Улалума

Небо је било пепељасто, хладно;
Лишће склупчано у свенуле снове —
Лишће клонуло у свенуле снове;
Бî ноћ самотног октобра што знатно
Древно сећање у заборав зове;
То бî језеро Оберово блатно,
Усред мистичне области Вирове —
То бî језеро Оберово хладно,
Сред те демонске области Вирове.

Једном туда, кроз дрворед титански,
Поред чемпреса са душом се верах —
С психом и душом крај чемпреса верах.
Тад ми је срце горело вулкански
К’о реке пуне ватре и чемера —
Реке препуне лаве и чемера,
Слив сумпорасти низ предео јански
Који се слио до хладног севера —
Тај бол што сли се низ предео јански
У дол ледени далеког севера.

Говорили смо озбиљно и хладно;
Наше су мисли клонуле у снове —
Наша сећања клонула у снове —
Нисмо ни знали да нас бесповратно
Ноћ октобарска у заборав зове
(Авај!, та ноћ што у заборав зове)
Не приметисмо ни језеро блатно
(Мада већ бесмо сред шуме Вирове) —
Заборависмо то језеро хладно
Усред демонске области Вирове.

Тада, у ноћним последњим сатима
Дан најавише светла сунцâ многа —
Предосетише зору сунцâ многа —
На крају пута осетих да има
Одсјај, сав мутан — једва видет могах —
Из ког чудесна, са дијамантима
Уздизала се луна виторога —
Месец, Астартин лик дијамантима
Окићен, јасан, кристалан, с два рога.

„Она је“, рекох, „топла к’о Дијана:
Она се креће етером чезнућа —
Она ужива простором чезнућа:
Виде да суза сува није дана
Том лицу, нема црва умирућа,
Она је прошла кроз поља звездана
Да отвори нам пут до уздигнућа —
Летинског мира, рајског уздигнућа —
Сиђе, засјавши низ поља свездана,
Не стрепећи од праха треперућа —
Заносна, светла, низ легла звездана,
С очима пуним сјаја треперућа.“

Али је психа, дижућ прст зборила:
„Тужна, бојим се, плаши ме та звезда —
Плаши ме чудно бледило, та звезда: —
О, крени сада! — вини своја крила!
Лети! — о, лети! — за спас нашег гнезда!“
Док у ужасу свом је говорила
Њена су крила тонула спрам бездна —
У агонији, док јецаше, крила
Њена су тада тонула спрам бездна
I ишчезнула у прашини бездна.

Ја одговорих: „То нас тек сан вреба
I у трептаво светло тера сада!
Заронимо у сјај кристални сада!
Тај сјај сибилски ноћас сија, вреба
Блистањем светлим лепотâ и надâ: —
Гле! — он трепери, сву ноћ небом влада!
Ах, поверујмо том блистању с неба,
Нека нас води до божанског склада —
Авај!, следимо сјај трептави с неба
Да нас одведе до еденског склада,
Јер он сред ноћи целим небом влада!“

Смирио сам је и уз пољуб згрејô,
Те мрак истерах из њенога ума —
I колебање изгнах јој из ума;
До краја стазе прођосмо алејом
I опазисмо неки гроб крај друма —
С чудним натписом неки гроб крај друма;
Рекох: „Шта пише, моја драга сејо,
О чем говори натпис поред друма?“
Рече ми: „Улалума — Улалума —
Овде почива твоја Улалума!“

Срце ми поста озбиљно и хладно
К’о суво лишће склупчано у снове —
К’о суво лишће клонуло у снове,
Крикнух: „Октобар беше вероватно
Ах, тек сад видим — та ноћ мами, зове
Кад већ пролазих кроз пределе ове —
Кад носих бреме низ пределе ове —
У тој ноћи што у заборав зове,
Шта ме баци у пределе ове?
Сад знам језеро Оберово блатно
Усред мистичне области Вирове —
Сад знам језеро Оберово хладно
Сред те демонске области Вирове.“