U zoru
— „Kada zora rasteruje gusti veo noći crne,
Kada sunce svetlim plaštom crnu zemlju zaogrne,
Kada slavuj, iz svog luga, stane pesme da izvija,
Kada lahor lako pirka i sanjivo lišće nija,
Kad se magla, s vlažne zemlje, poput neba gore diže,
Kada pastir lisnoj gori sa svionim stadom stiže,
Kad zamiri mirisavo cveće polja, lisnih gora,
Kad vazduhom miris pliva — kao vali burnog mora:
Onda, brale, onda ustaj — haj! veselo, čilo, smelo.
Raz'gnaj svoje mutne misli i razvedri borno čelo,
Pa prošetaj poljem, šumom, i pogledaj svud okolo;
Uzviknućeš: oj, prirodo, ta ko tebe ne bi vol'o!
Čemu ćeš se najpre divit? da li onoj lisnoj šumi,
Ili pesmi slavujevoj ili cveću — poljskoj kruni,
Što k'o alem polja krasi; il' potoku žuboreću,
Što zaliva šarno cveće; il' pticama kada leću,
Ili suncu kad osvane, rumen zrake svoje pusti,
Ili lišću kad treperi, il' lahoru kad zašušti?
Šta će najpre u uhu ti zaneseno da zabruji:
Il' pastirska slatka frula il' pevači ti slavuji,
Ili cvrkut šarnih ptica, ili vetrić kad romori,
Il' sa kule zvuci zvona, il' potočić kad žubori?
Pogledaš li lisnoj gori, šta će oko da s' nagledi:
Il' zelene trave one, il' kad pastir na njoj sedi,
Pa uz frulu pesme vije, a okolo stado pase,
Ili one tanke jele što visinom šumu krase;
Ili ono pozlaćeno, zrakam' sunca, golo stenje,
Što ponasno stoji večno, što se vrhom k nebu penje —
Da do veka gledaš, brale, naslada bi to ti bila;
Priroda je divna, krasna, večno će nam biti mila.
Kad na kruni alem sija, pa ne možeš okom glati,
Tako isto blista, sjaje i priroda, naša mati!"
„Idi, druže, pa uživaj, meni beda slama grudi
Kad se setim da se muče milioni bednih ljudi.
Priroda je, veliš, bajna? — to ja dotle neću reći
Dok ne vidim da plivaju u veselju i u sreći
Milioni trudbenika, što u jadu dane traju,
Što sve rade, sve stvaraju, a za bedu samo znaju.
Priroda će biti lepa, samo onda druže, znaj!
Kad svi ljudi budu srećni da osete njezin baj."
1894.
