Удовици (Стојан Новаковић)

Удовици  (1868)  Писац: Стојан Новаковић

Глед’о сам те сузна ока
Слуш’о сам те из потаје,
И чуо ти уздисаје
Из срдашца твог дубока!

Па ми врло жао беше
Твојих суза, што их лијеш,
Твојих груди, што их бијеш,
Твоје својте, што те теше.

Јер сузе ти лице руже,
Румен лица ружичасти;
Од болних ћеш груди пасти,
А својта ти не зна душе.

Не зна она драги што је,
Утеха је сва за наго,
Прежалит’ се не да драго,
Бол љубавни вечно траје.

Моје ј’ срце проплакало,
Што те живу само гледа;
А ти драгог гробу преда —
Па да не ће пући ма̑ло!

Извор

1868. Вила. Година четврта, стр. 8.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стојан Новаковић, умро 1915, пре 109 година.