У славу племенитих родољуба српских
У славу племенитих родољуба српских
| У славу племенитих родољуба српских Писац: Јован Илић |
Ој, б'јела вило, горска посестримо,
Та богињо небеснијех сила
Како пловиш по златном облаку,
И зорицу љупком пјесмом будиш,
Тихог јутра примамљиват зраке,
Кад човека са божеством спајаш,
Да се вјечним наслађава сунцем:
Знаш ли, вило, љепоте ти твоје!
Кадно мени тврду вјеру даде,
Баш у оној у Мишљен горици,
Гдјено бисер на гранама роди,
Да ћеш мени бити у помоћи?
Ево земан и вријеме дође:
Зазвонише гусле јаворове,
Ни такнуте камо л' удешане!
А јунаку срце заиграло,
Од радости нечувене јоште,
Пак ја срцу одољет не могу!
Већ дај мени твоје грло јасно,
Да запјевам пјесму од милине,
Нек се брда и долине тресу,
И разлежу све дубраве љесне:
Нит' у славу родољуба дивних,
Ој Србинство, ој предраго људство,
Дич' се славом само теби вичном!
Откако је и св'јета и в'јека,
И откад је народа на земљи,
Не би љепшег од порода твога!
Ил' ти воља царству цзровати,
Ол' јуначки мејдан дијелити,
Мачем сјећи, пушком погодити;
Бранит род свој, та слободу слатку! —
Какав бјеше Краљевићу Марко,
На ономе Шару великоме,
Коме равног у свијету нема,
Што с' не боји никога до Бога!?
Какав бјеше сидан цар Стјепане,
Св'јетла круна, соко недобитни,
Од Призрена мјеста питомога!
Дични цари Немањићи славни,
Пуносјајно који цароваше,
На пр'јестолу Срба богоданом! —
Какав бјеше српски кнеже Лазо!
Стари Богдан с девет милих сина,
Девет сина, девет Југовића!
И деспота Змај-Огњени Вуче!
И поносни Реља од Пазара
И јуначки Милош Обилићу,
Са његова до два побратима!
Што Мурата на Косову уби
Љуту змију и аждера људског,
Те освети славу рода свога,
Да се прича и приповиједа,
Док је св'јета и докле је в'јека! —
Шта л' да речем за оног јунака,
Баш јунака дели-Хајдук-Вељка,
И за Црног Петровића Ђорђа,
Црне јаде што зададе Турком!? —
И за оног Текелију Саву,
И за твога Доситеја мудра,
За Рајића, и за Мушицкога!
Кој' једино 8а те живовавде:
Та за род свој и завичај драги!
Они српско име прославише,
Прославише, до неба узнеше!
Остављајућ спомен роду своме,
Диван спомен духа џиновскога,
Да се дичи и уздража њиме!
Ни на он-св'јет не заборавив га,
Но молећи Бога истинога,
Не би л' њему сваку срећу дао,
Сваку срећу и напредак добри! -
Кано што се и смилова Вјечни,
И сјајним га ев' обасу даром —
Та јунац'ма нерођеним досле
Да залече ране стародавне,
И поврате својост некадашњу. —
А док тече сунца и мјесеца,
Чиста л' крвца у Српкиње сину;
Та док праве у св'јету је славе,
Узносиће имена им света,
С племенитим признатељства жаром!
Кроз вјекове, до у бесконачност,
С родом вјечно и они ће цвасти! —
Ој, мили Боже, на свему Ти хвала!
Да л' је ико у животу своме,
Слађу пјесму пјеват отпочео,
Нег' ја сада милом роду моме;
Спомињући преслатка имена,
Та врлости, родољупце л' дивне?
У милини тону чувства моја,
Усхићењем дух ми с' преиспуња,
Ој ! играј Саво, весел' се Дунаве,
Протрубите са Авале гласи!
Од Бојане, Тисе и Мораве,
Нек радосно скакућу таласи!
Нек се чује с краја на крај св'јета,
Захвалности ком се в'јенци плету:
Ко л' свом роду указује путе,
Ка спасењу и животу правом!? —
Но је л' смртним ц'јену бесцјености
Дат ол' славу овјенчит могуће?
Не, вр'лости и заслуге праве,
Једно небо наградит је кадро! —
Ја л' те срцу посљедујем само,
Благодарне изјављиват знаке!
А премило потомство ће знати,
Чим је сдави уговјети вашој;
Добрим д'јелма, поступцима л' нравним,
И насљедним срцем родољупца!
Ој давори ! ти соколе сиви,
Та Србине, о јуначки сине!
Није слава твоја угинула,
И ако је начас ишчезнула!
Сунце зађе, љепше да се роди,
Цвијет вене, да процвати текар. —
Пак и теби после тавне ноћи,
Радовања ев' сунашце сину!
Нит' будућност одриче нам штогод. —
Та Бог свога не оставља нигда,
То л ' да њега Он нав'јеки презре!
Нудер кликни поносито, гласно,
Хвалећ Бога на његовом дару!
Кликни, пјевни, радостан и са мном,
А баш сада кано и свакада:
»Родољупце л' поживи нам, Боже,
Млого љета и година часни'!
Нек дјелима благо рода множе,
Душе спомен остављајућ красни!
Нек им сине за чим срце гине,
И оснажи што им живот блажи,
А на дику рода и човештва!!
Напомене
уреди- Ова песма је објављена у часопису Српски народни лист 1846, бр. 29.
Извори
уреди- Јован Илић: Целокупна дела, страна 17-21. Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Илић, умро 1901, пре 123 године.
|