Утопио се поп што није руку дао

Укрцају се у један чун пет-шест простака и један поп да се превезу преко једне реке док на један мах дуне жесток ветар и изврне се чун те сви у воду. По срећи, сви су знали пливати до самога попа; док се почну топити, сваки од њих ухвати се за чун и тако препливају на другу страну. Кад се врате кући, кажу попадији све како је било, и да се поп без памети и без потребе утопио. Стане у сав глас попадија кукати као коме је невоља, па их запита: „Како се утопи?“ А они јој одговоре: „Кад се изврну чун, и ми сви у воду падосмо, сви једногрлце завикасмо: „Дај, попе, руку! Дај, попе, руку!“ И он могаше ласно дати тек да хоћаше, ма не даде и тако се утопи. „Знам ја, кукава кукавица,“ рече попадија „да је тако, ма, да сте му завикали: „На, попе, руку!“ хоћаше скапулати, јер је вазда (тешко мене!) научио узимати а не давати.“

Извор

• Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 294–295.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.