Фантазија о љубави
У љубави слаткој заносно се снива,
А и сан се чини ко истина жива...
Цар је био неки у времена стара,
Па је имô ћерку несравњена чара.
За њом плану срце и старо и младо,
И већ многи витез ради ње је страдо;
Наста љута борба у завади врелој,
И синуше сабље по држави целој.
Да то једном спречи и поредак створи,
Цар озида кулу далеко у гори,
И ћер своју лепу, што му покој гони,
Он затвори тамо и од света склони.
Пролазише дани. После сужне моме
Нестаде и куле, и на месту томе
Још осташе стене. И о прошлом добу
Једна прича оста кô жижак на гробу.
Кроз векове многе и колена људи
Та је прича ишла, да сећања буди,
И млађани пастир, чист кô дан кад сване,
Ту је причу чуо и она га гане.
Заигра му срце за минулим днима,
А машта их створи и опи га њима,
И на сан му дође робињица лепа
И крену му уздах, који груди цепа,
И срце му узе. Са раном у груди
Дању, ноћу сада он развалом блуди;
Нит' за село мари, ни за друге моме,
Робињицу сања и гине за њоме.
У шумору лишћа њене речи слуша,
Над цветићем шапће: „Ти си њена душа."
Њену песму чује, кад певају тице,
У осмеху зоре њено види лице;
„Је л' међ' вама она?" са звездама збори,
О њој прича њему и поток у гори;
Подиже се духом до висина плави",
Спрам месеца чека, да се она јави;
Непрестано тако, а кад клоне нада,
Над развалом старом он с јауком пада.
То трајаше дуго. Али једне зоре
Престадоше јади, што га тол'ко море;
Блед и мртав лежи под стенама грубим,
Ал' ки да му усне и сад шапћу: „Љубим!"