Удбињани позивају Сењане на вино



Удбињани позивају Сењане на вино

0001 Пију вино под Удбином Турци,
0002 Међу њима Алај-беже лички,
0003 Служи вино Зукан барјактаре,
0004 Па говори Зукан барјактаре:
0005 „Чујте мене, Турци, браћо моја!
0006 Да ми б’јелу књигу накитимо,
0007 Бијелу је Сењу отправимо
0008 А на руке Сењанин Ивана,
0009 Да он к нама под Удбину дође,
0010 Да се скупа вина напијемо.
0011 Да доведе тридести Сењана,
0012 Да не води Тадију нећака,
0013 Јер смо чули, да људи говоре,
0014 Да ’е у вину тешка пијаница,
0015 Кад с’ опије да замеће кавгу.
0016 Еда Бог да да би дошо Иван;
0017 А Тадију собом не довео,
0018 Не би више к б’јелу Сењу пошо!”
0019 Кад то чује лички Алај-беже,
0020 Што говори Зукан барјактаре,
0021 Удиљ стаде, б’јелу књигу пише,
0022 Отправља је Сењу на Крајину,
0023 А на руке Сењанин Ивана.
0024 У књизи га поздравља овако:
0025 „Пријатељу, Сењанин Иване,
0026 Ево јесмо пријатељи главни,
0027 А од данас бољи да будемо!
0028 Дођи к мени равну под Удбину,
0029 Да се рујна вина напијемо!
0030 И доведи тридести Сењана,
0031 Ал не води синовца Тадију,
0032 Јер сам чуо, што говоре људи,
0033 Да ’е у вину тешка пијаница,
0034 А у колу гора кавгаџија:
0035 Страх је мене, да заметне кавгу.”
0036 Кад Ивану б’јела књига дође,
0037 Књигу гледа Сењанин Иване;
0038 Кад видио, што му књига каже,
0039 Што му пише лички Алај-беже,
0040 Мисли Иво, што би учинио,
0041 Како ли би Тада оставио.
0042 Па покупи тридести Сењана
0043 И Тадију, синовца својега,
0044 С њима пође под кулу танехну,
0045 Да распење свилена шатора.
0046 Стаде с дружбом хладно пити вино,
0047 Па на Тада винцем навалио.
0048 Нађе вина од девет година;
0049 Добар јунак Сењанин Тадија,
0050 Ал га хладно вино обрвало,
0051 Положи се трави по зеленој,
0052 Заспа Тадо, заклан како да је.
0053 Кад видио Сењанин Иване,
0054 Он подиже тридести Сењана,
0055 С њима пође низ росну ливаду,
0056 Под чадором Тада оставио.
0057 Здраво сиђе до равне Удбине,
0058 А под кулу личког Алај-бега.
0059 Л’јепо су их Турци дочекали,
0060 Под њима су коње похитали,
0061 Воде коње у топле подруме;
0062 Воде момке у дворе бијеле.
0063 Око св’јетле сопре посједаше.
0064 Ред допаде Сењанин Ивана
0065 Да он сједне бегу уз кољено,
0066 А до њега Зукан барјактаре,
0067 Који служи око сопре винце.
0068 На Сењане вином навалише.
0069 Да тко види Зукан барјактара,
0070 Ђе на Ива криво поглеђива,
0071 И са својом главом потресива,
0072 И са својим зубим’ пошкрипује,
0073 Из танахна грла помукује.
0074 Видио га Сењанине Иво,
0075 Свему се је јаду домислио:
0076 Да му Турци о невјери раде.
0077 Гледа Иво по својој дружини,
0078 Али муче сењски витезови.
0079 Кад то види Зукан барјактаре,
0080 Чашу вина хладна наточио,
0081 Па напија Иван Сењанину
0082 И овако Зукан говорио:
0083 „Здрав, Иване, сењски капетане!
0084 Ова чаша црљенога винца,
0085 Ни у здравље моје, ни у твоје,
0086 Нег у здравље онога јунака,
0087 Међу нама тко заметне кавгу!”
0088 Мучи Иван, ништа не говори.
0089 Турски вели Зукан барјактаре:
0090 „Алај-беже, нашој чети главо!
0091 Да скочимо, ноже повадимо,
0092 Да Сењаним’ ос’јецамо главе,
0093 Ја ћу Иву, који ’е ближе мене!”
0094 А говори лички Алај-беже
0095 (Ер код њега близу прозор бјеше),
0096 Па погледа низ росне ливаде:
0097 Кад ливаду тама притиснула,
0098 Па говори Зукан барјактару:
0099 „Стан’, Зукане, на зло ударио!
0100 Ливада се маглом замаглила,
0101 Од брзине коња и јунака,
0102 Страх је мене, не ће добро бити.
0103 Да не буде Сењанин Тадија?”
0104 Опет беже боље погледао,
0105 Што ће изаћ’ под кулу његову:
0106 То т’ излази Сењанин Тадија!
0107 Вучју капу на очи навуко,
0108 Из очи му живи огањ скаче,
0109 Препаде се лички Алај-беже,
0110 Па повика танко иза гласа:
0111 „Стан’те с миром, ево нам Тадије!
0112 Ако би се који помакнуо,
0113 Бит ће јада тамо и овамо!”
0114 Уто Тадо коња одсједнуо,
0115 Брез упроса у двор ушетао,
0116 Брез тестира у горње таване,
0117 Брез питања Турцима за сопру,
0118 Нит се клања, нит бегу поклања.
0119 Грдно виче Сењанин Тадија:
0120 „Бре ди џи дин, турска потурице!
0121 Јеси ли ми дунда погубио,
0122 Погубио или усужњио?”
0123 Скочи беже на ноге лагане,
0124 Па се Таду главом поклонио,
0125 И говори лички Алај-беже:
0126 „Н’јесам твога погубио дунда,
0127 Погубио, нит га усужњио.
0128 Сједи, синак, да пијемо вино!”
0129 Помиче се Зукан барјактаре,
0130 Да Тадија покрај њега сједне.
0131 Колико је срдан на Сењане,
0132 Јоштер ради погубит Тадију.
0133 Почме хладним напијати вином,
0134 Па наслужи Сењанин Тадији,
0135 „Добар дошо, Сењанине Тадо!
0136 Ова чаша црљенога винца
0137 Ни у здравље моје, ни у твоје,
0138 Нег у здравље онога јунака,
0139 Међу нама тко заметне кавгу!”
0140 Прими вино Сењанин Тадија,
0141 Па је свому дунду говорио,
0142 (Нашки вели, да не знаду Турци):
0143 „Чуј ме, дундо, мило добро моје!
0144 Наздравит ћу Зукан барјактару.
0145 Кад се пригне, да вино попије,
0146 Вјера тврда, дундо, добро моје,
0147 На нос ће му вино ударити!”
0148 То изрече и на ноге скочи,
0149 И напија Зукан барјактару:
0150 „Здрав, Зукане, бегов барјактаре!
0151 Ова чаша црљенога вина,
0152 Ни у здравље твоје, ни у моје,
0153 Нег у здравље онога јунака,
0154 Међу нама тко заметне кавгу!”
0155 Прими чашу Зукан барјактаре,
0156 Пригибље се да попије вино,
0157 Иза њега Сењанин Тадија,
0158 Удари га тешким јатаганом:
0159 На нос му је вино ударило.
0160 Тад поскоче сењски витезови,
0161 Сењанине међу њима Иво,
0162 Повадише јатагане тешке,
0163 И на Турке јуриш учинише.
0164 Посјекоше Турке витезове,
0165 Ал побјеже лички Алај-беже;
0166 Не би ни он убјегнуо био,
0167 Нег га пушти Сењанине Иво:
0168 Нека беже каже, ђе побјеже,
0169 Што је хтио, је ли задобио.
0170 А Сењани Сењу убјегнули,
0171 Они пију по механам’ вино,
0172 И пјевају пјесме од јунака,
0173 Прип’јевају Сењанина Тада,
0174 Јер над њега не има јунака.
0175 Да не било Сењанин Тадије,
0176 Не би н’један пошо из Удбине,
0177 Ни изнио на рамену главу,
0178 Нити би га дочекала мајка.



Извор уреди

Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Odio prvi. Junačke pjesme. I/6. Junačke pjesme (historijske, krajiške i uskočke pjesme), knjiga deveta, uredio Dr Nikola Andrić, Zagreb, 1940.