У туђинини (Јововић)
Ходио сам свуд по св'јету
И обаша'сваку страну,
Да добијем себи храну,
Као пчела по цвијету.
Сусрео сам у мом путу,
Неприлика сваке врсте!
Ал' сам био снаге чврсте
Сносит' сваку бијед љуту.
„Туђа земљо, туго моја“!
- Уздахо би чешће пута –
„Тешко оном који лута;
„Ког' не храни мати своја.
„Без срца су туђи људи,
„У њих нема утецишта,
„Помоћ' туђем не ће ништа.
„Ледене су њине груди!“
Српски роде! Мој честити,
Ој ти мила земљо моја,
Ти ћеш синку дат' покоја
И мило га утјешити.
По твоме ћу – од сад крају –
Тражит своје слатке хране.
Уживаћу моје дане
У слободи к'о у рају.
Испод твога ведра неба,
Тебе харан вјек ћу бити,
И своју ћу крвцу лити
Сваког часа кад устреба.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
Бар (Црна Гора), 1897., Мило Јововић, „Голуб“, број 22., у Сомбору, 15. новембра 1897., стр. 349.