У зору
— „Када зора растерује густи вео ноћи црне,
Када сунце светлим плаштом црну земљу заогрне,
Када славуј, из свог луга, стане песме да извија,
Када лахор лако пирка и сањиво лишће нија,
Кад се магла, с влажне земље, попут неба горе диже,
Када пастир лисној гори са свионим стадом стиже,
Кад замири мирисаво цвеће поља, лисних гора,
Кад ваздухом мирис плива — као вали бурног мора:
Онда, брале, онда устај — хај! весело, чило, смело.
Раз'гнај своје мутне мисли и разведри борно чело,
Па прошетај пољем, шумом, и погледај свуд около;
Узвикнућеш: ој, природо, та ко тебе не би вол'о!
Чему ћеш се најпре дивит? да ли оној лисној шуми,
Или песми славујевој или цвећу — пољској круни,
Што к'о алем поља краси; ил' потоку жуборећу,
Што залива шарно цвеће; ил' птицама када лећу,
Или сунцу кад осване, румен зраке своје пусти,
Или лишћу кад трепери, ил' лахору кад зашушти?
Шта ће најпре у уху ти занесено да забруји:
Ил' пастирска слатка фрула ил' певачи ти славуји,
Или цвркут шарних птица, или ветрић кад ромори,
Ил' са куле звуци звона, ил' поточић кад жубори?
Погледаш ли лисној гори, шта ће око да с' нагледи:
Ил' зелене траве оне, ил' кад пастир на њој седи,
Па уз фрулу песме вије, а около стадо пасе,
Или оне танке јеле што висином шуму красе;
Или оно позлаћено, зракам' сунца, голо стење,
Што понасно стоји вечно, што се врхом к небу пење —
Да до века гледаш, брале, наслада би то ти била;
Природа је дивна, красна, вечно ће нам бити мила.
Кад на круни алем сија, па не можеш оком глати,
Тако исто блиста, сјаје и природа, наша мати!"
„Иди, друже, па уживај, мени беда слама груди
Кад се сетим да се муче милиони бедних људи.
Природа је, велиш, бајна? — то ја дотле нећу рећи
Док не видим да пливају у весељу и у срећи
Милиони трудбеника, што у јаду дане трају,
Што све раде, све стварају, а за беду само знају.
Природа ће бити лепа, само онда друже, знај!
Кад сви људи буду срећни да осете њезин бај."
1894.
