Усту, поган, овамо је већа поган

* * *

[Усту, поган, овамо је већа поган]

Усту, поган, овамо је већа поган!
Усту, гаде, на себе се гадио!
Усту, рђо, тамо те било!
Иди одатле, овде ти место није!
На железу - ожелезио се, 5
на камену - окаменио се,
на дрвету - здрвенио се,
а на месу - растопи се,
отопио се, нестало те;
као зеленог листа 10
и лепог цветка о божићњем дану,
као снега о Ђурђев-дану.

Побегло као ноћ од дана,
као дивљина од човека,
као пас од секире. 15
Иди у гору на дрво,
у воду на камен,
у земљу, где света нема.

(252, с. 309)

Певач, место записа и напомена

Кад се коме појави тврд оток на образу или на коме другом делу тела, онда се каже, да се то место на телу убрентило и противу тога баје се овако.

Узме се камен (оштар) или нож, па се отидие на трупац где се секу дрва, и ту се истим укршта преко отока говорећи:

Пољна.

Референце

Извор

Раденковић, Љубинко: Народне басме и бајања; Градина, Ниш; : Јединство, Приштина; Светлост Крагујевац, 1982., стр. 215. бр. 351.

Мијатовић, Станоја М. Народна медицина Срба сељака у Левчу и Темнићу, СЕЗ, XIII (1909), с. 309.