Fantazija o ljubavi
U ljubavi slatkoj zanosno se sniva,
A i san se čini ko istina živa...
Car je bio neki u vremena stara,
Pa je imô ćerku nesravnjena čara.
Za njom planu srce i staro i mlado,
I već mnogi vitez radi nje je strado;
Nasta ljuta borba u zavadi vreloj,
I sinuše sablje po državi celoj.
Da to jednom spreči i poredak stvori,
Car ozida kulu daleko u gori,
I ćer svoju lepu, što mu pokoj goni,
On zatvori tamo i od sveta skloni.
Prolaziše dani. Posle sužne mome
Nestade i kule, i na mestu tome
Još ostaše stene. I o prošlom dobu
Jedna priča osta kô žižak na grobu.
Kroz vekove mnoge i kolena ljudi
Ta je priča išla, da sećanja budi,
I mlađani pastir, čist kô dan kad svane,
Tu je priču čuo i ona ga gane.
Zaigra mu srce za minulim dnima,
A mašta ih stvori i opi ga njima,
I na san mu dođe robinjica lepa
I krenu mu uzdah, koji grudi cepa,
I srce mu uze. Sa ranom u grudi
Danju, noću sada on razvalom bludi;
Nit' za selo mari, ni za druge mome,
Robinjicu sanja i gine za njome.
U šumoru lišća njene reči sluša,
Nad cvetićem šapće: „Ti si njena duša."
Njenu pesmu čuje, kad pevaju tice,
U osmehu zore njeno vidi lice;
„Je l' međ' vama ona?" sa zvezdama zbori,
O njoj priča njemu i potok u gori;
Podiže se duhom do visina plavi",
Spram meseca čeka, da se ona javi;
Neprestano tako, a kad klone nada,
Nad razvalom starom on s jaukom pada.
To trajaše dugo. Ali jedne zore
Prestadoše jadi, što ga tol'ko more;
Bled i mrtav leži pod stenama grubim,
Al' ki da mu usne i sad šapću: „Ljubim!"
