Отворите главни мени
Усхит
Писац: Милорад Поповић Шапчанин


SapcaninMilorad.jpg

Усхит


Jедним дахом дишу, лепа,
Наше душе две,
Нек’ нас земља и растави
Неће небо, не.
Поглед твој ме преродио,
Вечност си ми дала,
Ти си мојој поезији
Извор идеала.

Наша љубав анђеоска
Неће нигда мрет’,
Тако чисту, тако нежну
Није вид’о свет;
Од росе је, од мириса,
Од врелога зрака,
Од небесног плаветнила
И од пупољака.

Нашој вери надземаљској
Тешко ј’ израз дат’,
Што је више ускушају
Све ће лепше сјат’;
Пучина је неизмерна
У њезина врела —
У њој нема, драга душо,
Краја ни начела.

НапоменеУреди

  • Ова песма је први пут објављена у Жубори и Вихори, стр. 120

ИзвориУреди

  • Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига друга, страна 23. Библиотека српских писаца, Народна просвета.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 124 године.