri-jatelju.

Stari Mehmed-beg izdavaše naredbe nizamu u Kru-pi: gde će se koji od topova namestiti; od kuda će se pucati iz pušaka; gde će ljudi stajati sa kosama i sikirama; gde treba držati u pripravnosti kame-nje i kotlove s ključalom smolom; postavi desetare i stotinare; razgleda hambare, u kojima je smešten hleb; izvide da li dobro melju vodenice, da li su dovoljno prostrane peći u pekarnicama, i da li je dovoljno pripravljeno volova i ovnova. Hrane ima dovoljno, biće je nekoliko meseci: starac ne zabo-ravi ni na vodu, ni na šljivovicu i vino, sve je doveo u red kao dobar domaćin, i posla patrolu svu-da po putovima i po visinama: neka izgledaju goste i dadnu znak kad ih opaze, da bi ih Krupa mogao do-čekati s potpunom spremom, kao što se pristoji bo-sanskom begu-kapetanu i veštome junaku.

VII.

Sultan Mahmud, koji vojevaše s Bošnjacima, svr-ši život svoj i na sultanski presto stupi anđeo islama, sultan Abdul Medžid. Sultan Mahmud beše i grozan i surov, a Medžid se odlikovaše retkom do-brogom srca. S Abdul Medžidom stupiše na polje dr-žavno i veliki ljudi islama, kao: Mustafa Rešid, u kojega je srce svagda bilo u saglasnosti s mišlju; Hasan-Riza, muslomanin, koji je došao iz naroda i govorio da i hrišćani valja da budu građani i voj-nici otomanskog carstva; Feti-Ahmed, Mehmed Ali-ja vezir, i još mnogi drugi.

Pri ovim novim državnicima i ovom novom vla-daocu nisu bili potrebni ni svileni gajtani, ni o-trovne kafe, i državnici, koji se služiše ovakim merama, biše udaljeni od dužnosti: ne kazniše ih smrću, ne surgunisaše ih, no im naložiše da s mi-rom sede u svojim konacima, pa više o njima i ne misliše. I oni, kao i žene haremske, sedijahu u svo-jim palatama na obali Bosfora i ne pokazivahu se, jer im stidno beše izlaziti u krugove činovničke i glediti im pravo u oči. Po ceo dan bi sedeli za zavesom kod prozora i pazili na kaike koji onuda prolažahu i na one koji se u njima vožahu: ako je ko bacao smeo pogled na njihovu palatu, onda je to bio žalostan znak, značilo je da ih se slabo ko pri-bojava i da se o povratku njihove vlasti i ne govori; a ako je, prolazeći mimo njihne dvore, obarao oči dole i glavu spuštao, onda je u njihovom srcu oživ-ljavala nada: možda se već pronose glasovi o po-vratku njihovu u vlast i pređašnje sultanske mi-losti.

Stari Mehmed-beg, kapetan krupski, beše izve-den pred lice mladoga sultana, poklonio mu se če-lom do zemlje i celivao mu noge; zatim mu u prisu-stvu sultana donesoše kafu u ogromnoj čaši, dva put većoj od one, iz koje je obično pio u svojoj rođe-noj Krupi. Popiv kafu u zdravlje sultana i obdaren blagim rečima i bogatim poklonima, on ne ode ni u Trapezunt, ni u Sinopu, no pravce u svoju dragu Krajinu. On već beše izgubio nadu da će svoje sta-re kosti spustiti u grobnicu svojih praotaca, a eto već putuje toj svojoj domovini, brojeći na brojani-ci trideset i tri zrna u zdravlje sultanovo, tride-set i tri zrna da bi bio silan, a trideset i tri u slavu sultanova imena i slavu njegove porodice.

Babića Muju i Šefirevića načiniše pašama, pa ih izvedoše pred sultana u nizamskome odelu. Šefi-reviću se viđaše na licu bezuslovna pokornost — oči oborene dole, ruke na prsima skrštene; ali Ba-bić, ponosit gotovo do drskosti, u jedan mah zbaci sa se nizamsko odelo i sinu pred sultanom u svom prirodnom bosanskom odelu, okićenom brilijantima, zlatom i skerletom, i pade pred noge sultanu.

— Vaše veličanstvo, čestiti caru moj! Pred po-
tomkom viteških sultana, gospodara mojih lrade-dova, ne smem se pokazati drukčije nego u odelu Ba-bića. Moji su dedovi, po volji predaka tvoga veli-čanstva, u ovom istom odelu vodili bosansku vojsku u bojeve i osvajali zemlje i gradove; i ja sam taki isti Babić. Sad kako ti zapovediš, veliki care.

Sultan se nasmehnu:

— Ko se verno drži svojih predaka, taj je veran i svome caru.

I zapovedi te obdariše Babića još lepšim bri-lijantima, zlatom i skerletom.

Zatim je Mujo Babić išao džigan-serašćeru, ma-benu-muširu^[52] Hasanu Rizi paši, da dadne računa o onome što se zbilo na Pleševici; sobom je poneo široke i dugačke pergamente, da bi pokazao da su za Babiće znali po Nirnbergu i svim zemljama nemač-kim još i onda kad se Hapsburžanima u svetu ni i-mena čulo nije, da su Babići vazda bili čuvari sul-tanskih granica. Pa kako bi mogao on, Babić, skr-štenih ruku gledati navalu na sultanske zemlje; on bi pre dao sebi glavu odrubiti, nego što bi dopu-stio taku sramotu na odžak Babića. Serašćer muslo-manskog sveta nasmehnu se na tako zaštićavanje gra-nica carstva, i oba paše, Muju Babića i Šefire-vića otpustiše zdrave i vesele njihovim dvorima u Bosnu.

Osman-paša postade vezirom nad trima sandžaci-a nad Trapezuntom, Erzerumom i Vanom, a uz to i muširom sultanove vojske u Anadolu. Velika počast po mladoga junaka i prostrano polje za njegovu rad-ljivost. Pokojni sultan Mahmud imađaše rado ovoga junaka, a sultan Abdul Medžid uzvisio ga da bi uka-zao poštovanje volji očinoj; to je bila velika čast ne samo Osman-paši Skopljeviću, nego i celoj Bosni, svima Srbima muhamedovcima u turskome carstvu.

Skopljević se sa svojim haremom preseli u azijski kraj. U tom haremu beše i njegova stara mati, žena vezira Sulejman-paše, iz bosanske porodice Alto-manovića, najstarije među porodicama vlastele bo-sanske. Ona nikako ne mogaše da se nameri na devoj-ku bosanske krvi, da je uzme sebi za snahu, sinu za ženu; sama beše Bosankinja, pa ne hte da oženi si-na ženom iz druge kakve narodnosti; ona je držala odaliske, alajkinje^[53], Čerkeskinje i Gruzijankinje, lepe kao hurije iz raja Muhamedova, učene kao ik-bale^[54] sultanova saraja: neka joj se junački sinak na-slađuje njihovim pesmama, njihovom igrom i lepotom. Posle trudova i bojeva potreban je pokoj i razbi-brižica; neka joj sinak ni u čemu nije oskudan. „A kad postaneš vezirom bosanskim, onako kao i otac tvoj, onda ću te oženiti pravom Bosankinjom, da se ne bi ugasilo koleno Skopljevića” — ovako mu je majka češće govorila, a on se nadao, a i mogao se tome nadati.

U haremu vezirovu beše i Fatima, hanuma staroga Hasana, i njezina ćerka Srebrnka, mlada udovica Alije Krupića, sina staroga Krupe. Srebrnka je tuž-na, neutešna; kao ružica, poražena prolaznom hladnoćom letnje gradonosne bure, još je neprestano lepa, ali ne diže više čelo k nebu visoko, ne osme-huje se onim rujnim cvetom na jarko sunašce, no kao klonuli listak tiho, priklanja se k zemlji.

Mlada Srebrnka ne učestvovaše u igrama svojih vršnjakinja, ne pevaše zajedno s njima, ne osmevaše se onda kad se one grohotom smejahu; velikoj hanumi ukazivaše pristojno poštovanje, majci svojoj beše odana, ali najviše voljaše zabavljati se samom so-bom, u samoći gde bi se bez svedoka mogla sita natu-žiti i naplakati.

Osman-paša uvažavaše prava haremska, ne pri-bližavaše joj se, a nije se baš toliko ni grabio da je vidi; mater je pitao za njezino zdravlje, po njoj je i poklone slao. On je uvažavao kćer staroga Ha-sana, narodnog junaka krajiškog, pazio je i udovicu Alije Krupića, pobratima — Bošnjaka i muslomani-na, ali je i njegovo srce tištao nekakav bol. Ne go-diše mu Grkinje i Čerkeskinje, nit’ mu se milila zabava i igra haremska. Zavideše njegovoj milosti K0JU Je stekao u sultana, njegovom junaštvu, njegovom samostalnom karakteru i tvrdoj volji; ali on zavi-đaše sreći drugih, zato što je on imao nije, niti
je znao kako da je traži, niti je bio uveren da će je ikad naći.

Čast, bogatstvo, slava — pune mu i opkružavaJu glavu samo dok je napolju međ’ svetom, a čim dođe doma, odmah oseti da je sam, da mu nešto nedostaje, pati, tuži i vene.

Mati se sećaše šta joj sinu nedostajaše, za čim kopni srce njegovo, i ne govoreći ništa, lebdijaše nad Srebrnkom i tešaše je, i govoraše hanumi Fati:

Vreme bi bilo da prestane plakati; Bog uzeo,

Bog će i dati; ne može se ništa protivu njegove vo-lje, protivu sudbine; a tek do veka ne može ostati udovica. Nije samo Alija bio junak, nit’ je on jedini od Krvi bosanske; naći će se zar još koji na svetu među živima. Srebrnku je obdario Bog lepotom, od čuvenog je i zaslužnog oca, a još je i mlada; ne bi se njome postidio ni vezirski harem, mogla bi mu biti prva hanuma, a da ne provodi svoj vek vazda tužno, udovički.

Fatima je shvatila šta hoće da kaže velika ha-numa, koliko bi to bilo slavno i SJ‘aJ'no po njezinu kćer, ali šta sad na to da odgovori? Ona reče :

— Kako je Bog naredio, onako mora biti. Za mene maJ’ku bila bi to velika sreća kad bi ona mogla po-stati majkom velike bosanske porodice. Sveta je vo-lja božija, i velika milost njegova!

I obe matere, ne dogovaraJ'ući se među sobom, la-tiše se dragoga im posla, da bi osigurali sreću de-ci svojoj.

SuleJ'manova hanuma neprestano govoraše sinu o udovici Srebrnki; on je rado slušaše kao mladiN mazio se oko svoje matere i sedeo bi uz nju sve dok mu ne bi rekla da je rada odmoriti se.

Hanuma Fatima, sve onako kao uzgred pominjaše pred ćerkom Osman-pašu i hvaljaše slavu i silu n>e-gova roda; hvaljaše vezira, govoraše kako je darež-ljiv, koliko poštuje spomen staroga Hasana, a ko-liko opet njega ljubi i odlikuje novi sultan, koji je rad da bude dobrotvor Bosni i narodu bosanskom, i kako je lepo primljen kod serašćera Hasana Riza-paše, koji je jako odan srpskome plemenu.

Sve to Srebrnka sluša, povlađuje, ali ništa ne govori; a kad bi mati počela jače na nju navaljivati, ona bi gnjevno planula:

— Kažem ti da Alija nije poginuo; srce mi kaže da je on još među živima ...

No međutim je ipak prisluškivala sve što bi se o Osmanu govorilo; svojega muža Aliju ljubljaše i kao muža i kao junaka, ali je rado slušala govoriti I o Osmanu, jer je i on bio junak i Bosanac.

Navalice li, ili slučajno, tek se ona gotovo svag-Da susretaše s Oman-pašom, kad god je on dolazio k materi, a vrlo često kad je od nje odlazio.

S materama je često puta govorila o Osmanu, i već bivaše s dana na dan manje tužna, a nije tako ma-rila ni sama da ostaje. I vezir-paša postajaše sve raspoloženiji i govorljiviji.

Kad se u Stambulu izvršiše ove promene, Bešire-vići izađoše iz Ostrošca s deset hiljada naoruža-noga naroda, posedoše gore i dubrave i primakoše se
samim granicama hercegovačkim; ali granica ne pre-koračiše, no živeše u potpunoj slozi s vojskom her-cegovačkom, kao svojom braćom Srbima stare Bosne. Beširevići često odlažahu u goste Stočevićima, a Stočevići Beširevićima; možda se savetovahu o bdagu carstva, da što bolje posluže sultanu i uve-ličaju silu i slavu islama. 0 svemu ovome dobijaše Vedži-paša pouzdane glasove od kapetana Bihaćevića. Ali u njega već beše samo deset serdara Arnauta i U SVakoga po šest hiljada momaka, — ali na hartiji kojom se isplaćuje „trebovanje”, a kad bi valjalo u-stati na oružje, jedva da bi bilo u svakog serdara i šest stotina momaka, kojima nije ni stalo do služ-be sultanove. A uz to vezir ne imađaše na ruci ni Osman-pašu, pa ni Babića Muju, a mučno je bilo po-uzdati se u Kulin-begove i ostalu vlastelu bosan-sku. Imajući sve to u vidu, vezir se odluči da ostavi Bešireviće njihovoj sudbini, neka se tavore s voj-skom blizu Stočevića; možda će se i oni pobrkati među sobom, kao što se to često dešava među pono-snom vlastelom, koja se rado duje starinom svoga ko-lena, pa će im to dotužiti i razići se svojim kuća-ma: lakše je golubove loviti u golubinjaku, nego ih goniti po poljima.

Vezir je već počeo nekog vraga predosećati i to se predosećanje njegovo naskoro ispunilo. Donese mu tatarin iz Stambula — ne svilen gajtan kao što pređe beše, no ferman sultanov, u kom mu se pri-kladnim pa čak i blagonaklonim izrazima kaže da se skida sa vezirstva nad Bosnom i poziva u Cari-
grad. Kad je vezir pročitao ferman uzdahnuo je, da bi se uverio da li još glava krepka i zdrava stoji na ramenima. Još tatarin nije ni otišao, a on za-povedi da za put spremaju denjkove i sanduke, i gle: nigde se ne nađe ni jedna kesa s novcima. Vezir je češće izustio: „S čim sam došao, s onim i odla-zim!” Izvadivši iz cepa kesu s dukatima, tužno bi rekao: „S ovom sam se kesom protavorio ovde, s njom ću i poći odavde; alah neka poživi našeg padišu, on zar neće zaboraviti svoga vernoga slugu”. Tako je govorio, a međutim je još ranije osigurao svoje grdno blago po raznim evropskim bankama.

Vezir odmah predade dužnost tefterdaru i ne ostade da dočeka svoga zamenika, Tahir-pašu.

Kad je vezir polazio, iskupe se samo nekolicina činovnika u konaku, a begova i aga tako malo kao da ih je kuga pomorila. Činovnici ispratiše vezira do kladenca, a odatle baš nikoga da pođe za njim. A vezirovi arslani gotovo krepali od očajanja, što se s njima počelo postupati kao s prostim psima.

Kad su tefterdara odveli u konak, oko njega se taki pojaviše i begovi, i age, pa i sami kapetani. Vedži-paša putovaše od hana do hana, ali niko za njim glave ne obrtaše.

I Bosna, i Hercegovina, i Krajina radovahu se pro-meni vezira. Krajiški begovi povratiše se u svoje zamkove, svaki u svom konaku spokojno počivaše, kao da ničega nije ni bilo, jer im o tome niko ni slovca ne pominjaše. Tako je bilo zapoveđeno iz Stambula: da se ništa po stvari ne odlučuje do dolaska novoga
vezira. I u Hercegovini bi raspuštena vojska hriš-ćanska i muslomanska. Svuda se povrati mir i narod blagosiljaše sultana.

Stari Mehmed-beg povrati se u svoju Krupu i poče s nova kapetanovati u Ostrošcu, a Džafar sa svojom hanumom Zlatijom uživaše medene čase svoga brač-nog života, ma da ih je češće obuzimala tuga za majkom, sestrom i pobratimom Alijom.

Zlatija rodi sina i nazvaše ga Hasanom, u čast starome Hasanu, koji i posle smrti osta junak u oči-ma begova, aga, pa i samih hrišćana u Krajini i po celoj Bosni. Mati doji dete svojim nedrima, ljulju-ška ga u kolevci i na svojim rukama, uspavljuje ga i budi bosanskim pesmama o junacima, o lepim Bo-sankinjama, o staroj slobodi i negdašnjoj slavi. Dža-far provodi čitave dane oko žene i deteta; noša sina na svojim ramenima, začikuje ga oružjem, bra-dom; penje ga na vranca, i plaši ga sokolom. Junak se podeti kad zabavlja svoje čedo rođeno; dan za da-nom prolažaše slatko, zadovoljno, bez dugoga vre-mena. Kad god bi se gosti skupili u Ostrošcu, Dža-far bi izneo sina i njime se hvalio pred njima.

Stari Krupa pogladio bi svetlu kosicu detinju i rekao:

— E — i moj bi Alija imao takoga sina, samo da je živ.

I suza bi ovlažila njegovo mutno lice, ali ne bi ogorčala, no odlakšala srcu njegovom.

Beščedni Murat-bej radovaše se što se neće uga-siti koleno Beširevića, pa gledeći na brata i snahu
kako su mladi, lepi, kako lepo žive i kako toplo ljube jedno drugo, često bi pomenuo u sebi: „Poživi ih, Bože, na mnogo godina, u slavu naše drage Bo sne!”

Tako prolažahu dani u Ostrošcu, jedan kao i dru. gi, ma da je svaki dan iskršavalo što to novo.

Jednom uđe u dvorište konaka derviš u mantiji od žutoga sukna, u visokoj beloj šubari i opancima. Ne uđe u konak, ma da su vrata uvek širom otvorena za goste, no sede dole na basamak jedan. Lice mu iz-gledaše kao stara, splasla rana, sve srubljeno, ali već zaraslo; ni traga od nosa; mesto toga neugodan otvor neki, iz koga su zjapili nezaklonjeni zubi, jer su usne bile odrezane; beše pognut i tužan; glas mu divalj i hrapav; viđaše se da ga staje velikih muka dok iskaže koju reč, ali govoraše jezikom bosan-skim, znači dakle da je rodom iz Bosne.

Stari Krupa beše u to doba u gostima kod Beši-revića i sa Murat-begom seđaše iza ćoška pod li-pom i gledaše kako vode konje i govore da ih napoje.

Džafar-beg iznese i dete da vidi kako se poje konji i provadaju; kad je prolazio pored derviša, vrisnu dete, i priljubi se ocu rukama i nogama: tako je bilo gadno lice u derviša, tako divalj njegov glas.

Poslužiše derviša kafom, nahraniše ga i na-pojiše, ali ga ni za šta ne zapitaše. Gostoprimlji-vost srpska nije i radoznala; ne pitaju ni kojim po-slom putuje, ni od kud je, ni kuda će, dovoljno da je gost; dosta je gladnog nahraniti, žednog napojiti, stranoga u dom uvesti — a našto još i pitati ga
k0 je, od kud je i kuda putuje? Svet je božji, i ljudi

Su 60ŽJI.

Derviš seđaše sve na istom mestu i gledaše je-dnim OKOM, i na tom oku suza je blistala. Stari Krupa govoraše Murat-begu:

__ dla je ovo čovek nevoljan i nesrećan! Velik je

B0G valjda će se smilovati i prizvati ga k sebi,

jer je strašno biti taka nakaza među ljudma, a još teže biti ovako slabomoćan starac kao ja. Najbolje bi bilo da nas Bog oboje prenese tamo k mome Aliji.

Džafar se ne smede ni približiti dervišu, jer se dete toliko bilo razdrekalo, da ga pored njega ni u kuću uneti nije mogao.

u taj mah izvedoše iz konjušnice Krupinog mr-kova; taj sinak pustinje iđaše tužno, s opuštenom glavom, ali čim opazi derviša zarza od radosti, skoči u stranu, ote se od seiza i pravo dojezdi der-višu, pa svoje bele nozdrve prinese k njegovom ona-kaženom licu. A derviš ga zagrli obema rukama i k sebi pritište.

Stari Krupa skoči na noge:

— Sine moj, Alija! viknu iza glasa i za tili ča-sak priskoči dervišu i zagrli ga. „O moj dragi Ali-ja, govoraše starac, — mi ljudi, pa te ne poznasmo, a gle konj, živinče jedno, poznalo te! Bog je velik, a Muhamed je njegov jedini prorok!”

Alija razdrlji prsa i pokaza svoju rođenu belegu, ali je to već bilo izlišno: očino ga je srce poznalo. On beše tako umoran, da kao polumrtav klonu na zemlju; po njegovoj želji prostreše mu na ćošci-otac se posadi do njegove postelje.

Džafar dade plačno dete materi, pa i sam dođe k postelji svog pobratima, druga po oružju.

A u haremu Zlatija ljuljaše detence i kroz plač govoraše:

— O jadni Alija, o jadna i žalosna moja Sre-brnko!
VIII.

U Bihaću ima starodrevni gradić; zapamtio je vremena Nemanjića, vremena careva i kraljeva, bitku kosovopoljsku, u zidovima njegovim vide se krsto-vidni znaci. Cela Krajina beše u rukama pobedo-nosne vojske sultanove: Turci u Banjaluci, Turci u Krupi, u Ostrošcu, u Novome, a Bihać dvadeset i osam godina branjaše svoju nezavisnost od navale Turaka, bio je utočište bosanske vlastele, koja ne htede izneveriti svoju narodnost ili željaše iz-nova postati samo bosanskom. Niti ga mogahu uzeti na juriš, ni prinuditi glađu na predaju, i prešao je u ruke sultanu ugovorom između sultana i onih koji ga branjahu. Po ovom ugovoru dobiše gospodari bihaćski spahiluke, timarstva i kapetanstva. Za vreme opsade utvrdiše među sobom prijateljstvo Be-širevići i Krupići, jer su dva kapetana iz njihova roda upravljala gradom i posadom; mali, dvoletni Počepović, kojemu su oni bili staraoci, za vreme posade porastao je, postao od deteta mladić, od mla-dića junak, od junaka kapetan — a sve na oko i pod „,kovodstvom Krupića i Beširevića, i posde toga RJta kapetaiom grada, varoši i Varača.^[55]

° kihać se ponosi svojom neosvojljivošću, jer ]e on pš. samoj predaji dobrovoljno primio barjak sul-i R kalife, i u njegove zidove ne uđe turska po-T*” da zastavu isturi na kulama gradskim; zastava Gpredana kapetanu Kruiiću i Bešireviću a ovi ,e 1peaadoše bihaćskom kapetanu Počepoviću. Bošnjaci r zakleše braniti zastavu islama, braniti ]e po bosanski: Bihać kao što je bio tako i ostaJe čitav

I Ka^ što se srebrna traka vije na haljini devojke, tako i plava Una vijuga između živopisnih šuma i šarenih livada Krajine: plava Una hiti s bosanskih planina i livada u zagrljaj srpske reke Save, i spzjz dva kraja, naseljena jednim i istim narodom, sa]e-dinjava zemlje, ali ne i ljude, jer su oni islamom, pravoslavljem, katolicizmom, deobom na begove, age i raju — raznoličniji u svom duhovnom životu nego što je raznobojno i raznolično ono bilje po liva-dama. Ovo je razjedinjenje započelo još na polju Ko-sovu i otuda se rasprostranilo do najudaljeniJIH plemena srpskih; i Bog jedan znade kad ćs se opet ujediniti, bilo na Kosovom ili na rlovom

polju.

Bihać, čuvar vojne slave bosanske, prostiraše se na obema obalama Une i po ostrvu, koje kao da se zato pomolilo iz sredine reke, da njezina voda ne
bi tako brzo oticala u nedra Save, da raznolikost bosanskoga stanovništva ne bi tako odmah iščezla u jedinstvu Srbalja.

Stari gradić ima kulu, koja se zove Sabela ili Žabelj; na uglovima nalaze se druge male kulice s mazgalama u zidovima, kojima je opasana tvrdinja i šančevima svuda unaokolo, preko kojih se prelazi mostom što se diže i spušta; gradić je na desnoj obali Une i gleda preko reke na Raštelj i planinu Pleševicu, obraslu neprohodljivom dubravom. Na zidovima se vide premazani krstovi, a crkvu nije neimar, nego carska irada pretvorila u džamiju, s munaretom nad kubetom, koje je podesno da s njega i zvono zvoni i mujezin uči; u tom domu božjem sve je tako raspoloženo, da se bez ikake prepreke može U njemu pevati i Alah ekber i Blagosloveno carstvo — i Vječnaja pamjat staroj Bosni i Tebe Boga hvalim uskrsnuću nove Bosne iz njezinih starih ra-zvalina.

Kao što rekosmo, grad bihaćski leži na desnoj obali Une; na ostrvu je varoš, staro srpsko varo-šište, a na obali reke sve krasni konaci begova i aga bosanskih: jedni sazidani po starom bosanskom običaju, drugi udešeni onako po stambulski, a na nekima čitava šarena smesa, koja se nizala čitava tri veka od kako je zasnovano varošište na ostrvu. Po spoljašnosti svakoga konaka može se znati i ko ga je podigao — da li vlastelin beg, ili beg muslo-manin, ili janičarski aga, ili aga spahija, ili aga hajduka, kakva stara Bošnjačina.
Na levoj strani reke pružaju se mahale hrišćan-

e. kuNe i kućišta — nabacane gomile đubreta, vr-tovi, voćnjaci, žive ograde, jarkovi s visokim na-ipima, isto kao i u ostalim srpskim zemljama. SIJU1ost na reci spaja tvrđavu sa ostrvom i ostrvo s kućama na levome bregu Une; most je drven, ali je na hrastovim stubovima i gredama, tvrdim kao gvož-đe. Na obali su s jedne i s druge strane mosta du-ćani, kafane, kupališta, kolibice za lovljenje ribe na udicu i mrežu, a na samom mostu ćepenci, u ko-jima se prodaje riba, meso, voće i mnoge druge evrop-ske istočne izrade. Most je upravo bio na smetnji prelasku iz jednoga u drugi kraj varoši, tako je vazda bio prepun narodom.

Eto takav vam je bio Bihać i u njemu, u vremenu naše pripovetke, kapetanovaše Mehmed Bihaćević, sin udovice Počepovića i Indijanca, koji je poho-dio Meku, Medinu i Buharu, i s toga prozvan hadži-jom.

Hadžija je od izlaska do zalaska sunca svršavao po četiri molitve — namaza, po četvrtoj popio bi poluoku šljivovice, a za vreme jela pio bi iz sre-brnog saplaka, pod vidom šerbeta, do tri oke ma-džarskoga vina, i ne bi imao vremena da svrši i ve-černju molitvu, jer bi se obično tada pojavili Ci-gani svirači i Ciganke igračice. Sin toga hadžije, mladi Mehmed, uzeo je prezime Bihaćević po mestu U kom je kapetanovao. Po majci je bio Bošnjak, a po ocu pravi Indijanac. Ma da mu otac beše hadžija i po gotovu čitav svetac u islamu, opet se u njemu jako
isticahu navike i strasti indijske, te ga s toga iz-begavahu njegovi susedi, bosanski begovi. Begovima beše nepravo što je udovica starog Počepovića po-šla za Indijanca, jedini samo stari Haso ne zabora-vi da je bio tutor njezin, te s toga po smrti Indijan-čevoj staraše se brižljivo o sudbi mladoga Bihaće-vića.

Kad mladi Bihaćević, po smrti očinoj, posta go-spodar od sebe, probudiše se i u njemu indijanski nagoni očini: poče silom dovoditi devojke u svoj harem, pa i pucati na svoje žene i ljubaznice. Haso mu dade malo prpe, i on se jednom za svagda odviknu svojih indijanskih ćefova, ali ipak ne postade ona-kav kakav treba da je potomak starog kolena bosan-skog. Nikad nije verovao drugima, a i sam se nikom ne poveravaše; niti htede otvoreno na stranu vla-sti kao Osman Skopljević, niti protivu vlasti kao Beširevići, sam ne znađaše na koju će stranu, i s toga čas na jednu čas na drugu tako da ga ni jedna ni druga strana ne smatraše za svojega, svi se njime koristiše, ali ga ni jedni ne nagradiše, ne rekoše mu čestito ni „hvala”. Takav je bio kapetan Biha-ćević, kojega, na predlog Vedži-paše, postavi visoka porta pašom i muselimom bihaćskoga sandžaka, što je o poslednjoj pobuni izdao svoju braću begove i age u Krajini.

Mehmed paša Bihaćević, ma da se desio u Sara-jevu pri odlasku Vedži-paše, opet se ne smede s njime oprostiti pod izgovorom da je slab; no čim se po-javi novi vezir Tahir-paša, odmah se našlo toliko
avlja, da je mogao izaći na susret do same granice vezirstva i tamo pozdraviti novog sultanskog name-

snika.

Tahir-paša rodom iz Bendara, po mislima Tata-beše čestit mrnar i kapudan; on bi bio dosta učinio po tursku flotu, da mu Engleska ne smetaše U tome. Tahir je znao jezike i običaje zapadne, jer je nekoliko godina proveo u Trstu i Mletkama; ma da beše vazda namršten, izgleda divljeg i reči oporih, opet mu srce beše hrabro i milostivo, i gnušao se svega što je nisko i podlo.

Tahir-paša voljaše Muju Babića radi njegovoga originalnoga karaktera i zbog reči koje postojano tvrđaše: — služi verno sultanu i islamu, s toga što inače ne može da posluži Bosni, a kad bi mo-gao, on bi joj stavio na službu sve svoje usluge.

Prema Bihaćeviću bio je vezir vrlo hladan, Še-firevića je prezirao, govoreći da mrzi lisice u ovčijoj koži. Zbog toga se pojaviše nezadovoljstva, skupovi, savetovanja i dogovori vrlo ozbiljni o tome kako da se i ovom veziru pokaže put. Šefirević reče da će na tu celj biti u njega dosta zlata i da ga neće štediti; Bihaćević ode u Bihać s odlukom, (ali po njegovom običaju, ne baš tako tvrdom) da bi dobro bilo iznova podići Krajinu i toga radi dogovoriti se sa Stočevićem, a Mujo se Babić i dalje junačio, i promišljajući kako bi se mogao izigrati ®ezir, koji, ma da je čestit čovek, opet nije Bošnjak.

U Sarajevo dođe glas, da se Osman-paša, vezir od
tri tuga^[56], oženio Srebrnkom, ćerkom staroga Ha-sana, age krajiškoga, i da sultan, oslanjajući se na junaštvo, znatnost porodice i svezu s bosanskom vlastelom, namerava poslati ga s vojskom da u Bosni i Hercegovini uvede pređašnji nizam, a sadanji tan-zimat, i da taj junak — vezir obećava da će se već sporazumeti i pogoditi i s hercegom i s begovima i sa agama krajiškim. Ovaj glas prvo dođe u uši veziru Tahir-paši, a on ga, po svojoj otvorenosti odmah saopšti i mnogima oko sebe. Ali mu to ne beše po volji: ne što bi kao zavideo, jer u njegovoj duši ne beše ni najmanje zavisti, nego ga je bolelo zašto da njemu ne poveriše taj posao, kao da on ne bi bio isto toliko junačan, uviđavan i usrdan. On ne tajaše svoja osećanja, a nezadovoljnici, primetiv-ši tu slabu stranu njegovu, počeše mu govoriti kako je u zemlji potpuno spokojstvo, kako svi žele nizama i tanzimata, kako ga Alija Stočević već i uvodi u Hercegovini, rasprostirući povlastice muslomana i na hrišćane, i kako će dovoljno biti samo otići u narod, razvideti i sve urediti. Misao ova dopade se veziru i on je saopšti Babiću-Muji, a ovaj odmah poče udešavati planove kako će prevariti vezira Nebošnjaka. Skopljak paša je junak, on će već umeti udesiti: uvešće i nizam i tanzimat, ali neće hteti stati na čelo Bosne; on je vezir i ostaće vezir sul-tanov, s toga nam ne može ići na ruku. U ostalom, prevariti Bošnjaka, ma i radi sreće bosanskog na- *)
a (5ILo bi delo nesavesno: druga je stvar sa ovim iz Bendara, koji je Tatarin, Turčin li je, — njega prevariti ne samo da nije nesavesno, nego još to nalaže nepomućena savest; čovek je do duše dobar, ali nije Bošnjak, a Bosna treba vezira Bošnjaka; valja malo uznemiriti sultana, pa ćemo tako zar i dobiti vezira kakav je za nas, i tada ćemo urediti Bosnu po naški, a pod vrhovnom vlašću sultana, ka-life islamskog.

Muja posavetova veziru da ide i da sve uredi, uve-ravajući ga da su spahije gotove potpomoći ga. Vezir na to pristane i bude odlučeno da se putuje.

Dok se to tako zbivalo u Sarajevu, u Bihaću, pravo u gradsku avliju dojezdiše dva putnika. Jedno beše Alija Kedić, a drugo — onakaženi derviš Alija Krupić; jedan je beg, drugi je aga, obojica krajiški junaci, koji dođoše na poziv u goste Bihaćeviću.

Bihaćević vrlo dobro znađaše ko je taj onakaženi derviš, ali se činjaše kao da ga ne poznaje, primi ga kao muslomanina, ne pitajući ga ni kako mu je ime, ni čim se zanima, ugosti ga kao druga Alije Kedića, svoga davnašnjega znanca, i htede s njima govoriti o nizamu i tanzimatu, o tome šta bi valjalo činiti da se spase Bosna od pogibli.

Pre no što pristupiše poslu, on poče govoriti o Skopljak-paši, o njegovim zaslugama, pa kako se jako uzvisio, kako se oženio sa Srebrnkom, ćerkom Hasan-aginom, udovicom Alije Krupića. Na licu der-višovu nije se moglo ništa primetiti, no nepre-stano prižmurkivaše onim jednim okom što ga još imađaše. Kedić se samo kao nameštaše na divanu, ali ni jedne ne reče, a kad Bihaćević poče smotre-nije govoriti o novim pokušajima da se uvede nizam i o tome da bi valjalo zakratiti dolazak Skoplje-vića u Bosnu, Kedić mu pogleda pravo u oči.

— Čuješ li me, beže, do sukoba na Pleševici možda bi s kapetanom bihaćskim pošao mnogi Bo-šnjak, pa može biti pošli bi i mi svi, jer je Bihać stari slavni i nama tako mili grad, ali od Pleše-vičkog sukoba, u kom od begova krajiških jedinog tebe ne beše, sumnjam da će se iko za tobom povesti, osobito sad, kad si postao pašom i muselimom. Sta-ri Krupa neće poći, Beširević još manje, osim mene jednoga; jer ja sam gotov spreći i s đavolom, samo da osvetim smrt moga gospodara, staroga Hasana.

Bihaćević opusti glavu, ali ne reče ništa u obra-nu svoju, samo je sedeo i mislio, dok mu ne počeše dolaziti begovi i age, koje je pozvao iz varoši i okoline. A onda jednome od aga obuče nizamsku uni-formu, koja je propisana bila za novu vojsku, i u koju je valjalo obući i Bošnjake, i pokazav na zid, na kojem je, po njegovoj zapovesti, obijen lep, kojim su premazani bili starodrevni krstovi, reče:

— Pogledajte na ovo gnezdo starih gospodara ni-kad neosvojenoga Bihaća: ovi krstovi što ih vidite, zar su oni drukčiji nego oni krstovi na grudima nove vojske muslomanske? Ne treba nam nizam, da nas uči krste nositi; ako hoćemo, može nam se to činiti i bez nizama; što je bilo naše, može naše i opet biti, ali po našoj dragoj volji, a ni po čijoj zapovesti.
Ove reči prionuše za srce: isparčaše nizamski mundir na sitne komadiće, a krstove na zidu zama-zaše kalju, pa se zaveriše, da se neće podati ni ni-zamu, ni tanzimatu, kao god što se nikad nisu hteli nI Švabama podati.

Tako se zače novi ustanak.

Za sve to vreme savetovanja seđaše i ćutaše onaj derviš s naruženim licem, zatvorio oko pa drema-še, ili možda i spavaše, jer ni jedanput usta ne otvori, niti pogleda one oko njega, a kad oni ustaše i pođoše, diže se i on pa ode; niko mu ne reče ni: alah smurladuk — zdravo! niti mu požele kurola — srećan put!

Konj iđaše tužno s opuštenom glavom; on jedini osećaše kakva i kolika tuga mori njegova gospodara. Jer Alija, kad je došao svojoj kući i ne zastao svoju mladu ženu, i kad je čuo gde se ona nalazi, izmoli u svoga oca dozvoljenje te joj pošlje razvodno pismo, koje udesi tako kao da ga šilje iz neznanog kraja, u pismu je zaklinjaše da ne istražuje gde je on i šta se s njime zbilo, no da smatra sebe sasvim slobodnu od bračne sveze s njim, i da ne odbija od sebe podesnu priliku koja joj se ukaže. On beše uveren, da je ovo razvodno pismo došlo do njezinih ruku, da je ona dugo plakala, da su joj možda govorili da se on tamo negde u Švapskoj pođaurio i oženio kakvom đaur« kinjom, da je i posle toga duto, dugo plakala ne veru-jući tim glasovima.

No opet mu je bilo čudno, da je ona naposletku po-verovala tim glasovima i mogla ispuniti volju nje-govu, pa s toga bi ga srce zabolelo, kad god bi po-mislio, da je drugome dala ruku ona žena koju je on tako silno ljubio. Sam je od sebe otiskao, sam je sebe pred njom okrivio, a opet je želeo da je otisnutu i njime uvređenu tuga ubije. Čovek vam je čudan sebič-njak!

Umoren i dušom i telom, skine se Alija sa sedla, i sam bi se tada ustavio i njegov dorat. I zaspao je od umora, i kad se probudio, osetio je studenu noć; konj stajaše odmah do njega i disaše svojim belim nozdrvama u njegovo lice. Derviš ga zagrli obema rukama i pritište mu glavu na svoje srce.

— O, moj dragi dorate, otići ću s tobom na vojnu, u boj, — možda će mi se alah smilovati i smrt po-slati. Ja nisam samohran u svetu, ti si sa mnom, moj mili dorate! A ona, ona, neka je srećna ...

I tu se nevoljnik zaplaka, ali već oseti i oblak-šanje u srcu svojemu.

Međutim stiže glas već i u Ostrožac o pohodu na koji se spremaše vezir Tahir-paša i o složnoj od-luci u Bihaću da mu se na put stane silom. Kapetan Murat-beg i Džafar-beg Beširević govorahu: „Za-jedno s Bihaćevićem ni nogom ne kročismo, niti ćemo ikad uz vezira protiv Krajine, kao što je to uradio Bihaćević. Mi nismo od indijskog roda, nego od či-sto bosanske krvi. Sedećemo u Ostrošcu, a kad nas pozove Stočević, gotovi smo na njegov mig, jer danas valja u Hercegovini tražiti staru Bosnu i tamo očuvati našu starinu”. Tako odlučiše i tako poru-čiše u Bihać.
Murat-beg nije nikad o jednoj stvari dvojako od-lučivao, nikad odustajao od svoje odluke dogod se ne bi izvršila onako kako je hteo; radi svojega računa i tvrdoga karaktera beše veoma uvažen među bosan-skom vlastelom. Džafar-beg, kao mlad junak i vođ, ne ustupaše Skopljeviću ni hrabrošću ni vojnim isku-stvom; znađaše s manjom vojskom odupreti se većoj sij1Ij — vojevao je rado, ali samo za Bosnu i s na-rodom bosanskim. Posle bojeva i onog vojnog života, obično je bivalo dugo vreme i njemu i njegovome vran-cu, ali sad je slatko provodio vreme pričajući Zla-tiji sve minule bojeve, a na vranca posađivaše svoga maloga Hasan-bega.

Zlatija sad beše još lepša nego li devojkom; ona zanošaše dražestima mlade ženice, ona očaravaše lepotom mlade matere i osećaše sebe potpuno sreć-nom, samo da nije mislila o sestri Srebrnci i o ne-srećnome Aliji, a te su joj misli mutile njezino vedro, bezoblačno nebo. Šta li je sad s njezinom sestrom, s kojom je zajedno rasla, s kojom je delila i dobro i zlo, koju je ljubila kao sebe samu, ili još više no sebe samu. Ona je danas velika hanuma, ali žena junaka, koji ne ide onim putem kojim iđaše njezin otac — junak od Bosne, i njezin muž — prvi junak bosanski. To ih deli više no sva daljina koja rastavlja Bosnu od azijskih strana; možda se one više nigda neće videti jedna s drugom, pa kad bi se i susrele negde u veku, sastale bi se kao žene dvo-]ice protivnika, ma i Bošnjaka; a one su sestre ro-đene, obe Bosankinje, pa to je veoma tištaše na srcu.
A da li je srećna ta bedna Srebrnka? Zlatija bi pre poverovala da će se nebo na zemlju srušiti no što bi ona mogla ne ljubiti Džafara; tako isto misli ona i o Srebrnci; ta one su obe odojene na jednim prsima i rasle pred očima jedne iste matere. Sad je, tužna i otisnuta, pristala da bude žena Osmanova, ali kad ona sazna pravu istinu, — kako će onda biti nesrećna! Sve je ovo bolom pritiskivalo njeno oset-ljivo srce.

I na Džafarovom srcu ležaše sinji kamen; veoma ga boljaše gledeći nesreću svoga pobratima; još mu teže beše što mu nema pomoći, niti ga je lako bilo utešiti. A uz to ga još nešto poče moriti: poče mu bivati dugo vreme posle onog burnog, ratnog ži-vota.

Ustanak objavljen, ali mu se Džafar ne pridruži iz zavisti prema Bihaćeviću. Našav se uvređen što ovaj ne hte da se pridruži njegovoj partiji i pod njegovim vođstvom, naumi pokazati se uporan kao i brat mu Murat-beg, glava porodice Beširevića. Davnašnja je to zavist i mržnja prema Bihaćeviću: ta taj je Bihaćević hteo da bude i zet Hasan-agi; Bihaćević — taj melez indijski, htede se meriti s Beširevićem, potomkom čistog starog bosanskog kolena, smeo je baciti oko na Zlatiju i kleti se vi-nom, koje kradom pijaše, da će ona biti i njegova žena! Davno je to bilo, pa valjalo bi da je davno i zaboravljeno, jer niko o tom reči ne romori, ali neće da izbije iz glave Džafar, i on sad da se bratimi s Indijancem. Ne, on ni kročiti neće, sedeće s mirom
u svojim konacima. Tako je odgovorio begovima i agama, i oni odoše tužni i nezadovoljni, jer im je bio potreban takav junak kao što je Džafar Beši-rević: oni su navikli biti se pod njegovim vođstvom, a navika je gotovo što i priroda.

Po njihovom odlasku Džafaru ne beše ponajpra-vije: „Zar da vojuju bez mene?” Zatim mahnu rukom: „Neka ih, neka vojuju!” Poljubi sina, dade ga ženi i poljubi je; sam odvede vranca u konjušnicu, dugo je tamo oko njega šmrcao, vrati se, sede na ćošku, pogleda na nebo osvetljeno zrakom sunčanim, i misli ga odnesoše tamo ka ustanicima.

Baš u samo podne dojaha Alija Kedić, priveza konja na kapiji, a sam se pozdravi s begovima, sede blizu njih na drveni trupac, i poče im pripovedati šta se dogodilo u Bihaću, kako je donekle zajedno jahao s Alijom Krupićem, i kako posle toga ništa ni od koga o njemu čuo nije; možda je odjahao u Pri-jedor i Banjaluku da pozove Pašića, Kličbegoviće i druge da se pridruže ustanku, a možda se otisnuo i nekuda dalje. — „On, znate, nema običaj da kazuje kad što smisli da učini. Otišao je, videćemo šta će učiniti”, govoraše Kedić.

— Kadi-Unjko je pametna glava, potpora islama, — nstavi Kedić dalje — on mi pripovedaše da u Beogradu već nema onog starog Miloša; govorili tamo što mu drago, on je, braćo, zakovani Srbin, dao bi Bog da onaki i na kamenu rode; ostavio je Srbiju, jer ne mogaše naći sloge među Srbima. Mi-loš je otišao, a za njim i Mihailo. Mada su i bili
đauri, opet nam nisu želeli zla; više su voleli da smo uz islam nego uz nizam; pomagahu nas ispod ruke, a kad se baš ni to nije dalo, a oni nam bar nisu smetali. Sultan Abdul Medžid, to je anđ’o od čoveka; njegovi veziri toliko su Srbe pridobili za se da su gotovi i biti se za sultansku stvar, gotovi su oružanom silom uvesti u nas nizam, pa, što je još gore, i tanzimat, koji je sam đavo izmislio da podmetne nogu islamu; izjednačivati đaure, neverne, s muslomanima, čobane s agama i begovima, to je, be-govi, poslednji posao, nečuveni udar islamu, udar našoj Bosni! Zar da doživimo opet među nama Ivan-begove, Petri-efendije, aga-Nikole? I šta bi onda bilo od naših kapetana, muselima i cele naše ju-načke Bosne? Ne dajmo se! Na Srbe dakle već ne mo-žemo računati, danas se možemo pouzdati samo u sebe same, ni na koga drugoga. Junaci Krajine, begovi i age, jezde u Bihać kao jata ždralova, ali kao god lađi krmar, kao pčelama matica, tako je krajiškim junacima potreban junak Džafar-beg Beširević, da. bi mogli odbraniti islam i Bosnu.

Džafar zaošinu svoj dugački brk.

— Bihać je nasledna kapetanija Bihaćevića; sad nemate u njemu kapetana, nego Mehmed-pašu, muse-lima; on je podžegao ustanak, neka predvodi, biva i ustanike! Beširevići se ne mogu meriti s Biha-ćevićem ni vlašću, ni ičim drugim.

Čuješ li me, beže, ja-streb može pokazati orlo-vima gde grabeža ima, ali na grabac nigde ne pred-vode jastrebi orlove; kod Indijanca možemo jesti,
piti i skupljati se kao u hanu, ali da nas on i pred-vodi — ne biva. Bošnjaci znaju govoriti, mogu slo-bodno kazati koga hoće koga ne, i koga izberu za vođu, onaj će, vaistinu, i predvoditi.

Ne, ja ne polazim; i bez mene će protutnjiti ta vaša gozba! Imate pašu, pa neka sad pokaže da je vredan toga pašaluka. Skopljević je vezir, pa i za-služio je da bude vezir, jer je junak od glave do pete. Vidajić je paša; i pristoji mu; nikad se nije osra-motio na bojnome polju. I Babić je paša, al’ je i junak, makar da je inače samovolja; da je poviše ta-kih kao on, opet bismo stigli pod Budim, i sa vr-hova munaretskih zapevale bi hodže Madžarima: „Bog je veliki jedini, a Muhamed je prorok njegov”. A taka gospoda kao što su Šefirević i Bihaćevići, našto su vam oni nalik? Neka bar u ovom ustanku pokažu da su vredni biti pašama. Širok im put!

Ustade, ode vrancu u konjušnicu, pa onda u harem ženi i sinu, otuda i ne izađe više, a Kedić seđaše i razmišljaše.

Pred veče dođe kadija^[57] Unjko, koji je prozvan tako što je unjkao; on je bio poreklom vlastelin iz po-rodice Todorovića, od kojih je polovina primila islam, polovina iselila se u Srbiju i zadržala hrišćanstvo. Otac Unjkov pristao beše uz Grada-čevića, razbio u prah i pepeo vojsku anadolsku, i za tu zaslugu bio od Turaka uhvaćen i nagrađen svile-nim gajtanom, koji ga je i otpratio na onaj svet; a
sin njegov, izučivši se u medresi^[58] do stupnja ule-me^[59], beše zakovani muslomanski softa^[60], ali u isto vreme i zakleti vlastelin bosanski, neprijatelj ni-zama, tanzimata i svega što po ^išljenju bosanske vlastele ne bi bilo bosansko. Zajedno s njim dođoše još nekoliko begova i aga.

Džafar-beg, hteo ne hteo, morao je izaći pred njih i primiti ih kao goste svoje i ugostiti svesrdno i darežljivo.

Kadija Unjko, ma da se i učio u Stambulu, opet ne imađaše stambulskih navika; iije mario na volo-vima zeca loviti. On odmah pređe na stvar, željaše odmah da zna na čemu je, crno ili belo, da ili ne, jer vreme je skupo.

— Čuješ li me Beširević-beže! Svi begovi i age u Bihaću jednoglasno izabraše tebe za svojega vođa. Mehmed-paša, uvažavajući opštu volju, ustupa tebi i grad i vlast; a inače ne bi ni moglo biti, jer Bo-sna ima slobodu izbora, a mi, sa svim što je naše, pripadamo Bosni. Želimo da nam se ti staviš na čelo protivu navale nizama i tanzimata. Ako je i tvoja volja, onda — evo ti tug od Krajine! I tu ka-dija otkrije na drvo nasađeni tug od crnih dlaka, koji je bio na vrhu okićen srebrnim polumesecom.

— Eto tuga, mi ćemo ga pred tobom poneti; a ako i dalje ostaješ uporan, Beširević-beže, onda ti evo darak od kadije-Unjka, obuci se u ovaj nizam i tanzimat, i sedi mirno u svome haremu.

I on pruži Džafaru zavežljaj, u kom su bile žen-ske haljine s veredžom^[61], i jašmakom^[62], i žutim ter-lukama^[63].

Džafar se nasmeja.

— Naši Bošnjaci, brate kadija, do danas nisu krili lica jedan od drugoga. Ili je možda i taj novi adet zaveo nizam i tanzimat?

Kadija na to odrska: „I nas će pokriti pred Bo-snom, ako se podamo”.

Džafar na to ne reče ni da ni ne; zamoli goste da otpočinu, a on se celu noć savetovaše s kapetanom Murat-begom, sa ženom i malim detetom svojim. Istom se ukaza zora na istoku, a vranac već čekaše osedlan u celoj bojnoj opremi. Džafar beše oružan od glave do pete, ali se ne znađaše na koju će stranu, — da li u Bihać, u Mostar li, ili u Hercegovinu...

IX

U Mostaru već od nekoliko dana skuplja se silan svet, pa se vidi neki još i neobičniji pokret; na obadvema obalama reke Neretve, dokle god oko do-pire, vide se čitave varoši od šatora raznovrsnih i raznobojnih; od samoga onoga mesta, gde reka Ja-senica, primivši u se mnogu vodu mutnoga jezera,
utiče u Neretvu, pružio se tabor hercegovačkih spahija, a na bujnim, podvodnim livadama pasu sočnu travu čitavi dželepi konja sputanih u ćustecima i putima: blizu šatorova vide se sedla, palani^[64], pri-bori konjski i oružje. Tugovi na šatorima pokazuju gde je predvodilac ovog ili onog reda vojske, a nad šatorom Zuljfikara-bega Stočevića, vezirova i her-cegova sina, vije se zastava muhamedova — sultan-ski barjak s polumesecom na crvenom polju. Na de-snom bregu, gde počinje put što vodi u Stolac, ro-đeno mesto Stočevića, utaborila se pešadija u re-dovima, u kojima se izmešali hrišćani s pandurima muslomanima, a nad samim Mostarom namešteni to-povi i ostale topovske zaprege; pa i tu se nad ša-torima viju tugovi i zastava prorokova. Nad peša-cima i tobdžijama komanduju druga dva sina Stoče-vićeva, Rizvan-beg i Sureja-beg. Svega vojske tri-deset hiljada i šezdeset topova brdskih i poljskih.

Starijem sinu Stočevića beše dvadeset i tri go-dine, a otac je bio u četrdeset šestoj od rođenja. Otac je sa sinom putovao po švapskim zemljama, go-stili se po Zagrebu, Pešti i Beču, mnogo videli, i ne bez koristi. Oni ne behu od onih muslomana, koji ne čitaju knjige i smatraju ih za izlišne, govoreći: ako pišu drukčije no što je u koranu — pogubne su, a ako je u njima isto što u koranu — suvišne su. Stočevići ne znađahu ni arapski ni persijski, ali su dobro znali svoj maternji jezik. Stočević otac, još iz detinjstva navikao se upravljati zemljom i vojskom komandovati; ni u jednoj turskoj oblasti ne beše taka reda kao u Hercegovini.

Od kako je Ali-paša Stočević počeo upravljati Hercegovinom, od to doba ne beše u tom kraju ni-kakvih pobuna, i granice behu sasvim slobodne od tuđih navala. Svojim potčinjenim beše kao roditelj i brinjaše se za sve potrebe narodne, ali je bio otac strog i spravedljiv, nije mario za izlišne savet-nike i ni groša ne dade na uhode i potkazivače. Mu-slomani i hrišćani ljubljahu ga podjednako, a bo-jahu ga se kao carskog namesnika. I na Cetinju i u Boki Kotorskoj uvažavali su hercega. On mogaše zavojštiti na Crnu Goru, ali on to ne htede, i go-vorio je: „Ja nisam vladalac, ne sklapam ugovore niti vojne objavljujem; sultan je moj gospodar, koji mi zapoveda”. On je bio veran sultanu i islamu, ali je pazio i nemuhamedovce, jer je javno priznao da je srpskoga porekla. Takoga vezira potrebno je bilo uvažavati, ali je valjalo s njime i — razračuna-ti se.

Na drugoj strani varoši, blizu reke, čuge, šatre, hladnjaci, odmorci pod taljigama i tma božja na-roda muslomanskog: staraca, žena i dece. Sve se to iskupilo po zapovesti hercegovoj.

U samoj varoši — begovi, kapetani, imami, der-viši, popovi, trgovci i esnafi^[65].
Na sve strane peku i jedu volove i ovnove, pije se šljivovica i vino u zdravlje sultanovo i u zdravlje čestitog vezira.

Čas po bi jedan drugog zapitao: „Zašto li nas, more, ovde iskupiše? Da neće herceg da se proglasi banom, pa da zavojšti na Crnu Goru i Dalmaciju?”

Bilo je mnogo gostiju iz Krajine, i iz Bosne; među njima Murat-beg Beširević, kapetan iz Ostrošca, i kapetan iz Lijevna, Firdeus. Narod je svašta go-vorio i nagađao, a najviše da će herceg da zauzme Krajinu i Bosnu, pa čak i Srbiju.

Ali se narod prevari, ne beše ništa od onoga što on mišljaše. Drugo je nešto bilo: Tatar-aga doneo je pravo iz Carigrada tanzimat, koji se inače zove hatišerif^[66], i koji je već obnarodovan u Stam-bulu i sad se ima pročitati narodu u Hercegovini.

Da li je vezir zadovoljan i tanzimatom, to niko živ ne znađaše, samo je naređeno da se tanzimat pročita, i on će se pročitati. Stočević je u svojoj zemlji uveo i nizam, ne toliko odelom i novim mun-dirom, koliko evropskim uređenjem vojske, koju je obučio u vojnim veštinama i strogo disciplinisao; on je primio nizam, i, po svoj prilici, neće se pro-tiviti ni tanzimatu.

Sutradan izjutra, na jedno četvrt časa od varoši, na putu ka Piperinskom hanu, a usred širokoga i ravnoga polja, beše podignut šember, okrenut ka istoku. Šember je neka vrsta amvona, na koji se penje imam i svršuje podnevnu molitvu petkom i svahog većeg godišnjeg praznika. Pešadija se postrojila kao živi lanac oko toga amvona, pred njom muslo-mani u tesnim redovima, licem ka istoku, a za pe-šadijom poređaše se gomile hrišćana, ne samo ljudi, nego i žena i dece, i kroz tu grdnu masu naroda na-čini se prolaz od amvona prema putu koji vodi iz varoši. S jedne i druge strane ovoga prolaza sto-jali su redovi vojnika, koji potiskivahu navalu na-roda. Celim putem do same varoši beše razređena vojska — pešaci i konjanici u raznobojnom i ži-vopisnom hercegovačkom odelu, a na uglednim konji-ma. Zastave i barjačići lepršahu se u vazduhu, a tugovima zamršuje vetar vlasi i blešte se na suncu svojim polumesecima. Oko amvona stoje i iščekuju podne imami u zelenim čalmama i dugim zelenim džu-betima; oni čas pogledaju u svoje velike, teške sa-hate, koje obično nose u kornjačnim kutijama na sre7 brnim laicima, tako jakim i debelim, da bi o njih mogao prikačiti i poveće terete.

Naskoro se pojavi otuda od varoši svečani pohod. Napred jahahu tatarin u crvenom tatarskom odelu, a sa zelenom čalmom oko glave; za njim pet spahija, jedan napred a ostali dva po dva, na lepim hatovima sa najlepšom konjskom opremom; za ovima, u rastoja-nju od pedeset koraka, iđaše četa konjanika s tugom i zapovednicima vojske, pa onda odličnije age, pa činovnici kalema,^[67] pa softe ulemskoga saveta, der-viši razne bagre, članovi mesne uprave, pa kadije; posle ovih jahahu begovi prema važnosti svojih ko-lena i svojim zaslugama, mlađi napred, stariji za njima; u poslednjem paru, kao gosti, jahahu Firdeus kapetan i kapetan Beširević. Za njima su jahale muftije^[68], a za ovim dva barjaktara s trima tugovi-ma, znacima hercegovog vezirskog dostojanstva. Za barjaktarima jahaše vezir Stočević, herceg od Her-cegovine; pod njim tunijski hat, beo kao mleko, sa ašom zlatom opšivenom, sa priborom srebrom okova-nim; svojom svilenom grivom zemlju dodiruje, a re-pom čisti prah po putu. Vezir vas uvijen u crvenom karamzinu, kojem se jedva vidi lice kroz zlatan vez, iskićen dragim kamenjem; na fesu mu dijamantska slova, a balčak od sablje sav se preliva u brilijan-tima.

Pored svakog age hodio je seiz^[69] i čibugdžija s či-bukom u kutiji; a veće dostojanstvenike praćaše još po jedan sluga s čantrom^[70] u ruci; pored begova po četiri čoveka pešaka; pored muftije četiri softe u dugačkim crnim haljinama i belim čalmama oko gla-ve; pored vezira dvadeset i četiri ič-age i seiza i toliko isto kavaza^[71].

Za vezirom vodiše do tri hata bogato osedlana i okićena, s perjanicama na glavi. Posle sviju iđaše jedno odeljenje sejmena^[72].
Cela ova svita hodila je lagano, banda je svirala, narod je vikao: „Živio vezir, živio naš herceg, naš gospodar!”

Vezir se klanjaše na obe strane narodu i vojsci, prinašaše ruku k srcu, a zatim je pružao prema narodu.

Pred kapijom svi se s konja skidoše i poređaše u dva reda na susret veziru. Vezir projaha na konju kroz kapiju, odajući selam agama, begovima i svima činovnicima, zatim se s konja skide i stade pred celu svitu na molitvu.

Beše upravo podne. Mujezin oglasi jezan, a zatim se imam pope na amvon i zapeva molitvu, za to vre-me svi muslomani klečahu sedeći na petama, položi-še ruke na prsa i gledahu pravo ka istoku. U tom su položaju bili sve do kraja molitve. Pošto se okon-ča molitva za sultana, za njegova oca i dedu, muslo-mani se svi digoše na noge. Imam siđe s amvona, stade pred pravoverne kao vođ pred vojsku i poče se namaz; po komandi imamovoj svi u jedan mah kleknu-še, po komandi staviše ruke na prsa, po komandi ma-hahu glavom i desno i levo. Kad se tako molitva do-vrši, muslomani, ne gurajući se, izađoše napolje iz kruga, zatvorenoga lancem pešaka, i stadoše iza vojničkih redova; u krugu ostaše samo begovi činov-nici, uleme, najznamenitije age, uz to znatniji hri-šćani, sveštenici obe veroispovesti, istočne i za-padne, i jevrejski rabini.

Kad se sve umiri, vezirski ćaja prinese kesu od crvenog atlaza, sa zlatnom kitom i zlatnim gajta-
nom; vezir izvadi iz svile pergamentni svitak, po-ljubi ga s puno poštovanja, prinese ga k čelu, k teme-nu, pa zatim dade muftiji, koji ga raširi i lagano pročita od početka do kraja. Za vreme čitanja caro-vala je mrtva tišina; jer, osim ulema, niko živi nije razumeo ama baš ni slovca. Muftija zapeva mo-litvu; svi muslomani podigoše ruke nad glavama, zatim ih prinesoše k licu. Muzika zasvira pozdrav, a muslomani tri put uzviknuše „mnoga leta” padi-ši, i posle svakoga uzvika vezir im odavaše rukom selam, blagodareći im u ime padišino.

Eto tako je bilo zvanično obnarodovanje sultan-skog fermana. Po svršenoj ceremoniji i vezir i sva njegova okolina posadiše se na ćilimove; doneše im čibuke i kafu. Vezir je lagano pušio iz dulca od ćilibara, sa pet prstenova okićenih brilijantima i rubinima. Međutim softe ulemskoga saveta objasni-še narodu sultanski ferman, po kom će u napredak biti svi jednaki pred zakonom, — čak i onaj čoba-nin biće ravan veziru. Tek što se proneše narodom ove poslednje reči, dok ti nekakav aga, nekadašnji janičar, priviknu na kavaze, pandure i sejmene da u-mire narod, među kojem se digao čitav žagor od go-vora. Ovima je ovaka zapovest bila kao kad zvižneš lovačkome psu; dokopaše ti pozamašne batine pa gde god koga stigoše. Narod zavika: „aman, aman!”, pade na kolena, ili se spasavaše begstvom. A begovi i age podsmehivahu se i vikahu narodu: „Kud ste nagli, ta tanzimat veli da je svaki čobanin barabar s vezi-rem; pa ako vas tuku u ime vezira, a vi ga se opro-
stite. A ako se ne možete koristiti vašom ravno-pravnošću, onda ona za vas i ne vredi, i tanzimat

laže”.
Načini se užasan metež; razjareni vezir jedva je mogao ukrotiti policaje koji su se raštrkali svuda po narodu. Naposletku povrati se red; dobro što još ne beše i mrtvih glava.

Ovaj događaj dade povoda švapskim novinama, te su pisale kao da je vezir obnarodovanjem tanzimata jako žacnuo visoku portu, i toga časa poleteše u Stambul glasovi kao da vezir i sva hercegovačka vlastela javno ismevaju tanzimat i sultanski fer-man, i time jako vređaju sveto ime sultanovo. Vezir, potkazivahu dalje visokoj porti, ne samo da nikoga nije kaznio za takav nered, nego nikome ništa ni prebacio nije.

Da se ovo dogodilo za vreme grozne vlade hromoga sadrazama, Vedži-paša proredio bi begove i age her-cegovačke onako kao negda u Krajini. Ali su sad bila druga vremena, drugi običaji. Visoka porta poruči veziru bosanskom, da podrobno izvidi šta se to do-godilo u Hercegovini i šta bude doznao da javi u Stambul.

Međutim je Džafar Beširević pristao bio da bude vođ ustanicima u Bihaću. On razasla ulake na sve strane s pozivom da se svuda dižu, i za nedelju dana beše sva Krzjina pod oružjem i na konjima; čak i stari Čelenko dobi vlast da digne hrišćane i da ih oruža za borbu za opštu stvar. Oružajući hrišća-ne, Beširević je u ovom slučaju činio isto što i herceg Stočević.

S Mujom Babićem povede se takođe prepiska; on javljaše da je nagovorio vezira da putuje po Krajini radi uvođenja tanzimata, i davaše Bešireviću raz-ne savete; ali Beširević nije mario za savetnike, savetovaše se sa samim sobom, a od drugih tražaše samo jedno: da ga bezuslovno slušaju. Posadu bihać-sku poveri starome Sejfoviću, a sam s vojskom raz-noga oružja, svega do dvadeset hiljada, pođe k Ba-njaluci, gde je imao vezir otsesti. Kapetanima i be-govima, koji ostadoše doma, zapovedi da prikupe re-zervnu vojsku, pa svaki u svom spahiluku da je go-tov poći, čim se pozove. Ustanak se objavi prvo ti-me, što su na sve strane proganjali turske vojnike — Arnaute.

Kad je Beširević-beg takim načinom prikupio vojsku da progna vezira Nebošnjaka, Bihaćević-pa-ša, s nekoliko odanih aga, pribra čitavu gomilu ba-davadžija, komedijaša, Cigana i Cigančura, pa hajd od zamka do zamka, od konaka do konaka krajiške vlastele i veseljaše domaćine a i sebe sama po go-stima. Svi su znali da je Bihaćević ustupio Bihać ustanicima, a zapovedništvo nad njima Bešireviću, i zbog toga kroz prste gledahu na njegova budala-štva, šta više rado učestvovahu u njegovim zabava-ma i svuda ga primahu s punim gostoprimstvom.

U Ostrošcu beše na domu Beširevića samo hanu-ma Zlatija s malim Hasan-begom; jer njezin dever, stariji brat Džafarov, Murat-beg, beše u to doba u Hercegovini; ali je Zlatija bila ćerka staroga Ha-sana i umela i u kući, i izvan kuće upravljati. Mu-slomani je poštovahu kao ženu begovu, a hrišćanska raja ljubljaše je radi njezine dobrote i gotovosti da svakome pomogne.

Zlatija znađaše da je njezin muž otišao s vojskom u Banjaluku na susret veziru, da je sva Bosna usta-la, i da na sve strane, kao hajkom zverad, gone Ar-naute. Bojeći se iznenadnoga napada na Ostrožac, ona naredi da mesni stanovnici u svako doba budu gotovi.

Jedno jutro javiše joj da se približuje Ostrošcu gomila nekakvih ljudi, pešice i na konjima. Jedni govore: naši su, drugi: nisu naši, nego Arnauti. Zlatija zapovedi da se digne most i da sve bude spremno za otpor, a desetorica okretnijih aga da usednu najbolje konje i da odu pred tu gomilu naroda, da je pitaju od kuda je i šta namerava. Očekujući glasove, ona sa svojim sinčićem stajaše na bedemu gradskom.

Ulaci se jedan za drugim počeše vraćati i ka-zaše da narod, koji se približuje, po izgledu reklo bi se da nema nikakvih ratnih namera, i, kao što kažu, nose među sobom mrtvo telo; međutim su se dve age odlučile da im se sasvim približe i da će Te skoro tačno znati ko su i od kud su ti ljudi.

Zlatija zadrhta i poblede — pomislila je, ma da nije kazala: „Da ne nose, možda, Džafara?”. Htede se nasloniti na koga mu drago, ali ne beše nikoga blizu nje, pogleda na maloga sinčića i vide gde se na nju osmejkuje. Zlatiji laknu na srcu. Ona nanovo posla age pred onaj narod, ali još i ne izađoše na gradsku kapiju, kad istom na put ispadoše dve age koje su bile među onom gomilom i još dva druga ko-njanika.

Kad stigoše age u tvrdinju, ova dva konjanika re-koše da su oni age iz Bihaća. Pokloniše se Zlatiji i rekoše:

— Naš gospodar i paša Bihaćević, po poruci tvoga muža, obilazi sve tvrdinje po Krajini, da bi privoleo begove na ustanak, pa ga je danas snašla ne-sreća: zazreo mu konj, paša je pao i ubio se; Bogu hvala ostao je živ, ali mu je tako zlo, da se jedva drži na konju, i s toga moli ženu svoga pobratima, ćerku svojega kuma, da mu ne otkaže gostoprimstvo i pomoć.

Zlatija odmah zapovedi da se spremi sve što mu treba za doček bolesnoga gosta, a sama mu izađe na susret do same gradske kapije. Ona se seti onih mi-nulih vremena kad joj je Bihaćević dolazio i dono-sio poklone kao svojoj potonjoj nevesti, i ma da ni-kad prema njemu ne osećaše ljubav ili tako što, opet joj je to sećanje, kao i svakoj ženi, godilo. Ona se radosno osmehnu, ma da i u taj par ni na koga ne mišljaše do na Džafara i svoga sinčića.

Bolni paša neprestano je ječao i tužio se; videlo se da se kao jako ubio. Odmah ga namestiše u odvo-jenoj odaji, kojoj je na zidu visilo oružje, lovačka oprema i konjski pribori Džafarovi. Oko njega se na-stojavalo s najpredusretljivijom pažnjom, da bi ne-prestano mogao osećati da se nalazi u gostima svoga pobratima.

A kad nastupi veče, poče svirati diganska muzi-ka, a Ciganke pevati, da bi bolnog pašu malo ra-zabrale; Ciganke pevahu slavu Džafaru i lepoj Zla-tiji, i proricahu zlatnu budućnost njihovom sinu Hasan-begu, koji će vremenom prihvatiti i dalje uz-visiti čast starog kolena Beširevića i proneti slavu imena njihovog.

Zlatija, po običaju, spusti sina u kolevku, i pođe da pohodi bolnika, da vidi kako mu je i da li mu je još što potrebno. Čim je ona ušla u odaju gde je Bihaćević, ciganski muzikanti toga časa očistiše se, a za njima jedan po jedan i sve age što su bile u odaji.

Bihaćević osta oko u oko sa Zlatijom.

U Bosni se očuvao još stari, patrijarhalni obi-čaj: što na srcu, to i na jeziku. Bihaćević se diže sa postelje i stade na noge zdrav zdravcit. Oči mu sevnuše kao u vuka, a vazda bledo mu lice obli ru-menilo. On htede uhvatiti Zlatiju za ruku, može biti i zagrliti je, govoreći joj:

— Ja te ljubim, Zlatija; vazda sam ljubio tebe i nikoju drugu. Smiluj se na mene, Zlatija moja, i lju-bi me!

Ali Zlatija u trenutku priskoči k duvaru (jer je Bihaćević sobom zaprečio izlazak na vrata), dokopa sa zida jednu od obešenih pušaka (a u Bosanaca su one svagda napunjene), odape oroz i nanišani pravo na Bihaćevića.
— Kucnuo ti je poslednji čas, opaki čoveče! Tako ti poštuješ kuću i gostoprimstvo svoga pobratima, tako poštuješ spomen svoga kuma, staroga Hasana... Od ruke kćeri njegove poginućeš, opaki čoveče!

Lice Zlatijino beše u tom trenutku tako grozno, tako puno preziranja prema Bihaćeviću, da je odmah pao na kolena i počeo moliti ne ljubavi, no milosti.

Zlatija držaše u desnoj ruci pušku janičarku na-perenu pravo u grudi Bihaćevića, a levom hitro ski-de konjsko puto s celim priborom.

— Odmah da si se prućio u postelju, nikakvi čo-veče, i namakao na noge ovo konjsko puto; sapni ga tvrdo i zaključaj; pa ključ amo baci, inače si — iz-gubio glavu!

Bacivši puto pred njega, stajaše s naperenom pu-škom, gotova i da izvrši svoju groznu pretnju. U njezinom oku i na njoj celoj viđaše se taka rešlji-vost, da Bihaćević ne smede više ni zuba pomoliti za milost, i žureći se da učini što je zapovedila, drkćućom rukom namače sebi puto na noge, zaključa ga i ključ hitnu Zlatiji.

— Sad se pokri jorganom i boluj!

Rekavši to, Zlatija pljesnu dlanovima, zapovedi sluzi koji dođe — da pozove dve age. Kad dođoše, reče im da poskidaju sa zida sve oružje; jer je kapetan Bihaćević opasno bolestan, pada u nekakvo ludilo i lako može učiniti sebi zlo.

Zatim Zlatija zapovedi da se otpuste kućama ci-ganski muzikanti i Ciganke igračice, a bihaćske age da se razmeste po privatnim domovima, dok ne ozdra-vi njihov kapetan; zapovedi da se pozove lekar iz Raštelja i javi njegovom haremu kako je iznenada oboleo. Svojim agama strogo zapovedi da bolesnika marljivo nadgledaju i da se od njega ne udaljavaju, da mu se ne bi dogodilo kakvo zlo.

Naredbe Zlatijine izvršiše se najtačnije: ne-srećni ljubaznik ležaše okovan, a niko to i ne zna-đaše. Rasprava je bila odgođena do povratka muža uvređene žene, ili do dolaska žene koju je hteo iz-neveriti.
X

Divan vam je to grad ta bosanska Banjaluka; puna je naroda i bogata, a negda beše stolica bosanskih banova; oko nje su se kršile dve sile, srpska i ma-džarska, i u savetu rečima i na bojnom polju oružjem, i ni jedna drugu ne preteče, a obe potisnu sila mu-slomanska. Vrbas teče oko Banjaluke i svoju bistru vodu sliva u Savu; negda nošaše šajke pune doma-ćih plodova na oči banova, a sad na oči muslomana, sadašnjih gospodara gradskih. Kao što je u srednjem veku svaki mogao naći dočeka u manastirskim zidi-nama, tako su se u hrastovim i čamovim konacima stare Banjaluke gladni nahranjivali, žedni napaja-li, umorni nalazili odmora. Takav beše stari obi-čaj od davna i davna, pa se takav još i danas održao. Kome dozlogrdi u svojoj domovini, koji god prinuđen beše da izbegne gonjenje svoje vlade, svaki nalazaše u Banjaluci gostoprimstvo, tamo su ga primali kao svoga rođenoga; u kući, gde bi ga primili, osećao se kao u svojoj rođenoj.
U ovoj dakle varoši nastani se vezir. Porodica bega Džinića primi ga kao gosta svoga. Džinići su bili gospodari nad trista i više čitluka,^[73] da su preko cele godine mogli ići iz čitluka u čitluk, a da gotovo ni u jednome dva put ne noće. Tu je vezir sazvao sve kapetane, ali ih dođoše svega trojica: Vidajić, Atamanović i Kulinović, a ostalima ni traga ni glasa gde su i kako su; ali je vezir napo-sletku prozreo da neće dobro biti što oni ne znam gde po budžacima pletu i šiju.

Vezir nije krio svojega nemira; sto puta bi voleo napustiti svoj položaj, nego što bi se odlučio da ognjem i mačem umiruje zemlju. Ovoga se ne bi latio i zato, što se to ne slagaše ni s namerama mladoga sultana.

Vezir još ne mogaše da prekine: ili-ili! a među-tim su mu već stigli glasi, da su čete ustaničke na obalama Vrbasa, četiri sahata od banjalučkoga puta.

Mujo Babić razdražen, izjavi veziru da odlazi da ih sukobi, veselo se baci na konja i povede spahije, a vezir iščekivaše, razmišljaše i savetovaše se. Pozvati u pomoć Srbe, hrišćane, to mu se činjaše protivno islamu; dozvati Arnaute, to bi opet bilo neprijatno padiši, a i kad bi ih pustio, sve bi po-robili. Poslanik iz Srbije savetovaše veziru da se što skorije ukloni iz Banjaluke.

Vezir slušaše reči poslanikove, slušaše i miš-ljaše; sve jedna i ista turska misao vrtijaše mu se po glavi: ali ako se muslomani združe s hrišćani-ma, Srbi sa Srbima? Onda bi bio kraj osmanlijskoj sili i vlasteli; kapetani, begovi i age navratile bi sve na svoju stranu i rekli bi tada kao Srbi sa oba-la Save i Dunava: dozvolite nam da sami sobom u-pravljamo, a ako ne dopustite, sami ćemo sebi do-zvoliti.

Vezir se lomio i očekivao.

Ulak za ulakom dolazaše od Babića, glasi sve crnji i gori. Sila ustanička velika, pridružuju im se sve nove i nove čete, ali se uzda u Boga i u svoju britku sablju, i nada se da će mu izaći za rukom da ih pokori. „Zdrav mi budi, veziru; mirno jedi, pij, i odmaraj se; ja ću stajati na straži i samo preko moga trupa i trupova mojih spahija mogu ustanici kidisati na Banjaluku”.

Najzad dojezdi jedan od Kulin-begovića tako žur-no, da je svoga konja umorio. Kulin-beg je došao ve-ziru i javio da je već Babić otvorio boj. „Spahije se brane od ustanika kao krda divljih veprova kad ih vuci napadnu i već su sa sviju strana opkoljeni; žestoko viče Babić i zapovedio mi je da najbržim kasom dojurim do tebe da te ustavim, da te zamo-lim da časa ne časiš, već što brže da otputuješ i ukloniš od opasnosti tvoju dragu vezirsku glavu”.

Ne minu ni jedan čas, a u grad uđe gomila spahija, među njima jedan nošaše na sedlu ranjenoga Muju Babića. Glavom vezir izađe mu na susret, sam pomo-že da ga spuste u postelju, i zahte da mu pred njim rane razgledaju. Ali Babić, kao i da ne osećaše svo-jih rana, moljaše vezira da prelazi odmah u Srbiju.

Veziru vrlo žao beše Babića, ali je njegov savet poslušao. Sve se spremi za polazak, a srećom usta-nici ne žuriše se da osvoje grad. Vezir ode s celom svojom svitom, a s njima i paša Šefirević. Babića položiše u volovska kola, da bi ga lakše preneli na jedno od dobara Džinićevih i tako uklonili da ga ne nađu ustanici, a vezir srećno stigne u Srbiju. Tu iščekivaše zapovest visoke porte. Srbi se ozbiljno spremahu za rat, ali porta ne hte primiti usluge Srbalja i pozove vezira u Carigrad na usmeni razgovor.

Odlaskom vezira iz Bosne namera ustanka beše po-stignuta. Kapetani i begovi odluče se da se raziđu kućama, ali pre svega napišu knjigu sultanu, kojom mu izjave pokornost i želju da dugo poživi i da bu-de slavan, a što se Bosne tiče, da u njoj nema ni jed-noga podanika, koji bi se smeo protiviti njegovoj volji, pa čak i uvođenju tanzimata; ali sva Bosna bije temena pred nogama svoga padiše i moli, da bi za bosanskog vezira bio postavljen Osman Skopljević ili Topolić, jer su obojica iz zemlje bosanske, pa mogu upravljati Bosnom po starodavnim običajima te zemlje.

Međutim se iz Hercegovine vrati u Ostrožac Mu-rat-beg. Zlatija mu pripovedi šta se zbilo s kape-tanom Bihaćevićem i dala mu ključe od okova.

Kad god bi Murat-beg pohodio Bihaćevića, ovaj bi zadrktao kao da ga troletnica trese, uvijao bi oko -sebe svoje haljine, a Murat se činjaše kao da ništa
i ne znađaše, sažaljevaše svoga suseda, govoraše s n,ime o stvarima u Krajini, o stvarima domaćim, o lovu, pa i o lepom vremenu, savetovaše mu da ustane i da se malo prođe: „Svež će vazduh jako prijati njegovom poremećenom zdravlju”.

Ali mu se Bihaćević zahvali na savetu, reče da se oseća sve gore i gore, i jedno ga samo moli, da bi ga što pre otpravio u Bihać. Murat-beg mu obeća učiniti po volji, ali dan za danom prolažahu, a on to ne učini.

Može biti da Murat-beg u svojim mladim godina-ma nije bolje od Bihaćevića sudio o pravima žene: hrišćanstvo ga nije prosijavalo svojom naukom, a islam gleda ženu kao stvorenje sazdano na uživanje mužu, zatvorio je u kafez kao gizdavu ticu pevačicu, zaklonio joj lice od tuđih očiju i otkriva ga samo pred njezinim zapovednikom i gospodarem, koji je dobi kupovinom ili ženidbom. Islam je stvorio od žene nevoljnicu, koju valja izdržavati, ljubiti ili kazniti po njezinoj zasluzi, zabavljati se njome dok je mlada, a posle je oturiti od sebe i zaboraviti je. Bošnjaci, ne po kakvom svesnom ubeđenju, nego po svom srpskom srcu, nisu toliko krili svojih žena, smatrali su ih kao drugarice svoga života, kao ma-tere svoje dece; no pri svem tom i Bosanci imaju vrlo zbrkane pojmove o ženi.

Murat-beg nije u sebi toliko osuđivao postupak« Bihaćevića, jer je hanuma Zlatija bila i mlada i lepa, ali je u isto vreme znao i to, da njegov brat Džafar ne bi otrpio sramotu njegovoj ženi i materi ina njegova. Da je Džafar zastao u postelji Bihaće-vića i doznao rašta se načinio silom bolestan, Bi-haćević ne bi izneo glave iz Ostrošca, pa s toga, da bi otklonio ubistvo, pusti kući Bihaćevića, a Zla-tiju zamoli da mužu ni rečce ne proslovi o svemu što se dogodilo.

Posle duge bolesti u Ostrošcu, vrati se Bihaće-vić svome domu suh kao šibljika, lica požutela, a pogleda uznemirena, divlja; postao je još nepristu-pačniji i izbegavaše svaki razgovor; po večeri mno-go pijaše, ali već bez svirke i čočeka, sve u najvećoj tišini i osamljenosti, daleko od ljudskoga oka, ona-ko po turskom običaju, da ne bi dao rđava primera drugima. Svi, koji ga poznavahu, govorahu:

— Boli ga srce, a ima i rad čega. On, kapetan, otišao iz Bihaća, da drugi u njega ulegne i sebe proslavi. Mora da mu je teško; on je beg a pri tom i paša; možda su ga držali u Ostrošcu kao taoca, jer ko zna šta se to tamo zbilo. Sad su Beširevići iskočili, i oni, s pravom, mogu se smatrati kao bani od Krajine.

Naskoro dođe u Bihać Džafar-beg, a s njim begovi i age, vraćajući se svojim selima.

Mehmed-paša Bihaćević dočekao je Džafara u Bi-haću, ali ne baš tako srdačno.

— Beže, reče mu pri susretu — pozdravljam te u Bihaću; oi danas pripada više tebi nego meni.

— Pripadao je, pašo, meni dok trajaše ustanak, a sad je tvoj isto ka’ i pređe, jer danas, slava Bogu, nastao je mir; Bog bi samo dao da nam bude dugo-večan.
__ Ja sam, beže, bio gost tvoj u Ostrošcu; kapetan Murat ispratio me je ovamo savršeno bolna.

u Ostrošcu su vrata širom otvorena za sva-

koga gosta, a još više za spahije i Bosance. Držim da je paša tamo svega imao.

Bilo je, slava Bogu, svega Bihaćeviću u domu

Beširevića, kao i Bešireviću u zamku Bihaćevića.

Tako se oprostiše jedan s drugim dva bega, dva suseda, hladno, ne baš po susedski. A da bi hladno-ća bila očevidnija, Džafar ode na adu begu Sejfovi-ću; tamo ga dočekaše oni begovi i age, koje je osta-vio Bihać da čuvaju, tamo se oprostiše s njime i oni, koji su učestvovali u delu i zajedno s njim dođoše u Bihać da se otuda raziđu svojim kućama. Na tom praštanju pila se rakija i vino, jeli pečeni ovnovi i veselilo se do mrkle večeri. Džafar je odlučio da polazi kad nastupi večernja hladovina, da ne bi vru-ćinom morio svojega vranca, a da bi sutra na uranku poljupcem razbudio Zlatiju.

Mesni begovi i age, po srpskome običaju, do po puta ispratiše svoga dragog gosta, ali im je još ja-ko zujalo u glavi, te su neprestano brbljali sve što im je na jezik padalo. Svima je Bihaćević bio na je-zpku, svi mu se podsmevahu, razbijahu glavu time, šta li mu se siromahu moralo dogoditi u Ostrošcu; mora da je što to bilo, kad su razjurili njegove svi-rače i čočeke, udalili i njegove ljude, a samoga njega držali kao u kafezu. Neki zucnu da je Bihaćević makao u Ostrošcu puto vrančevo, a Murat-beg to doznao, očitao mu dobru bukvicu i otpravio ga u Bihać.
Sve je to ušima slušao Džafar, ali se svemu ne-vešt činjaše.

Pratioci Džafarovi jedan po jedan oprostiše se s njim, tako da je na uranku ostao gotovo sam sa svojim ljudima. Dan je malo po malo osvitao i jarko sunce ukaza se na nebu. Beg uetavi konja, skidoše se i osta-le age; rosom umiše lice, ruke i noge, i pomoliše se Bogu. Svršivši namaz, baciše se opet u sedla i ve-likim kasom pojuriše u Ostrožac.

Eto se ukaza i Ostrožac i veselo ih pozdravljaše svojim belim kućicama. Mnogi se narod slegao u uli-ce da dočeka bega. Džafaru se ote pogled na gomilu i ustavi se na Zlatiji, koja beše napred išetala s malim Hasom na rukama. Džafar skoči sa svojega vran-ca, pozdravi se sa Zlatijom, poljubi Hasu u rusu gla-vicu, posadi ga na konja i zajedno s njim uputi se šatoru, gde ga očekivaše njegov brat, Murat-beg. Dža-far zajedno sa sinom celivaše skut starešini svo-ga kolena i posle kafe, selama i mejrabe s muhame-dancima i hrišćanima svi se skupa uputiše u 0-strožac.

U Ostrošcu je Zlatija nanovo pozdravila muža i gospodara pred konakom, i sve sluge zdraviše se s njim, ljubeći mu ruke, skute, kraj od haljine, onako kako je kome pristojalo. Zatim su svi ušli u konak, pa ubrzo ostavili Džafara na samo sa ženom i sinom.

Zlatija mu ništa ne reče o bavljenju Bihaćevića u Ostrošcu, a on je o tome ništa ni pitao nije. Zla-tija je dala reč Murat-begu da neće govoriti mužu o onom što se dogodilo; ona mišljaše: „Kazaću mu
ako me uspita”, a on opet očekivaše da mu ona sama sve pripovedi. Ovo ćutanje padalo je teško i njemu i njoj, zagorčavalo elatke čase njihovoga sastanka.

Išli su iz odaje u odaju — sve je na svom mestu, a gde bi bilo neke promene, ona bi mu ispričala kad je i zašto to učinjeno; najzad dođoše u odaju nazva-nu oružnica, gde su uvek odvodili otmene goste da se odmore, a tom prilikom da vide i oružje begovo.

Džafar pogleda na oružje, pogled mu zape onde gde visaše pribor konjski, i zapita Zlatiju:

— A gde li je to puto od mojega vranca?

Ona porumene kao krv i nijedne ne reče; on se na-mršti, ali svoje pitanje ne ponovi.

XI.

Džafar-beg, junak na glasu, ne umede drešiti čvo-rova, ali mu je išlo od ruke zamrsivati ih. Kobno puto njegova vranca uvrtilo mu se u glavu i sputalo mu i srce i misli, razmrsiti te uzlove nije umeo, a još manje mogaše ih preseći . .. Pitao je ženu jed-nom, dva, — ali mu ona odgovori okolišom, ne gle-dajući mu u oči; obećala je ne govoriti i držaše se svoga obećanja, ma da je znala žestoku narav svojega muža i pribojavala se posledica tog njegovog gnjeva. Kapetan Murat, čovek razuman, a pri tom glava u ro-du, rastumačio joj šta je čeka ako uzgovori — mali Haso ostao bi pre vremena siroče; zato je ona ću-tala. Ovo ćutanje i njoj se nije svidelo, ali je to či-nila iz ljubavi prema mužu i detetu.

Pitao je Džafar sve obližnje age, pitao i sluge,
ali iz njinih raznih odgovora ne mogaše saznat’ ni-šta pouzdano, jer i oni sami ne znadoše pouzdano ono što se dogodilo. Govoreno mu je da je Mehmed-paša jako bio oboleo, ne samo da iz sobe ne izlaža-še, iego se, ležeći na postelji, ni ispod jorgana nije mrdnuo. Bojeći se da od bola ne potegne na se pušku ili nož, izneli su sve oružje iz sobe, pa može biti da je onda izneseno i puto, koje se po svoj prilici tada zabacilo; lako ga je spodobio koji od slugu pa-šinih.

Kad god bi Džafar govorio s Murat-begom o tom prokletom putu, brat bi mu se samo nasmehnuo i za-vršio time, da je to tako reći prosta izmišljotina, koja ne vredi koliko jedna slamka.

-— Nije sad vreme vrčati jedan na drugoga puta radi, pa baš da je od suhoga zlata; vrčati sad, kad nam možda svima u Stambolu kuju puto, u koje će nas zacelo i sputati, ako ne bude među nama sloge i jedinstva: u slozi smo jaki, pocepamo li se — svi smo u njihovoj mreži. Ja nisam brat Bihaćeviću, ali je on kapetan, i to još od Krajine; moj ti je savet — ostavi do vraga to prokleto puto pa nabavi novo.

Tu bi se nasmejao, zaćutao, i čuvao se svakog da-ljeg razgovora.

A to bi Džafaru još teže padalo na srce, još jače bi ga stezalo to nesrećno puto. Odjahao bi pravo Bihaćeviću da se s njime lično objasni, ali se boja-še da ga narod kako ne ismeje. Žena mu nije kazala istinu, i to ga jako uznemiravaše . ..

Kad je kod žene i sina, onda je bivao veseo i za vreme bi zaboravio ne samo na Bihaćevića, nego i na ceo svet, ali čim bi opet ostao sam, prokleto pu-to nanovo bi pritislo njegove misli, i neprestano bi ga gonilo kao ono zujanje komaraca u letnje doba. Tada Džafar ne bi mogao mirovati kod kuće, no bi na-gao u lov u planinu s hrtom i sokolom. Ali i tu bi se stekle razne slučajnosti da ga kinje i gone: hrt, koji je lako izlazio na kraj s vukom, još lakše lo-vio lisice i zecove, sad redovno ispuštaše zveri, trčao bi u vetar, skakao i batrgao nogama kao da mu je neko puto na vrat namakao, a soko, kao da su mu krila sputana: niti bi se kao negda zaletao, nit’ bi vešto i lako noktima dokopao plen... Džafar, srdit i zlovoljan, pošao bi domu. Što god počne, ne ide!

Jednom, došav s lova, beše Džafar neobično za-mišljen i uznemiren, pretijaše da će pucati na Bi-haćevića, da će ga svega na komade iseći, ali se od-mah prividno umiri i gotovo kroz plač moljaše ženu da mu kaže suštu istinu o tom putu, jer mu se po glavi vrte Bog zna kakve čudnovate misli. To-liko beše na nju navalio, da već zausti da ispriča sve kako je bilo, ali on odjedanput škripnu zubima, poče strašno grditi Bihaćevića i tako užasno seći očima, da sirotoj Zlatiji zasta rečca u grlu i one-svesla pade na zemlju.

Ova nesvestica beše i suviše težak udar za Dža-fara. On brzo izlete iz dvora, i kad Zlatija dođe k sebi i poče pitati za muža, kazaše joj da je još s dvema agama useo na konja i otišao pravo Bihaću,
ali sobom nije poveo ni hrta ni sokola, nije dakle otišao u lov.

Zlatija otrča Murat-begu i pripovedi mu sve što se dogodilo između nje i muža. Kapetan odmah zapo-vedi konja osedlati i gotovo s celom četom naoruža-nih momaka pojuri Bihaću, ali pre toga reče Zlati-ji da bude spokojna, jer neće dopustiti njenom mužu da učini ma kakvo delo zločino.

Zlatija se malo poumiri i ode da nadgleda male-noga Hasu, ali joj ni hrana ni san ne padahu na um; seđaše uz kolevku svojega sina i sva se sazdala u sluh i gledanje. Zalaje hrt — učini joj se da dolazi njezin gospodar, istrči na ćošku — ali svuda na sve strane gluha tišina. Opet se vraća u odaju, seda po-red ljulje detinje, gleda kako mirno spava i broji dahe njegove. U jedanput soko zaleprša krilima na divanani, — mora da se približuje beg. Opet Zlatija istrča na ćošku, siđe dole u dvorište, prikuči uho bliže ka zemlji, ali se iz daljine ne čujaše nika-kav konjski topot. I ona se opet lagano uspe u svoju odaju.

U nemiru provede Zlatija celu dragu noć. Uzalud bi izlazila na kapiju konačku, uzalud bi upirala svoje poglede u nepreglednu pomrčinu noći. Svud u naokolo gluha tišina, već i zora zasvitila tamo na istoku. Razbudi se maleni Haso, otvori lepe očice, pruži ručice materi, a ona ga pogleda i briznu plakati.

Tešiše je sluge: gospodar tek što nije došao, može biti da je već tu blizu konaka, ali njega ni od
kuda čuti ni videti. Pred veče se vrati iz Bihaća kapetan Murat-beg; nigde se ne susreo s Džafarom, ništa ne čuo o njemu, ali je poručio begu Sejfoviću da prismotri u svojoj okolini: Sejfović je stari njegov dost,^[74] njemu može poveriti sve, u njega se može pouzdati kao u samoga sebe. Tešio je i uspoko-javao Zlatiju, moljaše je da se za vreme skloni u nje-gov harem. U društvu sa ženama razabraće se od svo-jih briga i biće joj lakše tamo nego da samuje s de-tetom.

Tužno prolažahu dani u Ostrošcu; o Džafaru ni traga ni glasa, a Zlatija provođaše dnevi i noći u suzama; maleni Haso tražaše oca svoga, ali ga nigde naći ne mogaše. Još ne govorahu, ali već pomišlja-hu: bedna udovica, bedna sirotica!

Tako minu nekoliko nedelja, dok jedanput stiže knjiga od Mehe i Ahe, braće Zlatijine, u kojoj joj poručuju da će doći u Peć njihova mati hanuma Fa-tima, da li sama ili sa setrom Srebrnkom — ne zna se pouzdano, ali je svakojako mole da ne časi časa već da odmah dođe, da vidi majku u očinoj kući. Javljaju joj uz to, da je Skopljak-paša pozvan iz Azije u Stam-bol i da lako može doći u Bosnu za vezira. Kakva bi to radost bila za celu Bosnu, kakva čast i slava za porodicu Hasanovu i sve njegove srodnike. Braća mole da Zlatija dođe s mužem i s kapetanom Murat-begom, koga takođe mole da nikako drukčije ne čini već da s njima pođe. Murat-beg svetovaše Zlatiji da učini braći po volji, on će je pratiti u putu, a mo-žda će dotle i Džafar videti šta je učinio, pa se doma povratiti. Ali se Zlatija izgovaraše jednim te jednim:

— Ni kročiti neću, dogod ne čujem šta se s njime zbilo: neću ostaviti Ostrožac, jer je to gnezdo Be-širevićima, a ja mati Beširevića. Ja sam udovica, a on sirota, — ovde je nama mesto i nigde na drugoj strani.

Tako prođe nekoliko dana. Jednom, rano izjutra, padoše u Ostrožac kadija Unjko i Alija Kedić. Unjko dugo govoraše s kapetanom Murat-begom, poka-zivao mu nekake hartije, i čitao mu ih; kapetan je, preko običaja, brzo hodio tamo amo po sobi i sukao brkove.

— Vala mu u glavi nije najčistije. Gledaj ti, mo-lim te, šta čoek pogradi!

— I ja tako mislim, kapetane, reče kadija, — ali se s Džafarom ne da besediti; što mu jednom sune u pamet, odmah kidiše onamo, i ne odvrati ga manita, dok god ga samo vreme ne razuveri.

— Bolje oturimo svu tu jaziju,^[75] pa ostavimo vre-menu i čekajmo.

— Ali to ne biva, beže! Zakon islama ne dopušta taku rabotu, pa i savest druga ...

— DRUG Je dužan svome drugu oči otvoriti, pre-kide ga Murat-beg; — ne sme mu dopustiti da pod izgovorom prava zgazi u blato sreću i dobro ime. *)
— Ta ono je tako kad uzmeš begovski, i onako po bosanski, ali po šerijatu^[76], beže, rakami su druk-čiji; a ja sam sluga islama, stražar šerijata.

— Ič, ne biva! Ja ću razbistriti tu đavolju stvar; ispričaću golu istinu, u dlaku onako kako se je de-silo. Velju to ne biva.

— A kome ćeš, beže, ispričati istinu?

— Samome Džafaru; neka dođe amo da pojegleniše-mo, da mu kažem sve. Pravo da ti kažem: ja sam kriv, što do sad čuo nije što želi da zna. Neka dođe amo; nagovori ga, kadija, da što skorije dođe k meni na divan.

— A gde da ga nađeš sad? Rastasmo se ća na Kle-ku; sede u đemiju i naveze se na more. Alah bi znao kud ga dalga odnese, a i sam ne znađaše kud će i kako će. Praštajuć’ se reče: „Širok mi je svet; kad se is-krcam iz lađe na obalu, putovaću dalje i dalje, do god traje zemlje pod nogama, i tamo će zar opet biti mora i opet zemlje, ali u Ostrožac moja živa noga neće više kročiti. Iit’ mi se nadajte, nit’ za mene pitajte, jer o meni glasa čuti nećete. Ja sam sebe otpravnik u surgun^[77]. Daj joj ovu jaziju: neka joj je Bogom prosto, našto da je držim u putima? Kad za me nema pravde u njezinom srcu, bađava ću tražiti i ljubavi. Bolje i ne čekati to, bolje za ranije obr-nuti leđa zajedničkoj nesreći. Neka uči malenoga Hasu ljubiti svoju zemlju Bosnu, a vi ga s Murat-be-gom učite da bude junačan. Suze mu tecijahu iz oka, kad ovaj amanet izgovori; oprosti se sa mnom i ode U lađU- Ja stajah na bregu, dogod lađu mogadijah videti.

Namršti se Murat-beg:

— Ova će je knjiga ubiti!

— Dok je deteta u matere, niko je, beže, ne pora-zi van jedini alah ili ubilačka ruka čoječija; nema toga derta koji će je salomiti, do god joj živo i zdravo detence. Srce materino ne plaši se smrti: ona živi u svojoj deci, i za svoju decu.

Kapetan Murat opet naže živo gresti po odaji, kadija držaše u rukama hartiju, okrete se nekoliko puta, zadubi se u nju, pa onda reče odlučno:

— Neka bude po njegovoj želji! I odmah ode snasi u harem. U haremu već znađahu da su došli gosti i nadahu se od njih dobrim glasovima o Džafaru. Zla-tija držaše na rukama sina i nežno ga priljublji-vaše k svojim nedrima.

Murat uđe i stade pred nju, pogleda je suznim oči-ma, i potresenim glasom reče joj:

— Zlatija, nema nam našeg Džafara; evo ti knjige razvodnice od njega. Ti si slobodna, ali ne zaboravi da si mati Bešireviću.

Zatim joj spusti knjigu na koleno, i posrćući iza-đe napolje; jer mu je u glavi bilo tako mutno, da go-tovo ništa nije video pred sobom.

Zlatijinim likom osu se samrtničko bledilo; u-prla ukočen pogled nekud tamo u daljinu, ni sama ne znađaše kud. Dotrčaše sluge s vodom, da joj pomognu,
ali mali Haso dreknu, zaplaka se, mati dođe k sebi, primakne lišce detinje k svojemu, ljubljaše ga, i svo-je poljupce zalevaše suzama ... U njoj preminu žena, rodi se mati.

Ona ode Murat-begu i preda mu knjigu razvodnicu.

— Neka ovu knjigu čuva starešina roda Bešire-vića; sad već nisam žena Džafar-begova, ali sam bi-la i ostajem mati Hasan-bega Beširevića.

Rekav to, zamolila je, da joj bude dozvoljeno od-mah otići u Peć, da se vidi s materom.

Murat-beg joj to odobri bez svakog pogovora. Ona sama spremi svoje stvari, prođe po svima sobama, na-redi da sve stoji netaknuto kao što je Džafar osta-vio, zabravi sve, ključe dade vernome agi i oprosti se sa svima, ne pustiv ni jedne suze, ma da su je mla-đi sa suzama ispratili. Verno pseto Džafarovo li-zaše joj ruke kad se penjaše u kola. Alija Kedić, sa još nekoliko drugova, isprati je do same Peći.

Tek kad je izašla iz Ostrošca i iz vida se izgu-bio grad sa svojim belim kućicama, tvrdinjom i ko-nacima Beširevića, a mali Haso zaspao, istom onda potekoše joj potočići suza, i ona dugo i gorko pla-kaše.

Dok se u Ostrošcu događala ova porodična drama, dotle u Stambolu razbijahu glavu portini većili, kako da urede tu nemirnu Bosnu. Jedni svetovahu ot-rov, svilen gajtan i surgun u daleke azijatske zemlje; drugima je i to malo, pa bi sve listom pod oganj i mač — da se istrebi sve, da se stvori nešto novo, što bi jednom za svagda učinilo kraj svima pobuna-ma. Čuše se i prijateljski saveti stranih država.

Ali je sultan toga puta imao i svoje mišljenje i odluči se prekinuti stvar naimenovanjem novoga ve-zira za Bosnu. Toga radi pozvaše iz Trapezunta Osmana Skopljevića, a iz Damaska Izeta Topolića; a U isto vreme stiže u Stambol molba bosanskih be-gova da se u Bosnu pošlje vezir Bosanac. Ova molba uzdrma sultana u nameri njegovoj; činilo mu se da bi bilo popuštanje kad bi se zadovoljila. Osmana po-slaše za vezira u Solun, a Izeta-pašu za vezira u Beograd: obojica su bili rođeni Bošnjaci, obojicu poslaše u oblasti susedne Bosni, ali ni jednog ni drugog ne poslaše baš u samu Bosnu, da bi pokazali Bošnjacima da neće biti onako kako oni hoće, već onako kako sultan želi. U Bosnu poslaše za vezira Čerkeza Hafis-pašu.

Hafis-paša učio je vojne veštine od samoga Molt-kea, koji se u poslednje vreme tako jako proslavio, a kojnjje duže vremena bio u turskoj službi pre nego Je stao u vojsku prusku; ali ni lekcije samoga Molt-kea ne mogoše istesati iz Hafisa vojvodu, jer beja-še takav muhamedovski zatucanjko, tako „blagoče-stiv pravovernik, da za njega ne beše na svetu ni-kakvoga progresa. Pre je bio serašćer i sadrazam turske vojske u ratu protiv misirskog vice-kralja, Ibrahim-paše. Kad mu vojsku spopade misirska ko-njica, mesto da rasporedi borce po planu Moltke-ovom, on se skide s konja, sta se uerdno klanjati i moliti, i dohvatajući pregršt po pregršt peska, bacaše ga prema neprijateljskoj konjici sve dok voj-ska ne poče već primetno uzmicati i dok ga s polja silom ne nagna u boj dobručka konjica.

Takav vam beše taj novi bosanski vezir. Za pomoć-nika mu dadoše poturčenjaka Omer-pašu, rodom iz Krajine hrvatske. Omer-paša, pre nego ode u Turke, beše prost narednik u austrijskom otokarskom gra-natirskom puku i neko vreme rađaše pri kancelariji toga puka; zavadi se s jednim oficirom iz svojega puka i morade pobeći; stupi u službu kod udovice nekog banjalučkog age i primi muhamedovstvo. U Ba-njaluci mu mnogo nanesoše vreda, mnogu tugu zada-doše bosanski begovi i age, koje omrznu iz sve duše svoje i kojima se zakle osvetiti, ma ga glave stalo. S tom namerom ostavi Banjaluku i stupi u redovnu vojsku. Tu ga potera tako dobra sreća, da je za krat-ko vreme postao paša i izišao na glas kao valjan general. Pošav u Bosnu, poveo je sobom poturčene Madžare, Poljake, Jevreje i Rumune: sve su to bili ljudi energični, koji su, isto kao i Omer-paša, gram-zili za blagom i sjajnim položajem u životu, ne ob-zirući se mnogo na sredstva, kojima će do te slave doći. Oni pođoše za Omerom kao za svojim vođem, i on se mogaše u njih potpuno pouzdati.

XII.

I opet se sastaše u Peći obe sestre, Zlatija i Sre-brnka, i oba brata, Aho i Meho, i hanuma Fatima, samo što nije bilo staroga Hase, koji je otišao Bogu na istinu. Ne beše ni onoga što je bilo u nje-govo vreme, ćerke mu nisu više mlađane devojke koje skakuću, pevuckaju i toroču kao ptičice iz božjega raja, nego su mlade lepuškaste hanume. One su pre-stale pevati i cvrkutati, niti hode više tužne i zamišljene, kao hurije sedmerih nebesa, kad očekuju pravovernog muslomanina, kojega im je usud name-nio. Fatima se već pogrbila pod teretom dugih leta i jako se postarila; neprestano pripoveda svojim sinovima i starom Čelenku, koji dođe u Peć da još pre nego što umre poljubi skut udovici svoga druga Hase i da je zamoli da kaže tamo svome mužu Hasi da mu je stari Čelenko ostao veran na ovoj zemlji, ma da se, kao hrišćanin, i neće možda sresti na onom svetu s njime kao muslomaninom. Pripoveda ha-numa o Stambolu i Bosforu, tom dragom kamenu iz božjega sveta, o mramornim dvorovima, o vrtovima, u kojima blešti i miriše cveće svakojake boje, o dža-mijama s vitkim munarima što kao strela streme pravo u plavetno nebo, o mujezinima što sa njihovih vrhova prizivlju verne na molitvu, o šumama kipar-skim, o plavoj, prozračnoj vodi bosforskoj, po kojoj plove hiljadama galija s belim jedrima i raznoboj-nim zastavama, a među njima večno šiljkaju kajici po sred čitavih stadb delfina, koji se praćkaju po površini morskoj, čikaju se na sunčanim zracima i prskaju vodu kao šmrkovi. Slušaoci slušaju i čude se raskošu stambolskih velikaša, pozlaćenim karu-cama sultanovih žena, sili i moći velikog padiše.

A kad je stara hanuma govorila o svome zetu Osman-paši Skopljeviću, onda ne beše kraja njezinim pri-čama o tome, kako je znatan i silan velmoža, kako mu
se svaki klanja, kako od njega traže saveta i sadra-zam i stambulski ministri i kako i sam padiša s njime besedi. Ko zna, može vam on još postati i sam sadrazam.

Čelenko je slušaše i čas po govoraše: „Bog mu sreće dao!”

Aho i Meho napustili svoje domaće poslove, čiste oružje, jašu i poučavaju konje, ili srču kafu i puše iz dugačkih čibuka kao pravi begovi.

Murat-beg Beširević često dolazaše u Peć u go-ste, i stari Krupa došao bi na visokom hintovu da pozdravi hanumu Srebrnku — ženu vezirovu, svoju negdašnju snahu. Murat-beg ne znađaše ništa šta se zbilo s Džafarom, znao je toliko isto koliko i Zlatija, i oboje ni slovca ne rekoše o njemu, ma da su često pogledima vodili čitav govor o njemu, ne-vino milujući malenoga Hasu, sina Džafarova. Stari Krupa nije znao ništa šta se dogodilo s njegovim Alijom i nijedne ne reče o onom onakaženom der-višu. A Srebrnka ne smede ni da pita za svog negda-šnjeg dragog muža; možda je se negde pođaurio ili pomadžario, mišljaše jadna žena. Pa i što da pita za nj, kad mu nije verna ostala. Ona je već žena dru-goga, žena vezira Osman-paše.

Pa čak i paša Bihaćević dođe u Peć s haremom i sa svojom ostarelom majkom. Dođe s najvećom pompom, ali opet sa svima znacima pokornosti, i beše lepo dočekan, kao negdašnji vaspitanik staroga Hase. O onom nesrećnom putu u Peći niko ništa ne znađaše, i da znađahu, ne bi toga radi odrubili glavu Biha-
ćeviću. Bihaćević se odmah udružio s Mehom i Ahom, pijaše s njima kafu i šljivovicu, hođaše u lovove ne gledeći na to što on beše paša, a oni proste age i ništa više.

Stara mati Bihaćevića odavaše hanumi Fatimi najdublje poštovanje, a ovo je njojzi, kao punici ve-zirskoj, jako godilo. Fatima pripovedaše, a gošća strpljivo slušaše, pa zatim i ona Fati kazivaše uspomene iz prošlosti i sažaljevaše što se sve sad tako izmenilo.

Jednom mati Bihaćevića, prekinuvši priču o vre-menu davno prohujalom, reče hanumi Fati:

— Hanuma! Jedna je tvoja ćerka već za pašom i vezirom, zašt’ i drugu ne bi dala za pašu? Muž joj Bog bi znao gde, a poslao joj je i pismo razvodno. Zlatija je u najlepšem cvetu, rumeni se kao zora jut-renja, krasna kao ružica, mati — da se u nju ugle-Daju sve matere, a i krasnog je sina rodila. Biće dete čudo od junaka, a takih delija potrebno je Bosni, koju tako ljubljaše tvoj pokojni muž.

Vide odmah Fata kuda cilja stara Bihaćevićka, ali kako da joj odselami? Odbiti je prosto, ne ide! Promisli se malo, pa onda progovori:

Zlatija je gospodar od sebe, kako ona reče, ’nako neka bude; sve zavisi od nje, prvom prilikom govori-ću s njom, pitaću je.

To je izgovorila tek da nešto kaže, a ne dade ni-kaka znaka da se kao tome raduje, još manje da se Bi-haćevićka čemu ponadati može.

Zlatija se nije povlačila, nije izbegavala Mehmed-pašu Bihaćevića, ali mu i ne dozvoljavaše da joj se približi, a kad joj primetiše da je paša naumio prositi je, govorilaje:

Zar je već do toga došlo da udovica Beširevi-

ća i Džafar-begova bude žena paše Bihaćevića? To samo biti neće nikada! Ako nemam muža, ja imam sina Beširevića; kad mi nije dano da budem srećna žena, ja bar mogu biti i ostati ponosita mati.

Uzalud su bili svi govori, — ona ništa ne hte ni da čuje o tome.

Mehmed-paša joj ne dosađivaše, ali je često po-minjao braći njezinoj i sve se većma njima priljub-ljivaše.

Međutim je stigao u Bosnu Jusuf-paša i s muslo-manskom svečanošću ušao u Sarajevo, gde su ga Bo-šnjaci dočekali opet po muslomanski.

Novi vezir dođe u Bosnu kao brat Bošnjaka, bez turskih nizama, bez zaptija i velike svite Čerkeza, u čistom i lepom odelu, s bogatim oružjem, na ko-njima krvi njihove. Ovo im se jako dopade. On pođe od džamije do džamije, deljaše milostinju, slušaše či-tanje korana i u svome dvorcu svršavaše s begovima namaze kako zapovedaše zakon muslomanski. Sve to milo beše bosanskim agama i begovima, koji jako milovahu islam, a osim toga je vezir bio Čerkez, dakle vitez koji vojnu ljubi, pa i to je po volji bilo junačkom rodu bosanskom.

I dođoše opet paše, kapetani i muselimi, begovi i najznatnije age, da pozdrave novoga vezira u Sara-jevu. U to isto vreme stiže i koban glas, da se otud
od Prizrena i Prištine približuju Sarajevu Ar-nauti, idu Turci i Goge, konjanici i pešaci, a Se-nicu i Novi Pazar pritisnuli čitavi tabori nizama.

Omer-paša dođe Dunavom i Savom do obala bo-sanskih, pa suhim ode do Banjaluke. U varoš je ušao svečano, a pre dvanaest godina izišao je iz nje bedan i nevoljan.

Sa sviju strana rupiše u Bosnu sultanove vojske, i tabori nizamski, i orde bašibozučke, i konjanici, i pešaci. Serdari otpočeše zanat koji obično te-raju u vojni, samo ne onako razbojnički kao negda, nego spodobljavahu sve što im šaka padaše, g jadan narod pribeže nizamu, a nizami dočekaše sve be-gunce kao buntovnike, koji ostaviše kuće da se sku-pe u gori pa da otpočnu grozno hajdučko četovanje; hvatahu ih, vezivahu i otpravljahu u grad, gde ih če-kahu turske kule i vešala. Starešine pojedinih tur-skih vojsaka trše ruke od zadovoljstva i žurno is-praćahu raporte o svojim bojevima s buntovnicima i o čitavom nizu pobeda.

Uzruja se cela Bosna ovakom neočekivanom nevo-ljom. Kapetani i muselimi odjezdiše novome veziru Jusuf-paši da čuju iz njegovih usta šta se sve to zbiva, a on im utvrdo govoraše: „Sve se to radi bez mojega znanja, idite Omer-paši, on je komandant voj-ske, njemu se žalite!” a kad Omer-paši, a on ih ši-lje veziru govoreći: „Idite Jusuf-paši, on je glava, a ja pleće njezino; ja činim samo što on zapovedi”. Trčeć’ uzalud od jednog k drugome, bosanski kapeta-ni i muselimi prosto izgubiše glavu.
Međutim hapsiše age i begove, muselime, pa i same paše, i pod stražom slaše u Sarajevo, u Travnik, u Banjaluku, pa poslaše ćatu s pratnjom iz arnautske konjice, da prođe svuda na sve strane i da popiše čifluke, timare i spahiluke s njihovim celim di-mirbašom.^[78] Zatim postaviše za upravitelje sviju tih imanja Arnaute, da bi oni nastavili gazdovanje za vreme dok se ne vrate pređašnje njihove saibije.^[79] Već je nekoliko paša ležalo u kuli banjalučkoj, i sam Bihaćević beše već u klopci. On dođe u Banja-luku da poljubi skute Omer-pašine, poslužiše ga kafom i čibukom, pa ga zamoliše da se neko vreme po-zadrži u Banjaluci, da bi posle zajedno s Omer-pa-šom otišao u Bihać.

Od bosanskih paša samo dvojicu ljubazno primi Omer-paša; to su bili: Tuzla-paša i Mujo Mustaj Babić. Babić odmah sabra sve svoje spahije, njih okolo dve hiljade, a Omer-paša ostavi ga da bude i komandant tog konjičkog puka.

Počeše hvatati Bošnjake i na samom snu, i, ne dav-ši im ni da se razaberu, odvedoše ih u hladovinu.

Narod poče na sve strane roptati i taman da pla-ne ustanak po celoj Bosni, kad ujedanput puče glas da su u Krajini već digli bunu Alija Kedić i Kadi Unjko i na čelo ustanka s nova postavili Bešire-vića. Bošnjaci se opet počeše prikupljati u Biha-ću, koji je, kao i pre, izabran za zborno mesto usta-nika. Ime Beširevića beše vrlo potrebno da bi ustanak uzeo što bolji mah, a međutim ne beše u Bosni ni Džafar-bega, ni Murat-bega Beširevića: Džafar se još nije bio povratio iz svoga svojevolj-noga progonstva, a Murat-beg se nije sklonio da po predlogu Kedića i Unjka bude glava ustanka, pa se uklonio u Hercegovinu svome drugu hercegu Stoče-viću. U ovakoj muci Kedić i Unjko odoše u Peć i za-moliše Zlatiju da nasamo s njome koju progovore. Zlatija ih primi držeći svog malenog sina na ru-kama. Kad videše oni mališu, uzviknuše: „Da živi naš vođ, naš ban, Hasan-beg Beširević!”

Začuđena Zlatija pogleda ih razrogačenim očima, ali kad Unjko ispriča kako je ime Beširevića po-trebno da da jaču snagu ustanku na Turke, obrazi se Zlatijini zarumeneše od radosti.

— Ti si ćerka našeg starog Hase, ti si žena Dža-farova, ti si mati budućeg bana bosanskog — govo-raše Unjko, — pomogni i ti Bosni, koju su tvoj otac i muž svagda tako vatreno ljubili, ne uskraćuj svo-me sinu slavne budućnosti.

— Jest, ja sam žena Džafarova, a ćerka Hasanova, reče uzbuđenim glasom Zlatija; evo vam i mene i mo-jega sina. Svi smo mi Bošnjaci i gotovi uza nj svi da izginemo za našu rođenu Bosnu.

— Živio Haso Beširević, ban bosanski, živela njegova slavna mati Zlatija! povikaše obojica u glas i odoše puni radosti da popričeknu dok se ona sa sinom za put opremi.

Badava mati i sestra moljahu i preklinjahu, Zla-
tija osta nepokolebljiva u nameri svojoj, i ne hte da poreče što izusti pred vođama ustanka. Ona baci na lepa pleća bogato okićeni dolman,^[80] na glavu metnu fes, a krivu sablju za pas pripasa, oprosti se s maj-kom i sestrom, pa se baci na ramena belom konju arapskom, metnu preda se svog malenog Hasu, novog bana bosanskog, pa ća iz Peći ka ustanicima.

Gde god prolazaše sa svojom ubojnom svitom, po selima i poljima, i narod muslomanski i narod hri-šćanski ostavljaše svoje njive i svoja stada i rado i veselo pođe za njom, kličući iza glasa: „Živeo bo-sanski ban, Haso-beg Beširević, živela njegova slav-na mati Zlatija!”

I odjeci ovog urnebesa razlegahu se gorom i dubra-vom, i dizahu narod u Krajini, « čete ustaničke s dana na dan umnožavahu se pod Bihaćem, na kom se svečano lepršaše zastava bosanska, zastava bosan-skoga bana Beširevića.

Bezi Sejfovići izađoše na susret novom banu bo-sanskom i predadoše mu ključeve od grada.

Sasvim je drukčije tekla stvar u Hercegovini. Kao i pre, tako i sad odluči herceg Stočević da ne na-ginje ni na jednu stranu, da ostane sasvim neutra-lan. Osta pokoran vrhovnoj vlasti sultanovoj, ali se i zakle da nijedan Arnautin, nijedan Turčin, neće žive glave pregaziti granica hercegovačkih. A da ne bi dao povoda javnoj razmirici, posla oba svoja sina u Bosnu, jednog, Surej bega, veziru, drugog, Riz-van-bega, Omer-paši. Vezir laskavo primi poslan-stvo Stočevića, pogosti sina njegova i otpusti na-trag s bogatim poklonima i sa odgovorom, kakvim se obično odaziva vezir veziru. Nije tako postupio i Omer-paša. On doduše vrlo učtivo predusrete Riz-van-bega; dade ga poslužiti kafom i čibukom, ali ga odmah zatim stavi pod nadzor, nadzor strog, kako njegov gost ne bi mogao izlaziti iz konaka, u koji je upućen, i oko kojeg je bila udarena jaka straža. Nje-govog pratioca, kavaz-bašu, dao je baciti u kulu i podvrći najstrožijem ispitu, a hercegu ne posla nikakav odgovor.

Od jutra do mraka sedi Omer nad mapom Bosne i Krajine, šilje svoje ađutante na sve četiri strane i tare ruke zadovoljan što mu sve tako ide za rukom kao namazano. ,,Sva je Bosna već pod mrežom horda arnautskih i nizamskih, mišljaše ova poturica; — pohvatao sam bosanske begove i age kao istu ribu, a i ovo što je ostalo neće umaći”.

Udesivši tako, Omer se odluči da pođe pravo u Bihać, pa jednim odsudnim udarom do noge da razbije ustanike i da sve uredi onako kako mu srce želi.

HIJ.

Zlatija sa svojim malenim sinom, banom bosan-skim, sedi u Bihaću, usred toga stana ustaničkog. Nije to više ona devojčica Zlatija što negda u Pe-ći seđaše na obali potoka, list po listak kidaše sa cveta i gataše njima da li će joj dojezditi dra-gan, pa ih onda hitnula niz vetar što duvaše prema
Ostrošcu da bi otuda dozvali mladoga Džafara; ni-je to sad žena koja ljubi i nestrpljivo očekuje vojna da joj doma dođe; nije ni nežna mati, koja svojom belom i malešnom ručicom češlja i gladi pravu i zlaćanu kosicu svoga lepuškastog deteta. Sad je to dična ćerka narodnog junaka Hasan-age, mati malo-letnog bana, koja u ime njegovo upravlja delima na-rodnoga otpora. Shvatila je veličinu dela kojega se latila, i to joj davaše muške snage te je smelo su-sretala svaku opasnost, i s junačnim oduševljenjem beše gotova da kidiše u seču kao Bosankinja za slo-bodu Bosne, kao mati za budućnost svoga sina, u ko-jega je sav svoj život položila. I svi ustanici če-kahu na njezin jedan mig, pa da polete u boj za na-rodnu slobodu.

Beše petak, dan praznični; u džamijama puno pravo-vernih, pa čak i na ulascima tiskao se mnogi narod, klanjao se, svršavao namaz i toplo molio da bi alah poslao pobedu narodnome ustanku.

Istom se narod po molitvi poče vraćati kućama i u stan ustanički, dok ispade neki konjanik na vra-tima od bihaćske tvrđave; vas mu konjic u beloj peni ogrezao.

Još se s konja dobro i ne skide, a već poče straži žurno govoriti:

— Vodite me brzo banu Bešireviću! Moram odmah s njime govoriti i kazati mu važne glasove.

Izvedoše konjanika pred Zlatiju i mladoga bana. Na Zlatiji dolama; obučena je i naoružana onako
po junački, a malečki ban u gunju bosanskome, pri-tegnutom povrh grudi brilijantskim kopčama; gunj padaše do crne zemljice i pokrivaše odsustvo sab-lje i pištolja; na glavici banovoj crven fes, izve-zen zlatom, s perjanicom okićenom dragim kamenjem.

Kad konjanik izađe pred Zlatiju, pokloni joj se do crne zemljice, poljubi je u skut i u ruke, i uspra-vivši se prinese desnu ruku k srcu i reče:

— Poslao me je k tebi Mujo Babić; silna vojska sultanova stupa amo na Bihać, pred njom je Omer-paša i njegovi savetnici, Švabe. Valja nam biti na oprezu. Skender-beg, Poljak, ali prokleti poturče-njak, vodi šest hiljada Arnauta i nizama s konji-com i topovima; on će da obiđe Bihać pa da ga na-padne otud s planine Pleševice, a sam Omer-paša ima pod sobom više od dvadeset hiljada ljudi; i sa svom tom silom krenuo se iz Banjaluke amo na Bi-hać. Babić zapoveda prednjim četama, te tako, pod izgovorom da popravi puteve i mostove, u stanju je da na nekoliko dana zadrži glavnu silu Omerovu. Sken-der-beg je usijana Poljačina, pa će preuhitrigi 0-mera i sam kidisati na ustanike; da bi time sebe proslavio, pa zato vam Babić savetuje da se kori-stite slučajem, i da napadnete sad jedan sad drugi deo neprijatelja, prvo Skendera, pa onda, s božjom pomoću, jurišite na Omera.

Zlatija je pažljivo saslušala reči poslanikove, i u vojnom savetu, koji je odmah sazvala, beše odluče-no da se prihvati plan Muje Babića, a u pomoć da se uzme i sam poslanik Muja. To je bio onaj kavaz-baša Ali-paše Stočevića, kojega je Babić oprostio zatvora i poslao u Bihać kao ulaka. On beše vrlo hrabar i dovijaran ratnik, zato ga je herceg vrlo i uvažavao.

Zlatija razmesti svoju vojsku u tri krila: stariji godinama i slabiji zdravljem i porastom stavljeni biše pod komandu bega Sejfovića da čuvaju tvrđavu: to su bili sve sami pešaci s nekoliko desetina ko-njanika. Ostali deo ustanika, — konjica, pod koman-dom kavaz-baše, razmestila se oko mosta na reci Va-roču i podigla pikete prema planini Pleševici i putu što vodi u Raštelj, a pešaci, sa svojim vođem Ali-Kedićem, rasuše se po obalama reke Une i ču-vahu Bihać od protivne strane. Jedan deo lake arti-ljerije nalazio se napred zajedno s pešacima, a te-ški topovi biše namešteni na opkopima tvrđave.

Zlatija s malenim banom nalazaše se u glavnom taboru ustaničkom, nad kojim je zapovedao Kedić Alija.

Omer-paša sa svojom vojskom kretaše se vrlo la-gano, tri do četiri časa dnevno, a ne mogaše brže napredovati; serdari i juzbaše arnautske, koji biše postavljeni mesto muselima i ajana^[81], ne mogoše pribavljati hranu na vreme i na mesta, koja su za to bila određena. Spahije bihaćske, razaslane na sve strane da hranu prikupljaju, sa velike hitnje išle su i noću, te s toga pometale put, bludile i tuma-rale i ka vojsci vrlo docne stizale. Omer-paša ne hoćaše da mu vojska putuje s praznim želudcem, i s toga iščekivaše da se pribere potrebna količina hrane, i tek onda kretaše se dalje u napred, kad je bio snabdeven zairom^[82] za nekoliko dana.

Putovi se iskvariše; nagoniše hrišćansku raju da ih opravlja, ali raja ne bi vična takom kulučenju i putovi se popravljahu i lagano i sasma rđavo, da se po njima jedva mogahu vući topovi; lomljahu se točkovi i osovine, a da se oprave, trebalo je opet vremena.

Preko reke Vrbasa beše na brzu ruku namešten most. Spahijama Babića Muje beše zapoveđeno da ga noću čuvaju, i oni su pažljivo motrili, ali neki đavo odreši sindžire koji ga držahu, i most odnese reka. Potrebno je bilo iznova ga dizati i opet če-kati.

I Omer trpljivo čekaše. A on i ne imađaše obi-čaj žestiti se, a i kao zašto da se baš toliko pe-če: ta ni Bihać, pa ni ustanici neće umaći, a ako ih međutim Skender razbije i Bihać osvoji, tim bolje.

Polazeći iz Banjaluke, Omer se veoma naljuti, što iz kule umače kavaz-baša bega Stočevića, i truđaše se mnogo da bi saznao koga propusti, ali njegovo iz-viđanje osta jalovo. Razjaren mnogim nedaćama, Omer zapovedi, da mesto kavaz-baše strpaju u kulu sina Stočevića, Rizvan-bega, ali kad mu stiže haber da
je kavaz-baša u Bihaću i predvodi ustanike, a on kliknu od radosti:

Slava Bogu, sad je sve jasno kao dan. Neka se

herceg okane uveravanja da je ponizan sluga padiši, Kad je poslao ovamo svoga sina s kavaz-bašom, da se stave na čelo ustanka.

Poljaci i Švabe, što se nalažahu oko Omera, o-dobravahu mu sve, divljahu se njegovoj bistrini i sreći, jer nije šala toliko blago Stočevića, blago, koje se zbira od toliko vekova i prelazi od oca na sina.

Omer je tro ruke zadovoljan, što mu sve ide od ruke kao namazano, i diktiraše svome sekretaru ra-porte za Stambul, u kojima se hvaljaše kako je ušao u Trag dogovorima hercega Stočevića sa ustanici-ma, i kako ovaj smera da od Hercegovine načini^to, što je učinio Mehmed Alija od Misira. Đatib je pisao sve te izveštaje i smeškao se, jer, siromah, nadaše se da će i on svoje ruke ogrejati u Herce-govini, a može biti uloviti i kakvu pomasniju službicu.

Međutim stigoše glasovi Omer-paši, da je sila ustanička s dana na dan sve veća, da se Bihać sve jače utvrđuje, da je među ustanicima najstrožiji red, da su od nekuda dobili vrlo vešte tobdžije i da svaki dan očekuju pomoć iz Hercegovine. Ove gla-sove donošahu skitalice Cigani i Cincari, koji sve to svojim očima videše, sopstvenim ušima čuše kako se ustanici hvaljahu: da će se od mile lasti povući klipka sa Omerom, samo dok im pomoć dođe
iz Hercegovine. Govorahu kako su ustanici skroz o-duševljeni, kako je divna, hrabra i pametna Zlati-ja ... „Omer se ne žuri da dalje polazi, vrsta odmor za odmorom”, govorahu mnogi u vojskama njegovim; — „zacelo se boji da vođ ustanički, ona lepotica i ju-nakinja, ne padne u boju; paša je više želeo, da mu lepotica bez borbe, živa i zdrava, dopadne šaka. Tada bi je učinio pašinicom, svojom pedeset šestom ženom, te bi iz toga saveza potekao novi rod još do sad neviđenih junaka”.

Tako se govorilo u redovima vojske Omerove, a ljudi iz njegove najbliže okoline savetovahu mu da ne časi časa, već da zauzme Bihać i odmah ulegne u Hercegovinu. A Skender-beg, nebriga, povukavši po-više čašica šljivovice, ustremi se na Bihać, gde ju otrpeo konačni poraz.

Omer, hladno, ali ipak pažljivo sasluša ove sa-vete, ali ne samo da nije pohitao napred, nego, kako Je ^io samo pet časova daleko od Bihaća, naredi da se čini odmor i izasla Jakub-agu sa tri eskadrona tatarskoga puka, da bi dobro uhodio položaj i silu vojske ustaničke.

Kad se Jakub-aga vrati sa svog uhođenja, reče Omer svojim savetnicima, — tada ćemo usiljenim maršem jedne noći podići Bihać i razbiti ustanike.

Jakub-aga uputi se visovima pored reke Une. Ta-tarska konjica iđaše odvažno, a Jakub-aga, sećajući se kako je njegov puk ne jednom odlučio ratnu sreću, sanjao je da će njegovi Tatari i sad obraz osvetlati. Beše rano u nedelju kad se konjanici agini poja-
više pred Bihaćem, i dadoše znak, da se neprija-teljska vojska, pod komandom Skender-begovom, pri-bližuje tvrđavi i da nije dalje od jednoga časa.

Ustanici iskočiše svaki na svoje mesto, konjici usedoše konje, a tobdžije staše kod topova. Kavaz-baša zapovedi da jedan deo pešaka zauzme domove, pa otuda da bije u meso neprijatelja, ako bi mu ispa-lo za rukom da u grad ulegne. Na vašarištu name-stila se konjica, očekujući znak pa da napada. Sej-fović je deo svoga garnizona izveo za sami most, na ostrvo, da bude rezerva vojsci koja se za otpor spre-mila. A kad stiže glas, da se već viđaju neprijatelj-ske predstraže, beše poručeno Kediću da sa svojom konjicom izađe napolje, pa kad se neprijatelj pri-makne bedemima, da ga napada sa desnoga krila. I čim se s pouzdane strane doznalo, da se na tri časa oko tvrđave nigde ne viđa neprijatelj, Zlatija, oko koje beše ustanički štab, beše pouzdano uverena, da će imati posla sa Skender-begom, pa zato, s pu-nom nadom u pobedu, izađe pred front svoje spremne vojske.

Naskoro se ukazaše konjanici nizama i bašibozu-ka, dižući putem golemu prašinu, i sve se više pri-micahu Bihaću. Već se iz prašnih oblaka ukaza i sam Skender-beg na svom belom ždrepcu, čas po pri-miče ustima dozivalo i komandovaše vojskama, go-mile Arnauta i nizama rasuše se desno i levo i po-strojiše se u kolone za napadaj; artiljerija postro-javaše se pred frontom vojske; konjica na krilima zbiraše se u guste mase, a samo nekoliko eskadrona
uputiše se k Varoču i reci. Dobovanje i zvuci od trube dolažahu u grad od strane, na koju se napada Konjica, koja nalred stupaše, pojuri kasom k reci, ali je s protivnog brda dočekaše ustanici, koji pu-cahu iza skrivenih drveta; nekoliko konjanika pado-še pod konje, nekoliko konja srušiše se ispod ja-hača i napadači okretoše pleća, pobegoše natrag vojsci. Kad je nizame poteralo u boj ustaničko pu-canje iz pušaka, oni pođoše na Varoč, ali ih do-čeka združena paljba iz topova ustaničkih. Đulad se zarivahu u zemlju po sred srede kolona, koje se za časak pokolebaše, ali odmah s nova prenuše i još hrabrije pojuriše napred, kad sa šančeva, što se među njima nalažahu, odgovori paljba sultanskih to-pova. Skender-beg komandovaše: juriš! i nizamske kolone poleteše na most gromko vičući: „alah! alah!”. Iz šančeva, podignutih tamo za mostom, osu se na njih tuča karteča; čitave gomile padoše kao snoplje, zajaukaše mnogi ranjenici, ali Skender, kao čeličan kip, ne micaše se na svom belom konju i o-čajno komandovaše: napred, napred! Ponovljeni ju-riši, ponovljena kiša iz karteča!

U tom trenutku izrodi se užasan metež na desnom krilu napadača; Ali-Kedić sa svojim ustašima ki-disao na desno krilo tursko i nagnao tursku konjicu na pešačke kolone, koje već behu u najvećem neredu. Serdari zavikaše: nazad, nazad! a Arnauti nadali pleća pa se spasavaju najuspešnijim begstvom. Sken-der-beg, u najvećem očajanju, povika da se otstupa. Pre nego se turska vojska pribra od prvog neuspe-
ha, ustanička konjica zdravo pređe most; pod zašti-tom gradskih topova, ona učini juriš na pešake i otseče ih od ostalih redova, koji su već pre toga bi-li u najvećem neredu. Ovaj napadaj konjice podupi-rali su pešaci pozadi. I vojska nizamska i Arnauti obratiše se u najočajnije begstvo.

Svi ustanici, pa čak i beg Sejfović, sa većinom gradske posade, dadoše se za ustanicima, pa i tob-džije, koje stajahu pored topova na bedemima grad-skim, ostaviše svoja mesta i potegoše preko mosta da se koriste dobitcima na bojnome polju.

Međutim je Jakub-aga sa svojom tatarskom konji-com hodao obalom Une, pa kako duboko rečno korito beše gotovo presušilo, on svoje vojnike povede reč-nim koritom, a na obali ostavi samo nekoliko oma-njih četica, koje pažljivo iđahu napred, penjahu se na brežuljke i s njihovih visova razmatrahu sva o-kolna polja.

Jakub-aga ču pucanje iz pušaka, a zatim počeše doletati mala parčad od ispucanih fišeka; nije on jedanput bio u bitkama, vrlo dobro poznavaše znake ubojne trube, pa s toga se požuri da pomogne Sken-der-begu. Ali, kad se približi Bihaću, vojna se mu-zika postupno udaljavaše od njega. Jakub-aga u prvi mah poče dvoumiti, prisluškivaše pucanje pušaka koje se gubljaše u daljini, pa onda odluči da pođe na Bihać. Eto se već pred njim ukaza i Bihać, eno i šančeva gradskih, ali na bedemima ni žive duše, a gradske kapije širom otvorene, i pred kapijama i-graju se dečica sasvim spokojno po pesku. Jakub-beg
zapovedi svojim Tatarima: napred! i preko mosta ulegne u grad.

Žene, stardi i deca, videći tatarsku konjicu, po-begoše u kuće, ili padoše na kolena i vikahu: aman aman! tražeći milosti. Jakub-beg ne imađaše vre-mena da se s njima zabavlja: on se ukopa u tvrdinji i tek tada ga opazi ono malo vojnika od posade, koji se veseliše sa izdržane pobede. Iznenađena užasom, posada i ne pokušavaše da se brani, i beše zarob-ljena. Jakub-aga odmah zapovedi da se poruši most, napuni topove; isturi na bedemima zastavu sultai-sku, i posla Omer-paši ulaka s knjigom, kojom mu javlja da je Bihać osvojio.

O zahodu sunca počeše se vraćati Bošnjaci ka svome Bihaću i ne sanjajući o onome što se dogodilo. Pobedom opijeni, ustanici gomilama približavahu se tvrđavi. Među njima ne beše nikakva reda. Pu-stiše ih da se približe samome gradu, pa osuše na njih kartečima, pre nego su primetili da na reci nema mosta i da se na gradu vije sultanova zastava.

Preneraženi ovakvim iznenađenjem, poraženi u-žasom, ustanici uhvatiše goru i dubravu.

Sutradan na uranku gledaše Jakub-aga s bedema bihaćskih kako se rađa sunce na istoku, a njegova ko-njica klanjaše se u džamiji bihaćskoj. Svuda u okoli-ni beše mrtva tišina, ni žive duše na poljanama bihaćskim. Tek posle podne ukaza se vojska Omer-pašina. Banda se razlegaše, sultanski se barjaci više, vojska paradnim maršom uđe u Bihać, zauze tvrđavu i utabori se na adi i u Varoču. U slavu po-
bede, osim običnoga taina i obrednog obroka, dado-še vojnicima pilava i zerde^[83].

Zajedno s Omer-pašom dođe i beg bihaćski, Meh-med-paša Bihaćević, i kad Omer uđe u grad i odse-de u njegovom konaku, on mu s najvećom poniznošću podnese ključeve od grada. Eto ti i Omerovih Šva-ba, Poljaka i Čivuta da ga pozdrave. Radostan Omer častio ih je kafom i čibucima, i odmah javi sera-šćeru, sadrazmanu i sultanu, da je pao Bihać, koji je toliko osvajan turskim vojskama ali svagda bezuspe-šno, i da se na njemu vije sultanova zastava.

Bihać beše zauzet sa svima topovima i zairom, ali Omeru ne pade šaka ni jedan od pravih ustanika, pa s toga posla jedan deo lake konjice da gone raz-begle Bošnjake. Nemilo mu beše, što mu je Zlatija isklizila iz ruku. Stade misliti kako da naknadi taj gubitak. Još iz ranija ču od Bihaćevića, da se hanuma Fatima nalazi u gostima u Peći, i da je za-jedno s njome i njezina kći Srebrnka, žena vezira Skopljevića. S toga posla tamo Veli-bega, rodom Madžara, s velikim brojem vojnika, a njemu dade pod nadzor i Bihaćevića, kako bi ovaj pomogao da njego-vo traženje bude uspešiije. Veli-beg i Bihaćević i-madoše kazati hanumi Fatimi da se vojska šilje u Peć jedino za to, da zaštiti harem tako znatnog ve-likodostojnika kao što je Osman-paša Skopljević. Hanuma ne treba da se uznemiruje zbog sudbine Zla-tijine, jer Omer ne vojuje sa ženama, osobito s tako čuvenom lepoticom kao što je Zlatija, nego, napro-tiv, želeo bi da ona njega osvoji i da on bude njome pokoren; s toga neka mu hanuma izda Zlatiju, ako je U Peći> a ako 00 gDe na drugom mestu nalazi skri-vena, neka je skloni da se odmah vrati u Bihać.

Skender-begu ispade za rukom da umakne ustanici-ma. Prikupio oko sebe ostatke svoje razbijene vojske pa čuvši da je Bihać već u rukama Omerovim, sam poče goniti ustanike, da bi time koliko toliko za-gladio svoj pređašnji poraz. Pod Krupom sukobi se sa ustanicima, koje je predvodio kavaz-baša. U naj-većem boju sukobiše se oba vođa i počeše megdan deliti. U prvi mah Skender teško rani konja svoga protivnika; kavaz-baša htede da se skine s konja na zemlju, ali u istom trenutku dade mu Skender smrt-ni udarac. Kavaz-baša, zajedno s konjem, opruži se na zemlju. Odmah mu, po turskom običaju, odrubiše glavu i baciše u zobnicu. Sam Skender pretrese po-jas i ćemere kavazove, nađe u njima mnoge važne har-tije, zapečati ih, i zajedno s glavom kavaz-bašinom posla vrhovnom vođi, Omer-paši. U pismu, kojim je ovo sproveo, reče kako je on napao na Bihać, pa za-tim u redu povlačio se, da bi izmamio ustanike iz tvrđave i sobom zaveo što dalje, kako bi vojska Ome-R°va što lakše mogla zauzeti Bihać bez boja i na bedemima razviti sultanovu zastavu. Plan mu je, eto, potpuno ispao za rukom, blagodajeći veštini, koju je izučio u svojega velikoga učitelja i načelnika. U °vaj mah uspeo je da razbije najjaču vojsku ustaničku pod kavaz-bašom, goni buntovnike koji su se raspr-sli na sve strane, sagnao ih je u goru duž granica hercegovačkih, i očekuje zapovest: da ili prekorači granicu, ili da ostane gde je, očekujući dalja nare-đenja.

0 Zlatiji Omer samo toliko saznade, da je njezino krilo imalo nekoliko čaraka sa sultanskom vojskom; u jednoj od ovih malih bitaka Arnauti sasvim op-koliše vojsku Zlatijinu, nju su opazili na belom konju S malim banom na rukama, hteli je živu zaro-biti, ali ona, pridržavajući levu ručicu svoga si-na na sedlu, desnom je potegla sablju iz korica, i tako se očajnički branila, da je nekoliko Arnauta sastavila sa zemljom. Da potraja još nekoliko trenu-taka, bi malaksala i živa ropstva dopala, ali u taj isti mah nagrnu na Arnaute neka odmorna četa Bošnjaka i odbije ih. Posle ovoga Zlatija uputi se u goru.

Omer-paša, posle ovoga, razvi vrlo živu radnju. Lično primaše pisma, koja donošahu tatari; sam go-voraše sa zarobljenicima, ophodeći se s njima laska-vo; manje krivce puštaše kućama; veći krivci niti su bili bijeni, ni okovani, ni u kulu bačeni, nego se s njima postupalo ljudski i davao im se tain uredno. ovaka čovečnost prema ustanicima beše zadivila ce-lu Bosnu.

Omer nije trebao ni čitače ni dragomane^[84], sam čitaše pisma i raporte, ne kazujući nikom ništa u okolini svojoj, a najmanje Švabama. Jedno jutro pozva k sebi Muju Babića, predusrete ga vrlo l>u-bazno, ponudi ga da sedne, dadoše mu čibuk i kafu i DUgo je s njime govorio, ali ni jednu ne spomenu o ustanku i ustanicima; a kad Babić pođe od Omera, pritrčaše mu, na mig Omerov, četiri velika Arna-utina, pa ga tako snažno dokopaše za ruke, tako hi-tro razoružaše i utiskaše u susednu sobu, da je za-prepašćeni Babić jedva k sebi došao, tek pošto po-češe pregledati i pretresati odeću na njemu. Odne-soše sve što nađoše pri njemu, zamoliše ga da mir-no sedi i postaviše stražu. Babić, duhom klonuo, seđaše mirno kao vuk kad vučje jame dopadne. Ne mi-nu ni po časa, a vrata se od njegova zatvora otvo-riše i unutra uvedoše pašu Šerifovića: njega ta-kođe pregledaše i pretresoše i uzeše sve što se nađe pri njemu. Kad ostaše obojica sami, uhvati se Šerifović za bradu i reče:

— Ko vojuje s mačem, od mača će i poginuti.

— A što li, biva, tebe amo posadiše?

— Da s tobom jeglenišem, lepi moj Babiću; nas za-jedno pritvoriše da jedan s drugim i u zlu budemo. Besedi sve što znaš, možda ćeš umeti i sebe i me-ne kurtalisati ovog kijameta.

Nasmehnu se Mujo prvi put od kako ga uhapsiše.

— Ič od moje besede; no ded ti prospi svoje blago, da ako nas ono zar i izbavi.

Njihov razgovor prekide se pojavom novoga gosta. Uvedoše pašu Bihaćevića. Malo čas se i sišao s ko-nja, prijavio i pozdravio Omera, i kaza mu šta je doznao o Zlatiji. Pošto je rekao da Zlatije nema u GTeći i da tamo ništa o njoj ne znaju, Omer-paša mu milostivo zahvali na trudu, i, praštajući se s šime, reče mu:

Pođi, pašo, i odmori se; tebi je potreban od-

mor.

I tako sad sva trojica sede i odmaraju se. Ma da je sve ovo svršeno brzo, i s takom prevarom, da se mislilo niko to doznati neće, ipak puče glas po va-roši da su paše s one strane katanca. Srećnom čo-veku i ovo je pošlo za rukom. Laskavo ophođenje 0-merovo smatrali su, kao što to obično biva, više kao znak slabosti a ne kao čovečnost, ali zatvaranje paša beše u očima njihovim dokaz vlasti i sile. Hrišćani se zaradovaše, muslomani mukom zamuk-nuše, jer su zatvorenici paše nizama koji je njima mrzak. Švabe pozdraviše Omer-pašu zbog tih ener-gičnih mera; oni ne mogoše da zaborave stvar na Pleševici i željahu da dožive i zlu sudbinu vi-novnika te nesreće.

Omer-paša je imao u svojim rukama sva pisma Mu-je-Babića, kojima navaljivaše na hercega Stočevića, da se i on pridruži s vojskom koju je iskupio, i čim se dobije prva bitka nad sultanokom vojskom odmah da udari sa svom svojom silom na Omera; imađaše Omer i ona pisma, koja je Mujo pisao Ali-Kediću i kadiji Unjku, i u kojima im kazivaše šta da čiie oni, a šta će opet on činiti. Sve je bilo kao na dla-nu, izlišno bi bilo tražiti dokaze. U pismima se pominju imena paša Šerifovića i Bihaćevića, na koje se takođe može računati, ako do nevolje dođe, kao što oni sad i imaju kad da zajedno govore u

hladovini.

Omer beše vrlo radostan što mu padoše šaka ovaka pisma, usled kojih sad može na duže vreme u-miriti i Bosnu i Hercegovinu i razračunati se s upornom vlastelom, koju poznavaše još iz doba kad življaše u Banjaluci i koju iz sve svoje duše mrza-še. Jedno mu samo zadavaše brige, što ne mogaše da nađe povoda, pa da odmah kidiše na hercega Sto-čevića. Digao bi se on i bez povoda, da ne imađaše u džepu jasan ukaz sadrazamov: ne udarati na Herce-govinu. Mislio je Omer i mislio, pušio i pušio, i naposletku se odluči: ako se ne može k njemu ići, a mi ćemo ga amo domamiti.

Odmah naimenuje Derviš-bega za zapovednika sve sultanske vojske u Hercegovini. Jakub-agu posla Skender-begu na hercegovačkoj granici, kojem posla zapovest, da se sajedini s vojskom Mahmud-aginom, a sam s dovoljno jakom silom uputi se k Sarajevu, vo-deći za sobom, kao zarobljenike, većinu bosanskih paša, ajana, kapetana, begova i aga.

XIV

Murat-beg Beširević i ostala bosanska vlastela, koja ne htede pristati uz ustanak, skloniše se u Her-cegovinu i življahu u malome mestu Koništu. Još pre pada Bihaća dođoše u Konište dve hadžije, dva pobožna muslomana, (jer su neprestano govorili: „Bog je jedan, a Muhamed njegov prorok”.). Po njiho-vom odelu, po brojanicama iz Meke, po kuticama pu-nim mirisa iz Medine, po nojevim perima iz Misira,

moglo se lako uvideti, da su došli sa dalekih

morskih strana i da su postali hadžije. U jednoga lice pokriveno svilenim velom, — dokaz da se zave-tovao na prorokovom grobu da neće nikad otkrieati svoga lika, pa ni na najvećoj vrućini; u drugoga li-ce jako pegavo, graoraste oči kao da se ugasile sa velike žari, a dlake u bradi i brkovima kao da je spržila sunčana žega po pustinjama arapskim; li-ce mu beše tužno, zamišljeno, puno vidnih tragova silne duševne borbe. Ali obojica bejahu visoki i lični, činilo se kao da su im mišice i suviše jake. Narod, koji obično trči za hadžijama i dervišima, gledao ih je obično iz pristojne daljine.

Obe hadžije uđoše pravo u konak Beširevića, dugo s njime nešto na samo govorahu i ostaše u konaku do duboke noći. Noć je bila tamna; celo nebo prevuče-no oblacima, i kroz njih ne provirivaše ni jedna zvezdica na zemlju, koja ležaše u gustoj pomrčini. Beše prevalila ponoć, kad Murat-beg zapovedi da se osedlaju dva konja: vranac i mrkov, i da spremne budu za polazak sve age što dođoše s njima iz Kra-jine.

Rzahu konji pred konakom, udarahu kopitama u ze-mlju, a kad se pojaviše na dvorištu hadžije, konji zar’zaše tako radosno, kao da ih pojahaše ljudi koji ih dugo timarahu. Murat-beg se oprosti s hadžijama, zagrli se s njima po bošnjački, i nekoliko im puta zažele srećan put. Hadžije posedoše konje i trkom izjahaše na kapiju, gde ih već očekivahu do četrde-set aga na dobrim konjima, oružanih od glave do pete. Jedan od hadžija uzviknu im nešto, konjanici se postrojiše po četir u red i pojuriše za hadžijama velikim kasom. Posle toga sve se opet ućuta, samo se još iz daljine čujaše konjski topot, pa najzad i toga nestade, i beše mrtva tišina u celoj okolini.

Nekoliko dana posle ovoga što se dogodilo, u gra-du Stocu, starodrevnom gnezdu porodice Stočevića, vezir i herceg Ali-paša Stočević s usrdnim gosto-primstvom dočekaše poslanike bosanskog vezira i Omer-pašine. U poslanstvu su bila četiri lica: ve-zirski ćaja Ali-bej, po krvi Čerkez; Hairi efendija, vojni teftedar; Derviš-beg, poturčeni Bugarin; i Skender-beg, poturčeni Poljak. Čerkez imađaše tako dobrodušno lice, tako se od srca kunijaše svojim blagorodstvom da i sam u njega verovaše, a zatim je i DRUge želeo uveriti da je on doista plemić, i da može, ako želite, to i dokazati. Skender-beg beše pravi pravcata hvalisava laža, da se bolja'požele-ti ne može. Druga dvojica behu pravi Turci, lukavi i do zla Boga sujeverni.

Poslanici predadoše hercegu ,,iradu’’ sadrazamo-vu, kojom zahvaljuje hercegu što održa mir u Herce-govini, izjavljuje želju da zemljom upravlja od sada kao i do sada, i moljaše da herceg lično ode do Sa-rajeva na dogovor s bosanskim vezirem, radi uređenja Bosne, i kako da se u napredak dovedu u saglasnost stvari obeju susednih zemalja, a takođe da se poraz-govori i sa serdar-ekremom Omer-pašom, zapoved-nikom cele vojske razmeštene po Bosni.
Pismo vezirovo na hercega beše puno laskavih iz-raza i toplih izjava bratskih osećanja; vezir ga ta-kođe moljaše da ga što pre pohodi radi razgovora o nekim poslovima.

I Omer posla pismo veziru ne toliko učtivo, ko-liko puno poštovanja; on titulisaše hercega muši-romg^[85] moljaše ga da primi pod svoju komandu voj-sku koja je na granici od Hercegovine i da s njome učini raspoloženje kako nađe za potrebno.

Činilo se kao da je herceg ravnodušno pročitao sva pisma iz Sarajeva, i badava se poslanici upi-njahu da prozru u upečatke duše njegove; ni radost, ni strah ne mogahu opaziti na njegovom spokojnom liku. A herceg ih je primio veselim licem i gosto-primljivo.

Beše već u veliko noć, kad herceg pozva svoju oko-linu da se s njom posavetuje. Među ovima su bili Murat-beg Beširević, stari Čelenko i kadija Unjko s Alijom Kedićem, koji se posle onoga poraza s teš-kom mukom dokopaše Hercegovine. Herceg im pokaza sva pisma koja dobi, i pitaše ih šta da preduzme. Murat-beg i Alija Kedić savetovahu mu da se ne mi-če iz Hercegovine, inače će dopasti one iste klopke, u koju se dao uhvatiti pokojni stari Haso. Kadija Unjko, i većina članova iz toga divana, toliko su bili uvereni o njegovoj sili i važnosti, o njegovoj srećnoj zvezdi, da su već videli u njemu vezira sje-dinjenih vilajeta Bosne i Hercegovine po zapovesti sultanovoj, i savetovahu mu da odmah pođe u Sara-jevo. Po mišljenju njihovom ne bi bilo toga, koji bi smeo hercega lišiti slobode. Sasvim je nešto dru-go Haso, on beše običan aga i ništa više. Val>a ići i koristiti se naređenjima sadrazama i milostima koje na njega izliva padiša. Možda se već dosadili sultanu ti česti ustanci po Bosni i želi da mi je-dnom učini kraj, pa zato upravu tih oblasti daje hercegu, kojega su upravljačke sposobnosti vrlo do-bro poznate visokoj porti.

Stari Čelenko, kao vođ hrišćanske vojske herce-gove, videv da se herceg već sklanja na polazak u Sa-rajevo, mahnuv rukama, reče:

- Pođi, ali mučno da ćeš natrag doći. A što da gledaš iz tuđih ruku, pa ma one bile i same sulta-nove; reci samo jednu reč, i svi mi hrišćani usta-ćemo do jednoga i našom pomoću bićeš ti nezavisan gospodar.

Ali savet Čelenkov prođe na lijo u divanu. Herceg sumnjaše, da bi kadar bio savladati Turke, kad bi do boja došlo.

Ostav sam herceg još dugo razmišljaše, ali ni-šta ne mogaše smisliti. Tamo ga čeka vezirstvo nad Bosnom i Hercegovinom ili lišenje slobode, a može biti i nasilna smrt; ovde opet rat na život i smrt, poraz i begstvo k Švabama, koji bi ga odmah izdali Turcima. Tako mišljaše herceg gotovo celu noć.

Drugog dana, kad se prijaviše poslanici da se oproste s hercegom, oni tako živo i nepopustljivo navaljivahu na hercega da drukčije ne čini, već da
pohodi Sarajevo. Ovo ga skloni te se odluči na od-lazak.

Sprema beše vrlo kratka i brza. Herceg povede vrlo neznatnu pratnju. Eto je blizu pred njim herce-govačka granica. Šta li ga čeka tamo u ponositoj Bosni?

Tek što herceg pređe liniju turske vojske, razme-štene na granicama hercegovačkim, kad se ta grani-ca od časa ukide. Derviš-beg i Skender-beg toga ča-sa rupiše u Hercegovinu sa svojim vojskama, a za njima nagrnuše orde arnautske, i po njoj počeše gaz-dovati onako po njihovski. Pre svega počeše obezo-ružavati hrišćane, govoreći muslomanima da to či-ne što je herceg, dajući oružje hrišćanima, poni-zio islam i okrnjio prava begova i aga. Čineći od đaura vojnike kao što su oni, herceg i celo njegovo koleno zaslužilo je prekor i kaznu, jer on je u duši pravi đaurin i toliko vremena obmanjivaše samo svoga najmilostivijega sultana. Dokazivahu da nije Omer-paše, tog stuba islamskog, islam bi propao u Hercegovini, a s njim i svete povlastice begova i aga.

Turci tako svojski obezoružavahu hrišćane, da su uzimali od njih ne samo starinsko, neupotreb-ljivo, oružje, nego čak i druge razne metalne stvari i drugo što beše od veće vrednosti, uveravajući da se iz metala daje skovati oružje, a opet za skupo-cenije stvari dalo bi se nabaviti. Konje pootimaše pod izgovorom da bi Hercegovci lako mogli od njih obrazovati konjaničke čete, male eskadrone, a si-niju stoku opet pod izgovorom da je sultanskoj voj-sci vrlo potrebna mesna hrana ...

Vođi turske vojske sabraše se u konaku hercego-vom, zanesoše se toliko, da nisu znali da li su na zemlji ili na sedmome nebu; toliko je bilo bogastvo, pribrano kroz tolika stoleća porodicom Stočevića. Onog časa počeše deliti pljačku, odvajajući lavov deo na stranu Omerovu, ali, razume se, ni na se ne zaboravljajući.

U arovima^[86] hercegovim beše ia stotine čilih ždrebaca, a u livadama su pasli čitavi čopori konja. Sve to beše uhalapljeno i odvedeno iz Hercegovine. I nikoga da na put stane tome grabežu.

A kad Turci dovedoše u red hrišćane i hercegov dvor i imanje njegovo, onda zaokupiše begove i age, radi čijih se povlastica tako brižljivo starahu, dok su obezoružavali hrišćane. Obezoružaše. lepo i begove i age, i opljačkaše ih do golih kostiju.

Po odlasku hercegovu dohvatiše se crnogorskih granica i Murat-beg, i kadija Unjko, i Alija Kedić, i svi uskoci iz Krajine. Tamo se potucahu od nemila do nedraga, dok su međutim po Hercegovini muslo-manili hrišćane i poturčivali pomuslomanjene Srbe.

Hanuma Fatima i hanuma Srebrnka još se nalaža-hu u Peći. Osman-paša, koji međutim dođe u Solun i poče upravljati vilajetom kao vezir, posla svoga ćaju, takođe Bošnjaka, iz porodice Bekovića, da uzme u obranu vezirski harem i da ga zdravo dovede k nje-V Solun Ali hanuma Fatima s dana na dan odga-^aUšUe polazak, izgovarajući se sad ovim sad onim I Srebrnka se nije žurila svome mužu — paši, on ga uvažavaše, ne beše prema njemu neprijateljski oaspoložena, ispunjavaše njegovu volju, ali su dav-našnje uspomene sletele na nju kao golubiJa Jata, ko-ja ma kako da bi zalutala, opet bi se povratila pod rođenu strehu. Njoj se htelo znati, — pre ne™1i možda na veke ostavi svoje rođeno mesto, - šta se zbilo s onim čovekom, koga je ona tako željno ljubi-la i od kojega je grozna sudba tako brzo rastavi. Da li’ je doista on napusti, da li ga je druga zamilova-la da li je on zaslužio možda da ga druga miluJe. Takoga muža može žena samo mrziti, ali ga zabora-viti nikad ne može, i često puta u srcu ostavljene žene uskipi ljubomora, zahte sebi zadovoljenja i pla-ne još jačom ljubavlju prema neveri. „Kakav sad mora biti i snažan i krasan”, mišljaše često puta Sre-brnka; „Ovde u Peći, blizu švapske granice, lako mogu stići glasi o njemu - bilo ocu, bilo njegovim drugovima; eto je i buna prestala, može se i natrag povratiti, može kakav Švaba ili Madžar tumarnu-ti amo trgovine radi, pa će zar što znati i o njemu reći, kako on tamo negde živi, — ljubi li kojU i je li ta novija ljubovca srećnija od nje”. S toga sre-brnka neprestano govoraše materi: „Počeknimo još koji dan; može biti saznaćemo što to o Zlztiji i o malenome Hasi”.

I hanuma Fatima življaše u toj istoj nadi, i dana na dan izgledaše kakve glasove o njezinoj rijoj kćeri, ali glasovi ne dođoše ni otkuda, i eto opet i mati i ćerka odgađahu svoj polazak iz Bosne U Peći beše posada sultanske vojske nizama; ćaja Osman-pašin beše i sam paša i s toga tuda ne mo-gahu zazjavati i oni ljudi, od kojih bi se možda do-znalo, šta se zbiva tamo u zemlji i iza njezinih gra-nica. Ove vrsti ljudi pribojavahu se suviše rado-znalosti, osobito ako bi ta njihova radoznalost pa-dala u oči vojnicima i vođama nizamskim. Meho i Aho razgovarahu se sa sestrom, objašnjavahu joj to, kao i to da se nema šta tražiti u Bihaću gde je sultanova vojska, ni u Ostrošcu, gde su se utaborili Arnauti, a Beširevića nema; jedino u Krupi što nema Turaka, jer su od starca pograbili sve što se dalo poneti, a njega samog ostavili na miru, da još ono malo dana, što mu je ostalo, proživi u pokoju. Arnauti jednoglasno rekoše da nad starim Krupom odavna stražari smrt i da mu sigurnije straže ne treba. Srebrnka poče navaljivati da odu do staroga Krupe, i svi se saglasiše da treba pohoditi starca, tog vernog i davnašnjeg druga kuće Hasine.

Stari kapetan beše malo živahnuo kad mu se ono povrati sin, ali kad opet tumarnu u svet, on nanovo dohvati brojanice i preturi se u derviša. Kao ta-kav bogomoljac dočekao je i goste koji ga pohodiše; oni ga zdraviše, govoriše ko su i od kuda su, on ih samo gledaše, činjaše se kao da ih je poznao, ali se ni s mesta ne micaše i nastavi svoju pređašnju molitvu: alah ekber i t. d. Žene počeše gazdovati po konaku i haremu kao da su baš u svojoj kući, i od-mah počeše raspitivati o Krupinom sinu. U zapu-štenom konaku stvori se život kakav odavna iz nje-govih zidina iščeze: dođoše iz varoši žene, star-ci, ljudi, jedni dolaze, drugi izlaze iz konaka, a stari Krupa, kao i dotle, sam za se sedi na ćošci i šapće u bradu molitve, kao da ništa ne vidi, ništa

ne čuje.

Hanume doznadoše od očevidaca, da Je bilo sukooa između ustanika i Skender-bega, da je Kavaz-baša loginuo, da je zatim Zlatija s malim banom i još dovoljno jakom četom konjice otišla u goru Gomi-lju, a Skender-begova je konjica neprestano gonila. Ustanici, bežeći najjačim kasom, pucahu na svoje gonioce, ali ih Skender glavnom svojom silom dove-de u takav tesnac, da već došlo beše do gušanja. Načini se užasan metež. Ustanici se borahu kao la-vovi, padaše protivničko truplje kao snoplje po zem-lji krvlju orošenoj, i konji bez konjanika čoporom begahu preko polja. Redovi ustanički neprestano se proređivahu, i već ih ne ostade ni cela stotina, kad Skender, s jednim delom svoje konjice, tako žestoko poteže unapred da je presekao put ustanicima. Zla-tija usred boraca, koji se oko nje prikupiše, diže dete u vis i očajno povika: „Braćo, ne izdajte me, napred!”, zatim levom rukom pritište dete na svoja prsa, desnom poteže iz korica sablju i ustremi se na Skender-bega, koji je dočeka sa svoj‘im prista-licama. Ustanici se ne makoše od nje. U tom tre-nutku iza Skenderbegovih četa zagrme gromko: „alah, alah!” Oni pogledaše začuđeno, i gle! iz gore Gomi-lje kao bura pojuri na njih neka nova vojska protiv-nička, pred njom nekakav drni konjanik na vranome konju. Pre nego je Skender k sebi došao, sva njegova konjica dođe u najveći nered i okrete bežati, a i sam on beše onesvešćen žestokim udarcem i pade s konja u gomilu mrtvih trupova. Onaj crni konjanik dojaha k Zlatiji, prihvati iz njezinih ruku sina poljubi ga, reče joj: „Za mnom!”, pa se uputi u gomilj-ske šume. Kad već iščeze iz vida konjica bosanska, nizam se poče dizati sa zemlje; dođe k sebi i Sken-der-beg, brzo prebroja svoje, ne prikupi ni mrtve ni ranjene, pa brzo nagna pravo prema Ostrošcu. Ra-njeni Bošnjaci, i oni koji izgubiše konje, zahvališe Bogu, pa jedan za drugim, — ko na bosanskom ili turskom konju, a ko pešice, — ća ka svome odžaku! Okolni seljaci sahraniše mrtve, ranjene Turke od-vezoše u Ostrožac, i sad hvale Boga što ih je po-štedio od arnautske posade.

Taki su se glasovi mogli čuti o Zlatiji. A o Ali-Ji niko ni jedne! Dolažahu u Krupu razni trgov-ci govorahu Krupljani —, dolažahu iz Ćesarije s mali-m tovarima, ogledalcima, lekarijama, raznim domaćim tajnama, znađahu svu Granicu i Madžarsku kao kljusad svoju, znali su i sve znatnije Bošnjake i Krajišnike po imenu njihovom, po porodici i ko-lenu njihovom, poznavahu i staroga kapetana Krupu i sve Krupoviće, ali Aliju niti su videli niti što o njemu čuli.

Hanuma Fata i Srebrnka odlučiše da ostanu u go-stima još koji dan, sve držeći da će ma od kud is-krsnuti kakvi taki glasi o Aliji.
Jedne noći, baš kad mlad mesec zalazaše za goru, Krupljane je razbudio pucanj iz pušaka. Sve što mo-gaše hoditi, skoči na noge. Iz daleka se ču često pucanje iz topova, dobovanje i vojnička vika. Žene otvoriše kapke na haremima i trudiše se da rado-znalim pogledima prodru kroz ponoćnu tamu; ljudi izađoše u avlije, prisluškivahu taj daleki pucanj, prinašahu uho k zemlji i kazivahu razna svoja miš-ljenja o daljini, s koje svi ti krici dolažahu. Razna mišljenja složiše se u toj jednoj misli: da su Tur-ci napali na ustanike u gomiljskom lugu. Do samog svanuća, noćni odjek donašaše u Krupu šum od da-leke bitke, dok se pucanj sasvim ne proredi, udali se na protivnu stranu od Krupe, rekao bi u dubinu gomiljskih lugova.

Stari kapetan Krupa, po svom običaju, izađe na ćošku da molitvom dočeka rađanje sunca, uze broja-nice i poče da šapće molitvu za molitvom, odvaja-jući na brojanicama zrno po zrno.

Po gotovu u isto doba, a na otvorena avlijska vra-ta, dojaha neki konjanik na znojavu konju. Konj kao da već odavna poznaje ovaj dvor, jer je odmah potegao pravo k stepenicama što vode gore na ćošku. Konja-nik se ljuljaše na sedlu, prigibaše se ka unkašu, kao da ga je spopao neodoljiv dremež, ili se još nije oprostio upečataka ponoćnoga divana pri ča-šici vina.

Ustavi se konj baš pred samim stepenicama, a ko-njanik, čim se siđe, odmah poteže licem na zemlju, usiljavaše se nekoliko puta da se uspravi, dopuža
do pod samu ćošku, i pored svega usiljavanja, ne mo-gaše se dići sa zemlje. Stari Krupa upre pogled u konjanika koji ležaše pred njegovim nogama, jako se U3RUJa> ali se s mesta ne maknu, i samo što izreče molitveni uzglas. Pritrčaše ljudi da podignu konja-nika, ali on mahnu rukama, kao da im htedijaše re-ći: mahnite se čoveka, neka se malo odmori!

Dotrčaše i hanume s najvećom gotovošću da po-mognu ranjeniku. Srebrnka je priskočila gotovo pre sviju, i čim opazi konjanika i konja, pljesnu rukama, pade na kolena pred ranjenika i viknu: „Moj Alija, moj dragi Alija!”

Ranjenik, kao da se probudio iz dubokog sna, uz-ruja se, i pruživ ruku Srebrnci, progovori:

— Srebrnka, draga moja Srebrnka, oprosti mi, i budi srećna! Ja sam tvoj Alija; svagda sam bio tvoj; oprosti mi!

Glas mu se poče prekidati, dva tri puta zaječa, uz-dahnu duboko i burno, i umuče. Srebrnka mu pritrča bliže, ali kad opazi njegovo lice, ciknu i pade u nesvest.

Alija već beše mrtav. Srebrnku, obneznanjenu, od-nesoše u harem, i hanuma Fatima poče lebdeti nad njom.

Stari Krupa seđaše i ne micaše se; prsti njegovi ne brojahu više zrna na brojanicama, usta njegova ne šaptahu molitve: i on je zaspao večitim snom.

1 ako odoše i otac i sin; tako se rastaviše sa zemljom oba Krupovića.

Okupaše im tela po muslimanskom običaju, i još toga dana eahraniše u grobnicu porodice Krulo-vića.

Dugo nije mogla k sebi doći Srebrnka, ali, naj-zad, kad je počela saznavati sve što se oko n>e do-gađa, mati joj ispriča sve o Aliji. Dugo je slušala, a zatim dugo, dugo ćutala, i gledala beznačajno u daljinu pred sobom, pa onda, bleda kao smrt, vrisnu kao ranjena košuta: „0, moj Alija, moj predragi A-lija! Još ti mene ljubiš, o moj dragi Alija!” — Da-leko se razlegaše njena kuknjava.

Sutradan, bolnu prebolnu, posadiše je u intov

Ćaja Osman-pašin odlučno se odupre da prati ha~ nume u Peć i uputi se pravo u Solun.

XV.

Vođi turske vojske, koja nagrnu u Hercegovinu, za-pleniše nebrojeno blago hercega Stočevića. Opljač-kaše sve hrišćane i sve muslomane. Šta da čine sa tolikim blagom? Jedi, pij, uživaj; s dana na dan sve novi džumbusi s muzikom, igrom i igračicama — čočecima! Duša tih turskih veselja beše poturče-njak Skender-beg. Toliko se beše zaneo, da mu sunu u glavu luda misao: da se oženi u Bosni i da uzme Bosankinju. Može biti, da mu se u onako zamagljenoj glavi probudilo njegovo slovensko osećanje: kasapio je svoju braću Bošnjake do mile volje, pa hajd’ da se s njima miri ženidbom! I pozva goste na svadbu, a sam još ne znađaše nevestu, ni mesto gde se ona na-lazaše.

Od Mostara do granice bosanske vodi Stočevića put. Po njemu su daljine označene hanovima^[87]. Po tom putu mišljaše Skender-beg učiniti jednu šetnju, pa zar će se gde god na putu i žena kakva naći. Izveze se iz Mostara kao ono herceg na hercegovom intovu i konjima, za njim se dao ceo karavan pratilaca, oki-ćenih mostarskim vinom i šljivovicom i obiljem hercegovih podruma i hercegovih usprema. U svakom hanu stani, odmaraj se, igraj, skači, uživaj tanac čočečki. Tako prođe mladoženja ceo put od Mostara do Konjica, a nigde da ga namera nanese na kakvu nevestu. A kad dođe u ovo mestaice, Skender poče o tom već malo poviše misliti. Sad da vidiš čuda! U kući nekog bogatoga age beše mlada lepuškasta devojka, ču da ide Skender sa svojom tevabijom^[88], pa je đavo kopnu da vidi kakav je to čudnovati stra-nac. Skender je spazi onako prirodnu, nevinu, pa mu se učini da ima neke đavolske draži, koje ga pri-mamljuju k njoj.

— Eto, to je ona! viknu Skender svojim pratio-cima.

Zaustaviše se. Ne prođe časak dva, — i nevina devojčica beše u Skenderovom zagrljaju; od straha lijaše suze iz oba njezina lepa oka.

— Ne plači, ne plači, lepo moje dete; ti si moja nevesta; ti ćeš biti moja hanuma. Tako je tešaše Skender-beg. Odmah dozvaše oca i imama. Ocu ne-vestinom ne dadoše ni da usta otvori, bez svakog pogovora daše mu na znanje: „Beg se želi oženiti tvojom ćerkom!” Beg pruži nevestinom ocu jednu-dve pregršti zlata, a svojoj nevesti dade nevesnički

dar kutiju s brilijantima i sitnim biserom, i

zapovedi da se kuća zastre ćilimovima, a nevestu da obuku u svilu i kadifu. Sve se učini kao što zapovedi beg. Bračni obred izvrši se tačno po za-konu, po propisu šerijata, i po tanzimatu.

I otpoče se svadbeno veselje, i bi takav džumbus, takav urnebes, kakav nikad ni u snu snio nije ni sam Skender-beg. Na varoškim ulicama pekli su ovnove i volove, točilo se vino i rakija, vuklo se sve u ako-vima, a pilo se onim đurovačama^[89]. Narod, i hriš-ćanski i muhamedovski, u kućama je plakao, a na-polju igrao ...

Tako se to zbivalo u Hercegovini, u naslednoj dr-žavi hercegovoj, a u isto vreme beše veselje i u Šeher-Sarajevu. Vezir i Omer-paša slavljahu do-lazak hercega Alije Stočevića u tu drevnu presto-nicu bosansku. Alija je više od trideset godina mirno upravljao Hercegovinom, više od trideset godina čuvao carsku granicu svoga velikoga gospo-dara, čuvao od tuđih povreda i nasrtaja. I gle sad! Bez suda, bez dokazane krivice, dohvatiše staroga hercega, posadiše na magarca, licem k repu, zapo-vediše mu da uzme repinu u ruke, a njegovom sinu, Rizvan-begu, zapovediše da vodi magarca kroz sve ulice, sokačiće i pazare. Bošnjaci se zbiše u kuće a Arnauti gomilama nagoše za tom paradnom liti-jom, nepristojnom vikom grdiše i sramotiše her-cega, i pljuvahu za njim, a njegova sina, Rizvan-bega, svakojako goniše da smelije vodi oca u ovoj paradnoj šetnji po ulicama stare prestonice bosanske.

Posle ovih groznih ceremonija odvedoše hercega pod stražom u logor, posadiše ga u vezirski šator i opkoliše jakom stražom. Zla je sudba tako htela da je jedan od stražara, ne umejući rukovati novim oružjem, nehotice izbacio pušku: ludo đule urilo se baš u samo srce hercegovo i učinilo kraj njegovoj sramoti.

U Stambul su poručili da je herceg poginuo ne-srećnim slučajem, a njegovo mrtvo telo sahraniše sa svima počastima, koje dolikuju dostojanstvu vezira u turskome carstvu.

Objašnjenja

1. Kapetan kaže se po turski: muselim. Ali narod u celoj Bosni zove i danas muselime kapetanima.
2. Čamašir-aga vodi brigu o roblju, o posteljama; tutundži-aga stara se za duhan; kafedži-aga o kafi; ič-aga je peharnik; sofradži-aga stonik; gajvaz se brine za desert; seiz je konjušar; kavaz telohranilac; ćatip — pisar; đumruk-džija-carinar; a saraf-mešač novca.
3. Tako se zovu evnusi, uškopljenici, zbog boje šihova lica.
4. Čelenka je zlatan znak, koji se nosi na fesu, a daje se u nagradu za hrabrost; daje se i hrišćanima.
5. Imam je muhamedovski sveštenik, prva glava u medžetu.
6. Ferman je to što i carski ukaz.
7. Šeik-ul islam, to je muslimanski papa.
8. Timari, to su zemlje s obvezom ići na vojsku u vreme .rata.
9. Razna prava na sopstvenost zemalja.
10. Turska obuća.
11. Nišan -— iftihari, to je prvi znak visokoga zvanja, ordena.
12. Ćaja znači upravitelj.
13. Haznadar znači blagajnik.
14. Hanuma — žena.
15. Odaliska — milosnica.
16. Jašmak — pokrivalo turskih žena.
17. Veredža — plašt kojim se žene zaogrću.
18. Arbah — nosila, koja služe mesto podvoza.
19. Kaik — lađa.
20. Prvi pisar.
21. Ovaj veliki vezir bio je čovek od velikog uticaja i veliki prijatelj kneza Miloša.
22. Tako zovu Gospodara u celoj Staroj Srbiji, koja je oslobođena, i koja još nije oslobođena.
23. Namesnik
24. Aga-paša bio je vrhovna glava sviju janičara, a posle je ovaj naziv ostao kao titula.
25. Kola i konji s tovarima (bagažijom).
26. Ovo je bio poslednji poglavar janičarski, koji je 1821—23. utamanio janičare. Kad ga je sultan upitao: je li uništio sve janičare?, odgovorio je: „Sve osim dvojice. Ta dvojica su: ti i ja!” Sultan ga je posle zadržao u najvišem blagovoljenju. Poslan je docnije na tromeđu, gde se sučelja-VD!U Srbija, Turska i Vlaška; stolica mu je bila Vidin. Kad je knez Miloš prvi put obilazio mesta novodobivenih okruga, i došao prema pašaluku vidinskom, izašao je aga-paša u selo Bregovo, knjaz mu je otišao na viđenje, i pri-mio preko njega od strane sultanove 7 velikih ordena za se-dam tadašnjih naših viših činovnika.
27. Dopuštenje
28. Umivanje pred molitvu.
29. Zelen.
30. Gvozdena rešetka.
31. Selamluk je muški, a harem ženski deo dvora.
32. Soba za primanje.
33. Lekar.
34. Tumač.
35. Pribor
36. Predsoblje
37. Ejub je deo Stambola gde je grob proroka Ejuba i dža-mija, u kojoj se sultani venčavaju na carstvo i hrani mač prorokov.
38. Bajsaktar znači zastavnik, barjaktar.
39. Kapidži-baša — to je pridvorni činovnik.
40. Nizam zove se vojska regularna, s uniformom po evropski.
41. Visoka derviška kapa.
42. Jala je dvorac nad Bosforom.
43. Emirhan je kraj, u kome je bio dvorac Hozrev-pašin, gde je umro Rešid-paša.
44. Blagajnica
45. Načelnik evnuški, gospodar devojaka.
46. Pasoš
47. Progonstvo
48. Knez knezova
49. Soj konja arapskih.
50. Divan.
51. Fildžan je mala šolja za kafu, bez drške, koja se ugla-vi ozdo u dršku, koja se zove zarf. Fildžan stoji u zarfu kao obareno jaje u maloj zato udešenoj čašici.
52. Mušir znači feldmaršal, ali ima nevojničkih muši-ra, kojih je u Turaka vrlo mnogo. Mabenu-mušir znači: dvorski ministar. Serašćer je to što u nas vojni ministar. Džigan-serašćer to je izvanredno, počasno zvanje, koje je, u vremenu kad se ovo po Bosni događalo, imao jedini Riza-paša.
53. Alajkinja je robinjica; odaliske su sobarice.
54. Ikbala znači: izabrana.
55. g) Selo, koje je naseljeno oko grada.
56. Tug je konjski rep.
57. Kadija znači sudija.
58. Medresa je viša škola muhamedovska.
59. Ulema je viši duhovni stupanj u veri muslomanskoj.
60. Softa je što i nazovi-svetac.
61. Veredža je ogrtač, obično crven, do zemlje.
62. Jašmakom bule zavijaju glavu i lice.
63. Terluke su ženska gornja obuća, na koju se navlače papuče.
64. Palani su opet druga vrsta sedala, poznatih u nas pod pod imenom turskih.
65. Redovi zanatlijski zovu se esnafi.
66. Hatišerif je bio nov ugovor sultanov s evropskim dvorovima.
67. Kalem je pero, dakle kancelarijski činovnici.
68. Muftije su duhovnici višeg reda.
69. Seiz, sluga koji konja neguje — timari.
70. Čantra je portfelj.
71. Kavazi su žandarmi.
72. Sejmeni su žandarmi na konjima.
73. Čitluk — imanje.
74. Drug.
75. *) Pisanu hartiju.
76. Šerijat je kanoničko pravo muhamedovsko, izvedeno na osnovima korana.
77. Zatočenje.
78. Iventar celoga imanja.
79. Saibija zove se gospodar imanja.
80. Dolman je kratak ćurak, kožom postavljen.
81. )Ajan — upravitelj okruga.
82. g) Zaira je to što i provijant.
83. Zerde je opet pirinač, kuhan na medu.
84. Prevodioce.
85. ) Mušir znači feldmaršal.
86. Ar znači konjušnica.
87. Han je velika kuća od kamena, na dva sprata, krčma za putnike, a u slučaju potrebe služi kao tvrđavica za od-branu.
88. Družina.
89. ) Čaša od najvećih, kakve se danas viđaju.

Napomene

• Ova pripovetka je objavljena u zbirci Pripovetke IV, Beograd, 1880.

Izvori

• Milorad P. Šapčanin: Celokupna dela, Knjiga četvrta, strana 105-324. Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 129 godina.