Utopio se pop što nije ruku dao

Ukrcaju se u jedan čun pet-šest prostaka i jedan pop da se prevezu preko jedne reke dok na jedan mah dune žestok vetar i izvrne se čun te svi u vodu. Po sreći, svi su znali plivati do samoga popa; dok se počnu topiti, svaki od njih uhvati se za čun i tako preplivaju na drugu stranu. Kad se vrate kući, kažu popadiji sve kako je bilo, i da se pop bez pameti i bez potrebe utopio. Stane u sav glas popadija kukati kao kome je nevolja, pa ih zapita: „Kako se utopi?“ A oni joj odgovore: „Kad se izvrnu čun, i mi svi u vodu padosmo, svi jednogrlce zavikasmo: „Daj, pope, ruku! Daj, pope, ruku!“ I on mogaše lasno dati tek da hoćaše, ma ne dade i tako se utopi. „Znam ja, kukava kukavica,“ reče popadija „da je tako, ma, da ste mu zavikali: „Na, pope, ruku!“ hoćaše skapulati, jer je vazda (teško mene!) naučio uzimati a ne davati.“

Izvor

• Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića. str. 294–295.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vuk Stefanović Karadžić, umro 1864, pre 160 godina.