Отворите главни мени

Nebo je bilo pepeljasto, hladno;
Lišće sklupčano u svenule snove —
Lišće klonulo u svenule snove;
Bî noć samotnog oktobra što znatno
Drevno sećanje u zaborav zove;
To bî jezero Oberovo blatno,
Usred mistične oblasti Virove —
To bî jezero Oberovo hladno,
Sred te demonske oblasti Virove.

Jednom tuda, kroz drvored titanski,
Pored čempresa sa dušom se verah —
S psihom i dušom kraj čempresa verah.
Tad mi je srce gorelo vulkanski
K’o reke pune vatre i čemera —
Reke prepune lave i čemera,
Sliv sumporasti niz predeo janski
Koji se slio do hladnog severa —
Taj bol što sli se niz predeo janski
U dol ledeni dalekog severa.

Govorili smo ozbiljno i hladno;
Naše su misli klonule u snove —
Naša sećanja klonula u snove —
Nismo ni znali da nas bespovratno
Noć oktobarska u zaborav zove
(Avaj!, ta noć što u zaborav zove)
Ne primetismo ni jezero blatno
(Mada već besmo sred šume Virove) —
Zaboravismo to jezero hladno
Usred demonske oblasti Virove.

Tada, u noćnim poslednjim satima
Dan najaviše svetla suncâ mnoga —
Predosetiše zoru suncâ mnoga —
Na kraju puta osetih da ima
Odsjaj, sav mutan — jedva videt mogah —
Iz kog čudesna, sa dijamantima
Uzdizala se luna vitoroga —
Mesec, Astartin lik dijamantima
Okićen, jasan, kristalan, s dva roga.

„Ona je“, rekoh, „topla k’o Dijana:
Ona se kreće eterom čeznuća —
Ona uživa prostorom čeznuća:
Vide da suza suva nije dana
Tom licu, nema crva umiruća,
Ona je prošla kroz polja zvezdana
Da otvori nam put do uzdignuća —
Letinskog mira, rajskog uzdignuća —
Siđe, zasjavši niz polja svezdana,
Ne strepeći od praha treperuća —
Zanosna, svetla, niz legla zvezdana,
S očima punim sjaja treperuća.“

Ali je psiha, dižuć prst zborila:
„Tužna, bojim se, plaši me ta zvezda —
Plaši me čudno bledilo, ta zvezda: —
O, kreni sada! — vini svoja krila!
Leti! — o, leti! — za spas našeg gnezda!“
Dok u užasu svom je govorila
Njena su krila tonula spram bezdna —
U agoniji, dok jecaše, krila
Njena su tada tonula spram bezdna
I iščeznula u prašini bezdna.

Ja odgovorih: „To nas tek san vreba
I u treptavo svetlo tera sada!
Zaronimo u sjaj kristalni sada!
Taj sjaj sibilski noćas sija, vreba
Blistanjem svetlim lepotâ i nadâ: —
Gle! — on treperi, svu noć nebom vlada!
Ah, poverujmo tom blistanju s neba,
Neka nas vodi do božanskog sklada —
Avaj!, sledimo sjaj treptavi s neba
Da nas odvede do edenskog sklada,
Jer on sred noći celim nebom vlada!“

Smirio sam je i uz poljub zgrejô,
Te mrak isterah iz njenoga uma —
I kolebanje izgnah joj iz uma;
Do kraja staze prođosmo alejom
I opazismo neki grob kraj druma —
S čudnim natpisom neki grob kraj druma;
Rekoh: „Šta piše, moja draga sejo,
O čem govori natpis pored druma?“
Reče mi: „Ulaluma — Ulaluma —
Ovde počiva tvoja Ulaluma!“

Srce mi posta ozbiljno i hladno
K’o suvo lišće sklupčano u snove —
K’o suvo lišće klonulo u snove,
Kriknuh: „Oktobar beše verovatno
Ah, tek sad vidim — ta noć mami, zove
Kad već prolazih kroz predele ove —
Kad nosih breme niz predele ove —
U toj noći što u zaborav zove,
Šta me baci u predele ove?
Sad znam jezero Oberovo blatno
Usred mistične oblasti Virove —
Sad znam jezero Oberovo hladno
Sred te demonske oblasti Virove.“